Grafički roman In Search of Gil Scott-Heron (u francuskom originalu À la recherche de Gil Scott-Heron) se završava pobedom Donalda Trumpa na američkim predsedničkim izborima 2016. godine i podsećanjem Abioduna Oyewolea iz legendarnog američkog crnog sastava The Last Poets da su se svi kolektivno opustili pod Obamom i da su mislili kako je sve završeno time što u Beloj kući sedi ta „kul crna porodica“, pre nego što stari, iskusni aktivista pobesni kada ga autor ovog stripa podseti da ipak postoje pozitivne socijalne inicijative kao što je Black Lives Matter. „Jel’ se šališ? Pa to je korak unazad! Crni životi su uvek bili važni. A mi smo sa nekadašnjih proklamacija o Crnoj moći došli to toga da ponavljamo kako su Crni životi važni“.
Ima neke pravilnosti u tome da sam ovaj strip, izašao 2023. godine na Engleskom jeziku za Titan Comics (dok je original godinu dana radnije publikovao pariski Éditions Les Arènes) pročitao početkom 2025, dakle u godini u kojoj je Trump načeo svoj drugi mandat, brutalnim nasrtajem na mehanizme ograničavanja autoritarne moći predsednika i njegove izvršne grane vlasti, i na ljudska prava veoma širokog spektra populacija, sve sa pokličem da će ovo Ameriku ponovo učiniti velikom. Štaviše, koliko ovog jutra (u danu u kome pišem prikaz) smo čuli kako Tramp razmatra opcije da nekako sebi podari i treći mandat, ali i gledali Trampovog „First Buddy“ saradnika Elona Muska kako insistira da je „ludilo“ kako bilo koji federalni sudija može da zaustavi bilo koju akciju predsednika i da to mora da se ukine.
Kao građanin Srbije, zemlje koja je mislila da je 2000. godine završila posao, onda se opustila – čak i kad su joj ubili premijera – i danas je, čini se, osuđena da bude rudarska kolonija na rubu civilizovanog sveta, kojom protivpravno vlada kriminalna klika, mislim da je važno da vidimo širi kontekst i shvatimo da smo u nekim slučajevima mi (doduše posle Rusa i Belorusa) bili avangarda čiji će put ponavljati druga, mislili smo ozbilnija društva. Kao ljubitelj Gila Scotta-Herona i crne muzike generalno, mislim da je u 2025. godini pročitati jedan ovakav strip važno, baš zato što revolucije danas prenosi televizija, a Scott-Heronova tvrdnja da „revolucija neće biti prenošena na televiziji“ deluje kao lekovito podsećanje da treba da budemo sumnjičavi prema svemu što nam stiže posredstvom establišmenta.
Gil Scott-Heron, pesnik, pevač, kompozitor, izvođač, čovek koga su još za života zakitili laskavom „ the godfather of rap“ titulom, a koji je sebe pre svega smatrao „bluzologom“, umro je 27. Maja 2011. godine u bolnici u Njujorku nakon komplikacija koje su nastupile u vezi sa upalom pluća zbog koje je hospitalizovan, sa svega 62 godine i bez ikog od svoje familije da bude uz njega. Glasine da je već nekoliko godina bio HIV-pozitivan su u ovom stripu dopunjene novom, da je, nakon što je Gilu bilo bolje, smrt nastupila kao posledica ujeda insekta koji mu je preneo opasnog parazita sa kojim oslabljeni imunosistem izraubovanog muzičara, pisca, mislioca i aktiviste nije uspeo da se izbori. Da li je ovo „prava“ istina o smrti Gila Scotta-Herona ili samo još jedna urbana legenda je pitanje na koje nemamo odgovor, ali je ona perfektno uklopljena u priču što se, zapravo, Scottom-Heronom bavi samo sa distance i predstavlja hroniku autorovih napora da dođe do slavnog crnog umetnika i snimi o njemu dokumentarni film koji bi biografiju jednog od najvažnijih eksponenata „novije“ afroameričke popularne kulture koristio kao format da se unutar njega priča o crnom identitetu, crnom životu u SAD, crnim životima, crnim smrtima itd.
O Scott-Heronu sam „zvanično“ pisao samo jednom, opisujući njegov povratnički (nakon šesnaest godina pauze) a istovemeno i poslednji album, makar izdat za njegovog života. I’m New Here je bio briljantno venčanje savremenih elektronskih bitova i tradicionalne bluz filozofije a urađeno na inicijativu (i u produkciji) Richarda Russella, kako sam tad rekao „sive eminencije britanske elektronske scene“. Iako su se Popboksovi čitaoci s pravom podsmevali mom pompeznom izražavanju, fakat je da je ono bilo proizvod istinskog divljenja čoveku koji je već tada imao status hodajućeg istorijskog monumenta, a da je snimio album koji je bio onoliko neposredan, jednostavan i ISTINIT kakve retko čujete u bilo kom krilu popularne muzike. Scott-Heronov život, poezija i muzika su bili toliko međusobno upleteni da niko nije mogao da kaže koje od njih inspiriše ostala dva.
Istog, a verovatno i intenzivnijeg mišljenja je bez sumnje bio i Thomas Maucéri, francuski autor dokumentarnih filmova i scenarista ovog stripa a koji je, taj strip, hronika njegovih napora da svoj projekat, dokumentarni film o Gilu Scott-Heronu realizuje tako što će, između ostalog, sesti sa samim Scott-Heronom i intervjuisati ga za potrebe budućeg filma.
Nije spojler ako odmah kažemo da se ovo neće desiti i In Search of Gil Scott-Heron ima nemalu simboličku snagu upravo u činjenici da predstavlja svojevrsnu odiseju u kojoj autor pokušava da ostvari neposredni kontakt sa čovekom koga u velikoj meri smatra svojom inspiracijom – ne samo umetničkom već i šire životnom i identitetskom – koji je jedan od najcenjenihih a svakako najcitiranijih umetnika u okvorima svoje kulture, a da do tog kontakta na kraju neće doći. Strip zapravo počinje tako što pokazuje Maucérija kako ulazi u Scott-Heronov stan u Njujorku zajedno sa poznanicom koja mu je i na ime svoje bliskosti sa Amerikancem obezbedila konačni susret oči-u-oči, ali taj ulazak u stan dešava se nekoliko sati nakon što je Scott-Heron umro u bolnici. Maucéri i Dorothée Nolan zapravo ulaze u njegov stan isključivo zato da bi našli nekakav telefonski imenik preminulog umetnika, kako bi mogli njegovoj porodici i prijateljima da jave da je ovaj mrtav – fakat koji ni bolnica nikome nije mogla da dojavi jer je Scott-Heron u nju legao bez ikakvih informacija koga zvati u slučaju da je potrebno javiti dobru ili lošu vest.
Pored neizbežnog komentara o bizarnoj prirodi zdravstvene zaštite u SAD (a koji i sam Maucéri pravi u jednom dijalogu što ga u stripu vodi sa Abiodunom Oyewoleom, poredeći američki i francuski sistem javnog zdravstva), ovo je i dodatna kontura na portretu Gila Scotta-Herona, čoveka koji je, uprkos svom neprocenjivom legatu što je oblikovao ogroman deo afroameričke (pa posredno i druge crne, globalne) kulture, ali i bona-fide mejnstrim uspehu koji je postigao sa nekom svojom muzikom (čak i ako The Revolution Will Not be Televised ne ubrajate u ovo), ostao neuhvatljiv, izdvojen iz kulture glavnog toka, čak i nesaznatljiv.
Štaviše, jedan od refrena koji se ponavljaju kroz ovaj strip je da je za Scott-Herona ideja da bi neko o njemu snimao film ili pisao knjigu (a što radi pomenuta Dorothée) bila neugodno tuđinska, da je on sve što bi imao da kaže već rekao kroz svoju poeziju, romane koje je napisao, svoje ploče i recitacije na njima i da ne bi ni imao šta da doda kada bi ga neko intervjuisao. Dorothée na jednom mestu kaže da je on zapravo neočekivano stidljiva i povučena osoba a što je svakako u kontrastu sa idejom da je u pitanju crni revolucionar čija su poezija i performansi – snimljeni i živi – inspirisali ogroman deo buduće afroameričke kulture.
No, Maucéri kroz svoje istraživanje Scott-Heronog života, rađeno isključivo, dakle, kroz sekundarne izvore, iscrtava obrise portreta čoveka koji je imao veliki talenat ali i zapravo povoljniju početnu poziciju od mnogih drugih crnih umetnika svoje i kasnijih generacija, koji je bio jedan od prvih crnih učenika u školi što je tek nedavno odbacila politiku da je „samo za belce“, koji je impresionirao svoje profesore pisanjem i osvajao stipendije, koji je kasnije mogao da priušti ne samo da tokom studija osnuje bend (inspirisan The Last Poetsima, dakako) već i da pauzira studiranje kako bi napisao svoja dva romana (The Vulture i The Nigger Factory), da kasnije i bez kompletiranog fakulteta dobije mogućnost za master kurs iz kreativnog pisanja na Univerzitetu Johns Hopkins.
Čak i tako, Scott-Heron nije ni na koji značajan način umakao zamkama koje su čekale crne muškarce, posebno one koji su se bavili umetošću i aktivizmom, pa je čovek koji je pričao o revoluciji i ekstremno eksplicitno upozoravao na opasnosti adikcije u crnoj populaciji, bio hapšen i zatvaran zbog male količine kokaina koja mu je pronađena, na kraju i sam sa pogrešne strane zakona na sličan način kao i gangsta-rap naslednici kojih se, na to ovaj strip podseća, s prezirom odricao. Scott-Heron je bio iz generacije koja je „black power“ doživljavala marksistički, solidarno i revolucionarno i naravno da nije mogao da prihvati da je njegov legat gomila klinaca zatrovanih materijalističkim iluzijama što se na pločama hvale koliko su im teški platinasti lanci i pucaju jedni na druge po klubovima.
Maucéri mnoge od ovih poenti pravi formalno „dokumentaristčki“, dakle prepričavajući poznate delove Scott-Heronovog života i ilustrujući ih njegovim pesmama jer, kako rekosmo, on čoveka nikada nije sreo licem u lice. Strip zapravo prati Maucérija od trenutka njegovog otkrivanja stvaralaštva Scott-Herona, a tokom studija u Americi početkom veka gde mladi francuski (budući) režiser dolazi u SAD i otkriva od čega je nastao sav taj hip-hop koji rado sluša kod kuće, preko perioda Obamine administracije kada se ideja o dokumentarcu rađa a pokušaji da se stupi u kontakt sa Scott-Heronom vode najdalje do telefonskog razgovora, pa do ponovnog odlaska u Ameriku da se konačno susretnu a koji se završava Scott-Heronovom smrću i Maucérijevom neočekivanom ulogom osobe koja će ovu smrt oglasiti ljudima koji su, nominalno, bili bliži preminulom.
Iako je ovo jedna labava dramska struktura, Maucéri uspeva da je pretvori u interesantan narativ, delom i jer ima nečeg zaista praktično mitološkog u toj potrazi za čovekom koji nije nekakav apokrifni mudrac što živi u pećini na vrhu nedostupne planine već tehnički gledano nepatvoreni selebriti, neko ko održava stalne koncerte i turneje i trebalo bi da ima agente i menadžere upravo zadužene za kontakt. No, Scott-Heronova alergičnost na intervjuisanje ali i generalno odbijanje da bude deo ikakvog sistema – čak je i za album I’m New Here eksplicitno rekao da je to Russellova ploča na kojoj je on samo izveo šta je umeo i da nije ni znao kako će to izgledati kada je došao u studio – su ga u praksi pretvorili u (crnog) belog kita do koga će Maucéri najbliže doći u par telefonskih razgovora tokom kojih će mu Scott-Heron uglavnom govoriti da ne vidi da ima šta da mu kaže i puštati ga da izgradi svoj argument i odobrovolji ga do mere da na kraju bude pozvan u bekstejdž pre koncerta u Parizu.
Naravno, taj se koncert onda neće održati jer je muzičaru zabranjeno napuštanje tertorije SAD, Maucéri sumnja na ime osude za posedovanje kokaina, dok će naredni njegovi nastupi po Francuskoj ostati nedostupni za Maucérija.
Delom strip funkcioniše jer Maucéri daje iskrenu, proživljenu i vrlo minimalno „dramatizovanu“ destilaciju njegovih iskustava sa SAD i životom u koži tamne boje, sa dredloksima na glavi a u državi koja sebe voli da naziva „zemljom slobodnih“ i „domom odvažnih“. Maucéri pokazuje i lepe stvari, kao što su upoznavanje i saradnja sa aktivistkinjom koja ga prekoreva što puši jede meso ali i koja mu zapravo daje Scott-Heronov broj telefona. Ova žena, koja u Baltimoru radi kulturne programe za afroameričku populaciju je i Maucérijev vodič kroz baltimorski geto, mesto na kome je on šokiran kada vidi kao ta populacija živi u 21. veku, oslobođena od lanaca, ali ne zaista slobodna.
Tu su i susreti sa belim rasistima, ali i mnoge važne reference na crne umetnike koji su afroamerički identitet i duh oblikovali u nešto vredno ponosa, posebno nakon što je proces džentrifikacije velikih gradova devastirao nekada vibrantne, solidarne crne zajednice. Kroz čitav strip prolazi nit kojom se podseća da je marksističko-lenjinistička filozofija koja je činila dobar deo ideološke inspiracije crnih umetnika iz šezdesetih i ranih sedamdesetih nažalost u velikoj meri nestala sa pojavom one forme hip-hop muzike gde je veličanje geta i kriminalnog života predstavljalo horizont iza koga nema daljih očekivanja i da su reperi kao što su bili prvo Public Enemy a posle njih Mos Def ili Talib Kweli, na neki način stvarni, prirodni naslednici onog što su radili The Last Poets i Gil Scott-Heron. Ovo može biti i donekle reduktivno svođenje istorije afroamerike muzike i njoj odnosnog aktivizma na samo jednu „ispravnu“ liniju i, da bude jasno, ne tvrdim da Maucéri to svođenje radi svesno, namerno, niti da ga ZAISTA radi, već samo da kroz njegove reference vidimo šta je on slušao i u čemu se prepoznao tokom svog sazrevanja i sazrevanja crnog identiteta u njemu,te da to ne treba shvatati kao totalitet afroameričke (pop)kulturne istorije.
A ni In Search of Gil Scott-Heron nije totalitet priče o Scott-Heronu, niti to pretenduje da bude. Ovo je lična, subjektivna priča o momku-koji-je-želeo-da-intervjuiše-umetnika i to da na kraju u tome nije uspeo ne znači da je i njegova potraga bila besplodna. Pogotovo jer je iz nje nastao strip koji je nacrtao izvrsni Sébastian Piquet. Piquet je pre ovog stripa uradio samo dva profesionalna stripa, od čega je jedan izašao za Dargaud a drugi za Michel Lafon, a on je sam kontaktirao Maucérija da ga pita mogu li da rade strip o Scott-Heronu, znajući za njegove napore da se napravi film. Maucéri je prvo rekao da nema ništa, onda otišao da spava pa se probudio s osećajem krivice jer „ako iko ima išta da kaže o Scottu-Hweronu, to sam ja“ pa je zvao Piqueta, pa su prvo planirali strip od dvadesetak strana za magazin 21 a na kraju završili sa grafičkim romanom od preko dvesta.
Piquet radi dinamičnim, pomalo „pijanim“ stilom gde se geometrije često nakrivljuju, detalji često utapaju u pozadinu a dubina rešava svedenim ali efektnim kolorom. Njegovi su likovi izražajni i pamtljivi a pošto strip pokriva mnogo različitih lokaliteta (na više kontinenata) tokom različitih vremenskih era, Piquet je uradio pažljive studije, kako likova tako i mesta, da svakom podari identitet. Ljude koje znamo sa slika, uključujući samog Scott-Herona, je predstavio izvrsno, dajući im ne samo izrazit, prepoznatljiv karakter, već i prostor da se vizuelno menjaju od situacije do situacije i od decenije do decenije, držeći priču na okupu i u trenucima kada Maucéri razlabavi strukturu do maksimuma i stalnim refleksijama i flešbekovima preti da malo zbuni čitaoca.
To se nikada ne dešava i čitalac ne samo da stiže informisaniji i emotivniji do kraja stripa već i na tom kraju dobija i tekst koji se bavi Scott-Heronovom diskografijom, iz pera baš Dorothée Nolan, a gde se svaki od album analizira i kontekstualizuje između ostalog i stvarima koje je Scott-Heron njoj rekao u intervjuima što ih je ona sa njim radila tokom pola decenije pred njegovu smrt.
Sve u svemu, In Search of Gil Scott-Heron je najbolja dostižna supstitucija za dokumentarni film o Gilu Scott-Heronu do koje je Maucéri mogao da dođe, jedna lična a opet poopštavajuće efektna refleksija o životu čoveka koji je inspirisao čitave kulture i umro sam u njujorškoj bolnici, ostavljajući iza sebe suvo duhovno zlato i život ispunje iskušenjima. Ako sve to zvuči interesanto, francuski original imate ovde, a Titanov engleski prevod ovde.
