U galeriji Srpske akademije nauka i umetnosti u Beogradu trenutno je u toku retrospektivna izložba jednog od najzanimljivijih imena srpskog modernog slikarstva iz njegove posleratne faze. Ilija Bosilj: trijumf umetnosti je vrlo ozbiljan poduhvat za unuku Ilije Bosilja, Ivanu Bašičević Antić a koja je sa velikim uspehom ovu istu izložbu pre dve godine postavljala u Italiji a prošle godine u Švajcarskoj. Ivana Bašičević Antić je, naravno, direktorka Muzeja naivne i marginalne umetnosti, jedne važne (i ambiciozne) institucije osnovane još 1960. godine (kao Galerija samoukih likovnih umetnika) a kome je danas glavni prostor u Jagodini dok mu je sedište u Beogradu u Salonu Oto Bihalji-Merin, prostoru u kome je Bihalji-Merin, jedan od najvećih afirmatora naivne umetnosti u svetu proveo poslednjih par decenija svog rada. Dakle, produkciju ove izložbe potpisuje Muzej naivne i marginalne umetnosti u saradnji sa novosadskom Fondacijom „Ilija & Mangelos“ (čija je Bašičević Antić predsednica) a njeno otvaranje 25. Marta ove godine poklopilo se sa stotridesetom godišnjicom rođenja umetnika.
To da jedna institucija kao što je SANU ima ovako ozbiljnu i temeljno rađenu postavku za umetnika koji nije bio njen član niti je, strogo uzev, imao ikakvo formalno umetničko obrazovanje bi trebalo da ukaže na to koliko je Ilija Bašičević Bosilj bio jedinstvena i uticajna pojava u polju srpske i jugoslovenske, ali zatim i evropske pa i svetske umetnosti. Na ovoj izložbi ima stotinak radova iz raznih muzejskih i privatnih kolekcija uključujućo mnoge koji nikada ranije nisu javno izlagani, i njena početna koncepcija vođena je percepcijom i analizom Bosiljovih radova od strane akademika Vojislava Đurića i Dejana Medakovića, prepoznavanjem njegove pozicije unutar ne samo nekakvog konteksta jugoslovenskog i srpskog naivnog slikarstva već i slikarstva Vizantije sa kojim njegov izraz imao vidne spone.
A što je deo jedne skoro neverovatne priče, koja se skoro graniči sa bajkom i za koju imate utisak da „danas“ naprosto ne bi mogla da se dogodi. Slikar koji je za života sa svojim izložbama obišao Francusku, Švajcarsku, Italiju, Japan i Meksiko a posthumno je, u ovom veku, izlagan u Njujorku, rame uz rame sa Kandinskim, Šagalom, Kleom, Šileom i Pikasom je rođen u Šidu dok je Šid još bio samo selo u Austrougarskoj i skoro celog svog života je bio tek zemljoradnik. Ilija Bosilj je proveo jedan ozbiljan radni vek obrađujući zemlju, gajeći žitarice i svinje, natežući se sa raznim vlastima oko prava na svoju zaradu i imanje. Naravno, ne najmanje sa posleratnim komunistima koji su u tom trenutku već dosta imućnog vlasnika gazdinstva – navodi se da je Bosilj bio jedini seljak u Šidu koji je svoju decu školovao – doživljavali kao klasnog neprijatelja. No, da ne grešimo dušu, Bosilj je nešto gore prošao pod nekim drugim režimima, za vreme Prvog svetskog rata bežeći da izbegne mobilizaciju u austrougarsku vojsku, a da bi 1942. godine od strane tada aktuelnih ustaša, beleži se, bio osuđen na smrt. Da ovo ne bude tek uzbudljiva, možda-istinita-a-možda-i-ne crtica u biografiji divljeg umetnika iz Šida podseća i činjenica da je Ilijin dobar drug iz škole, slikar Sava Šumanović upravo te iste 1942. godine streljan od strane ustaških vlasti.
Ilija je tada sa svoja dva sina otišao u Beč, i tamo jedini put u životu radio nešto što nije spadalo u zemljoradnju. Ironija da je od lokalnih fašista pobegao pravo u trbuh proverbijalne zveri je imala i dodatni ironijski preokret jer je Ilija Baščević ratne godine proveo u fabrici Meseršmit praveći avione kojima su fašisti vršili svoja osvajanja.
Po povratku u oslobođenu Jugoslaviju, a nakon dijagnostikovane tuberkuloze što ju je pokupio u Beču trpeo je česta disciplinovanja od strane tadašnjeg režima i poprilično solidno upoznao zidove pritvorskih prostorija zbog čestih zatvaranja i natezanja sa vlastima oko zemlje koja mu je oduzeta. Možda i paradoksalno, baš to što su ga komunisti sprečavali da se bavi svojom odabranom profesijom zemljoradnika, poguralo je Iliju Bosilja ka ulasku u slikarstvo. Uticaj pokojnog Save Šumanovića je očigledno bio snažan a kažu da je Ilija uzimao knjige svojih sinova, Vojina Bašičevića koji je bio lekar, i pogotovo Dimitrija Bašičevića, izuzetno cenjenog kritičara i istoričara umetnosti, kustosa, ali i, pod umetničkim imenom Mangelos, konceptualnog umetnika koji je bio jedan od osnivača zagrebačke umetničke grupe Gorgona poznih pedesetih godina prošlog veka. Dimitrije Mangelos je i bio jedan od najgorljivijih promotera naivne i apstraktne umetnosti u Hrvatskoj i Jugoslaviji onog doba, pa je otac u njemu našao i neku vrstu teorijskog utemeljenja koje ga je ohrabrilo da sam krene u kreiranje.
Tako je 1957, sa šeszdesetdve godine života, dakle u dobu kada se ljudi već penzionišu – Ilija prvo krenuo sa crtežima i gvaševima a onda već naredne godine avanzovao na uljane boje i slikanje na platnu, drvetu ali i drugim materijalima.
Iako bi se, na osnovu ove biografije, očekivalo da pred sobom imamo prototipskog naivnog slikara, Ilija Bosilj je po svojim temama, simbolikama ali i tehnikama bio nešto sasvim drugo. Pre nekih osamnaest godina, dakle pune tri i po decenije posle njegove smrti, kada je struka već rekla svoje, Londonski časopis Raw Vision* uvrstio ga je u 50 klasika svetske art brut umetnosti. Ali koliko god da se ovde zaista radi o slikaru bez formalne naobrazbe i koliko god da je njegovo slikarstvo koje možete još nekoliko dana videti u galeriji SANU neformalno i slobodno u svom tretmanu perspektiva, a bučno i često ovaploćeno u grubim, debelim, praktično trodimenzionalnim teksturama gde je boja nanošena u jakim slojevima na podlogu sa koje će mnogi oblici iskakati prema posmatraču i navoditi ga da menja ugao gledanja, u Bosiljevom stvaralaštvu postoje i disciplina i doslednost simboličkog jezika koji nisu tipični za art brut.
*posvećen pre svega „outsider art“ umetnicima i 1997. godine od strane UNESCO-a nagradom Camera priznat kao najbolji magazin o umetnosti na planeti
Ovo su, da bude jasno, mislili već u ono vreme, i, da bude još jasnije, javno optužili Iliju da on nije autor svojih slika. Kako bi, na kraju krajeva jedan šidski paor koji do sedme decenije života nije u ruke uzeo kičicu uopšte mogao da radi slike koje su oblicima i bojama mogle da se izlažu rame uz rame sa Miroom a po tretmanu figuracije i njenog rastezanja preko granica racionalnog dolazile kao organskija, možda žovijalnija interpretacija koncepata što su ih u savremeno slikarstvo uvodili Kle ili Pikaso? Zbog svega ovoga, Ilija Bosilj je prozvan i optužen da zapravo slike svog sina predstavlja kao svoje, valjda u nekakvom činu razuzdane, besmislene sujete, pa je Bosilj onda 1965. godine javno, pred komisijom u Zagrebu, slikao da svi vide da su stvari koje je izlagao pod svojim imenom i potpisivao velikim ćiriličnim slovima bile zaista emanacije njegovog duha i kreacije njegove ruke.
Ilija Bosilj je imao interesantnu opsesiju stalno ponavljajućim simbolikama. Iako inspirisan nasleđem vizantijskog slikarstva* i mnoge od njegovih figura imaju oreole oko glave koji bi mogli biti svetački haloi, iako neke njegove slike prikazuju „kraljeve“, na primer one iz ciklusa Ilijada, Bosilj se ne može tako lako svrstati u nastavljače ijedne jasne tradcije. Pre se može prepoznati jedan intuitivan, pronicljiv pristup u kome su delovi tradicija vrlo postmodernistički lako i smelo spajani u originalne kompozicije čija tumačenja zahtevaju intimniji odnos sa samim umetnikom pored formalne naobrazbe što je u stanju da identifikuje reference. Na primer, „Ilijada“ je doslovno igra rečima vezana za Ilijino ime, ciklus nazvan PRE SVEGA da identifikuje autora, verovatno u činu sopstvenog prepoznavanja koliko je neočekivano da „običan“ zemljoradnik sada slika troruke kraljeve i izvitoperene, zaobljene ljudske figure koje u rukama drže crkve i džamije. „Marko“ koji se ponavlja na Ilijinim slikama ima tri ruke, ali ovo je i najmanje neobično igranje sa anatomijom kod ovog autora. „Dvoličnost“ kao apstraktan koncept i deo karaktera u Bosiljovom simboličkom rečniku nema osuđujuću konotaciju već je neraskidivi deo života svakog živog bića („sva božija stvorenja na ovom svetu (su) maramice sa dva lica, (…) jedno lice prikazuju pred svetom, a drugo, pravo kriju i samo retki imaju priliku da ga vide.“) a onda su njegove slike prepune ljudi i životinja sa ne samo dva lica već i sa dve glave, fantazmagoričnih stvorenja koja kao da su u istu sliku ušla iz nekoliko mitoloških i folklornih tradicija, zmajeva, riba i morskih konjića, divljih prasića, bizarnih spojeva kokošaka i konja u jednom telu sa dva vrata, dve glave, četiri noge, paunova sa neopisivo kompleksnim repovima i fazanima sa dva lica na jednoj glavi.
*na nekim slikama, pogotovo poznijim se vidi mnogo korišćenja zlata u konturama, a što DELUJE kao aluzija na Vizantiju i srednjevekovne iluminacije ali postoji i snažna argumentacija za to da je Bosilja za to inspirisalo upoznavanje sa radovima Gustava Klimta
Bosilj, zaista, naivnom slikarstvu pripada na ime odsustva perspektive, pozadine, raspoređivanja elemenata svojih kompozicija po ravnima i linijama koje podsećaju na narodno slikarstvo, ne nužno iz Evrope, ali su teme i simbolike kojima se bavio na sasvim drugoj strani. Ova izložba pokriva glavne kategorije slikarovih interesovanja, od radova koji su snažno inspirisani prizorima iz Svetog pisma, preko ciklusa inspirisanog srpskim narodnim predanjima i epskim pesmama, Ilijade koja se bavi promišljanjem pre svega ljudske prirode, pa do slikanja životinja, uključujući hibride različitih životinja ali i životinja i ljudi) i nepostojećih bića izašlih direktno iz kolektivnog nesvesnog.
Zapravo ta, reklo bi se, jaka spona sa Jungizmom i zaranjanje u univerzalne simbolike jeste ono što je na mene ostavilo najjači utisak nakon posete ovoj izložbi. Bosiljevo oslanjanje na vizantijsko slikarstvo, Stari zavet i otkrovenje Jovanovo su vidljivi u njegovim slikama, ali njegov odnos ka religijskoj tradiciji ne sugeriše nikakvu bogobojažljivost ili strahopoštovanje pred nesaznatljivim. Suprotno od toga, Bosiljeve slike su pune psihodelične energije nekoga ko nije slikao „teme“ već pre „vizije“, hvatao grozničave slike koje su mu dolazile jer je ušao u direktnu komunikaciju sa ljudskom podsvešću i tamo dotakao tragove sila kreacije. Presudno za možda ne TUMAČENJE ali percepciju Bosiljevog slikarstva, mislim, je to da se prepozna ta energija oduševljenja, radosti kreacije koja je držala ovog čoveka poslednjih petnaest godina života. Njegove slike nisu „religiozne“ – pogledajte mu Četiri jahača apokalipse koji izgledaju kao da su izjahali iz nekog Adventure Time crtaća a onda upali u bure sa medom, pa naleteli na brdo strugotine i potpuno izgubili kompas – ali jesu „božanske“ sa tom nesputanom energijom stvaranja koja čini da nemoguće postane stvarno. Da čovek stane sa četkicom i bojom ispred daske i da na dasci ostane nešto živo, opipljivo, moćno. Da seljak kome su oteli zemlju sada njima otima nebo, istoriju, tradiciju i veru i čini ih svojim i da će sa njima proputovati svet i ostaviti trag dublji od bilo čega što su oni iza sebe ostavili. I to je neka osveta. Izložba je otvorena do osmog Juna.
