Polovinom prošle godine izašao je grafički roman autora Dustina Weavera, naslovljen samo 1949, i jedno vreme sam razmišljao kako da o njemu pišem jer je u pitanju sa jedne strane individualno strip-delo koje možete kupiti i konzumirati, promišljati i pamtiti samo za sebe, ali i kolekcija već publikovanih stripova i neka vrsta pokazne vežbe za serijal Paklis koji Weaver već izvesno vreme radi sa Image Comics a kojoj je, toj kolekciji, cilj da publiku navuče da počne da prati ovaj serijal. Na kraju (a vidimo koliko mi je trebalo) sam odlučio da 1949 prikažem separatno, baš kao što vidimo da sada radim, ali da skrenem pažnju da, ako vam se ovo dopadne, Paklis nudi još GOMILU sličnog materijala od koga ćete se usrati,* baš kao što vidimo da je Weaver planirao sve vreme.
*u pozitivnom smislu
Dustin Weaver, koji je sve ovo napisao, nacrtao, tuširao, kolorisao i leterovao je 1993. godine, nakon suseta sa Jimom Leejem, koga je već idolizovao kao crtača kakav bi sam voleo da bude (a sa nežnih petnaest godina koliko je tada imao), prelomio i odlučio da bude profesionalni crtač. Marljivo je radio i deset godina kasnije dobio mogućnost da radi kao pripravnik u studiju Wildstorm gde mu je, kaže njegova biografija, isti taj Jim Lee postavio „nerazumno“ visoke standarde. Verujemo da je to bilo upravo jer je Lee prepoznao da se radi o ne samo vrhunskom crtaču već i o nekome ko se neće zadovoljiti da bude samo dobar imitator ljudi koji su došli pre njega. Weaver je prvi deo svoje profesionalne karijere proveo radeći za Dark Horse, notabilno na Star Wars stripovima (i to na KOTOR inačici istih) a onda je dobio ekskulzivni ugovor sa Marvelom, tamo sa Jonathanom Hickmanom bio ko-kreator serijala S.H.I.E.L.D: Architects of Forever i generalno počeo da se zanima i za pisanje pored crtanja.
Nevoljan da provede ceo život crtajući tuđe likove i ideje, Weaver će u narednoj deceniji napraviti plan za Paklis pa krenuti da ovaj serijal za Image Comics izdaje 2017. godine kao kompletan autor teksta i crteža. Ako vam kažemo da je za, evo, osam godina, izašlo samo deset brojeva ovog serijala to ne treba da se tumači kao lenjost, sporost ili odsustvo nadahnuća na strani autora, naprotiv. Paklis je prilično jedinstvena pojava u američkom strip-mejnstrimu pre svega zato što nije u pitanju tek još jedan serijalizovani naučnofantastični narativ koji možda ima originalan seting i likove ali generalno prati uhodana pravila pripovedanja i karakterizacije, već imamo posla sa praktično antologijom priča koju radi samo jedan čovek iz broja u broj kreirajući nove svemire, likove i koncepte da ispriča priče koje neće imati „nastavke“ ili išta slično. Ovo ne znači da će svaka priča biti gotova u okviru jednog broja Paklisa – neke kao što je 1949. će izlaziti u nastavcima – ali ZNAČI da u svakom broju Paklisa imate nekoliko sasvim odvojenih stripova od kojih se neki nastavljaju a neki počnu i završe se u okviru istog broja. I sve ih radi isti čovek kome cilj nije da napravi novu verziju nekog već postojećeg a uspešnog serijala već da istraži stvari koje drugi ne istražuju.
Ovo je, naravno, veoma retka stvar u glavnom toku američke strip industrije, pogotovo jer je produkcija Paklisa na najvišem zamislivom nivou. Ovo nisu samo „tehnički“ raskošno crtani, kolorisani i leterovani stripovi već to da sve radi samo jedan čovek pod samo svojim uslovima znači i da on o svemu tome sedne i razmišlja pre nego što u tu produkciju krene i u stanju je da, kao i u domenu samih zapleta, kreira osbena grafička rešenja i identitete za svaku od ovih priča onako kako smatra da je prikladno. Ovako nešto skoro da ne postoji na ovom nivou industrije i projekti poput Hexagon Bridge su nešto najbliže što mi pada na pamet. A Hexagon Bridge je bio prvi strip za čoveka koji je po profesiji slikar i stripove do tada nije ni radio!
1949 je onda zaista izvanredan pokazni primer za Weaverovu diferenciju specifiku: strip koji je veoma snažno žanrovski utemeljen i koristi poznate, familijarne elemente različitih žanrova da ispriča jednu originalnu priču i postiže uzbudljivu egzitencijalnu melanholiju (i zapitanost), a da je istovremeno i do ludila uzbudljiv policijski procedural. Nešto kao da ste uzeli Kafku i Eda McBaina i spojili ih pod pritiskom a onda im rekli da napišu i nacrtaju naučnofantastični grafički roman koji će spojiti putovanje kroz vreme, kloniranje i bizarnu futurističku tehnologiju sa spoznajom da koliko god da mislimo da živimo u civilizovanom svetu koji svoju istoriju uredno beleži dok se ona događa, dvesta godina od danas 99% naših života, imena, svega što smo uradili, biće temeljno zaboravljeno, izbrisano iz svesti ljudske rase kao da nikada nije ni postojalo.
Zvuči zanimljivo? Oh, a da vidite tek kako to Weaver sve pakuje u tri čina priče koja počinje kao, rekosmo, policijski procedural u kome inspektorka Blank biva probuđena telefonskim pozivom iz nečega za šta još uvek ne znamo je li san, halucinacija, prekognicija ili nešto četvrto, da bi joj bilo saopšteno da se desilo još jedno ubistvo po svemu slično onima koja su već deo njenih dužnosti.
Uprkos tome što u grafičkom smislu Weaver čitaoca ni malo ne štedi ni na samom početku, dajući mu da bez pripreme isprocesuje vrtoglavu smenu lokaliteta, vremena i, uostalom, estetika različitih mesta i epoha, efekat koji se postiže je više začudnost nego konfuzija, a osnovni motiv zapleta je od početka sasvim jasan: između 1946. i 1952. godine dogodio se niz ubistava običnih ljudi a koje je, sudeći po karakteristikama zločina, počinila ista osoba koju policija i mediji zovu samo „The Gray Water Killer“. Inspektorka Blank je zadužena za ove slučajeve a na početku stripa je zovu da prisustvuje prvim islednim radnjama vezanim za novo ubistvo i mesto na kome se ono desilo. Istovremeno, otresita i sposobna policajka dobija neočekivanog novog saradnika, agenta FBI po imenu Bert Jameson a koji je poslat da, znate već, lokalnoj policiji pomogne u istrazi. Svi smo čitali policijske procedurale i svi znamo koliko panduri OBOŽAVAJU da im preko ramena gledaju federalni agenti i uče ih njihovom poslu, ali Weaver ovde pravi zgodan odmak od klišea i odnos koji Blankova i Jameson imaju je od početka prilično jako obeležen time da on nju posmatra kao neku vrstu žive legende, detektivke sa neverovatnom intuicijom i sjajnom istorijom rešenih slučajeva, koja mu je i bila inspiracija da počne da se bavi ovim poslom. Njih dvoje, dalje, prolaze kroz jednu vrlo noir intoniranu trilersku dramu ispunjenu misterijama, akcijom, ali i pomalo neočekivanim humorističkim momentima (na primer naglasak sa kojim Blankova govori a za koji, posle će nam postati jasno, postoji dublji razlog).
To „posle će nam postati jasno“ je generalna mantra za čitav ovaj strip, ali je upravo zato zgodno što ga ovde čitate unutar jedne celovite kolekcije koja je samo ukusno podeljena na tri poglavlja. Da ste ga čitali dok je izlazio u Paklisu – u brojevima 5, 6 i 7 – to bi značilo pravljenje supstancijalnih pauza: između šestog i sedmog broja prošla su četiri meseca, ali između petog i šestog je prošlo ŠEST GODINA. Weaver je u 2024. godini uspeo da izbaci tri broja, ali naravno da je jasno da kada ste bukvalno sve na ovom stripu, on ne može da izlazi nekakvim brzim tempom a da i dalje izgleda ovako.
E, sad, taj „izgled“… Weaver je, rekosmo, u Jima Leeja gledao kao u boga kada je bio klinac i njegov stil sasvim očigledno puno toga duguje Leejevom črvstom, ubedljivom radu sa linijama, opsesivno pažljivom pristupu anatomiji, dovitljivosti korišćenja svetla i senke, marljivošću da se svaki detalj crteža uradi sa jednakom disciplinom. Ali Lee je praktično decenijama zarobljen u radu na superherojskom stripu – a poslednjih godina jedva da i uspeva da nešto nacrta od poslovnih obaveza koje ima kao predsednik, izdavač i glavni kreativni čimbenik DC-ja – i onda je tu neku „Leejevu školu“ MNOGO milina gledati kada se primenjuje na noir strip koji se dešava u 1949. godini ili na naučnofantastičnu divlje futurističku budućnost 22. veka.
Pošto Weaver ovo crta onako kako on misli da treba a ne onako kako mu diktira nekakav mesečni tempo izlaženja, 1949 sebi može da priušti stalne i raskalašne eksperimente sa lejautom – u jednoj ranoj sceni preklapanje konture žene i panorame grada predstavlja „mekani“ rez između dva mesta koji deluje halucinantno i kada se nešto slično ponovi kasnije u stripu jednako je efektno a bez halucinantnih kvaliteta – na nekim mestima se držeći strahovite ortogonalne discipline kadrova i ne puštajući likove da iz njih mrdnu, a na drugim nudeći figure koje pretrčavaju kroz nekoliko kadrova odjednom u suludoj jurnjavi za zločincem. Ovde nije pravilo da nema pravila – to ni slučajno ne važi ni za sam zaplet koji jeste kompleksan ali nije nasumičan – već samo da ima više pravila nego što na prvi pogled mislite.
Na primer, kolorno gledano, 1949 počinje kao „čist“ noir strip, možda omaž nekakvim klasicima – više filmskim nego stripovskim jer kadriranje i perspektive u detektivskim stripovima četrdesetih godina prošlog veka nisu bili ovakvi – sav u jakim linijama i crnim tuševima, sa rasterima koji služe umesto „ručnog“ senčenja, bez trunke boje. Ali onda, kada se priča pomeri u vremenu i prostoru dobijamo veoma efektno kolorisanje koje sugeriše tu prostornu i temporalnu podvojenost čak i više nego promena u arhitekturi, tehnologiji, odeći, izgledu likova.
Weaver je geometrijski izuzetno posvećen i, pošto očigledno nikuda ne žuri sa ovim stripovima, onda može da se zaista posveti promišljanju svake kompozicije, nudeći gradske scene koje su remek-dela KARAKTERA. Ne znači to da svaki zid mora da ima jedinstvenu teksturu i 15-20 grafita, naprotiv, Weaver razume efektnost pravilnih geometrijskih oblika koji se ponavljaju, pa tako pomenuta suluda jurnjava za zločincem podrazumeva i zgrade u pozadini koje su samo nizovi pravougaonih prozora a njihov su svojevrsni odraz žice na kojima između zgrada vise –takođe pravougaoni – komadi veša. Ovde nema senčenja, nema igara sa svetlom ili teksturom a čitalac svejedno dobija bogatu vizuelni informaciju da je procesuje, i na čisto likovnom planu, ali i kao prikaz grada koji je STVARAN.
Ista ta scena ima onda senčenja i igre sa svetlom, ali na likovima koji deluju kao da su postavljeni na pozornici, naša detektivka kao veličanstvena heroina u stajliš mantilu sa rastalambasanom kosom, a zločinac kao crna, neprozirna kontura koju preseca samo belina torbe prebačene preko ramena. Nesaznatljivost, pretnja, žanrovski spoj krimića i horora, sve je to sadržano samo u dizajnu čoveka koga Blankova progoni, a GDE su onda akcione koreografije, GDE visceralne kompozicije scena zločina, GDE je kolorisani, futuristički mizanscen u kome vidimo ženu koja liči na Blankovu ali ne znamo ZAŠTO, a oko nje (i, uhhh U njoj) je mašinerija kojoj ne umemo da pogodimo namenu ali je nacrtana sa takvom disciplinom i nivoom detalja da ne smemo da se opkladimo kako AUTOR ne zna šta joj je namena i šta koji komad radi.
Možda je to i najbolji sažetak onog što je najbolje u 1949, ali i u onome što Weaver radi sa Paklis: ovo je žanrovska fantastika prepuna smelih ideja ali istovremeno samouverena do te mere da zna kada sebe ne treba da objašnjava. Možda po tome bliža francuskoj školi naučne/ fantastike u stripu (Metal Hurlant, ali partikularno Moebius), 1949 vizuelnom doslednošću i disciplinom čitaocu daje informacije neophodne da prati narativ i razume ga a bez potrebe da se tekstualno „pojašnjava“ šta se događa ali i koja pravila važe u svetu/ svetovima gde se to događa. Ovo je možda posledica činjenice da ovaj strip pravi samo jedan jedini čovek, ali pošto je „objašnjavanje“ česta boljka savremenog američkog naučno/ fantastičkog stripa (setimo se Undiscovered Country, recimo), imam potrebu da naglasim koliko je Weaver uspešno imunizovan od nje, nudeći čitaocu tačno onoliko informacije koliko je potrebno da ovaj sve razume, ali ne onoliko da to razumevenje neće zahtevati malo razmišljanja ili još jedno, pažljivije čitanje. 1949 je, dakle, naprosto sjajan strip za publiku dosta širokog zahvata – uključujući superherojsku, fantastičarsku, kriminalističku itd. – i preporučujem ga od srca, a o Paklis ću, u neko dogledno vreme, pisati sa malo više detalja. Do tada, naručite sebi 1949 od Imagea i razmazite se malo.
