Nisam očekivao da u 2025. godini pišem o igri Ninja Gaiden 2 Black, remasteru/ rekonstrukciji igre Ninja Gaiden II iz daleke 2008. godine naprosto zato što do pre nekoliko meseci niko od nas nije imao pojma da će se ova igra pojaviti. 23. januara ove godine izdavač Koei Tecmo je najavio da ćemo u drugoj polovini godine godine dobiti Ninja Gaiden 4, kanonski nastavak serijala koji pravi PlatinumGames, ali i da je Team Ninja, dakle, studio koji je napravio prve tri igre, seo i napravio novi remaster Ninja Gaiden II, kako sami kažu „definitivnu verziju Ninja Gaiden II“, zamenio stari endžin modernom Unreal 5 tehnologijom i igru pustio u prodaju kasnije tog dana.
Bio je to najduži krik iznenađenja i katarzičnog oslobađanja tenzije nakupljane sedamnaest godina koji sam ikada u životu ispustio.
Ninja Gaiden II je jedna od meni najomiljenijih akcionih igara svih vremena a što ironičnom čini činjenicu da o njoj nikada nisam opširnije pisao. Pretražujući svoje arhive našao sam tekst u kome pišem i o originalnoj Ninja Gaiden*, doduše u njenoj Sigma Plus verziji, kao i o Ninja Gaiden 3, ali Ninja gaiden II, o kojoj bih često govorio u prolazu i pominjao je kao jedan od najvažnijih character action naslova svih vremena, nikada nisam napisao duži tekst.
*nota bene: kada pričamo o „originalnim igrama“ u ovom tekstu govorimo zapravo o igrama rađenim za Xbox i Xbox 360 iz ovog veka. „Stvarno“ originalne igre naslovljene Ninja Gaiden, rađene osamdesetih godina prošlog veka i publikovane u arkadama a onda na osmobitnim mašinama onog doba su podrazumevani originatori ovog serijala, ali njima se u ovom tekstu ne bavim. Kada Ninja Gaiden Ragebound, svojevrsni nastavak ovih igara iz osamdesetih bude izašao kasnije ove godine posvetićemo i tim legendarnim igrama malo zaslužene pažnje.
Verovatno i neću jer bi izvlačenje Xbox 360-ice iz „radne“ sobe i njeno ponovno montiranje pod televizor gotovo sigurno proizvelo ozbiljne reperkusije od strane ostalih članova domaćinstva, a da budemo i sasvim fer, veliko je pitanje koliko bih sa, evo, skoro pune 54 godine, bio u stanju da izađem na kraj sa igrom koja je toliko ekstremna da je izazvala rascep u timu, neposredno doprinela odlasku Tomonobua Itagakija iz Team Ninja i Tecmoa i dan-danas je praktično zakopana ispod naslaga istorijskih poluistina tako da imate nimalo neutemeljen osećaj da Koei Tecmo ne žele da se o ovoj igri priča, da ne žele da se za nju zna, da se nadaju da će ostati zaboravljena, zamenjena u kolektivnom sećanju njenim rekonstrukcijama ili, ako spadate u onaj hardkor deo njenog fandoma – falsifikatima.
Teške reči, ali neka bude odmah jasno: kada Team Ninja i Koei Tecmo (vrlo zvanično) kažu da je Ninja Gaiden 2 Black „definitivna verzija“ Ninja Gaiden II ovo može sasvim legitimno biti nazvano poluistinom naprosto zato što Ninja Gaiden 2 Black nije remaster Ninja Gaiden II, originalne igre sa Xbox 360 već njene kaver-verzije sa Playstation 3, igre sa naslovom Ninja Gaiden Σ 2 (u daljem tekstu Ninja Gaiden Sigma 2). A koji pritom ignoriše verziju Ninja Gaiden Σ 2 iz Master Collection kompilacije.
Ako vam se već sada malo vrti u glavi, dobrodošli u Ninja Gaiden fandom: ovo je serijal za koji je fer reći da je neobično što uopšte postoji već i time da je u pitanju reimaginacija klasičnog japanskog akcionog serijala iz osamdesetih, ali namenjena ekskluzivno Microsoftovim konzolama, ali i čije igre kao da su uklete time da nikada nemaju konačnu, tu stvarno „definitivnu“ verziju. Karakterisan strahovito energičnom (i tehnički kompleksnom) akcionom mehanikom i gotovo apsurdno visokim nivoom težine, Ninja Gaiden je neka vrsta mračnog parnjaka Capcomovom Devil May Cry, gotovo psihopatski izoštrena vizija akcione igre u kojoj se OZBILJNO pušta krv i seku glave umesto da samo mlatite demone i iz njih izleću crveni orbovi, a umesto šarmantnih protagonista i kompleksne porodične sage imamo glavnog junaka koji vrlo malo priča i puno radi. A to što radi nije ni malo lepo.
Već prvi Ninja Gaiden izašao 2004. godine na originalnom Xboxu je dobio oreol legendarnosti na ime velike težine i prefinjenog borilačkog sistema koji su radili u strahovitoj sinergiji. Namenjen zapadnoj publici ovo je bio „nasilan“ akcioni naslov sa mnogo krvi i dekapitacija, ali izuzetno istočnjački doteran u pogledu mehanike, sa izvrsno promišljenim borilačkim sistemom i znalački dizajniranim protivnicima od kojih je svaki, i najobičniji do kraj aigre predstavljao kredibilnu pretnju. Ova je igra skoro odmah dobila dalje iteracije, sa „Black“ verzijom koja je urađena iduće godine gde je Itagaki dotezao neke elemente gejmpleja, onda sa Sigma verzijom za Playstation 3 pa posle nje sa Sigma Plus verzijom za Playstation Vita. Mehaničke i sadržajne razlike između ovih verzija nisu zanemarljive, a to da na polici iznad pisaćeg stola pored Playstation verzija imam i Ninja Gaiden Black za originalni Xbox – konzolu koju nikada nisam posedovao – valjda dovoljno svedoči o legendarnosti ovog naslova.
Sa Ninja Gaiden II su Tomonobu Itagaki i Team Ninja namerili da naprave „prirodni“ naredni korak, ekstremno zaoštravajući nasilnost igre i menjajući njene mehanike tako da se forsira zaslepljujuće brzo i tehnički zahtevno, ali i vizuelno atraktivno akciono igranje. Iako je, ako je posmatrate hladne glave, Ninja Gaiden II za Xbox 360 igra koja bi na nekoj skali legitimno imala ocenu sedam ili osam od deset i fer bi bilo da se ukaže na pojednostavljen dizajn mapa, uprošćenu strukturu kampanje (u poređenju sa prethodnom igrom) i skoro komično prostačku priču, njena akcija je i dan-danas praktično neuporediva sa bilo kojom drugom igrom. Strahovit broj neprijatelja na ekranu, suludo dugački kombo-potezi kao jedini način da se sa masama izađe na kraj, taktičko korišćenje automatizovaih „ultimate“ i „obliteration“ tehnika (koje rade bukvalno to što mislite: neprijatelje seckaju na komadiće), tehnika odsecanja udova, korišćenja ninpo magija, sve je ovo nešto što ni jedna druga igra posle Ninja Gaiden II nikada nije ponovila. I ovde računam ne samo konkurentske naslove poptu Devil May Cry, Metal Gear Rising: Revengeance, God of War ili Bayonetta već i direktnu narednu iteraciju ove igre, reimaginaciju Ninja Gaiden II za Playstation 3 pod nazivom Ninja Gaiden Σ 2, odnosno, rekosmo Ninja Gaiden Sigma 2.
Sigma 2 je igra koja je već tada dočekana na nož od strane fandoma Ninja Gaiden II. Pravljena za platformu sa čijom arhitekturom Team Ninja naprosto nije umeo da ponovi ekstremnost originala, Sigma 2 je igra koja je u mnogim elementima ublažila maničnost Ninja Gaiden II. Broj neprijatelja na ekranu je smanjen, njihovo krvarenje drastično redukovano (i crvena krv zamenjena ljubičastom izmaglicom) a odsecanje udova i čerečenje neprijatelja je značajno ublaženo sa instant-brisanjem odsečenih udova čim dotaknu patos i, notabilno u japanskoj verziji, mogućnošću da čerečite i dekapitujete isključivo demonske neprijatelje a ne i druge nindže i vojnike.
Već tada je rečeno da nije samo nesnalaženje tima sa egzotičnim Playstation 3 hardverom bilo zaslužno za ove promene i da je redukovanje brojnosti eprijatelja, ali uvećanje njihovog zdravlja i štete koju nanose legitimna dizajn-odluka donesena nakon što je prošlo dovoljno vremena da se utisci o originalnoj igri slegnu. Kako rekosmo, tokom razvoja originalnog Ninja Gaiden II tim se pocepao, negov predvodnik Tomonobu Itagaki se posvađao sa firmom, napustio je i pokrenuo tužbu protiv dojučerašnjeg poslodavca a što je za Japan prilično egzotičan i redak potez i verovatno u dobroj meri zaslužan za činjenicu da se Koei Tecmo pravi da originalni Ninja Gaiden II ne postoji i da je čak i ova nova verzija igre, Ninja Gaiden 2 Black bazirana na Sigma 2 verziji igre. Utoliko, verujem da je ostatak Team Ninja imao sve moguće blagoslove izdavača da dizajn Sigma verzije igre menja kako misli da treba i da je ideja o manjem broju težih protivnika, koliko god je kontroverznom smatrao dobar deo fandoma, napravljena u dobroj veri.
Ovde se mora primetiti i da je Sigma 2 donela mnogo dobrih, novih rešenja u drugim oblastima sržnog dizajna (bolje kontrole, koje omogućuju i korišćenje šurikena paralelno sa lukom i strelom ili kremenjačom) ali i samog toka kampanje. Ninja Gaiden II jeste bio fundamentalno nedovršena igra, čiji je razvoj naglo skrenut Itagakijevim odlaskom i ono što je na kraju stiglo u prodaju nije toliko bilo produkt koherentne vizije koliko potrebe da se ima produkt. U tom smislu, Sigma 2 JESTE ponudila koherentniji pogled na kampanju, zamenila neke univerzalno prezrene bosove novima, dodala poglavlja u kojima se igra sa drugim likovima, konačno celoj igri obezbedila malo prirodniji ritam i tempo kampanje. Naravno, ništa ne može da izbavi jednostavnu i neinspirisanu priču iz ponora DUBOKOG klišea i kiča, ali nije da je i prva igra iz 2004. godine imala priču koju bi iko umeo da prepriča (a to kažem imajući u vidu da TRENUTNO ponovo prolazim kroz prvu igru u njenoj Sigma Plus verziji, na Switchu i da i dalje nemam pojma šta se tu u stvari događa) (osim sisa, SISE se definitivno događaju, to mogu da posvedočim).
U tom nekom smislu, Ninja Gaiden 2 Black je autentični pokušaj Team Ninja da se pomire dve verzije ili, ako više volite, dve suprostavljene vizije na Ninja Gaiden II. Ovo je igra koja uzima ekspandovani sadržaj i unapređene kontrole Sigme 2 (uključujući quality of life elemente kao što je „nindžin pogled“ gde pritiskom na jedno dugme usmeravate Ryuov pogled na pravu putanju kroz mape), a onda u igru vraća horor i visceru, nudeći sav krvopljus, dekapitacije i čerečenja originala, obezbeđujući takođe glatko, podmazano izvođenje od 60 ili 120 herca i veoma lepa grafička rešenja koja podrazumeva Unreal 5 tehnologija.
Naravno, pre nego što se zaletimo da kažemo da konačno imamo i jare i pare, vredi istaći i da je veliki broj ljubitelja originalnog Ninja Gaiden II apsolutno RAZJAREN i smatra da je Ninja Gaiden 2 Black propuštena šansa da se ispoštuje Itagaijeva vizija. Njihove zamerke su skoro neprebrojne ali se mogu grubo grupisati u nekoliko glavnih kategorija: izmenjeno, labavije softlokovanje na protivnike, manje konzistentna mehanika čerečenja, grublji dizajn skaliranja težine kako igru igrate na višim nivoima i, naravno, i dalje isuviše mali broj protivnika u svim susretima tokom kampanje.
Ništa od ovoga nije, da se složimo, trivijalno, ali moje je mišljenje da ništa od toga nije i stvarni dealbreaker, sem ako ste zaista igrač visokog nivoa koji je originalni Ninja Gaiden II naučio da igra na najtežim podešavanjima i kome se onda sve razdesi kada treba da se prilagodi dizajnu Ninja Gaiden 2 Black. I ako jeste, sasvim je fer da kažete da Ninja Gaiden 2 Black nije onako precizna i konzistentna igra kako ste navili da Ninja Gaiden II bude. Ali ovde vredi napraviti malo podsećanje da su gotovo doslovno iste zamerke upućivanje i samom Ninja Gaiden II a u odnosu na originalni Ninja Gaiden (i njegovu Black verziju): pre svega da je igra isuviše okrenuta kinematskom pokolju i nema elegantnu preglednost i konzistentnost borilačkog sistema prethodne igre, a onda i da su prevelika brojnost neprijatelja i njihovo često napadanje projektilima od izvan vidnog polja kamere izvor prevelike količine frustracije i da je igra prešla „tough but fair“ granicu koju je prethodna igra majstorski iscrtala i razbaškarila se u domenu čiste zlobe. U tom nekom smislu, to da Ninja Gaiden 2 Black i dalje drži redukovan broj neprijatelja koji je samo u nekim instancama veći od onog što je imala Sigma 2, ali da su ovi neprijatelji jači i izdržljiviji mi deluje kao legitimna dizajn-odluka. Možda ne JEDINA ISPRAVNA, ali legitimna, ona koja obezbeđuje interesantnije igranje od momenta do momenta i umesto (pre)naglašavanja crowd control taktika više forsira rešavanje individualnih protivnika koji umeju da budu veoma opasni, pogotovo kada su ranjeni i pređu u kamikaza-mod.
Postoje i drugi elementi po kojima je originalni Ninja Gaiden II bio notabilno unazađen u odnosu na prvi Ninja Gaiden i veliki deo toga odnos se na dizajn mapa i tempo odvijanja kampanje. Igrajući Ninja Gaiden 2 Black na Playstation petici ujutro a Ninja Gaiden Sigma Plus na Switchu uveče poslednjih desetak dana uvideo sam da su kontrasti toliko veliki da se legitimno može reći kako ove igre suštinski i ne pripadaju istom žanru. Originalni Ninja Gaiden je primetno više okrenut u smeru „akcione avanture“ gde su mape prostori koji se moraju upoznati i rešavati nalaženjem ključeva, povezivanjem različitih mesta, na kraju borbom protiv različitih protivnika i bosova na istim mestima. Ninja Gaiden II je pak potpuno linearna igra koja – u Sigma i Black verzijama – izbacuje čak i korišćenje ključeva (vrata se otvaraju automatski kada je ispunjen uslov za prolazak dalje) – gde nema rešavanja zagonetki i samo na par mesta igrač ima jednostavne platformske deonice koje nude predah od gotovo konstantne borbe. Prema kraju igre mape su i doslovno linearne – a što je podsećanje na zbrzanu finalnu godinu razvoja originalne igre – i sve apstraktnije, ne nudeći čak ni iluziju „stvarnog“ prostora koju smo imali sa mapama u prvih nekoliko misija što su se odvijale u Njujorku i u selu Hayabusa u Japanu.
Sigma 2 pokušava da monotonost KONSTANTNE borbe razbije time što je uvedeno nekoliko novih misija u kojima umesto kao Ryu Hayabusa, protagonista čitavog serijala, igrač igra sa više drugh likova, i ove su misije kompletno prenesene u Ninja Gaiden 2 Black nudeći ženske kuonići borkinje (Momoji, Ayane i naravno Rachel koja se širila i po Black i Sigma verzijama orginalnog Ninja Gaiden sa svojim borbenim čekićem i OPSCENIM dojkama*) koje imaju redukovan arsenal u odnosu na Ryua ali notabilno nanose više štete od njega, i to su sasvim pristojne diverzije u tkanju čitave kampanje.
*a koje ste, i ne, ne šalim se, mogli da posebno kontrolišete žiroskopskim kontrolama u verziji igre za Playstation 3
S druge strane, zamerke koje se tiču manje preciznosti nišanjenja protivnika i činjenice da neke tehnike koje su garantovale odsecanje udova u Ninja Gaiden II ovde to ne čine, su potpuno legitimne i sasvim je fer uputiti zamerku aktuelnom Team Ninja timu što je borbu učinio manje predvidivom a tehnike manje pouzdanim. Ovo, da se razumemo, nije TEŠKA igra kad je igrate na srednjem nivou težine (koji je obeležen kao „hard“) i mada nasumično pritiskanje tastera neće biti dovoljno da vas dovede do kraja – Ninja Gaiden je generalno serijijal gde su ritmičnost, posmatranje i pažljivo postavljanje komboa mnogo važniji od brzine – fer je reći da prosečan igrač neće imati PREVIŠE problema sa tom preciznošću oružja i pouzdanošću tehnika. Na višim nivoima težine je ovo izraženiji problem jer neprijatelji udaraju veoma jako* i ovde tolerancije za promašivanje ima veoma malo. I to je fer kritikovati, pogotovo znajući koliko Ninja Gaiden II ima tvrdo jezgro starih fanova koji će igru i igrati isključivo na najvišim nivoima težine i legitimno zamerati i što ne postoji pravi New Game+ mod (umesto njega tu je Chapter Challenge a gde se i jedino eksplicitno boduje tehnika onog što igrač izvodi, što je još jedna propuštena šansa da se Ninja Gaiden II u svojoj novoj iteraciji približi standardima koje važe u drugim Character Action igrama).
*ali ne i pametnije, dodajući nove udarce u svoje komboe, kako je imao originalni Ninja Gaiden II
No, kad sve to stavim ad akta i pozabavim se ISKUSTVOM igranja Ninja Gaiden 2 Black tokom proteklih desetak dana, želim da budem potpuno jasan: ova igra je apsolutni hajlajt ovog proleća. Naprosto, pored svega što se može legitimno ili nelegitimno zameriti ovoj iteraciji igre, njena osnova je toliko zdrava da je na mene delovala lekovito.
U prvom redu, ovo je igra koja ZNA ŠTA HOĆE, bez obzira što smo prepoznali da su se najmanje dve vizije borile za premoć tokom njenih multiplih iteracija. Jer, ona zna šta hoće utoliko da je ovo akciona igra u kojoj je akcija u prvom redu i sve drugo joj je prilagođeno. Ovde nema ekspanzivnih mapa u kojima se izgubite i lutate po pola sata pre nego što nađete pravi put, nema gestikulacija u smeru open world dizajna, priča sa likovima, opcionih misija, sakupljačkih izazova. Ekonomija je jednostavna i onliko „lean“ koliko je potrebno da se igrač podstakne da stvarno uđe u borilački sistem i pobedi na ime veštine a ne na ime farmanja napitaka za obnavljanje zdravlja. Feature creep ne postoji i ono malo unapređivanja karakteristika lika i oružja što igra ima (a u ovoj verziji smo se vratili na sistem iz originala koji je bolji od Sigminog otključavanja unapređenja za oružja na ime pukog prelaska poglavlja) je intuitivno shvatljivo i nikada nema prednost u odnosu na demonstraciju veštine borenja na samom terenu. Ovde vredi da se pohvali to da su, iako je broj osnovnih oružja koje Ryu koristi veći nego u Ninja Gaiden i Ninja Gaiden II, neka oružja izbačena kao očigledno loše dizajnirana a upravljanje opremom je generalno lakše i intuitivnije.
Ukratko, vrlo malo toga će se isprečiti između igrača i MASE neprijatelja koje on mora da pretvori u mešano meso da bi spasao svoju čast, čitav svet ali i kidnapovanu ženu na kraju igre* i Ninja Gaiden 2 Black je u 2025. godini jedno sasvim transcendentno iskustvo neverovatno dinamične akcije i još uvek neprevaziđenog krvavog, visceralnog prikaza te akcije.
*postižući apsolutni het-trik klišea u priči PREPUNOJ klišea
Prosto, ima nečeg zaista PLEMENITOG u tome koliko je borba istovremeno strahovito brza ali i tehnički izbrušena, sa igračem koji se – uprkos pomenutim redukovanim brojevima protivnika – nalazi pod stalnim baražem napada sa svih strana i mora da razvije intimno poznavanje oružja koja će koristiti, ali i da nauči taktičku vrednost dekapitacija i čerečenja, a pogotovo ultimativnih tehnika koje garantuju automatski kombo što većinu običnih neprijatelja ostavlja u komadićima na zemlji. Učenje instant-ultimate poteza koji se izvode pažljivim odmeravanjem pritiska na dugme za snažni napad da on koincidira sa Ryuovim doskokom na tlo posle skoka nije možda TOLIKO esencijalno kao što je bilo u originalnom Ninja Gaiden II jer su grupe neprijatelja manje, ali je i dalje u pitanju strašno razorna tehnika koja igraču donosi ogromno zadovoljstvo kada ume da je konzistento izvodi. Druge tehnike, poput napada nakon dijagonalnog trka po zidu kojmim odecate glave grupi neprijatelja, ili „Izuna Drop“ komboa koji su neverovatne tehnike u vazduhu sa brutalnom završnicom na zemlji su, naprosto, nešto što druge character action igre još uvek, u 2025. godini NEMAJU i koje Ninja gaiden čine i dalje jedinstvenim iskustvom
Možda je i značajno ukazati koliko je oslobađajuće što je ovo igra nastala pre Dark Souls perioda naše recentne istorije pa je borilački sistem kompleksan, veoma tehnički ali istovremeno strahovito dinamičan, sa kamerom i kontrolama koje su pravljene sa idejom da ćete se boriti protiv desetina neprijatelja u isto vreme. Blokiranja i izmicanja (posebno reverse-wind tehnika, koju morate savladati ako mislite da ikud stignete u ovoj igri) su jasna i intuitivna sa sve implicitnom izdržljivošću koju vam ponovni udarci preko bloka troše, napadi iz skoka i u vazduhu su izvanredno dragocene tehnike – pogotovo jer ovde ima manje neprijatelja pa su frustrirajuće situacije u kojima stalno bivate presretnuti u skoku a koje su bile redovne u originalnom Ninja Gaiden II mnogo ređe – upravljanje frejmovima nepovredivosti je prirodno i brzo vam pređe u naviku a učenje svakog novog oružja je zadovoljstvo a ne rizik da ćete sve što ste do sada naučili i investirali u mačeve morati da napustite.
Pogotovo mi se čini da moram da naglasim koliko su bosovi dizajnirani bez sadističkih trikova koje igra izvlači iz šešira kada ste redukovani na poslednje atome snage i držite se samo noktima za život. Ovim neću da kažem da su svi bosovi dobri – nisu – niti da su svi jasni i intuitivni,* niti da vas, pogotovo kada igrate na višim nivoima težine, neće RAZVALITI sasvim novim kombo-stringovima koje niste ni znali da umeju da izvedu, ali hoću da kažem da je većina borbi sa bosovima častan, strejt izazov u kome ste u areni vi i boss, taj boss ima dugačku skalu zdravlja i mnogo napada, ali vaši udarci mu nanose VIDNU štetu i čak i ako on ima drugu fazu (a vrlo malo bosova ima drugu fazu), ta druga faza nije BESMISLENO preteška i generalno se može odraditi disciplinovanim osmatranjem i adekvatnim podešavanjem taktike.
*ni dan-danas ne razumem šta je dizajn-ideja iza Giga Deatha, ali izgleda da u Team Ninja misle da on ima smisla pošto je preživeo i portovanje u Ninja Gaiden Sigma 2 pa i u Ninja Gaiden 2 Black, za razliku od, na primer, Death Worm Queen
Ovo je zaista lekovito nakon igranja modernijih igara (Elden Ring, God of War Ragnarok i njihove kopije) u kojima su bosovi takvi da skoro da golim okom ne vidite da li im uopšte nanosite štetu a druga (nekada i treća) faza borbe su dizajnirane da budu „haha, gotov si, jado“ skokovi u težini koji i u najdobronamernijem čoveku inicijalno izazivaju najmračnije reakcije resantimana i frustracije.
Sve to sam rekao ali MORAM da naglasim koliki je Ninja Gaiden 2 Black SPEKTAKL. OK, priča jeste rudimentarna, negativci su žanrovske karikature koje se dementno cerekaju kada pomisle na to koliko su zle i kidnapovanja do malpre moćnih žena koje se onda pretvaraju u erotične robinje su sve bili zamorani klišei i 2008. godine, ali ima ovde malo i autentične ljubavi prema japanskom folkloru – a tu čak ni ne računam činjenicu da se neki od likova zovu Genshin i Muramasa – i sekcija igre koja se događa u Ryuovom rodnom selu je i dalje dizajnirana sa primetnom pažnjom za detalj, a pogotovo igrači originalne igre ovde dobijaju nezanemarljiv nostalgični flešbek jer prelaze isti put kao u originalnoj igri samo u drugom smeru.
No, spektakl je uvek tu, kreiran u ne kompleksnim ali LEPIM prostorima – sa mnogo više kolorne i svetlosne raznolikosti nego što je imao originalni Ninja Gaiden – sa ne lepim ali UPEČATLJIVIM modelima neprijatelja i njihovim animacijama, te neverovatno brzim izvođenjem igre. Da još jednom napomenem: volim Devil May Cry, Bayonettu, volim Revengeance, volim i mnoge druge akcione igre, ali NIŠTA ne može da se poredi sa energijom ove igre u kojoj sečiva prolaze kroz meso i kost sa takvom taktilnošću da ćete nakon igranja po ceo dan pred očima imati scene neverovatnog, skoro nadrealističkog pokolja. Ryu ovde koristi više oružja nego u prvoj igri, od nekoliko vrsta mačeva (katana i dvoseklih sečiva), preko velike palice, para tonfi, čeličnih kandži na nogama i rukama, ogromne borbene kose, pa do nunčakua sa sečivima i kusari-game, a koja je možda najbrutalnije oružje koje sam ikada koristio u video igri. Topuz sa jedne strane i čelični srp sa druge, povezani lancem od dva metra su i danas, sedamnaest godina posle izaska originalnog Ninja Gaiden II apsolutno neprevaziđeno oružje za kontrolu gomile i mada korišćenje kusari-game podrazumeva izvesne rizike i neophodnu veštinu, svaki put kada bih ovim komadom Ryuove opreme dekapitovao i u krvavu pulpu ugnječio odred neprijateljskih nindža cerio sam se dementno i pomišljao kako su autori God of War Ragnarok MORALI da prvo odigraju ovo a da tek onda sednu da dizajniraju Kratosov borbeni sistem i korišćenje njegovih oštrica haosa u toj igri.
Da li treba da igrate Ninja Gaiden 2 Black? Ako volite igre koje su SAMO akcija i ništa drugo, napravljene da testiraju same granice vaše percepcije, snalaženja sa srazmerno složenim inputima i rada pod pritiskom, a da vas istovremeno ne smaraju „pričom“, „karakterizacijama“, RPG sistemima koje niko nije tražio, sakupljačkim mehanikama, gomilama raznih valuta, otvorenim svetom, proceduralnim generisanjem igre itd, Ninja Gaiden 2 Black je onoliko ČISTO iskustvo koliko je uopšte moguće imati. Ovo je srazmerno „glup“ narativ a Ryu Hayabusa je i pored sve svoje NEVEROVATNE vizuelne harizme karakterološki plići od presahlog potoka* i kampanja je, rekosmo, lišena istraživačkog igranja, ili skoro bilo čega drugog OSIM borbe. Ali ta kampanja je i jako uzbudljiva, sa puno različitih klasa protivnika, znalačkim dizajnom arena i susreta sa grupama neprijatelja koje se često odlično kombinuju i raspored bosova je promišljen. Strogo uzev, mislim, da kvalitet samih bosova ostavlja prostora za dalja dotezanja (to u nekoj Ninja Gaiden 2 Black ULTIMATE verziji za naredne konzolne generacije) ali istovremeno, ovde nema dosta loše odmerenih borbi sa tenkovima i helikopterima koje je imao originali Ninja Gaiden , a što treba prepoznati i pozdraviti. Generalno, borilački izazovi ovde se kreću intuitivno uzlaznom putanjom izazova i mada igra svakako nema izvanrednu krivu dinamike težine koju je imao na primer Devil May Cry 3, fer je reći da težina u njoj raste organski i da kada u kasnijim poglavljima natrčite na borbe u kojim se borite sa po tri neprijatelja što su bili end-level-bossovi u ranim poglavljima, ovo u vama ima da izazove prevashodno egzaltaciju a ne očajanje. Nabacite taj kvarni osmeh na lice, ispašite kusari-gamu i pokažite im kako biu specijalne jedinice Jugoslovenske narodne armije!
*mada, naravno, kada su u Ninja Gaiden 3 developeri rešili da uđu u njegov unutrašnji život ceo fandom je složno zavapio NOT LIKE THIS
U globalu, Ninja Gaiden 2 Black je URNEBESNA akciona igra svedena na gotovo potpunu krtinu i sem ako niste apsolutni Ninja Gaiden II zilot, garantujem vam da ćete se provesti bolje nego što biste sa 99% onog što se danas smatra akcionim igrama. Ninja Gaiden 4 će nesumnjivo biti drugačija igra, ipak je pravi sasvim drugi studio, onaj koji stoji iza pomenutih igara kao što su Bayonetta, Revengeance ili NieR: Automata i bez obzira na svu distancu koji je Koei Tecmo napravio između sebe i Itagakija, Ninja Gaiden 2 Black je verovatno poslednja prilika da duboko udahnete malo itagakijevske arome, koliko god ona ovde razblažena bila, i ponadate se da bad boy japanskog gejm dizajna zaista u sebi ima još goriva da sa svojim postpandemijskim studijom, Itagaki Games, kroz najavljenu saradnju sa Microsoftom napravi nešto vredno pamćenja. Čekaćemo!
