Kako unaprediti nešto što je savršeno? Ovo je, u svakom praktičnom smislu bilo pitanje koje se samo postavilo pred Nintendov tim zadužen za serijal Mario Kart onako kako je rad na razvoju igre Mario Kart World odmicao. U prvo vreme nije se još ni znalo da će ovo biti igra koja treba da nosi na svojim plećima i lansiranje čitave nove konzole – Switch 2 – i u početku je ovo trebalo da bude „samo“ nastavak za Mario Kart 8, zatim prebačen na narednu hardversku platformu kada je postalo jasno da originalni Switch ovo ne može da izgura.
Ali biti „samo“ nastavak za Mario Kart 8 je sa godinama moralo postajat sve više i više zastrašujuć predlog „Grupi devet“ u Nintendovoj EPD diviziji jer Mario Kart 8 je možda u početku bio samo igra ali ond ase sa protokom godina pretvorio u… pa… fenomen. Kulturološki događaj tako masivne prezentnosti i važnosti da se – u okvirima industrije video igara – ovo može meriti jedino sa takvim behemotima kakvi su Grand Theft Auto V ili Fortnite.
A što je potvrda ispravnosti Nintnedove filozofije da se NIKADA NIŠTA ne baca u đubre, jer uvek postoji način da se ono iskoristi. Originalni Super Mario Kart na Super NES-u 1992. godine je prodao skoro devet miliona kopija i bio rana demonstracija napredne tehnologije rotiranja i skaliranja grafičkih mapa (nazvane Mode 7) kojom se ova konzola prevashodno razlikovala od svoje prethodnice, NES-a, ali je ovo i igra koju malo ko danas doživljava kao neumrli klasik, delom na ime boljih iteracija unutar samog Mario Kart serijala, a delom i jer je već na Super Nintendu postojao F-Zero koji je Mode 7 grafiku servirao sa manje karaktera ali više SULUDE BRZINE.
No, Mario Kart igre su pravljene uredno za sve naredne Nintendove konzole, ostvarujući solidne komercijalne uspehe i služeći – uz Smash Bros. i Mario Party igre – kao nekakav tekući „kanonski“ krosover prostor za Nintendove propertije, sa svim Nintendovim herojima i zlotvorima sučeljenim u prijateljskom (?) nadmedatnu u vožnji kartinga. Ovo je bila i neka vrsta mejnstrim legitimacije karting-igara, pa su Activisionov (i Naughty Dogov) Crash Team Racing i razne Segine karting-igre (Sonic & Sega All-Stars Racing itd.) bile pravljene i, neretko, dobijale i bolje ocene od Nintendovog originatora.
Ali NIKO ne može ovo da radi duže i izdržljivije od Nintenda. I niko, na kraju krajeva, nije imao toliko motivacije da isproba različite hardverske iteracije i koncepte u svojoj istoriji i da za praktično svaku od njih napravi najmanje jedan Mario Kart. Mario Kart je napravio uspešne tranzicije u trodimenzionalnu grafiku, na portabilne konzole, u domen kontrolisanja pokretima, pa na Internet… Moje prvo onlajn iskustvo sa ovim serijalom bilo je kada sam negde 2011. godine u Budimpeštanskom hotelu tek kupljeni Mario Kart 7 igrao preko Mercurovog (za ono vreme SOLIDNOG) vajfaja sa igračima iz čitavog sveta diveći se činjenici da sprava veličine malo veće kutije cigareta (Nintendova prenosna konzola 3DS) može da čoveka ovako fundamentalno POVEŽE sa drugim ljudima preko globalne mreže ali i da mu kreira neke istiski nezaboravne trenutke čiste, nepatvorene euforije. Bilo je već jasno da je Mario Kart serijal predodređen za VELIKE podvige – Mario Kart Wii je prodao 37 miliona kopija, Mario Kart 7 skoro 20 – ali nisam siguran da je iko očekivao da Mario Kart 8 bude u potpuno drugoj klasi fenomena.
U početku i nije bio. Kada je prvo izašao za Nintnedov zlosrećni Wii U, mnogi su pomislili da će ova izvrsna igra možda preokrenuti već u tom trenutku očigledno zlehudu sudbinu komada hardvera koji nikada nije našao svoj identitet. Nije se desilo. Mario Kart 8 je bio najprodavanija igra za Wii U, ali je Wii U bio najloše prodavana Nintendova konzola IKADA, ne računajući jedino mučeni Virtual Boy, pa je, sa malo manje od osam i po miliona prodatih kopija Mario Kart 8 mogao biti smatran ozbiljnim pobačajem.
Ali Nintendo (skoro) NIKADA ništa ne baca u đubre* pa kada je njihova naredna konzola, Switch, lansirana 2017. godine krenula da se prodaje kao luda jer je nekako Nintendo pogodio da igrači žele ono što niko od igrača do 2017. godine nije znao ni da verbalizuje – konzolu koja briše granice između hardvera za dnevnu sobu i prenosnog, portabl hardvera koji nosite sa sobom, i jednu istu igru vam pušta i na televizoru i u vašim rukama – onda je gigant iz Kjota rekao „E, sad, vidite, sve one igre koje ste kao đubrad ignorisali pre 3-4 godine jer ste bili suviše coo da kupite Wii U, sad ćete videti koliko su to DOBRE igre i volećete ih makar mi morali da dođemo kod svakog od vas u kuću i apliciramo lubrikant LIČNO.“
*OK, virtual boy je bilo nemoguće spasti, i tu je izvršena eutanazija.
Switch je u prve dve-tri godine svog života bio u dobroj meri port-mašina za igre koje su ZAISTA bile odlične na Wii U a igralo ih je premalo ljudi i odjednom su Splatoon ili Bayonetta 2, ili Donkey Kong: Tropical Freeze ili Captain Toad: Treasure Tracker postale ozbiljni komercijalni uspesi, sa ovom potonjom koja je nakon pristojnih milion kopija prodatih na Wii U prodala još dva miliona na Switchu.
Ali NIŠTA se ne može porediti sa Mario Kart 8 Deluxe koji je na Switchu prodao više od 68 miliona kopija, dakle osmostruko više od orignala, utemeljujući se kao najprodavanija igra za drugi najprodavaniji Nintendov komad hardvera ikada, i neka vrsta simbola čitave epohe u kojoj je Nintendo svojeručno pokazao da hardverski ratovi, sumanuto eskalirajući budžeti razvoja igara i aktivan tretman igrača kao krava-muzara kroz mikrotransakcije, lutboksove i druge predatorske strategije naprosto NIJE jedini način ni da se preživi ni da se bude uspešan. Switch je konzola koja je svoj uspeh izgradila na plećima dobrih igara pravljenih u srazmerno tradicionalnom modusu, oslonjenih na kvalitet IGRANJA a ne nekakvog apstraktnog „iskustva“, a Mario Kart 8 je igra u kojoj je više od dvadeset godina ekspertize u pravljenju brzih, crtanofilmovski apsurdnih karting-trka upotrebljeno da se priđe onoliko blizu savršenstva koliko je to uopšte izvodljivo.
Kako onda unaprediti nešto što je savršeno? Jedanaest godina kasnije, Nintendov odgovor je, čini se: „Ne možete popraviti savršenstvo. Ali možda možete da ga proširite.“
Igrao sam Mario Kart World otkada je konzola izašla, prošlog Četvrtka, pa kroz dobar deo vikenda, i imam utisak da je Nintendo ovde uradio najlogičniju moguću stvar. Mario Kart World se pod rukom oseća gotovo identično onako kako pamtim Mario Kart 8 koji nisam igrao poslednjih par godina, osim što je ovo igra u kojoj su stvari VEĆE. Horizonti su dalje, mape imaju više detalja, modeli su više rezolucije i kompleksnije animirani, osvetljenje je suptilnije. Mario Kart World je očigledno tek evolucija Mario Kart 8 u mnogim svojim elementima; igra, na primer, koristi mnogo istih animacija kao prethodnica i još uvek primenjuje svetlosne mape za svoje osvetljenje radije nego ray tracing u realnom vremenu, a što bi neko možda očekivao od igre koja treba da demonstrira prednosti nove generacije Nintendovog hardvera. No, u Nintendu znaju da je igranje najvažnije, važnije od tehnologije, važnije od grafike, važnije čak i od brenda. Ako igra pod rukom ne bi bila namanje onoliko dobra kao Mario Kart 8 – dakle, skoro savršeni kart-rejser iz 2014. godine – Mario Kart World bi bio mrtviji u dolasku od Denisa Kvejda i nikakvih kompromisa oko ovoga, očigledno nije smelo da bude.
Utoliko, Mario Kart World od prve sekunde deluje kao da ste upali u stari par omiljenih, rado nošenih farmerki, samo što su one sada nekako još udobnije i još vam bolje stoje. Ovde imamo četrnaest staza koje već znamo iz starih igara – i to ne samo da je tradicija za Mario Kart serijal, već je i demonstracija da Nintendo razume da „igre-platforme“ poput GTA V i Fortnite veliki deo svoje neverovatne i neverovatno duge popularnosti duguju kontinuitetu, dakle, toj nekoj „poznatoj“ osnovi na kojoj se onda može iterativno graditi – i šesnaest novih i ovde imamo na delu jedan izvrstan koktel poštovanja tradicije, smele reimaginacije iste i razobručene inventivnosti u izmišljanju novog. Odvažno, Nintendo nije kopirao praktično ni jednu originalnu stazu iz prethodne igre, a mnoge klasične staze su drastično prerađene, uključujući, recimo, ikonični Rainbow Road koji se ovde tretira kao neka vrsta događaja za sebe i pojavljuje se u cirkulaciji samo pod posebnim uslovima.
Sama mehanika igranja je postala druga priroda milionima igrača koji su igrali dosadašnje Mario Kart igre, pa ovde Nintendo stvari drži na idealnoj ivici između jednostavnog, pristupačnog, intuitivnog sa jedne strane i sofisticiranog, pa i „tehničkog“ sa druge. Mario Kart nikada nije imao kompleksne kontrole, ovde nema kočenja, driftovanje se radi posebnim dugmetom, a ispadanje sa staze se brzo rešava kranom koji vas vraća u trku sa samo par sekundi zaostatka i ovaj serijal nikada nije imao ambiciju da bude Nintendov Gran Turismo. Ono što Mario Kart World JESTE, kao i prethodne igre iz serijala je SUMANUTA žurka-na-točkovima u kojoj kvalitetna vožnja čini samo deo jednačine u kojoj se na kraju nadate da rezultat bude to da ste prvi stigli na cilj. Specifične mehanike dizajnirane da i slabijm vozačima daju šansu da se nadmeću, oružja i predmeti, prednosti koje dobijaju oni na začelju kolone, i hendikepi za one na čelnim pozicijama* ovde su dovedeni do novog stepena sofisticiranosti i znače da Mario Kart World po svom osnovnom dizajnu praktično onemogućava ili makar JAKO otežava dominaciju samo jednog igrača u ponovljenim mečevima.
*na primer, predmeti koje dobijaju igrači na pozicijama na začelju kada se provezu kroz kutiju sa upitnikom im statistički mnogo češće omogućuju da prolete kroz rivale i unaprede svoju poziciju nego bolje plasiranim takmičarima. Sa druge strane, prvoplasirani igrač će iz ovih kutija praktično uvek dobijati samo po jedan novčić
Ovo, naravno, neće biti svakome po volji – ljudi vole kada su igre zasnovane na veštini i lišene prevalentnog efekta slučajnosti na finalni plasman – ali mislim da više od 76 miliona prodatih kopija Mario Kart 8 dokazuje i da „git gud“ filozofija nije jedina moralno prihvatljiva kada pričamo o hardkor igrama. Mario Kart World JESTE hardkor, ali on vam neće dopustiti da budete vladajući šampion trku za trkom za trkom, i igrajući čitavo popodne ili veče u kontinuitetu hoćete videti kako se izdvajaju bolji i talentovaniji igrači koji češće završavaju na čelu čopora nego na njegovom začelju, ali nikada u toj meri da za druge igrače trkanje postane besmislen predlog. Lično sam imao momente kada sam nakon dva do tri minuta dominacije gde sam uspešno držao prvo mesto i odolevao lansiranim kornjačinim oklopima, bumeranzima i vatrenim kuglama koje su stizale iz pozadine, sto metara od cilja dobijao fatalni pogodak u debelo meso, onda bio pregažen od strane desetak igrača koji su mi sve vreme disali za vrat i na kraju trku završavao u donjoj polovini rostera od dvadesetčetiri igrača. Shit happens, naravno, a shit je statistički najverovatniji da se desi kada ste na čelu i SVI gledaju kako da vam skinu glavu.
Nintendo naprosto ZNA i razume da najviše ljudi dobija najviše zabave kada se trka odvija u čoporu, kada igrači nisu razdvojeni jedni od drugih sa previše metara asfalta (leda, zemljanog druma, vode, uh, lave…) i kada haos na trkaćoj pisti više deluje kao free-for-all tabačina u Smash Bros. nego da se traži nekakav „ozbiljni“ trkački senzibilitet u kome igrač koji je naučio stazu napamet i tačno zna kojom brzinom ulazi u koju krivinu i kada da pusti dugme za driftovanje za optimalno povećanje brzine pri izlasku iz nje pobeđuje u svakoj sledećoj trci. „Rubberbanding“ je ovde intencionalan, agresivan ali nedvojbeno efektan i koliko god da dobrog igrača lišava sigurnosti da će mu njegova veština UVEK obezbediti trijumf, toliko i njemu, koliko i svakom drugom igraču na raspolaganje stavlja haotične, URNEBESNE alate da izravnaju polje i da se do poslednjeg sekunda trke vodi brutalna, krvoločna i strahovito zabavna bitka za plasman.
Ovde ima i nekih dobrodošlih dotezanja dizajna, na primer, igrači i u ovoj igri mogu da nose po dva predmeta u inventaru, ali za razliku od prethodnih igara u kojima je ovo bio slučaj, oni se mogu dobiti samo kada pređete dve kutije koje su vertikalno poređane jedna iznad druge, a što sprečava prezasićenje trke oružjima i predmetima u situacijama kada se dvadesetčetiri takmičara iz sve snage bore da stignu prvi. Takođe, dobijanje kratkotrajnih ubrzanja („boostova“) kada izvedete neke sitne trikove poput uspešnog driftovanja („klizanje“ u krivini), draftovanja (vožnja tik iza drugog takmičara unutar njegovog „slipstrim“ traga), ili uzimanja novčića na stazi ovde je prošireno i staze su prepune mogućnosti da izvedete briljantne skokove koji će vam dati ubrzanje, da klizate po šinama ili bankinama – a što nekada i skraćuje distance – pa i da se odbijate od glava drugih vozača posle skoka. Ne samo da sve ovo može da znači razliku između pobede i poraza već i IZGLEDA izvanredno zabavno i doprinosi toj atmosferi žurke u koju se svaka Mario Kart sesija neizbežno pretvara.
Naravno, ovde moramo da, kako se to na našem jeziku kaže, adresiramo slona u sobi: Mario Kart World ima reč „World“ u naslovu ne samo zato što je danas moderno da serijali izbegavaju korišćenje brojeva za nove nastavke i ciklično koriste termine poput „world“, „eternal“, „infinite“, „forever“ itd, da nekako zavaraju potrošače da se radi o poslednjoj igri koju će ikada morati da kupe, već i jer je razlog za to da ova igra nije mogla da se napravi za originalni Switch činjenica da pored trideset distinktnih staza, Mario Kart World ima i čitav „svet“ da se kroz njega vozite između trka, otkrivate razne lokalizovane izazove i tajne, zabavljate bez kompetitivnog pritiska koji se podrazumeva u trkama.
Presedan za ovo su naravno Microsoftove Forza Horizon igre (u kojima je ta open world komponenta i sama bila pod uticajem Test Drive Unlimited), ali se može sasvim legitimno reći i da Mario Kart World deo inspiracije crpi iz GTA igara, ali i iz skejterskih igara poput onih iz serijala Tony Hawk.
Open world dimenzija ove igre je… pa, hajde da kažem još uvek nedovoljno istražena da bih imao konačan sud o njoj. Dok je sa jedne strane impresivno voziti se kroz ogroman bešavni svet sa velikim brojem distinktnih lokacija, puno različitih elevacija i interesantnih stvari da se vide i iskuse, nisam siguran koliko će mi „Free Roam“ mod biti nešto čemu ću se vraćati narednih godina. Neužurbanost i odustvo presije da „izvršavate“ po komandi je svakako nešto što Nintendo nudi igračima koje plaši kompetitivni pritisak koji po prirodi stvari dolazi uz trkanje i vidim zašto bi nekome bilo interesantno da nekim svojim tempom istražuje zamamno lepi Nintendov svet, ali ostaje da se vidi da li ću u ovom svetu naći onu „gustinu interesantnog“ kakva je, recimo, prisutna u New Donk City mapi Super Mario Odyssey.
Nintendo, štaviše, Free Roam mod igranja nudi iznenađujuće diskretno, do mere da sam morao da guglam kako mu se pristupa, pošto on NIJE deo prominentnog menija kojim birate modove igranja. Ispostavlja se da sitnim slovima ispisano uputstvo u donjem desnom uglu ekrana nije bilo dovoljno vidljivo za nekog ko je onolike sate spržio u Mario Kart 8, ali možda je i to deo plana, da Free Roam bude kao neka mala tajna koju ste otkrili sami, i, pošto se ovaj mod može igrati isključivo u singl plejer varijanti, da bude jedno relaksirano iskustvo koje sebi priuštite kada nemate energije da se takmičite i samo želite da uživate u Mario Kartu po nekoj svojoj dinamici i tempu.
A što je, da se razumemo, SASVIM SUPROTNO od onog kako se Mario Kart igre generalno igraju: bučno, u društvu, kompetitivno, sa mnogo urlanja, skakanja i zavada na krv i nož, makar do naredne trke. Pošto sam ja star čovek, bez prijatelja* a pogotovo bez prijatelja koji bi sa mnom sedeli u istoj prostoriji i igrali igre, nisam isprobao lokalne varijante multiplejera za koje sam siguran da su matematički najbolji način da se igra Mario Kart World, ali jesam isprobao neke od glavnih singl plejer i onlajn modova i jasno je da ovde ima mnogo reči hvale.
*makar dvonožnih
Ne SAMO hvale. Na primer, ima malo kontroverze u tome da kada igrate Grand Prix mod koji podrazumeva vožnju nekoliko trka za redom, između svake od tih trka morate da se vozite „svetom“ da bi stigli do početka naredne. Ovo je u najavama igre delovalo kao da će biti jedna od opcija, radije nego jedini moguć način igranja Grand Prix trka i to za sada malo iritira mnoge igrače. Mene nije jer sam LAVOVSKI deo vremena onlajn proveo igrajući novi Konckout Tour mod, nešto za šta sam malo i zapanjen da se u Mario Kartu pojavljuje tek posle tridesetrigodine. Naime, ovo je neka vrsta battle royal nadmetanja gde dvadesetčetiri igrača kreću u nadmetanje od šest trka ali posle svake od trka se poslednja četiri igrača eliminišu. Staze se prelivaju jedna u drugu bez stajanja – kao da igrate Out Run – i tenzija kad stignete u šestu trku će vam puls gurnuti u trocifrene vrednosti. Svesni da ste među četiri najbolja igrača i da samo jedan može biti prvi, ovde ćete svaki svoj potez procenjivati rigoroznim pristupom generala koji zna da je ovo poslednja bitka i u da u njoj od najmanje sitnice može zavisiti rezultat čitavog rata.
No, čak i bez strahovitog psihološkog presinga koji Knockout Tour igra na vašem organizmu, Mario Kart World od svojih prethodnica preuzima onaj adiktivni kvalitet koji ovaj serijal čini tako važnim delom igračke kulture. Možda je, naravno, to i samo stvar ukusa, ali Mario Kart igre su dosegle jednu od najsavršenijih petlji igranja u čitavom medijumu, gde su procesija iskustava i emocija kroz koje igrač prolazi, vremena u kome se sve to dešava, dinamike svake trke i vremena koje prođe između trka posloženi u tako idealnom odnosu da je praktično nemoguće odlepiti se od igranja. Switch 2, srećom, dosta brutalno troši bateriju kada ovu igru igrate u portabilnom modu pa se JEDNOM mora stati, ali ovo je igra koja onu „samo još jedan pokušaj“ adiktivnost ovaploćuje u najčistijoj formi: trke deluju varljivo kratko, internet je prepun igrača i nikada ne čekate predugo do naredne, i dok trepnete pala je noć a ako ste još jednom trepnuli već je, možda, i svanulo i prokleti vikend se završio a vi ste prešli STOTINE kilometara jureći virtuelnim drumovima (što igra, ovom prilikom, uredno beleži i daje i nagradice za majlstounove).
Drugim rečima, Mario Kart World je ESKTREMNO zabavan i kada gubite i kada dobijate, velikim delim na ime toga što često nije jasno da li gubite ili dobijate sve do poslednjeg metra trke i prelaska preko linije cilja. Ovde se veoma retko dešava da ste tako daleko na repu kolone da ne vidite druge takmičare i jurite praznim drumom, a još ređe da ste tako daleko ispred svih na čelu da relaksirano ulazite u krivine i ne osećate kako vam čopor besno diše za vrat. Oružja, predmeti, i urnebesno kompleksno dizajnirane staze sa čestim grananjima, skakaonicama, vožnjom po vodi ili letenjem kroz vazduh obezbeđuju dve bitne stvari: 1. to da ćete sve vreme biti mehanički angažovani i, čak i kad niste u grupi vozača gde se doslovno borite za opstanak, izvoditi svu silu malih gestova i trikova kojim optimizujete svoju vožnju i 2. da je skoro svaki trenutak u Mario Kart World SPEKTAKL.
Ovo prvo bitno je jer su Nintendove igre uvek u prvom redu izgrađene oko iskustva igranja i sve drugo se podešava upravo oko ove srži. Ako OSEĆAJ ubrzanja koji boostovi daju nije dobar, onda ne vredi što je grafika lepa. Ako zvučni efekat koji vas bez gledanja obaveštava kada je predmet spreman za upotrebu nije dovoljno distinktan, igrač nema sve potrebne informacije da usred najvećeg pokolja na stazi reaguje bez razmišljanja i igranje naprosto nije tako intuitivno i glatko a onda nema ni smisla što ste uveli sve te sitne trikove i vožnje po bankinama i zidovima jer će igrač blenuti u gornji levi ćošak ekrana umesto da VOZI. U tom smsislu, svaki momenat u Mario Kart World je pravo malo remek-delo sinergije izvrsnih kontrola, besprekorne čitljivosti, savršenog audiovizuelnog fidbeka kakav skoro niko drugi na planeti ne ume da napravi.
Ali i u ovom drugom smislu, smislu SPEKTAKLA, za prvu Nintendovu igru urađenu u UHD rezoluciji, Mario Kart World je briljantno odmeren, da se ne povede za pustim spektaklom i umiranjem u lepoti, da drži šezdesethercnu frekvenciju osvežavanja ekrana bez obaranja rezolucije čak i u trenucima dok sve oko vas eksplodira, a da ponudi provorazredni praznik za oko i uho.
Rekoh već gore da tu ima i malo konzervativnih rešenja – igra je, na kraju krajeva, u razvoj ušla već 2017. godine, dakle, čim je originalni Switch izašao i dobar deo njene osnove postavljen je sa tom hardverskom metom prema kojoj će se raditi – ali unapred izračunate svetlosne mape i šejder-efekti veoma dobro rade posao jer Nintendov svet nikada nije težio fotorealističnosti pa onda zaobljene geometrije likova i vozila, predimenzionirani predmeti i često apstraktne geometrije staza imaju intuitivnog vizuelnog smisla kada se upare sa jako lepo odrađenim svetslosnim mapama koje Nintendo ovde koristi. Neke stvari su urađene dovitljivo, na primer, igra ima smenu doba dana, ali u praksi samo menja četiri predefinisana doba dana, sa predefinisanim i izračunatim osvetljenjem za svako od njih i ne mora da se mlati sa nekakvm postepenim promenom osvetljenja koje bi nesrazmerno mnogo opteretilo čipove. Naravno, sitničari će ukazati na to da senke nisu uvek usklađene sa pozicijom Sunca na nebu – ali ovo je generalno igra koja se odvija tako brzo da je to nešto što primećujete samo ako vam neko skrene pažnju na partikularni detalj. Sa druge strane, kada se koriste refleksije u realnom vremenu, ovo je urađeno putem ponovo dosta ubedljivih trikova gde će opet samo ljudi koji aktivno traže detalje primetiti niže rezolucije u refleksijama i selektivno izostavljanje objekata koji bi zahtevali više procesorskog vremena da se prikažu.
Dok, naravno, normalno iskustvo igranja naprosto ne ostavlja vremena da se bavite takvim detaljčićima. Mario Kart World naprosto izgleda fantastično u pokretu, sa ogromnim mapama koje se strimuju brzo i glatko, puno atraktivnih efekata i do perfekcije dobro dizajniranih animacija, ali onda i stvarima koje originalni Switchov hardver ne bi mogao da izvuče a koje zaista ostavljaju jak utisak na igrača. Džinovski Bullet Billovi koji vam lete u susret na jednoj mapi, ili orijaški Donkey Kong koji valja burad posred staze, avioni koji preleću iznad vaše glave, monstruozno velike ribe što skaču kroz talase ili dinosaurusi između čijih nogu vozite slalom, krave koje spokojno pasu dok se oko njih odvija sumanuta trka, publika oko staze i drumovi preko kojhih prelećete i koji deluju BESKRAJNO – Mario Kart World izgleda bolje od svake Nintendove igre do sada, više kao lucidni, psihodelični san nego kao „obična“ video igra.
Za moj groš, najjači utisak ostavljaju mape koje se dešavaju na vodi, partikularno ona koja je eksplicitno inspirisana starim Nintendovim trkačkim naslovom Wave Race i u kojoj su talasi, pena i generalno ponašanje velike vodene površine FANTASTIČNI.
Skoro da je izlišno reći da bilo koja Nintendova igra ima dobar saundtrak, ali, evo, Mario Kart World ima raskošnu paletu sjajnih kompozicija (gomila internih i eksternih autora a koje je predvodila pouzdana Nintendova saradnica Atsuko Asashi) koje se pritom pretapaju jedna u drugu onako kako prelazite sa staze na stazu i daju vam isto to bešavno, glatko iskustvo u kome se zabava ne prekida ni jednog trenutka i ne želite da izađete iz ovog sveta.
Možda je upravo to poenta Free Roam modusa igranja*. Na kraju krajeva, trke su, ma koliko neverovatno zabavne bile, istovremeno i emotivno i intelektualno zahtevne i iznuruju igrača do mere kada shvata da sada ZAISTA mora da stane jer će mu se igra u protivnom ZGADITI. Nije da se nije dešavalo, znamo se. Free Roam je onda perfektan chill out ambijent da ne prekinete sa vožnjom ali da budete u svetu koji postoji nezavisno od vas, ne očekuje ništa VELIKO od vas i strpljivo će čekati da u njemu nađete svoju zabavu. Na ovaj način možete nastaviti da budete u Mario Kartu čak i kada se ne trkate i ovde mi se čini da je odsustvo mogućnosti da Free Roam sesije delite sa drugim igračima (odnosno da ih smisleno delite, jer, tehnički, i delovi između trka u onlajn multplejeru su Free Roam i u njima ćete videti druge igrače sa kojima delite istu instancu igre, ali nećete ništa smisleno moći da radite zajedno) skoro neobjašnjiv nedostatak igre koja je napravljena za konzolu što IZ SVE SNAGE forsira ugrađenu tehnologiju za ćaskanje u realnom vremenu sa sve dugmetom na kome piše „C“. Free Roam sa drugarima, koji su sa vama u sobi ili negde na drugom kraju sveta, gde se zajednički vozikate i ćaskate, možda zajednički obavljate sitne zadatke i rešavate izazove na koje se nailazi u ovom modu igranja, sa sve, šta ja znam, nekakvom akumulacijom skora za obavljene stvari u paru ili u grupi, čini mi se da bi to bio potpuno prirodan deo ovog paketa i sem ako Nintendo nije baš NEZGODNO napisao sržni kod igre, skoro da je neizbežno da će nešto slično tome biti upečovano u Mario Kart World u dogledno vreme.
*u kome, uzgred, možete i premotavati igranje unazad i pauzirati ga da uradite fotografije, a što, naravno, ne možete tokom onlajn trka. Slike kojima je ilustrovan ovaj tekst su sve napravljene u „Photo Mode“ alatu koji je korektan, bez neke velike inovacija ali u standardu koji su druge konzole postavile još pre nekoliko godina.
No, pričamo o igri kakva je SADA i ona je SADA veoma dobra zabava. Da li tako dobra zabava da će je desetine miliona ljudi igrati jedanaest godina od danas? To se zaista ne usuđujem da spekulišem jer pre jedanaest godina naprosto nismo imali kontekst u kome bismo razumeli fenomene poput GTA V (koji tek što je pokazivao rane signale da će biti MNOGO veća igra nego sve prethodne GTA igre i, ako se sećate, njegov onlajn mod je bio objavljen kao separatna celina nakon lansiranja originalne igre) a Fortnite još nije ni postojao. Ko zna na šta će deceniju od danas ličiti gejming kultura i na kome će njenom mestu, tačno biti smešten Mario Kart World…
Jedno je sigurno, Nintendo nije znao ni da će Mario Kart 8 za Switch prodati više od šezdeset miliona kopija, pa je razvoj Mario Kart World začet čim je Switch postao dostupan. Možete biti sigurni da u trenutku dok ovo čitate u Nintendu već postoji dizajn-dokument za NAREDNI Mario Kart, bez obzira na to da li će Mario Kart World zaista biti percipiran kao „večita“ igra na koju će se samo dograđivati novi sadržaj, ili on bude skromniji hit od svoje prethodnice, igra za koju istorija na kraju možda upiše da je bila dobra, ali da nije dovoljno ili dovoljno relevantno inovirala u odnosu na Mario Kart 8 i da joj je to presudilo. Mario Kart je sada, to je očigledno, naša sudbina pa onda sam čak i ja, koji jedva da igram trkačke igre i „realističniji“ naslovi me istorijski vrlo slabo privlače, bez obzira da li u imenu imaju Out Run, Test Drive, Daytona, Need for Speed, Forza, ili Gran Turismo, naprosto naučio da sa njim živim i da razumem koliko bi život bez njega bio siromašniji. Ako imate Switch 2, ovo je naprosto pitanje opšte kulture.
