Jedan od interesantnijih, a svakako medijski najpropraćenijih novih strip serijala koje je Image Comics počeo da izdaje prošle godine je The Power Fantasy, novi serijal sa Kieronom Gillenom u ulozi scenariste gde on sve svoje ruminacije i kontemplacije koje je imao pišući recentni Immortal X-Men za Marvel može da nesputano istražuje unutar creator-owned stripa koji izgleda PRELEPO dok sedi ili stoji unaokolo diskutujući o etici, utilitarizmu i raznim finim filozofskim konceptima. Da strip izgleda prelepo zaslužan je, naravno Caspar Wijngaard, britanski ilustrator koji je, kao i Gillen, svoj veliki talenat i trud stavio u službu superherojske industrije samo do mere da mu to omogući rad i na nekim interesantnim sopstvenim stripovima. Oba ova autora sa The Power Fantasy imaju prostora da se bave svojim temama i ikonografijom dublje, šire i sa većim nivoom detalja nego što čak i tako cenjenim i kvalitetnim autorima dozvoljava rad u korporativnom superherojskom sektoru, pa je ovo još jedan primer, nazovimo ga, postsuperherojskog stripa, u kome ljudi što za najamnički rade klasičnu superherojštinu (i neretko imaju osoben glas kada to rade), u svojim creator-owned projektima idu nekoliko notabilnih koraka dalje, trudeći se da vide šta bi bilo kada bi supermoći postojale u svetu koji ne mora da se resetuje na nekakav „normalan“ status kvo na kraju svake narativne celine.
Kieron Gillen je, naravno, već imao jedan veoma uspešan creator-owned serijal koji se i sam bavio superherojštinom u svetu nesputanom tvrdim status kvoom. The Wicked + The Divine, o kome sam pisao pre nekih šest godina, je bio projekat kojim su Gillen i njegov stari partner Jamie McKelvie ekstremno proširili ideje iz njihovog nekadašnjeg miniserijala Phonogram, spajajući ideje o muzici kao magiji i slavi kao izvoru supermoći u jednu veličanstvenu, glamuroznu sapunsku operu muzike, mode, magije i superherojštine. The Power Fantasy, koji je do sada izbacio pet brojeva, zaokružio prvu priču i izbacio svoju prvu kolekciju, Superpowers, krajem Januara deluje kao druga runda, samo što su ovog puta od samog početka učesnici vidno na ivici detonacije.
„Postsuperherojština“, taj istovemeno filozofskiji, realističniji pristup materiji, pre svega karakterisan prisustvom POSLEDICA ali i dubljim promišljanjem toga kako bi svet izgledao da zaista postoje supermoći, nije, naravno, Kieronov izum. Prve njene distinktne primere možemo naći još u osamdesetima, svakako sa Watchmenom Alana Moorea i Davea Gibbonsa, ali i sa Millerovim Dark Knight Returns koji je, notabilno, bio strip sa samo jednom osobom koja ima supermoći a ta osoba NIJE bila glavni junak. Naravno, treba prepoznati i preteče i vizionare poput Stevea Gerbera (naročito radove kao što su bili Void Indigo ili Foolkiller).
U ovom stoleću smo dobili širi spektar ovakvih radova, velikim delom kad su autori koji su devedesetih radili „pravu“ korporativnu superherojštinu dobili priliku da sa istim kvalitetom produkcije, često i u okviru istih izdavačkih kompanija naprave korak dalje, ali i kada je kritična masa nezavisnih izdavača, a pre svih Image Comics zaključila da njihova publika traži taj zreliji ili samo „ekstrapoliraniji“ pristup superherojskim motivima. Tako su stripovi iz Wildstorm ponude, pogotovo The Authority, dobili taj post-superherojski preliv, Warren Ellis je kasnije za Avatar Press radio stvari poput Black Summer, a Mark Millar je počev od Wanted napravio čitav univerzum baziran na postsuperherojskim idejama, u kome su Kick-Ass i Jupiter’s Legacy verovatno najpoznatiji radovi.
Ellisov miniserijal Black Summer je možda i najočiglednija preteča za The Power Fantasy (pored, na primer, znatno manje poznatog Cla$$war) notabilno na ime ideje o grupi supermoćnih individua/ superheroja od kojih neki odlučuju da je njihova dužnost da preuzmu kontrolu nad sudbinom čovečanstva jer političari i vojni zapovednici ne rade dobar posao.
Ellis je u osam epizoda rekao šta je imao, dovodeći stvari do ciničnog zaključka, i dosežući nekakav novi status kvo. The Power Fantasy sličnu premisu razrađuje mnogo sporije, metodičnije i zapravo, ako je Black Summer bio narativ o tački preloma u kojoj se osetljiva ravnoteža straha između supermoćnih individua i običnog sveta poremetila i posmatramo strašne konsekvence, The Power Fantasy je – za sada – strip prevashodno o naporima da se ravnoteža održi. Negde sam video da serijal opisuju kao priču o superherojskom hladnom ratu i to je dosta dobra deskripcija.
Gillen je, naravno, ideju o ovom stripu krčkao dok je radio Immortal X-Men za Marvel, notabilno razmišljajući o sceni u kojoj se dva mutanta omega nivoa moći sukobljavaju i tuku i prepoznajući kako bi u „stvarnom“ životu ovakav sukob zapravo bio nemoguć, odnosno da bi oba ta mutanta, svaki od njih sa moći da uništi čitave kontinente, uradila sve da izbegnu da do sukoba ikada dođe jer ni u čijem interesu, koliko god im interesi bili egoistični, ne bi bilo da dođe do delimičnog ili potpunog uništenja planete na kojoj žive. Kritičarka Elizabeth Sandifer je u svom prikazu prvog broja The Power Fantasy čak i citirala scenu iz Immortal X-Men u kojoj Charles Xavier objašnjava da nuklearnog rata na Zemlji nikada neće biti jer ni jedan svetski lider, čak i kada mu kažu da je to neophodno, neće pritisnuti crveno dugme kojim bi se komandovalo lansiranje nuklearnih projektila.
Naravno, unutar Marvelovog univerzuma bi nuklearni rat bio isuviše velik šut u zube status kvou da bi se ozbiljno razmatrao, ali Gillen sa The Power Fantasy i ne ide na eskalaciju već, naprotiv, ispituje osetljivost balansa, mučnu tenziju koja nikada ne odlazi kada u svetu postoji nekoliko osoba koje svojim voljnim, ili čak nevoljnim naporom mogu da zatru čovečanstvo.
Spona sa The Wicked + The Divine se može pronaći u tome što je ovo strip koji ulaže veoma mnogo napora da oslika svoje protagoniste kao hodajuće ikone, dajući nam njihove prošlosti, „origin storyje“ i evolucije karaktera a istovremeno demonstrirajući da u sadašnjosti oni ne samo imaju „selebriti“ status, već da su neki od njih i doslovno predvodnici kultova. Kao i u The Wicked + The Divine, ovih šest supermoćnih individua dolaze sa različitih krajeva sveta, iz različitih kultura i imali su različite razvojne puteve u životima, evoluirajući različito u svom stavu prema moćima koje su stekli ali i prema čovečanstvu kome nominalno pripadaju.
Gillen je naravno neko ko obožava likove sa tendencijom ka self-indulgenciji, samoanalizi, blago narcisoidne ali šarmantne, neretko svesne da ne kontrolišu uvek sasvim idealno svoje impulse. Neću da kažem da on u ovim likovima često predstavlja sebe, ali se svakako dobar deo njegove ličnosti može naći u njima. Štaviše, baš povodom ovog stripa sam video da na tviteru neki ljudi o Gillenu govore kao o čoveku koji „bolje piše o superherojskim stripovima nego što piše superherojske stripove“ i on, verovatno i sam svestan da ga delimično prati i ovakva reputacija, sa The Power Fantasy pravi napor da izbegne esejističku suvoću i filozofske diskusije predstavi kao stvarne diskusije među likovima koji imaju izražene karaktere.
Utoliko, svi likovi ovde su nesavršeni na različite i zanimljive načine. Inicijalni nositelj fokusa i najbliže glavnom liku ovog stripa je Etienne Lux, muškarac koji je još kao dete razvio strahovite parapsihološke sposobnosti pa je u stanju da ne samo sa maltene blo koje tačke na planeti pročita bilo čije misli već i da ljudima briše sećanja, „popravlja“ raspoloženje ali i da ih ubija na mestu kada proceni da je to potrebno. Prikaz Luxa koji će na početku stripa ubiti više od stotinu ljudi unutar aktuelne američke administracije kako bi sprečio da druga osoba sa supermoćima, Raymond „Heavy“ Harris zbriše čitav Teksas sa mape u odovor na pokušaj atentata na njega koji je izvršila amerićka vojska, je baš onakav kakav treba da bude da nas trgne i podseti da više nismo u Kanzasu i ne čitamo X-Men. Charles Xavier je, naravno, imao svoje etički dubiozne momente mnogo puta u šezdesetogodišnjoj istoriji X-Men, ali Etienne Lux je neko ko unuta pola minuta ima telepatsku konferenciju sa ostalih pet supermoćnih individua na planeti, ispregovara sa Heavyjem šta je pravičan odgovor na pokušaj atentana, izvrši pokolj u američkoj administraciji a da ni ne ustane od stola u kafiću za kojim ga intervjuiše novinarka, da bi posle diskutovao o tome šta je etički ispravan postupak u ovako ekstremnim situacijama, oslanjajući se na pola veka čitanja filozofije i razmišljanja o tome da on i njegovo šestoro „kolega“ imaju, u svakom praktičnom smislu, moć Boga na svojoj strani i da je etika ponašanja Boga veoma važna tema da se o njoj, jelte, razmišlja.
I ostali likovi su, naravno, veoma interesantni i Gillen i Wijngaard ulažu mnogo napora u portretisanje svakog od njih, prikazujući različite psihološke profile ljudi koji imaju moć da unište civilizaciju ali i različite životne puteve kojima su oni išli. Magus je, recimo britanski panker, anarhista iz one generacije ’76/ ’77. koji je, protivno svim svojim antiautoritarnim uverenjima doslovno osnovao kult koji sam predvodi jer shvata da je njegova ideologija „dobra za distribuciju krompira ali ne za sprečavanje nuklearnog holokausta“. Valentina sebe vidi kao anđela poslatog na Zemlju da štiti čovečanstvo. Masumi je rastrzana moći koju vidi kao stalnu pretnju za čovečanstvo i svoj izlaz nalazi u umetnosti, žudeći za pozitivnim kritikama ugledne kritičarke jer će one nekako pokazati da je njeno postojanje pozitivno za ljudsku rasu…
Wijngaard za svakog od likova ima razrađenu ikonografiju a koja ide dalje od maski (niko ovde ne nosi prave kostime a samo neki koriste maske) i odnosi se i na njihovo okruženje, grafičke simbole koje koriste da se brendiraju, tip ljudi kojima se okružuju. Kolorist Rian Hughes i leterer Clayton Cowles naravno rade u bliskom dosluhu sa crtačem pa je strip, uprkos velikom broju likova, čestim rezovima sa kraja na kraj sveta i tendenciji likova da svi – uprkos svojim „glasovima“ – u svom govoru imaju popriličnu količinu gillenovskog smartass intelektualizma lako pratiti jer se različita okruženja i likovi prepoznaju i po koloritu i dizajnu teksta. Ovo je višestruko korisno i zbog toga što veliki deo ovog stripa otpada na priču a mnogo manji na akciju i to da je on grafički dinamizovan do maksimuma iako skoro sve vreme čitamo dijaloge između likova koji najčešće nisu u istoj prostoriji mnogo pomaže u držanju pažnje čitaoca.
Sad, naravno, u nekom širem žanrovskom kontekstu, The Power Fantasy svakako pokazuje da je ovo rad autora koga mnogo manje zanima akcija a mnogo više filozofija vezana za superherojštinu. Kada rade za Marvel ili DC čak i vrlo, jelte, „intelektualni“ scenaristi poput Gillena (ili Hickmana, Morrisona itd.) naprosto moraju da pišu i scene akcije jer se smatra da medijum to podrazumeva. Sa The Power Fantasy Gillen ovo ne mora da radi, ali je i on svestan da bi strip sastavljen samo od priče bio previše suv, pa onda piše nekoliko uzbudljivih scena trilerske tenzije i, uslovno rečeno, „akcionog“ razrešenja. No, ovo decidno NIJE strip akcije, štaviše, on je, kako smo rekli, konceptualno postavljen da bude upravo suprotno, strip o tome da šest individua sa moćima božanstava dele istu planetu i aktivno rade da se sačuva kakav-takav balans između njihovih (po prirodi vrlo različitih) bogolikih moći. Drama u njemu je smeštena upravo u analiziranju njihovih karaktera, motivacija, filozofija, izgovora koje izmišljaju za sebe ili druge i tome kako to da svet preživi još jedan dan i dočeka sledeću zoru nije stvar koja se događa sama od sebe već rezultata neprestanog balansiranja emocija i razuma između šestoro osoba koje nemaju drugi autoritet iznad sebe sem ostalih petoro.
Na planeti, to vidimo, postoje i druge osobe sa moćima – pojavljivanje moći je, čini se, vezano za ulazak sveta u nuklearnu eru pa se prve moći manifestuju 1945. godine – i oni se žargonski nazivaju „Atomics“, ali niko od njih nema moć uporedivu sa šestoro glavnih likova. Gillen ovde sasvim očigledno prepisuje deo matrice iz X-Men, prikazujući tenzičan odnos društva sa „atomicsima“, pokušaje vlasti da ih angažuju za svoje potrebe, ali i progone koji se periodično događaju, ali je, barem za sada, akcenat striktno na šestoro glavnih likova i osetljvoj ravnoteži na kojoj počiva njihov odnos a time i kapacitet planete da opstane.
I to je jako zanimljiv koncept ali vredi reći i da nakon što smo pročitali prvih pet epizoda nismo dobili mnogo više od „meet the gang“ uvoda. Gillen ovo vrlo spretno, razrađeno piše, ostavljajući daleko iza sebe dokumentarističku suvoću koja je karakterisala Uber, ali i uzdržavajući se od opširnih tangenti koje smo imali u The Wicked + The Divine – ovde je fokus na šestoro likova (i još par njihovih najbližih pride) i sa prvih pet epizoda smo dobili njihove dubinske portrete.
Kuda će strip ići dalje ostaje da se vidi. Imam prilično mnogo poverenja u Gillenovu sposobnost da piše dugačke, slojevite narative o supermoćnim osobama u svetu koji se menja, ali stoji da pored jasnog koncepta i interesantnih likova koje smo dobili u prvoj kolekciji, još uvek ne mogu da kažem šta će konkreto biti ZAPLET daljeg pripovedanja. Poslednje stranice pete epizode daju sugestiju šta bi to moglo da bude ali pričamo bukvalno o poslednje tri strane od preko stodvadeset pa je fer i reći da ovaj strip zapravo tek počinje. Računam da nam je Gillen dosadašnjim svojim stripovima dao mnogo razloga da mu verujemo da zna šta radi i da samo treba da se udobno smestimo jer će ova vožnja potrajati. No jesam viđao reakcije po internetu koje ovaj strip smatraju i prilično frustrirajućim jer se dosadašnjih pet epizoda bavilo pre svega mozaičkim sklapanjem prošlosti sveta u kome se priča događa i karakterima likova koji tu priču nose. I to je, reći ću, fer reakcija iako mislim da je Gillenov minuli rad garancija da će sve na kraju leći gde treba i da će sve što smo do sada pročtali imati isplatu u kasnijim nastavcima. Ovo onda i znači da je The Power Fantasy strip verovatno zgodniji za čitanje u kolekacijama nego u pojedinačnim mesečnim sveskama, ali i to nekako sasvim ima smisla u „postsuperherojskom“ kontekstu.
Ono što je van svake sumnje je da Wijngaard, Hughes i Cowles nude vizuelnu raskoš ali i karakter koji statistički NEĆETE naći u korporativnim superherojskim stripovima. Nivo promišljanja o karakterima koji su ovde glavni deo menija, o njihovim transfromacijama sa godinama, rastom njihovog ega i evolucijom mišljenja je nešto za šta autori superherojskih stripova obično nemaju vremena. Wijngaardu je ovo svakako najlepši rad koji sam makar ja do sada čitao (uključujući njegovu prethodnu saradnju sa Gillenom, dekonstruktivni Peter Cannon: Thunderbolt), sa pripovedanjem koje je besprekorno – tim pre što se strip, rekosmo, najvećim delom sastoji od dijaloga – ali i sa glamurom koji smo navikli da očekujemo od Gillenovih velikih creator owned produkcija. U svakom slučaju, ovo je strip koji svako ko je makar malo razmišljao o tome kako bi superheroji izgledali u „stvarnom“ svetu i kako bi taj svet onda STVARNO izgledao treba da pročita. A ja ću gledati da jednom, kada se ovo završi, napišem osvrt na kompletnu priču. Amazon vam kolekciju nudi ovde, a sam serijal možete pratiti ovde (a vredi napomenuti da pojedinače epizode dolaze sa uobičajenim Gillenovim esejima u kojima on objašnjava da bi narod razumeo, pa ako volite Gillena, vredi da se strip kupuje u mesečnom ritmu).
