Bez naročite namere da se nešto specijalno izdvajam iz krda iznenadio sam se koliko mi je Havoc, najnoviji akcioni film Garetha Evansa prijao. Sa premijerom na Netfliksu prošlog Petka, Velšaninov prvi postpandemijski rad je bio dočekan na popriličan nož od strane zajednice ljubitelja akcionog filma, sa brdom komentara i prikaza koje sam video pre nego što sam seo da ga pogledam, a koji su lamentirali nad Evansovom odlukom da koristi CGI tamo gde su nekada korišćeni samo praktični efekti i podrazumevala se požrtvovanost kaskadera, ali i nad scenarijom koji je opisivan kao izrazito loš, klišeiziran, nemaštovit, dosadan, glup.
Ništa od ovoga nije sasvim netačno, naravno, ali Havoc je vizuelno STRAHOVITO intenzivan film a njegovo kretanje striktno unutar prostora akcionih stereotipova i readymade karakterizacija sam ja protumačio kao jasan, direktan omaž direct do video tradiciji i u najmanju ruku estetski izbor napravljen kako „dramski“ delovi ne bi smetali urnebesnoj akciji. A tu treba da bude jasno: poslednjih meseci sam gledao dosta impresivnih akcionih filmova sa kreativcimau rasponu od Johna Wooa, preko Kensukea Sonomure do Donnieja Yena i Takahite Ôuchija/ Kenjija Tanigakija i Havoc je film koji uspeva da ne samo ima sopstveni estetski identitet već i da u sezonu prepunu urnebesnih koreografija i kaskaderskih podviga donese nešto novo, sveže, istinski impresivno.
Evans je, naravno, širim masama poznat pre svega po svojim indonežanskim filmovima. Tokom pola decenije, od Merantau, preko Raid do Raid 2 Evans je ne samo snimio neke od najboljih akcionih scena u istoriji ovog podžanra već je i indonežansku kinematografiju zakucao na svetsku mapu vojničkim nožem i, mada je eksplicitno rekao da on neće raditi na Raid 3 ako ga ikada bude, tremori njegovog rada u indonežanskoj kinematografiji se još uvek osećaju. Pisao sam pre neku godinu o izvrsnom The Night Comes for Us, filmu na kome je 2018. godine radio dobar deo ekipe sa Raidova, a koji je režirao Timo Tjahjanto. Tjahjantu je ovo bila vizit karta za ulazak u ozbiljne priče pa je talentovani Indonežanin trenutno potpisan na tri američke produkcije koje sve imaju ozbiljan akcioni brend i reputaciju što je treba održati (pričam, naravno o nastavcima filmova The Beekeeper i Nobody, kao i o rimejku južnokorejskog zombi-hita Busanhaeng koji se u američkoj verziji zove The Last Train to New York).
Evans je svoju filmsku sudbinu još od studentskog filma Samurai Monogatari iz 2003. godine (u kome su glumili japanski studenti na razmeni u Kardifu) vezao za istočnu Aziju pa je posle svog prvog autorskog rada urađenog kod kuće (Footsteps iz 2006. godine) otišao u Indoneziju da snima dokumentarni rad o tradicionalnoj borilačkoj veštini Penčak Silat. Nisam siguran da li je ovaj televizijski projekat ikada kompletiran ali je Evans sa Merantau a posle toga sa dva Raida napravio ršum, kako rekosmo, podižući čitav akcioni žanr na naredni nivo i. Sa svojom mešaviom horor-viscere, sirove noir-drame i eksplozivnih borilačkih veština Evansovi filmovi su predstavljali kredibilnu konkurenciju u tom trenutku vladajućim akcionim franšizama iz istočne Azije poput Ip Man i Ong-Bak a režiser je sebe sa punim pravom mogao da svrsta u krem kreativnog talenta ove branše, kao što su Donnie Yen, Wilson Yip, Prachya Pinkaew, pokojni Panna Rittikrai.
No, nakon povratka na zapad, Evans kao da nije uspeo da naplati svoju s pravom zarađenu reputaciju. Jedan igrani film koji je uradio u međuvremenu – Netfliksov Apostle iz 2018. godine – je bio više okrenut hororu nego akciji i nije proizveo bogznakakve seizmičke efekte, a od tada će Evans uglavnom raditi na seriji Gangs of London i strpljivo pripremati svoj „pravi“ Netfliks projekat. Havoc – taj projekat – počeo je sa snimkom na televiziji koji je Evans video, gde je na sceni, jelte, zločina, policajac sakupljao rasuti kokain u šolju. Sklon prepoznavanju ikoničkih slika i građenju čitavih mitologija oko njih (slično su nastajali i Raid 2 i Apostle), Evans je film pičovao Netfliksu kao kombinaciju omaža klasičnim američkim krimi-akcijašima Williama Fridkina, Johna Boormana i Michaela Manna (Francuska Veza, Point Blank, Thief) i honkonškoj akciji kakvu su potpisivali John Woo, Johnnie To i Ringo Lam. Ako se na sve doda i prstohvat francuskih dekonstrukcija američkog krimi-akcijaša (Evans eksplicitno pominje Melvillea, opisujući kako je uticaj njegovog Le Samouraï vidljiv u Woovom originalnom The Killer), osnova na kojoj je Havoc izgrađen deluje, složićemo se, VEOMA potentno.
Naravno, proverbijalni slon u sobi je činjenica da je zapadna akciona produkcija poslednjih godina u velikoj meri obeležena radovima bivših kaskadera kao što su Chad Staleski i David Leitch i da su njihovi radovci u franšizama poput John Wick, Deadpool, Fast & Furious i individualnim filmovma kao što su Atomic Blonde i Bullet Train značajno izmenili percepciju i resetovali očekivanja zapadnog gledaoca u pogledu toga šta akcioni film može da ponudi. Ovde govorimo i o tome da je akcija u ovim filmovima postala uglavnom DOSTA dobra, ali i da je avet „lorea“, franšiziranja, generalnog akcentovanja zapleta, likova, njihovih interpersonalnih odnosa itd, sada nešto što je publika navikla da traži od ovakvih filmova.
Ne verujem da je to jedini razlog što su se čak i ljudi koje znam kao okorele ljubitelje akconog žanra, žalili da Havoc ima loš scenario, ali verovatno nije ni zanemarljiv. Ono što je činjenica je da Evans ovde zaista koristi readymade karakterizacije i dopušta glumcima da se sa njima poigravaju i da je napor da se sve to umota u poznu noir ikonografiju verovatno bio i malo rizičan, ali iz mnogo razloga, meni je ovakva odabrana estetika bila vrlo bliska, efektna i prijemčiva.
Naravno, Havoc ima tu distinkciju da se dešava na praktično nepostojećem mestu, sa gritty, urbanom košnicom velikog, prljavog američkog grada koja je cela kreirana u Velsu. U tom smislu, vizuelno Havoc više podseća na Warner/ HBO produkcije, partikularno različite imaginacije Gotam Sitija u različitim Warnerovim radovima, nego na standardni savremeni akcijaš u rasponu od John Wick, preko Fast & Furious, Brave New World i Beekeeper do Deadpoola. Štaviše, procesija izuzetno atmosferičnih gradskih kadrova, kombinacija napadalog, ugaženog snega, zaslepljujućih svetala automobila, smeća po zavučenim uličicama, stepeništa zgrada čij su hodnici išarani grafitima, sa readymade karakterizacijom glavnog lika koji je „bad cop“ u gradu gde skoro ni jedan pripadnik policije ne bi mogao da se kvalifikuje za „good cop“ dezignaciju, me je intenzivno podsetila i na igre iz serijala Max Payne, partikularno prve dve, smeštene u Njujork i rađene u Finskoj sa tim intenzivnim, intuitivnim mitologiziranjem Amerike koju su autori iskusili prevashodno iz druge ruke, kroz film i literaturu.
Pomenuti glavni lik je, naravno, jedan od najvećih aduta filma jer Tom Hardy ovde spaja antiherojski, trapavi cool njegovog Mad Maxa sa neispavanom, rezigniranom I’m-too-old-for-this-shit rasutom pažnjom Eddieja Brocka iz Venom filmova. Hardy je, naravno, LIK koji u kadru stoji sa takvom ubedljivošću da, kako su to svojevremeno pričali za Clinta Eastwooda, ni ne mora da zna da glumi. Hardy je i jedan od producenata Havoc pa on naravno možda i preterano glumi, dajući nam svu iritantnu mamurnost čoveka koji je SVE što je u životu radio uglavnom upropastio i sada, kada se suočava sa najvećim izazovom karijere, skoro da mu je teško da obrati pažnju.
I, dobro, verovatno ćemo još morati da čekamo da se Hardy seti kako je briljirao u Bronsonu, ali ovo što radi u Havocu je i dalje DOSTA DOBRO, pogotovo što ostatak kasta uspeva da nam policajca koji je korumpiran, nesnosno odvratan prema mladoj, sposobnoj koleginici, očajan otac i generalno ljudsko biće za koje vam ne bi bilo mnogo krivo da podleti pod kombajn, proda kao antiherija za koga ćemo do kraja ipak krenuti da navijamo. Hardyjev lik, Patrick Walker, ne prolazi neku veliku promenu do kraja dramatičnih događaja u filmu ali njegova trezvena, u poslednjoj sceni data refleksija na sranja koja je napravio jeste jedno dostojanstveno iskupljenje.
Naravno, sa druge strane stoji gomila JOŠ GORIH pandura nego što je Walker, predvođena likom koga sa izvanrednom ljigavošću perfektno oživljava Timothy Oliphant i bad cop/ worse cop dihotomija ovde radi sasvim solidno. Havoc pritom ima iznenađujuće veliki ansambl likova i ma koliko da ljudi pljuju ovaj scenario on uspeva da temu (lošeg) roditeljstva i potomstva što pokušava da pronađe autentično svoju šansu ispita na mnogo oglednih primera. Producenti su se isprsili i za neka solidno jaka imena pa u kastu imamo Foresta Whitakera i malezijsku divu Yann Yann Yeo koji igraju u povišenom, možda i prenaglašenom ključu, trudeći se da svoje likove veće od života (on lokalni bogataš koji se uprkos vezama sa podzemljem kandiduje za gradonačelnika, ona matrijarh kineskog kriminalnog klana, koji dolazi u Ameriku da osveti ubijenog sina) odrade na memorabilan, upečatljiv način. Možda neznenađujuće, iako volim glumatanje u ovakvim setinzima, mislim da su najefektnije role u filmu dali mlađi glumci, Quelin Sepulveda i Justin Cornwell koji par što pokušava da pobegne od svog ovog ludila igraju prirodno, bez glumatanja, sa puno intenziteta, a partikularno Jessie Mei Li koja, u ulozi pomenute mlade policajke, daje zdravu protivtežu Hardyjevoj mamurnoj makspejnovštini. Tu je i nešto Indonežana koje Evans zna još iz svojih starih filmova (partikularno sjajni Sunny Pang), pošto je film pun kineskih likova A TO JE SVE ISTO, a naravno da je tu i Netfliksov pouzdani epizodista, portorikanski šmeker Luis Guzmán koji se, naravno, kroz svoju ulogu prošeta ležerno i ubedljivo.
Dakle, argument koji pokušavam da napravim je da koliko god možda Evansov scenario bio natrpan opštim mestima, ona su produkt velike, vidne ljubavi prema žanrovskom filmu i data su na egzekuciju DOBRIM glumcima. Yann Yann Yeo, Luis Guzmán, Sunny Pang pa i sam Hardy su pojave koje imaju takvu prezentnost u kadru, magnetizam i upečatljivost da samo njihovo prisustvo u filmu svemu daje dozu ikoničkog a ta „klišeizirana“ narativna rešenja farba dahom autentičnog.
A onda je tu kinematografija. I odmah da kažem, iako sam prvi koji će beskrajno gunđati na lenjo korišćenje CGI tehnologije, i uvek će mi biti draži dobro odabrani, pažljivo pripremljeni, znalački osvetljeni i slikani setovi, požrtvovani glumci i kaskaderi i vešto upotrebljeni praktični efekti od zloupotrebe green screena, ja nisam APSOLUTNO protiv CGI-ja i digitalnih efekata i zapravo mislim da dobri akcioni režiseri mogu da ih upotrebe na vrlo plemenite načine čime će svoje filmove iz domena mogućeg kredibilno gurnuti u domen nemogućeg ALI IMPRESIVNOG.
U tom nekom smislu, ISTINA JE da uvodna automobilska jurnjava po gradu koristi kompjuterski generisanu grafiku i da, ako ste zaista pažljivi, shvatate da su neke teksture isuviše kvalitetne, neka osvetljenja isuviše savršena, ali Evansova režija, mislim, u velikoj meri opravdava ovakav pristup, čak i ako ne uzmemo u obzir da on sigurno za ovaj film nije imao budžet u rangu nedavnih Netfliksovih akcijaša tipa Bad Boys i Beverly Hills Cop i da po Kardifu ne možete da snimate stvari koje možete u Bostonu, Torontu ili Los Anđelesu.
Štaviše, mislim da je Evans ovde bar stepenik ili dva iznad praktično bilo kog zapadnog režisera po pitanju režije akcije i više puta sam se tokom filma divio tome kako je on svoj patentirani shaky-cam pristup doveo na naredni nivo, kreirajući procesiju strahovito dinamičnih pokretnih slika koje se smenjuju takvom brzinom i silovitošću da sve svakog trenutka preti da se pretvori u haos i konfuziju – da ne pominjemo da vam izazove agresivan napad povraćanja – a da opet granica čitljivosti, jasnog pripovedanja, disciplinovano vođene akcije NIKADA nije pređena.
Video sam dosta pritužbi na to što Evans vaj film nije montirao sam već su to radili Sara Jones i Matt Platts-Mills i dok mogu da se složim da izvesna puristička disciplina vidna u njegovim indonežanskim filmovima ovde zaista nedostaje, držim da za to takođe postoji estetsko opravdanje u generalnoj ideji koju je Evans sa Havoc imao. Ovo je film koji nosi lik na granici pucanja, neko ko se i samom sebi gadi zbog svega u šta je pretvorio svoj život, čije su dnevne rutine poremećene a ciklus spavanja razoren i način na koji je film montiran mi se uklapa sa Hardyjevom podnadulom facom, neobrijanim obrazima, nefokusiranim pogledom. Evansov stalni saradnik na fotografiji, Matt Flannery je dobro razumeo da je ovo u velikoj meri moderna reimaginacija poznog, dekonstruktivnog noir filma sa kraja šezdesetih i mislim da njegova kamera, osvetljenje i montaža sarađuju dobro. Scena u noćnom klubu, praćena Gesaffelsteinovom muzikom je bez sumnje ona koja će se najviše prepričavati na ime svoje urnebesne akcije ali ona je upečatljiva i pre nego što se povade pištolji i sečiva i krene da leti perje.
Naravno, akcija JESTE ono gde ovaj film daleko iza sebe i u (krvavoj) prašini ostavlja Beekeepere, Hobs & Shawove ali i John Wickove našeg doba. Evans je i u Merantau i u Raid 2 imao scene borbe u noćnim klubovima ali u Havoc je otišao preko svake dosadašnje granice, ne samo po intenzitetu već i po inventivosti režije i montaže, uspevajući – a što je ključno – da haos i konfuziju koje trpe protagonisti što nemaju pojma šta se to dođavola događa i otkud sad odjednom toliko Kineza sa satarama i odakle se sve to puca, spoji sa preciznim, u mikrosekund usklađenim koreografijama, efektnom montažom, praktičnim efektima.
Finalnu akcionu scenu sa opsadom ribolovačke kolibe sam video da opisuju i kao „suvišnu“ nakon one u noćnom klubu (mada sam video i suprotne utiske, da su široka, žustra paniranja u sceni u klubu suviše dezorijentišuća za gledaoca i, for the record, ne slažem se) ali ona je ne samo očigledan omaž bezbrojnim opsadnim set-pisovima iz filmova Sama Peckinpaha, Waltera Hilla, Johna Wooa pa i, dakako, Johna Carpentera, nego je i izvedena sa takvim intenzitetom da je deskripcija koji sam takođe video, da je ovo „kao videoigra“ nešto što mogu da ponovim ali u najpozitivnijem mogućem smislu. Evans ovde očigledno odlazi preko linije „mogućeg“ ali ne prelazi liniju kredibilnog i rezultati su, za moj račun, transcendentni.
Havoc je, mislim, svoj srazmerno loš odjek među kritikom, dobio pre svega na ime neadekvatnih očekivanja. Tamo gde su ljudi mislili da će dobiti shaneblackovsku gangstersku komplikacju, Evans je ponudio na kostur i ostatke krvavog mesa svedeni omaž dekonstruktivnom noir krimiću. Tamo gde je njegove indonežanske filmove krasila čista, precizna montaža i atraktivni Penčak Silat, u Havoc imamo halucinantni, haotični, hipernasilni omaž direct-to-video radovima, napravljen sa vrhunskim zanatskim umećem i komforno nekoliko koraka ispred bilo čega što se pravi na zapadu. Možda sam samo otpadnik iz krda, ali meni je Havoc film za gledanje sa stisnutim pesnicama, navijanje i mnogo više od samo jedne projekcije. Pa vi vidite.
