Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.
I ove nedelje slušamo dva albuma, najviše zato što mi se čini da ovog proleća izlazi nesrazmerno mnogo dobrog džeza (i, hm, ostalih srodnih muzika koje ja trpam u isti koš) pa se trudim da se ne ogrešim o neke ljude čiji su mi se albumi dopali. Ove nedelje jedna „klasičnija“, da ne kažem „konzervativnija“ ploča iz Filadelfije a posle i malo tople, intimne slobodne improvizacije iz Portugalije. Lep raspon, fina muzika, idemo:
Norman David and The Eleventet: Copious Moteefs je album kompozicija muzičara i kompozitora po imenu Norman David, iz Pensilvanije, aranžiranih za, praktično big band. Doduše, „eleventet“, kako se njegova ekipa zove je postava od jedanaest članova, što je mrvicu ispod donje granice onog što se smatra big bandovima u džezu, ali su aranžmani definitivno rađeni sa estetskim horizontom „klasičnog“ big band zvuka pred očima, ali je onda i dodata fatalna mera autentičnog, autorskog, avanturističkog tako da Copious Moteefs zvuči sveže i interesantno.
Norman David je veteranski kompozitor, bendlider i saksofonista sa istočne obale SAD. Njegov primarni instrument, u ovom periodu rada, je sopran-saksofon ali svira i druge saksofone kao i klarinete. Tokom duge karijere svirao je, veli sa mnogo poznatih džez-muzičara, i bio edukator za mnogo budućih džez-velikana. Vlasnik je doktorata iz muzičke kompozicije koji je odbranio na Univerzitetu Templ a master iz takođe komponovanja je branio na Konzervatorijumu Nova Engleska u Bostonu, gde mu se i dešavao prvi deo karijere nakon što je diplomirao na Univerzitetu McGill u Montrealu. Da bude jasno, David je vrlo akademski obrazovan muzičar pošto je paralelno na Berkliju završio napredne studije aranžiranja i saksofona, tako da je samo prirodno da je on danas i, rekosmo, edukator, i da je predavao na Berkliju, Templu i još pregršt visokih škola, a da sada najviše vremea ulaže u predavanje sopstvene tehnike aražiranja. Objavio je i dve knjige, od kojih je prva, Jazz Arranging, edukativno štivo što se koristi na različitim koledžima i univerzitetima a druga, The Ella Fitzgerald Companion je akademska studija rada slavne džez-pevačice.
Prva verzija Eleventeta je nastala još krajem osamdesetih godina prošlog veka u Bostonu i David je onda imao nekoliko varijanti ove postave koje su bile situirane u Mejnu, Njujorku i Bostonu. Na svom sajtu on nabraja dosta jakih muzičara koji su prošli kroz Eleventet a mi ćemo pomenuti samo ljude kao što su Seamus Blake ili, jelte, profesor Greg Hopkins. Od 2001. godine Eleventet je aktivan u Filadelfiji a od 2007. godine je to glavna verzija ovog orkestra i Copious Moteefs je sedmi album pod ovim imenom, sa muzičarima kao što su talentovani mladi saksofonista Andrew Urbina ili veteranski filadelfijski trubač Tony DeSantis.
David je prolifičan kompozitor, ne samo striktno u džez domenu i on redovno kompozicije klasične muzike po narudžbini za različite orkestre i izvođače širom SAD. Kako i rekosmo, sve pesme na ovom albumu je napisao baš on, a i svi aranžmani su njegovo delo i ovo je rad jednog iskusnog, veteranskog kompozitora koji aranžiranje smatra svojim najjačim oružjem pa je i muzika takva. David u tekstu o albumu sam kaže da je ovo „tour de force, sa svakom kompozicijom koja je moćan iskaz. Kao i obično, muzika je nepredvidiva i provokativna. Ansambl svira oštro kao žilet, a soliranje je vruće.“
I to, da se razumemo, nije netačno. Ovde jedanaest ljudi zaista svira vrhunski disciplinovano i prolazi kroz Davidove pažljivo postavljene aranžmane tako da se slojevi duvačkih instrumenata (dva trombona, dve trube, četiri saksofona) postave po dubini i po vremenskoj liniji na najefektnije načine, dajući muzici masivnost i grandioznost. No, i same solaže JESU pažljivo osmišljene i mada se ovde tačno zna ko ima koliko taktova na raspolaganju da pokaže svoje improvizatorske veštine i nema izletanja iz harmonija i zadatog ritma, album ne ostavlja utisak sterilne, kliničke egzekucije Davidovih kompozicija. Naprotiv, ima ovde zaista mnogo suptilnosti, od toga kako pijanista James Collins sparinguje sa duvačima spretno menjajući dinamiku, pa do činjenice da su kompozicije istinski kompleksne sa dugačkim, marljivo urađenim aranžmanima koji osnovne teme razvijaju tokom dužeg vremenskog perioda i provlače orkestar kroz različite piruete, a da se praktično uvek čuva kinetička, plesna dimenzija muzike.
Štaviše, ovo je i glavni element koji će Copious Moteefs činiti zanimljivim širem slušateljstvu. U osnovi, David piše bebop za big band i uz taj se bebop skoro uvek može igrati, skoro uvek je tu ritmičko svingovanje, skoro uvek su tu melodične, prijemčive teme. Kada se od ovoga odstupa to je planski, sa jasnom aranžmansko-narativnom idejom na pameti (na primer u finalu Isolation Riffs koje doslovno izoluje rifove u praznini), i album takođe neretko beži iz standardne harmonske matrice za bebop i ulazi u modernistička rešenja i eksploracije. No uvek je to dobronamerno, podvlačeno tom umirujuće poznatom bebop matricom i mišljenja sam da čak i konzervativnija publika uz Davidov Eleventet može da se veoma lepo provede a da se ni avangardisti neće osećati prevareno:
Druga na redu je danas ta portugalska avantura dvojice muzičara koji zajednički improvizuju. José Lencastre & Flak: Cloudy Skies je, po prirodi stvari značajno intimniji i hermetičniji materijal. Uz ovo teško da ćete plesati, ne najmanje zato što ovde i nema ritam-sekcije i muzika se ovaploćuje u seriji atmosferičnih halucinacija i na licu mesta izranjajućih tema koje ne beže od emotivnosti – možda čak ni od sentimentalnosti – ali se neće nužno razrešiti onako kako bi to bilo u muzici koja je pisana, aranžirana, analizirana, sintetizovana tokom dužih vremenskih perioda. José Lencastre i Flak ovde ne rade onu potpuno slobodnu improvizaciju u kojoj se programski beži od bilo kakve harmonije, melodična tema ili, uopšte TEMA u kojoj se redosled nota ponavlja se smatra anatemom (izvinjavam se) a prebrojivi ritmovi ne postoje. Ovo je slobodan kontekst, da, ali su harmonski i tematski kompozicije dobrim delom unutar džez idioma i kako ovakvi eksperimenti često znaju da se završe pukim džemovanjem muzičara koji vrte klasične rifove i oprobane trikove, zadovoljstvo mi je da izvestim kako to ovde NIJE slučaj i kako je Cloudy Skies vredan dokument smelog eksperimenta.
José Lencastre, alt i tenor saksofonista (oba instrumenta svira na ovom albumu), je jedna od istaknutijih figura savremene portugalske scene avangardnog džeza i improvizacije a koja je, ta scena, poslednje dve-dve i po decenije sigurno jedna od najzanimljivijih i najdoslednijih u Evropi. Lencastre smatra da muzika ima „transformativnu i isceliteljsku moć“ a što u (mom) prevodu znači da se on u svojim improvizacijama i eksploracijama ne vodi samo tim, jelte, standardnim modernističkim idejama da se zvuk valja osloboditi konceptualnih i istorijskih naslaga i posmatrari bezinteresno, fenomenološki itd, već da on u muzičkoj tradiciji prepoznaje jasne uzore koji su njemu pomogli da bude bolje i da bude bolji. Kao izvođač, nastupao je po mnogo festivala širom Evrope (Area Sismica, Krakow Jazz Festival, Copenhagen Jazz Festival, Aarhus Jazz Festival, Dragon Social Club, Jazz em Agosto, Konfrontationen Festival), sarađivao sa brojnim uglednim muzičarima iz orbite džeza i avangarde (Kresten Osgood, Peter Evans, Vasco Trilla i MNOGI drugi) a studijski trag mu kreće od pre dvadesetak godina sa raznim postavama u kojima je učestvovao a onda sa autorskim potpisom od 2017. godine i to je za sada više od šezdeset albuma.
Sa druge strane je gitarsta poznat pod imenom Flak (a pravo ime mu je João Pires de Campos). Ko prati portugalsku pop i rok scenu poslednjih pola veka – a sigurno je NEKO prati – on zna i za bend Rádio Macau, legendarnu postavu začetu još početkom osamdesetih kada su Flak i još dvoje budućih članova bili cimeri, pa odlučili da i zasviraju zajedno. Bend je imao dosta uspeha osamdesetih, svirajući vrlo strejt, vrlo radio-friendly pop-rok svojstven onom dobu, pa je prestao sa radom devedesetih, vraćao se krajem te decenije i u punoj meri reaktivirao u ovom veku sa novim zvukom. No, Flak je imao i paralelnu karijeru eksperimentisanja i istraživanja avangardnih puteva u muzici pa njegova saradnja sa Lencastreom nije pala s neba. On je i poslednjih godina intenzivno radio sa nekim jakim imenima portugalske avangarde – kao što je na primer Rodrigo Armado – a sa Lencastreom već ima i prethodna izdanja, na primer album Magpie Live iz 2021. godine koji je rađen u formi septeta (i na kome svira i Armado).
Cloudy Skies, snimljen u Flakovom studiju u više sesija je zvuk dvojice ljudi koji nikuda ne žure i, naprotiv, sebi ostavljaju vremena da upoznaju jedan drugog, da čuju i promisle ideje koje pravi osoba sa druge strane, da stanu kada ne ide, da naprave pauzu, vrate se sutra. Otud ovaj album ne samo da ima neužurban, intiman kvalitet bezvremene, zaista SLOBODNE improvizacije već i svaka kompozicija zvuči posebno, sa drugačijim zvukom, drugim efektima, drugim instrumentima, drugim raspoloženjem. Ovo je praktično antiteza onome kako statistički najčešće izgledaju free improv izdanja, uglavnom rađena kao živi snimci iz jednog udarca, na festivalima, bez prethodne pripreme i sa idejom da će biti šta će biti i da je album naprosto zapis procesa a ne nekakav produkt u klasičnom smislu.
Cloudy Skies je nešto, dakle, bliži „produktu“ ali ovo kažem u najpozitivnijoj mogućoj konotaciji, sa idejom da podvučem da ovo nisu samo komadi editovani iz jedne dugačke improvizacije odakle su izbačeni bezidejni, neusmerenui delovi, već zaista kratke, distinktne kompozicije za koje su pripremljene posebne boje instrumenata, setap efekata i mikrofona i koje svaka za sebe daju nešto posebno.
I to meni jako prija. Lencastre ima lep ton i kada svira melodične teme ovo je čist, ugodan džez, a kada radi proširne tehnike, beži od skala, tretira svoj instrument kao pronađeni predmet koji zvukove može da proizvede na mnogo načina, i to bude lepo, sa finim skicama ideja koje dobijaju taman dovoljno vremena da se razigraju u ovim dvo-, tro- i četvorominutnim komadima. Flak je sa svoje strane naglašenije apstraktan, sa povremenim čistim akordima, ali češće redukovan na boju i apstraktne pojedinačne zvuke. Ima ovde derekbejlijevske „čiste“ improvizacije, izvan idioma, izvan ritma, harmonije i teme, ali Flak svom sparing-partneru voli da ponudi i osvetljenu pozornicu na kojoj on može da zapleše, provlačeći svoj instrument kroz efekte i svirajući ga tako da posle nekoliko sekundi zaboravljate da je u pitanju gitara i čujete samo ZVUK.
Odlično je ovo, na finoj razmeđi između jake, radikalne apstrakcije i stilističkih rešenja koja čuvaju sponu sa džez-tradicijom, intimno a opet moćno. Jake preporuke: