Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.
Hej, hej, danas opet imamo dva albuma na meniju* i ovo nije nekakav znak da sam ja postao veoma vredna osoba već više refleksija osećaja krivice koji imam. Jer, ovo proleće je donelo TOLIKO sjajnih ili u najmanju ruku interesantnih džez izdanja da me moja nemogućnost da o svima njima pišem IZJEDA. Pa je ovo kao neki pokušaj kompenzacije. Neuspešan, nesporno, ali niko nikada ionako nije svoju dušu spasao ulaganjem više truda, LAŽU NAS.
*dva i po, zapravo da ne kažem TRI, ali hajde da ne otvaramo SVE karte odmah na početku…
Enivej, prvi album za danas je nešto što slušam nekoliko nedelja unazad i mišljenja sam da je ovo ploča koja je konzervativna na najbolji moguć način, svirajući vrlo odlučno u okviru svog idioma, bez ikakvih naklona nekakvim savremenim trendovima, a da je opet unutar tog idioma snažna, maštovita, puna izvrsne muzike, naprosto robusna. Jed Levy: Faces and Places je album kvartet-aranžmana bebopa, hardbopa, postbopa, malo latinice, jedan vrlo NJUJORŠKI album ispunjen do vrha originalnim kompozicijama a koje izvode neki veoma dobro muzičari.
Jed Levy pre svih, naravno, jer je ovo njegov kvartet, njegova kolekcija kompozicija i njegov jedanaesti album koji potpisuje kao lider. A jedanaest albuma nije mnogo kada se ima u vidu da pričamo o čoveku sa više od četiri decenije karijere u gradu za koji vezujemo neka od najvećih imena iz istorije džeza. Jed Levy je svoje saksofonističke veštine tesao svirajući sa takvim likovima kao što je Jaki Byard – koga navodi kao mentorsku figuru i podseća da je sa njim imao tri studijske avanture i „nebrojene“ nastupe – Ron McClure (sa kojim je takođe snimio dva albuma i još uvek nastupa iako je legendarni kontrabasista već ozbiljno zagazio u devetu deceniju života), Mike Clark, bubnjar Headhuntersa sa kojim je takođe uradio dva albuma i najavljuje treći. Bilo je tu još učitelja i uzora, ali Levy takođe ima istoriju svirke i nastupanja sa mnogo različitih muzičara, navodeći da je raznovrsnost zapravo tajna njegovog dugog opstanka na sceni. Drugim rečima, Levy zna da svira proverbijalno „sve“ pa ćete ga zvati u ekipu kada vam treba saksofonista koji ne mora da sedne i uči to što svirate. Na svom sajtu on navodi dugačku listu muzičara sa kojima je nastupao ali mi ćemo izdvojiti samo imena kao što su Curtis Fuller, Junior Mance, Eddie Henderson, The Vanguard Jazz Orchestra, Shirley Scott, Kevin Mahogany…
Levy je svirao po Evropi, Južnoj Americi i Aziji (Kina i Japan) ali utisak je da je nastupanje u Njujorku, obilaženje njegovih legendarnih klubova i sala (Birdland, Smalls, The Django, Sweet Basil, Blue Note, Visiones, Zinno) za njega posebno važno. Otud i nije iznenađenje da mu autorska muzika zvuči vrlo „njujorški“ sa zaranjanjem u istoriju džeza koji je nastajao u ovom gradu i smislenim ugrađivanjem novih cigala u tu monumentalnu konstrukciju.
Za Faces and Places, Levy je okupio veoma jak kvartet. Na klaviru je Luis Perdomo, nekadašnji venecuelanski vunderkind rado viđen na televizijama i radiju kako kida taj klavir, a kasnije stipendista Škole muzike Menhetn da bi se onda tamo i preselio da studira 1993. godine i ostao da živi u Njujorku. Perdomo od prošle godine ima u vitrini i Gremi nagradu (osvojenu iz trećeg pokušaja) za svoju saradnju sa portorikanskim saksofonistom Miguelom Zenónom a pored Zenóna svirao je ili svira i sa Ravijem Coltraneom, Tomom Harrellom, naravno sa kontrabasistkinjom i pevačicom Mimi Jones, a sa kojom je i u braku.
Ritam sekcija je isto jaka. Kontrabasista Peter Slavov radi duže od trideset godina u Njujorku kao pouzdani lider, sajdmen, kompozitor i edukator. Diplomac je Berklija, sin legendarnog bugarskog bubnjara Petra Slavova starijeg, i pored toga što danas predaje na Berkliju, može da se pohvali nastupanjem sa tako jakim imenima kao što su Quincy Jones, Joe Lovano, George Garzone, Danilo Perez, Kevin Mahoganey… Konačno, bubnjar Alvester Garnett dolazi kao šlag na tortu, čovek koji je iako srazmerno mlad (er, dakle, napuniće 55 godina za koju nedelju) neka vrsta njujorške institucije, muzičar što je svirao sa tako velikim imenima kao što su Betty Carter, Clark Terry, Regina Carter, Dee Dee Bridgewater, Teddy Edwards, James Carter, Lou Donaldson, Benny Golson i mnogim drugima.
Sa ovakvom ekipom, Levy je naravno posegao što je dublje mogao u svoj kreativni arsenal i jedanaest kompozicija što ih je napisao za Faces and Place predstavljaju jednu lepu sumu njegovih životnih iskustava i muzičkih interesovanja. Gore sam album nazvao konzervativnim, ali to mislim zasta u najboljoj konotaciji. Ovo je „pravi“, organski bebop, hardbop i postbop, muzika koja se svira snažno, sa obe ruke, a da je opet okrenuta pre svega prepoznatljivim temama, dobrim rifovima, pamtljivim melodijama, koje služe kao podloga za virtuoznu improvizaciju.
Kada imate kvartet ovakvih muzičara onda im i treba dati prostora da se razmahnu. Levy i Perdomo su, razume se, najpozvaniji da soliraju ali Levyjevi aranžmani pre svega forsiraju interaktivnost u izrazu pa ovde nema zaista dugačkih pasaža u kojima jedan od muzičara improvizuje a ostali sviraju pratnju. U maniru velikih prethodnika u rasponu od Dizzyja Gillespieja pa do Joea Lovana, i Levy svoje aranžmane konstruiše kao kompleksne multidirekcionalne dijaloge u kojima se harmonije prepliću a ritmovi imaju kompleksne i ambiciozne metrike. No, ovde se to njegovo iskustvo i raznovrsnost prepoznaju u tome da u kompozicijama nema ničeg usiljenog. Muzika se razvija prirodno, ritam uvek ima gruv, solaže su uvek logične razrade tema (a kad nisu i to je u kontekstu pesme LOGIČNO) i ma koliko harmonija da se ovde koristi, one zajedno imaju smisla. Poslušajte, recimo briljatnu Coming To Terms da čujete kako Perdomo ima dugačku, tiho razdraganu deonicu čije motive postepeno prihvata Levy pa onda njih dvojica zajednički improvizuju, bez užurbanosti, kreirajući jedan vrlo tradicionalan a istovemeno svež, vrlo NJIHOV dijalog.
Naredna kompozicija, St. Simons je, onda, energičnog, brzog ritma, ali bez agresije, sa Levyjem koji razvija svoju temu neužurbano preko vatre koju mu ispod nogu potpiruju ostala trojica muzičara. Njegovo fraziranje je besprekorno, sa lakim šetanjem kroz skale i uvek perfektnim postavljanjem samom sebi naredne kaskade nota da slušalac ne može da se odvoji. Kada Perdomo preuzme solo od njega, to je onda jedna zaslepljujuća niska nota sa pijanistom koji se igra sa ritmom i sinkopama kao da kroti divljeg ždrepca.
I ostatak ploče je takav, duboko ukorenjen u tradicionalnom viđenju bebop, cool jazz, hardbop itd. izraza ali napisan i odsviran bez nekakvog strahopoštovanja prema tradiciji, bez direktnih omažiranja ili emuliranja starih kajli, sa izrazom koji je savremen i dolazi iz skupa savremenih iskustava muzičara koje ovde slušamo.
Danza de Berrios je jedan od ranih hajlajta albuma, posveta premiulom Steveu Berriosu, bubnjaru sa kojim je Levy svirao u bendu Chica O’Farrilla, jer iako ovde ima liričnosti i dostojanstvene refleksije, u pitanju je energičan, brz, vrlo ritmičan komad sa izvanrednim Perdomovim soliranjem i Garnettovim vatrometom koji nije ni bučan ni nametljiv nego samo sve vreme impresivno maštovit.
Ni free jazz publika neće ostati neuslužena pa Leading Tone ima ornetkolmenovski kompleksan početak, sa celim bendom koji juri kroz rif i ritam kao armija robota koja u Ponedeljak ujutro sa mnogo entuzijazma kreće na posao, ali kad krene soliranje Levy svira slobodno, pržeći kroz skale i izvan njih kao da ga je poseo duh Johna Coltranea. Muzika ni ovde ne postaje agresivna ali da ćete se oznojiti, hoćete.
Nisam pokrio ni pola albuma pa je, nadam se, jasno da je ovo diskretno monumentalna ploča sa autorom koji je jako svestan da u svojim godinama i sa svojom kilometražom treba da kreira snažne, velike iskaze koji će biti proučavani i tumačeni u godinama i decenijama koje dolaze. Ovo je garantovano, ali istovremeno, Faces & Places je eminentno prijatan album, besprekorno lepog, prirodnog zvuka i neodoljivog šarma. Užitak.
Za drugi album danas idemo na sasvim drugu stranu. Drugu stranu planete, drugu stranu džez-spektra, drugu stranu svesti. Oxblood: Oxblood je album duo-improvizacija dvojice američkih muzičara sa stalnim boravkom u Kuala Lumpuru i prvo izdanje koje ova dva čoveka, inače zaposlena u raznim drugim postavama zajednički potpisuju.
Na saksofonu je ovde John TR Long, čovek kome nisam našao previše diskografskog traga (rad sa grupom Siel, i učešće na jednom od projekata bubnjara i edukatora Zahida Ahmada) ali koji sudeći po slikama nije nikakav klinac i verovatno iza sebe ima podužu karijeru improvizovanja u više ili manje bučnim kontekstima. Sa druge strane mu je Richard Allan Bates, gitarista, basista, elektroničar, čovek sa istorijom saradnje sa, na primer Rickom Countrymanom i Steveom Hirshom u onlajn projektu The Stateless Trio, ali i sa niskom drugih improv, free jazz i noise projekata. Bates sarađuje i sa japanskim free bubnjarem Sabuom Toyozumijem, australijskim bubnjarem naseljenim u Singapuru, Darrenom Mooreom, sa malezijskim saksofonistom Yongom Yandsenom i mnogo drugih muzičara…
Kao dvojac, Oxblood su vrlo jednostavan koncept, sa albumom koji se sastoji od četiri podugačke slobodne improvizacije u kojima Long svira free jazz solaže a Bates krlja disonantne fraze po distorziranoj gitari. Naravno da ovo može da bude i samo dosadan krš ružnog zvuka, koji će izgubiti vašu pažnju daleko pre isteka desetog ili jedanaestog minuta (najkraća kompozicija na albumu je prva, sa solidnih 616 sekundi trajanja) no Oxblood imaju dovoljno štofa da su kompozicije svaka za sebe prilično disktinktne, bez obzira na generalno isti zvuk i boje, a muzičari jedan drugog umeju da inspirišu, demonstrirajući razumevanje onog što drugi radi i smišljanje adekvatnog odgovora. Somer Since je, tako bzža, haotičnija, energičnija razmena rafala u kojoj Bates, doduše jako distorziran, dosta denfluje svoje žice kako bi odgovorio na Longovo jurenje kroz skale i samo povremeno pređe u mod totalne buke, svestan da je prvi trepnuo, pustio kolegi da ispadne šmeker koji, hladan ko špricer i dalje voz džez solažu, pa onda ugasi pedalu i krene da i sam prepliće po žicama prateći Longove kadence i dinamiku individualnim, zvonkim notama.
Good Wants to Forgive You je onda drugi pristup, sa Batesom koji koristi svoje elektronski setap da pusti dugačke, distorzirane tonove i teksture da se prirodno modulišu u interakciji celog njegovog elektronsko-akustičkog sklopa i tako sagrade nestabilnu ali jako osvetljenu binu na kojoj Long može da pleše.
All Contents je onda povratak u višu brzinu, zaslepljujući dijalog između dva demona na spidu, manje AGRESIVAN a više APSURDAN u najpozitivnijem smislu, da bi se finalna Delivery onda prošetala celim putem od džeza preko nojza do Montija Pajtona i natrag, dok se slušalac potpuno ne preporodi.
I, to nije sve za danas jer su Oxblood posle albuma iz Marta u međuvremenu uradili i OXBLOOD x Fallen Sun, kolaboraciju sa malezijskom noise umetnicom pod pseudonimom Fallen Sun, a što je zapravo „bučniji“ alter ego muzičarke Y’ng-Yin Siew poznatije po radovima pod imenom Reverse Image.
Reverse Image, da se razumemo i sam nudi prilično apstraktnu, hermetičnu elektronsku avangardu, minimalističku po formi, duboku i ambicioznu po koncepciji, rađenu možda u tradiciji bliskijoj akademskim kompozitorima poput Pierrea Schaffera, Bernarda Parmegianija, Karlheinza Stockhausena itd. samo sa opipljivijom dimenzijom refleksije i postmilenijalskog samoposmatranja (ako to deluje zanimljivo, kolekcija njenih radova iz 2022. i 2023. godine je ovde). Fallen Sun je onda nestašnija, agresivnija eksploracija oslobođene elektronske nemani sa dva albuma koje je Siew izdala prošle i ove godine što nasleđe tradicionalnog azijskog power electronics zvuka spajaju sa modernijim digitalnim izrazom. Drugi od ta dva albuma je zapravo bio split sa češkim avangardistom/ noise muzičarem RDKPL (koji je znatno minimalniji i kontemplativniji na ovom izdanju) a onda je saradnja između Fallen Sun i Oxblood, snimljena uživo, krajem Marta bila idealna prilika da Siew stavi svoj analogni i digitalni instrumentarij naspram dvojice vrlo bučnih improvizatora. Kažem naspram jer „x“ u nazivu ploče više sugeriše sukob (ili makar sparing) nego saradnju.
OXBLOOD x Fallen Sun ima samo jednu kompoziciju, odnosno polusatna Decomposed and Elements je verovatno needitovan (ili minimalno editovan) snimak nastupa na kome ćete čuti taj sudar elektronskih pulsiranja, čitavih ravni bele buke i elektronske jeke bačenih direktno na dvojicu Amerikanaca koji se iz sve snage trude da glavu drže iznad vode i ne potonu u bezdane što ih nemilosrdno otvara Siew. Improv albume je načelno neukusno opisivati u terminima koji su adekvatniji za MMA mečeve u kavezu, ali OXBLOOD x Fallen Sun je izuzetak. Ovo je veličanstven rvački spektakl sa puno kvarnih udaraca laktom direktno u facu, džez koji gori, pucekta i mrvi se pod naletima vreline supernove što stižu sa Suncem koje, jelte, pada. Nije za neutreniranu publiku ali JESTE sjajno i taman dobro odmereno da stignete do kraja albuma a da vas srce ne izda:
