E, pa ako ste preživeli Petak trinaesti, i, generalno, proteklu nedelju sa nekim od najgorih vesti koje smo čuli cele godine u Srbijici, u SAD, u Indiji, na Bliskom istoku, svuda, zaslužili ste da se malo odmorite. Uz metal, pank, generalno nešto bučno i agresivno, dakako. Imamo mnogo sreće svi na gomili jer je izašao novi King Gizzard & The Lizard Wizard, novi/ stari Sigh, novi/ stari Converge, pa onda nešto sumanutog ruskog grindcorea, severnomakedonskog thrash metala, ukrajinskog i kazahstanskog black metala, finskog i argentinskog old school death metala i tako, DOSTA DOBRA PONUDA na svim frontovima. Evo:
Deo 1: BLACK METAL
Sa naslovom debi albuma Onírica evocación de las auras condenadas prosto možete da ČUJETE u svojoj glavi kako zvuče Čileanci Somnvs Mortis. Da, ovo je okultna, mračna, antihrišćanska muzika, koja odiše neobičnim šarmom. Debi album, nakon pauze od šest godina između prvih kraćih izdanja i ovoga, je vrlo kompetentno odsviran i snimljen, sa muzikom koja ne komplikuje i tačno zna kako da bude atmosferična a istovremeno i gruverska, pa i mošerska. Ove epitete retko koristim za blek metal, ali Somnvs Mortis ih zavređuju, opijajući slušaoca stručno tim svojim ponavljanjem srednjetempaških hipnotičkih rifova, a onda se stalno vraćajući brzom, iznurujućem riljanju. Vokali između bestijalnih vrisaka i oniričnih pojanja, sve PERFEKTNO:
Kolumbijci Total Night Terror tvrde da sviraju blek metal, ali njihov debi album, Terror Averna je više prljavi thrash sa dosta panka i death metala umešanim u recept. Mislim, nije ni toliko bitno da se ovo žanrovski odredi, dopašće se svakome ko voli sirovi, garažni metal, za vrisku i šutiranje:
Eviscerators su novi kazahstanski blek metal bend koji, radije nego da se bavi „tradicionalnim satanističkim imaginarijumom gradi sopstveni svet – sastavljen od mizantropije, horora, imaginarnih predela i mističnih vizija.“ Fer. Debi izdanje, EP Warrior of the Moon… ima tri pristojne pesme sa atmosferom i znojavom svirkom u dosta dobrom odnosu, tako da su stvari ezoterične ali i da je muzika opipljiva, snažna, energična. Dobar početak:
Valdrin iz Sinsinatija posle četiri albuma imaju svoj prvi EP, Apex Violator i to je tipično ambiciozna inicijativa sa pet pesama i trajanjem od skoro pola sata. Dakle, minialbum komplikovanih kompozicija koje imaju mnogo kinematske atmosfere i kompleksnih aranžmana sa promenama tempa, polomljenim harmonijama itd. Dobro je to, naravno i mada nalazim da su za mene Valdrin možda i malo monotoni jer se oslanjaju na relativno nedinamičan zvuk i često koriste iste harmonske ideje, svakako ovde ima mnogo ozbiljne muzike u ponudi:
Notingemski Outergods spajaju blek metal i grindcore pa je njihov drugi album, Dethroned & Devoured koktel agresije i ipak nekakve melodičnosti. Nije to rđavo, uopšte, štaviše, svirka je jako solidna, sa dobrim tempom, finim solažama i pesmama dovoljno kratkim da ne smore, i da je sve masterovano lepše, bilo bi IDEALNO. No, mastering je bučan pa to malo i maskira kvalitet muzike. No, ako imate izdržljivo uho, odvojite malo vremena za Outergods, dopašće vam se:
Norveški izdavač Terratur Possessions uglavnom promoviše norveški blek metal, ali ima i izuzetaka. Venus Star je finski jednočlani blek metal projekat a njegov šesti album, Smokeless Fires je ploča simpatičnog, sirovog black-doom metala. Spoj doom rifova, blek metal vokala i atmosfera radi dosta dobro a produkcija, iako krš, adekvatna je za generalnu muzičku viziju ovog projekta:
Imamo još finskog blek metala a Verikaste na svom debi EP-ju, Verenvirta sviraju čist(iji) blek metal. Ovo je, onako, epski a rokački, bez mnogo izmišljanja nekakvih baroknih aranžmana, nego ima jake, himnične teme i jednostavne rifove, a zvuk je pun i snažan. Ovakav blek metal češće treba da se pravi i sve će biti bolje:
https://verikaste.bandcamp.com/album/verenvirta
Za finski blek metal het-trik tu su Hexvessel i njihov sedmi album, Nocturne a koji je jedna izuzetno prijemčiva kombinacija folka i blek metala. Hexvessel su originalno i počeli kao psihodelična folk ekipa pa vremenom morfovali ka blek metalu a ovaj album je odličan spoj teatralnosti blek metala i više narodnjačkog senzibiliteta, sa svejedno izraženom autorskom crtom i prijatno jeftinom produkcijom. Umiljato i oštro:
https://hexvessel.bandcamp.com/album/nocturne
Asura su Australijanci a prvi EP, The Wielder of the Blacksword im je mešavina blek metala, death metala, malo thrash metala. Dosta je to solidno, onako, sa obe noge na zemlji, bez preterivanja sa teatrom i sa dovoljno razvaljivačkih delova za mopšit zločine da mogu da ga preporučim svakome ko voli pošten, radnički i seljački metal. Rif, rig i panika, jelte:
https://asura666.bandcamp.com/album/the-wielder-of-the-blacksword-ep
Rabid dolaze iz Italije a njihov drugi album, Ruins je jedna agresivna ploča blek metala koji ima melodiju, ima epiku, ali udara jako, pravo u zube i ne popušta agresiju na dovoljno dugo da se slušalac smiri ili smori. Ja naravno volim brze i agresivne ploče i ova kombinacija rokačine i melodije mi je EKSTREMNO po ukusu i samo bih voleo da su Rabid uradili dinamičniji mastering jer ovaj deathkoraški napucani zvuk albuma šteti njihovoj muzici, pogotovo kada čujete da se u miksu išlo na razdvajanje instrumenata, da se bas fino izvija iznad ostatka muzike itd. Dakle, vrlo dobro čak i pored tih mojih zamerčica:
Nešto mi se dopao i novi Raventale. Ovaj ukrajinski jednočlani blek metal projekat ima iza sebe dvadeset godina aktivnosti a CDXXXII Thousand Years of Crime and Murders mu je dvanaesti album i ja VOLIM kad je blek metal ovako pompezan i teatralan a da pritom sve vreme rešeta kao iz mitraljeza. Muzika koju Astaroth (aka Дмитрий) pravi je u nekom tehničkom smislu i „atmosferična“, sa dosta momenata na albumu koji nemaju rifove već samo gitarski tepih preko agresivnog ritma, ali ritam jeste agresivan a rifovi, kad ih ima, nisu loši i meni se ovo dopalo:
Thromvosis su ultra-sirovi blek metal kvartet iz Soluna a kako im se drugi album zove Black Signs of Bestiality, prilično je jasno kakav blek metal se tu svira, čak i pre nego što pročitate deskripciju: „primitive nihilistic warfare, this is raw and unrelenting noise – no trends – just total warcult blasphemy“. E, dakle, baš TAKO to zvuči, brutalno, primitivno, usredsređeno samo na agresiju, ali zato je i simpatično. Sa primitivnim, old school rifovima, skoro neljudskim vokalima i „produkcijom“ koja je sirova i neprerađena, ovo ima mnogo šarma i slušaocu koji ceni, pravi, jelte, andergraund doneće malo sreće u ovoj nesrećnoj epohi:
https://thromvosis.bandcamp.com/album/black-signs-of-bestiality
https://deathsovations.bandcamp.com/album/black-signs-of-bestiality
Blek metal poslastica ove nedelje je novi Sigh. Koji je nov samo uslovno rečeno jer se radi o rimejku njihovog albuma iz 2007. godine, Hangman’s Hymn – Musikalische Exequien. Nova verzija, I Saw the World’s End – Hangman’s Hymn MMXXV se može podičiti kvalitetnim savremenim zvukom i praktično razmetljivo dobrom svirkom. Sigh su u ovoj fazi bili na vrhuncu brzine i agresivnosti, sa dosta thrash elemenata dodatih u njihovu ionako gustu smenu kamerne muzike, dodekafonije, kabarea… Naredni album, Scenes from Hell iz 2010. godine bi mislim takođe profitirao od ponovnog snimanja, ni njegov originalni miks nije bio sjajan, a Hangman’s Hymn u ovom novom ruhu zvuči SJAJNO sa svom lepršavom eksperimentalnom energijom spakovanom u kratke, efektne pesme što naoko bez napora rade stvari koje drugi „simfonijski“ bendovi vrlo retko naprave na ovom nivou zrelosti i impresivnosti. Bračni par Kawashima je, čini mi se, u životnoj formi a aktuelni gitarista, Nozomu Wakai je UBICA, i vrlo me interesuje šta će bend sledeće raditi. No, do tada slušajte ovo jer je SAVRŠENO i nije album nedelje samo zato što je u pitanju rimejk:
https://peaceville.bandcamp.com/album/i-saw-the-world-end-hangmans-hymn-mmxxv
Deo 2: STONER ROCK, DOOM METAL, SLUDGE METAL, PSIHODELIJA, HARD ROCK
The Delayed su nemački bend sa izraženom ljubavlju ka muzici sedamdesetih i istorijom garažne svirle Debi album, isto The Delayed je upeglan u produkcijskom smislu, nudeći prijatni, blago psihodelični, bluzirani rokenrol. Nije ovo ni agresivno, ni mnogo „heavy“ ali je prijatno, pristojno miksovano i pitko:
https://thedelayed.bandcamp.com/album/the-delayed-2
Dahuz iz Francuske su na suprotnoj strani spektra, sa strašno niskim štimom, užasnom distorzijom, teškim zvukom, dosta vrištanja. Ovo je doom-stoner urađen sa svesnom namerom da slušaoca smrvi, spljeska i mentalno, jelte, potčini dugačkim, sporim, masivnim pesmama. Imaju one i ponešto suptilno u sebi ali je zvuk toliko nemilosrdan da će vam trebati dosta vremena da se za to osvestite. Ko voli da je baš TEŠKO i da BOLI, nek se pripremi, album Cineres Mundi je prepun dugačkih pesama koje kao da se nikada ne završavaju:
Ako se bend zove Bong Coffin a novi EP Geezer Butlerian Jihad prilično ste sigurni šta ćete ovde čuti. Dakle, četiri pesme teškog, iznurujućeg, drogiranog ali disciplinovanog stoner roka/ sludge metala koji dolazi iz Australije, Black Sabbath drži uglavnom u podsvesti a fuzz pedale, verovatno, na natkasni. Surovo i simpatično:
Francuzi Mr Mad Moose na istoimenom albumu drljaju bluzerski stoner rok demo-kvaliteta. Što nije uopšte rđavo, šarma ima koliko hoćete a to da je sve još uvek malo nedorađeno i ima prostora da još sazreva je simpatično. Poslušajte:
Heh, imam utisak da su svi argentinski stoner rok bendovi koje čujem snimljeni u garaži nakon višesatne sesije konzumiranja opijata pa sam se malo iznenadio kvalitetnim studijskim zvukom na novom albumu ekipe Halfaya. Kryptoniter je vrlo lepa ploča energičnog, abrazivnog a opet pametnog teškog rokanja, sa dovoljno dinamike u zvuku, bluza u pesmama i šmeka u izvedbi da bude autentičan, originalan i zanimljiv. Još tekstovi na Španskom – nema greške:
Odlični su mi Leafblower iz Omahe na albumu Burn Cruise. Ovo je pankerski, garažni stoner rok, produciran sirovo, ali sviran sa puno srca i duše pa sve zvuči autentično, rokerski, prljavo i neodoljivo. Navalite:
Mind Funeral su iz Teksasa i svoju muziku opisuju kao „doom ’n’ roll“ pa vi vidite. Debi EP, The Spiral je lepo snimljen, dobro miksovan, zvuči profi i njihova muzika ima izraženu radio friendly notu ali je istovremeno i nestašna i prijaće i onima koji slušaju garažni, okultni doom metal. Fino:
Shiva May Care su iz Mančestera i njihova muzika je negde između hard roka i pank roka. Ali roka, solidno. Novi EP, Sound System Kaliyuga ima pet pesama znojave, pankerske a čvrste, kvalitetno snimljene muzike sa radio-friendly aranžmanima (pogotovo multitrekovani ženski lid vokal) i puno solidnih ideja i trikova (sitar, recimo, ubačen kao jedan od instrumenata u Liberation). Pritom, tempo je OZBILJAN i sve ima atmosferu kvalitetne klupske svirke u Subotu uveče kakve pamtite ceo život:
https://shivamaycare.bandcamp.com/album/sound-system-kaliyuga
Lights of Vimana je još jedan projekat u kojem svoj kreativni doprinos daje sveprisutni belgijski muzičar Déhà. Ostala dva člana trija su iz SAD i Italije, aktivni u bendovima poput Void of Silence, Mesmur i Pantheïst, i Lights of Vimana je neka vrsta jasnog preseka njihovih kolektivnih interesovanja. Debi album, Neopolis, ima samo četiri pesme u 48 minuta trajanja nudeći strpljivom slušaocu briljantan, grandiozan doom metal. Ovo je melanholija izvučena iz ljudske intime i pretvorena u monument ljudskoj patnji, gusta bujica zvuka koja pritom ide sporo, elegantno ali nezaustavljivo, sa kompozicijama koje su teatralne skoro do granice apsurda ali onda i suštinski svedene na apsolutni minimum neophodnog zvuka, bez ukrašavanja i detaljčića. Sjajno je to i mada Déhà „samo“ peva, album je apsolutno na liniji njegovih recentnih radova u doom, atmoblek i ambient domenu i ako su vam se oni dopadali, ovo bi trebalo da vas oduva:
Love’s Magic Cult je jedan čovek iz Nemačke sa okultnim doom/ acid rock opusom koji se sada proširuje drugim albumom naslovljenim I Ijusets Extas. Odlično je ovo, uprkos ili možda i zahvaljujući sirovijem zvuku, pošto sve zvuči „stvarnije“ sa ovakvom separacijom instrumenata i jeftinim a vrlo ukusno iskorišćenim efektima da se postigne psihodelični ugođaj. Napisano je odlično, svaka pesma je prava mala psihodelična avantura, pitko je i minimalno „heavy“ i nećete moći da prestanete da slušate kad krenete:
Lazersleep su finski heavy psych kvartet i na njihovom EP-ju Gravity mi se dopada što muzika ima old school gruv i mnogo psihodeličnog pulsiranja gitara. Mnogi moderni bendovi koji pokušavaju da sviraju ovakvu muziku ne razumeju koncept kreativnog uzdržavanja i ispunjavaju svaki kubni milimetar vazduha svirkom sve vreme. Lazersleep, pak, kapiraju da gruv radi sam za sebe i da gitare mogu sa manje nota (i dosta dilej efekata na njima) da naprave čudo. Odličan old school vajb negde između klasičnog Pink Floyda i krautroka:
Погреб su stoner-doom ekipa iz Minska a Live je snimak njihovog nastupa iz kluba Reaktor u beloruskoj prestonici gde su oni sviralu Marta ove godine. I mislim, super je. Naravno, muzika je bučna i sirova ali pesme su po deset minuta, zvuk nije loš i bend zvuči vrlo ubedljivo u tome što radi makar to što radi bilo dosta labavog formata i oslonjeno na spotnanu, džemersku energiju. Psihodelično je, heavy je i kul je:
Goya iz Feniksa su značajno poznatiji bend, a novi, četvrti album, In the Dawn of November im je izdao ugledni Blues Funeral Recordings i ovde treba da se obrati pažnja. Pričamo o sazreloj formi Goye, sa finom kombinacijom doom metala i za njih tradicionalnog stonerskog stila, odličnom produkcijom (legendarni sijetlski producent Jack Endino je bio inženjer zvuka, miksovao i jmasterovao ploču) i fino napisanim pesmama koje traju dugo ali traju elegantno, ne smaraju nekakvim usiljenim atmosferama nego pošteno polivaju rifovima i solažama, kad se peva, peva se MUŠKI i sve zvuči odlično:
Deo 3: THRASH METAL, SPEED METAL, HARDCORE, GRINDCORE, DEATH METAL
Ozbiljno solidan thrash metal stiže iz Las Vegasa na (ne stvarno) živom albumu dua Tyrants by Night u kome sviraju dva vrlo talentovana brata. Live? in Las Vegas ima upitnik s razlogom, imajući u vidu da je ovo praktično rekonstrukcija živog nastupa kod kuće, ali odlično je to, sa vrlo dobro napisanim, pesmama, koje vole thrash brzinu ali vole i propisnu vokalnu harmoniju i epski refren. Zvuk je sirov i to zapravo baš dobro paše uz muziku. Meni je sjajno:
Ali onda iz Skoplja dobijamo drugi album benda Conspiracy i to je ODLIČNO. Ovo je thrash metal zrele, kvalitetne forme, odlično produciran, napisan sa mnogo razumevanja kako se u ovoj muzici mogu napraviti i prijemčive, pa i hitoidne pesme. Što znači i da ovde ima i sporije i melodičnije muzike nego što ja volim, ali je svejedno album Zagovor kao paket jako dobar. Pogotovo moram da pohvalim vokalno višeglasje i fine harmonije:
https://conspiracymkd.bandcamp.com/album/zagovor
Za siroviji, manje melodičan thrash metal sa prstohvatom death metala idemo u Brazil. Payback imaju novi EP, Rataria sa pet pesama ozbiljnog razaranja, onako tehnički kvalitetnog kako očekujete od benda koji iza sebe ima dva albuma a onako nadrkano energičnog kako je pravilo za latinoamerički thrash. Bend, naravno, obrađuje i neke aktuelne teme u tekstovima (palestinsku Golgotu, recimo) tako da je ovo praktično savršena ploča sa svih strana i ako ste ikada voleli Sepulturu, Kreator ili Dark Angel ovo MORATE čuti:
I Kiprani Daggr imaju death metala u svom thrash metalu. Debi album Torn Veil of Existence im nije sjajno produciran ali ovo je sirova, mošerska muzika koja u svojoj osnovi ima dosta old school ideja pa su onda i miks i mastering tome prilagođeni. Ako volite, probajte:
Španci Obaga su slatki na EP-ju Enuig iako ne umeju baš da se dogovore šta tačno sviraju. Ovo je malo thrash, malo hard rok, malo heavy metal, malo death metal… No, muzika ima simpatičan gruv, poneku dobru gitarski harmoniju ili rif i pitka je i neposredna. Pristojni veštičiji vokali takođe i sve to fino procuri:
https://obagacat.bandcamp.com/album/enuig
A iz Pariza stižu Verbal Razors sa svojim novim EP-jem, The Age Of Fear. Ovo je praktično klasičan crossover thrash, napisan i odsviran kao da su pozne osamdesete, samo sa malo modernijom produkcijom. I zvuči odlično, bend je usviran i moćan, pesme su dobro napisane, zvuk je zdrav, pun a ne prepucan i ovih pet pesama čoveka zabave i fizički i, jelte, emotivno:
Na EP Circle Pit Kamasutra latvijskog benda Terror Activator sam kliknuo samo zbog naslova. I nije loš! Ovo je omladinski poletan, svirački više nego korektan crossover thrash sa tri pesme ekipe koja iza sebe već ima jedan album. Zvuk je okej, entuzijazam opipljiv, sve kako treba a i cena daunlouda je koliko date:
Vulgatory su čileanski bend – ali za sada više studijski projekat – koji je izbacio vrlo solidan demo snimak, The Incommensurable Hatred. Ovo je u stvari ful album, sa osam pesama i vrlo solidnim zvukom, pogotovo što su ovo uradila samo dva čoveka snimajući se tokom podugačkog vremenskog perioda. Vulgatory prže nekakav old school blackened thrash ali vrlo se dobro snalaze u pisanju pesama i ovo je meni jako prijalo:
Converge & Coalesce: Live at CBGBs je poslastica spasena iz devedesetih, split kaseta dva danas legendarna benda koja su pre skoro trideset godina pravila prve korake osvajajući njujoršku publiku zahvaljujući entuzijazmu zajedničkog poznanika, Richa Halla. Hall je nedavno umro, a Jacob Bannon na svom Substacku pojašnjava koliko je njegov trud bio bitan za uspeh tadašnje metalcore scene, pa će sva zarada od ovog izdanja (koje uskoro dobija i vinilnu verziju) ići Hallovoj porodici. Ne treba ni da kažem da ovo zvuči sirovo i prelepo:
Infrahumanoide su tri lika iz Baltimora koji pevaju na španskom a rokaju nekakav hardcore sa baš mnogo metala u osnovi. I to death metala. EP Tecno mesías im ima pet pesama i to je nisko naštimovano, agresivno, ali opet prilično gruverski i šmekerski:
Manos De Fierro iz Kalifornije su klasičniji uličarski moshcore, sa gangsterskim inklinacijama, ali album Manos De Fierro je vrlo dobar. Mislim, napisan je odlično – sa sve death metal ispadima kada je to zgodno – odsviran sa osećajem za gruv, produciran solidno i nudi raznovrstan, ložački zvuk za sve koji fantaziraju o tome da uličnu reputaciju grade vernom prangijom i nadrkanim etitjudom:
Keep it Real su indonežanski beatdown hardcore kru sa EP-jem No Retreat. Kao i većina indonežanskih hardkor bendova koje sam čuo i Keep it Real su više „real“ a manje „gangsta“, a muzika je kvalitetan mošerski hardkor bez mnogo skretanja u death metal smeru, ali sa dovoljno težine i agresije da svi uživamo. Nije novo ni EP, no je minialbum, sa sedam pesama i GAZI:
Isto iz Indonezije su Freaky, a njihov EP Revolt Eternal je isto nekakav uličarski beatdown hardcore sa dobrom produkcijom i korišćenjem dosta izlizanih fora ali koje su nekako osvežene kad dolaze iz istočne Azije. Nije originalno niti inovativno ali je slatko:
Za indonežanski het-trik imamo Death Grips, Reckless Fury, EP benda Flesh iz Džakarte a sa dve pesme koje se zovu, nagađate, Death Grips i Reckless Fury. Ovo je vrlo čvrsto, vrlo disciplinovano, vrlo zrelo, ponovo jedna izuzetno ubedljiva interpretacija te ulične, siledžijske hardcore formule sa dosta modernih beatdown elemenata ali i sa više old school pristupom koji me podseća na Madball i Cro-Mags. Nećete pogrešiti, pogotovo po ceni od koliko date:
Escombro su bend u sličnom stilu ali iz Sao Paola. Osnovani su 2016. i imaju, koliko mogu da kažem samo dva izdanja, EP iz 2023. godine i aktuelni EP Vida Vazia. Escombro nešto više insistiraju na socijalnom komentaru a nešto manje na promociji gangsterskog života i muzika im je sva u mošerskom gruvu, po tempu i dinamici prilično jednolična kad treba da poslušate pet pesama u cugu al ko sam ja da serem kad slušam grindcore iz čistog zadovoljstva… Enivej, tekstovi na Portugalskom zvuče odlično i ovo je generalno vrlo solidno odsvirano i producirano tako da nema mnogo prostora za sumnju:
https://escombro-hc.bandcamp.com/album/vida-vazia
Iz Australije su Iron Mind i njihov album, Test Of The Iron Mind je pregršt ozbiljnog hardkor nabadanja. No, Iron Mind imaju osoben stil, delom blizak klasičnom panku, delom klasičnom metalu i mada je zvuk težak a muzika mišićava i agresivna, ona ne zvuči kao standardni moshcore/ beatdown kakvog smo danas dosta čuli. Produkcija takođe jako solidna pa se ovo sluša sa mnogo uživanja:
Gridskipper iz Nju Džersija je kombinacija modernog metalcorea sa grindcoreom. EP FUCK YOUR SPEAKERS ima samo dve pesme ali one udaraju jako i ispod pojasa. Sasvim solidan početak za nešto što je očigledno kućni, verovatno jednočlani projekat. Agresivno a gruvi, producirano korektno dok cenu sami određujete:
https://gridskipper.bandcamp.com/album/fuck-your-speakers
Filadelfijski Savage Mystic imaju album gruverskog, vrištavog metaliziranog hardkora, Active Crime a koji zapravo više liči na gorepominjani old school metalcore bendova poput Converge nego na ovaj neki gangsterski nabod-kor koji smo danas slušali u ogromnim količinama. I to je meni sjajno. Ploča je napisana odlično, zvuk je zdrav, pevanje (tj. vrištanje) odrađeno sa puno ukusa a i omot je dobar pa ovo preporučujem vrlo snažno:
https://savagemystic.bandcamp.com/album/active-crime-2
Skelm iz Evereta u državi Vašington mešaju hardcore i death metal i to je onda JAKO heavy, jako agresivno ali opet dosta gruverski. Za razliku od mnogih drugih sličnih bendova, ovde ima i dosta čistog death metala, sa blastbitovima i duplim kikovima u moš delovima, i meni se EP, drugi za bend, prilično dopao. Zvuk je solidan, pesme su kratke i ubitačne, cena koliko date:
Charlii je basista i pevač velškog sludge metal benda Smokescreen a EP No Mercy je snimio sam (iako je na omot stavio logo benda), i napravio četiri pesme EKSTREMNO brutalnog grindcorea sa sludge metal zvukom. Ovo je na granici slušljivosti, ali i dalje sa prave strane tako da, dobro je da traje kratko i ujeda jako:
https://smokescreenband.bandcamp.com/album/no-mercy
Vile Curse su iz kanadskog Londona a njihov prvi EP, isto Vile Curse, ima pet pesama haotičnog kombinovanja hardkorpanka, black metala, death metala… Ne znaju kuda su krenuli, ali prave dosta ugodne buke usput i definitvno imaju svoj zvuk, ma koliko žanrovski rastrzan bio. Plaćate koliko hoćete:
Collapsor iz Tampe zakivaju odličan grindcore na EP-ju Living Terror Land, a koji je njihovo deseto izdanje kad se pribroje svi EP-jevi, singlovi, kompilacije i jedan album koji imaju. Tampa je mesto sa jakom reputacijom i Collapsor je ne ugrožavaju, nudeći četiri odlične autorske pesme, onako, eksplozivne, brze, ali sa dobrim old school rifovima i dovoljno gruva da ne budu samo ispadi besa, a onda imaju i po jedan kaver Hiraxa i Terrorizera. Mislim, ni ne može bolje! A, čekajte, može, EP se programski suprotstavlja genocidu u Gazi, tako da, kupovina ovog izdanja u nekoj krajnjoj instanci treba da materijalno pomogne palestinskim civilima koji su trenutno u paklu. Budite čovek i slušajte ovaj odlični grajndkor:
https://collapsor.bandcamp.com/album/living-terror-land
Poljski grindcore ima dugu i slavnu istoriju a Unborn Suffer čine njen dobar deo jer postoje skoro četvrt veka i Da Fukk Is This?? im je osmi album. I na njemu nema filozofije nego dvadesetpet pesama krljačine iz sve snage kao da su im očevi bili Napalm Death, Carcass i Terrorizer a kumovi Fear of God, Blood i Dead Infection. Agahtocles i Regurgitate dopišite ako hoćete. Sirovo, podzemno, beskompromisno, ovo je nula procenata originalno ili inovativno ali je skroz autentično:
Generalno ne pokrivam kompilacije već izašle muzike u ovim pregledima ali za omiljene kanadske grajndere, Fâché vredi napraviti izuzetak. Fâché već nekoliko godina isporučuju kondenzovanu grindcore energiju svojim relativno čestim izdanjima uspevajući da jednostavnost kompozicija i jeftinoća produkcije ne budu problem, tačno pogađajući izvorno grindcore uzbuđenje i uvek nalazeći dovoljno originalnog da kažu i pokažu. Eps & Splits 2021-2024 je, dakle, kompilacija materijala sa njihovih kraćih i split izdanja iz četvorogodišnjeg perioda, uključujući i osam do sada neobjavljenih komada koji otvaraju album da biste odmah na početku dobili nešto sveže i to je sedamdesetjedna pesma BLAGOSLOVA. Ko ne kupi BUDALA jer je i cena koliko date:
Grindcore ove nedelje kulminira u trećem albumu ruskih Byonoisegenerator a koji u ultra-tehnički grindcore i mathcore dodaju i saksofon i to je savršeno. Album Subnormal Dives, izašao za ugledni indijski Transcending Obscurity je beskompromisno agresivan ali i beskompromisno odličan, i ako možete da zamislite fuziju u kojoj Cryptopsy i John Zorn sviraju zajedno i zariču se da će pesme smeti da prebace tri minuta samo kad imaju BAŠ DOBAR RAZLOG, ovo je to. Izvanredno odsvirano, pametno napisano, producirano tako da uši otpadaju, ovo je za svakoga ko se noću zabrinuto prevrće po krevetu i pita se kako rodbini na slavi da odgovori kada ga pitaju je li istina da je grindcore samo muzika koju prave ljudi što ne znaju da sviraju opsednuti nekrofilijom. Titula albuma nedelje je ovome izmakla ZA DLAKU:
https://byonoisegenerator-label.bandcamp.com/album/subnormal-dives
Švajcarci Stortregn sviraju dvadeset godina i imaju iza sebe gomilu izdanja. One Eternal im je novi EP kojim, pretpostavljam najavljuju novu ploču i na a-strani je naslovna pesma , jedan vrlo ubedljiv komad u njihovom melodičnom, tehničkom death/ black stilu. Ne znam koliko bih izdržao ceo album ovakve muzike, ali kvalitet je na VISOKOJ razini. Na b-strani je Ozzyjeva Mr. Crowley pretvorena u melodični death metal sa black metal elementima i to joj lepo stoji. Stortregn su u odličnoj formi i vredi ih pratiti:
Fallujah generalno nisu bend koji sam ikada nešto naročito voleo ali bio bih svinja da ne primetim da novi album, Xenotaph, nudi dosta ambiciozne progresivne death metal pesme, tech-death kvalitet svirke i zvuk koji je uprkos napucanosti dosta prijemčiv. Bend je od svojih deathcore korena evoluirao u jednom dosta zahtevnom smeru i mada ni Xenotaph nije album koji ću ja sad da nešto sednem i vrtim kao lud, na njemu mogu da čujem mnogo stvari koje se daju pohvaliti bez ikakvog cinizma, posebno ako patite za, jelte Cynicom i priželjkujete da više bendova svira kao oni:
https://fallujah.bandcamp.com/album/xenotaph
Nijemci Nightbearer su za mene na momente i previše melodični na svom trećem albumu, Defiance ali ajde sad da ne preterujem, ovo se lepo sluša. U suštini, Nightbearer trpaju old school death metal sa dosta skandinavskih uticaja (ali i Bolt Throwera) u zvuku, i uprkos prilično glasnom masteringu, album je pitak, prijatan, prijateljski. Izvolite:
https://nightbearer.bandcamp.com/album/defiance
Godless Monstrosity je kako je jedan kandidat za visoku političku poziciju u američkoj državi Virdžiniji tokom svoje predizborne kampanje pre nešto više od trideset godina opisao državne škole. A to je i jednočlani death metal projekat iz Denvera koji se oglasio istoimenim demo snimkom sa dve pesme. Ovo je JAKO sirovo, pankerski, i primereno simpatično, a kako je cena koliko date, svakako mu ga dajte:
Italijani After The Plague sviraju jednostavan, vrlo pravolinijski death metal ali to dobro zvuči. EP Triad of Ruin, njihovo prvo duže izdanje, ima ložačke rifove, mošerski gruv, pristojan zvuk i ono što nema na inventivnosti songrajtinga kompenzuje etitjudom. I to je okej. Tri pesme, dosta besa, sve kako treba.
Već sam pisao o Defenestrated Treachery, ekipi klinaca iz Viskonsina koja radi močvarni slamming death metal. I dalje nemaju album, ali novi EP, Putrefaction Through Mire ima pet pesama (pa onda i remiks jedne od njih) i vrlo je pristojan, tako da će, valjda, dobiti i izdanje na Inherited Suffering Records za koje su ljudi nedavno potpisali. Ovo je i dalje dopadljiv, vrlo klasičan slem, čistog zvuka, solidne svirke, bez mnogo nekih novih ideja, ali adekvatan za potrebe publike koja samo želi da u mošpitu provede dvadesetak blagoslovenih minuta i ne razmišlja ni o čemu.
https://defenestratedtreachery.bandcamp.com/album/putrefaction-through-mire
Oh, koliko su simpatični Argentinci Surpina sa svojim živim albumom Live After Death! Nazvan isto kao i prvi živi album Mejdna, on sadrži i obrade Sepulture i Obituaryja, čisto da bude jasno da su Surpina POŠTENO old school death metal ekipa, ali ovde je i pregršt originalnih pesama, sa prošlogodišnjeg demo snimka, plus jedna nova, i to je SJAJNO. Mislim, sirovo, ali baš onoliko koliko treba, korektno odsvirano i snimljeno, sa sve nalepnicom „100% Faster“ na omotu da se čovek baš razneži dok ga sluša. Moš faktor ovog izdanja je najmanje devet pa nemojte da zabušavate, plaća se koliko date:
https://surpina666.bandcamp.com/album/live-after-death
Ahhh, u nedelji možda i malo siromašnoj death metalom, čuti drugi album finskih Deathgoat je pravi melem za uši. Deathgoat cepaju vrlo ubedljiv old school death metal skandinavskog tipa, pa je Dragged into Realms Below, inače izašao za španski Xtreem Music, kao da slušate Grave i Dismember da zajedno džemuju i svi se trude da prestignu sve druge. Ozbiljno, ovo je death metal u kome sve pršti od entuzijazma, rifovi su melodični i mračni, zvuk težak i debeo a štim je ispod nivoa tla. Prebijanje za desetku:
Kome je čak i to nedovoljno agresivno, imamo novi Grog. Lisabonski death metalci postoje 34 godine a Sphere of Atrocities im je tek peti album, no, on je ODLIČAN, sa brutal death metalom koji se u dobroj meri oslanja na grindcore eksplozivnost. Rifovi su prilično ’90s po šmeku – dakle idealni – zvuk je pun, snažan, moćan, a pesme su kratke, efektne, brzog tempa i oštre, napadačke dispozicije. Meni je to sjajno jer zvuči dinamično i ne zamara nekakvim fejk „tehničkim“ izmišljotinama tamo gde hoću da čujem rif, blast, urlanje, a opet JESTE tehnički sve pod konac i impresivno disciplinovano:
Deo 4: HEAVY METAL, POWER METAL, KROSŽANROVSKI RADOVI
Our Earth Is a Tomb sviraju „Blackened doom noise from Chicago“ a stavljam ih u ovu sekciju jer njihov album Flowers of Faith / / Dregs of Black ima dovoljno izraženu tu noise dimenziju da se brutalni blackened sludge lepo izbalansira sa čistom bukom. Generalno, muzika je mučna, teška, abrazivna, sa mnogo mikrofonije, vrištanja i spore, brutalne svirke i ko voli, recimo, Godflesh ili Iron Monkey ali želi da oni budu SUROVIJI, ovo će mu prijati. A platiće koliko hoće!
https://ourearthisatomb.bandcamp.com/album/flowers-of-faith-dregs-of-black
Slično po surovosti zvuči i bristolski Row Of Ashes a koji je negde između noise rocka, sludge metala, posthardkora pa i post metala. Mislim, nisu toliko važne etikete, jelte, koliko da ukažemo da je ovo muzika visokog stepena agresije, ali istovremeno elegantno napisana, profi producirana, ZRELA a brutalna. Album Tide Into Ruin ima i svu silu zanimljivih ideja a pesme su kratke i efektne i sve to po ceni koju sami odredite, tako da, ajmo:
Magnetic Minds su dva lika iz Viskonsina koja sviraju pank ali zvuče kao sludge metal, jer nemaju gitaru nego samo bas i bubanj i to u nekom preseku onda možda bude i noise rock? Odlično je to i novi album, Hatred Within ima osam podužih pesama gruva, vrištanja i krljanja, tako da ne treba da se premišljate, ovo je inventivnije i raznovrsnije nego što mislite a ŽEŠĆIJE nego što pretpostavljate:
Recimo da debi album poljskih Stellar Blight ide u ovu sekciju jer bend kombinuje heavy metal i (melodičniji) death metal na prilično osoben i zanimljiv način. Iako je bend nov, ovo su članovi Narbo Dacal, Blaze of Perdition, Shodan itd. pa ne treba biti iznenađen da je svirka vrhunska, produkcija kvalitetna a sama koncepcija neobično zrela. Eventide: Synod of the Dying Stars je ploča koja ne mora da se brine ni da li je dovoljno žestoka ni da li je dovoljno gruverska ni da li je dovoljno melodična, pošto je u prvom redu veoma inventivna i nalazi odlične ideje za svaku od svojih pesama, držeći se andergraund ekstremnosti ali nudeći muziku kojoj ni nekakvi ozbiljni snobovi formalne edukacije neće moći da odole. Produkcija je takođe odlična i ovo je još jedno podsećanje da Poljska strahovito dominira u ekstremnom metalu u Evropi i da im se svi moramo diviti:
https://stellarblight.bandcamp.com/album/eventide-synod-of-the-dying-stars
Čikaški Professor Emeritus su napravili pauzu od osam godina između prvog i drugog albuma, promenili bubnjara i pevača i vratili se, jelte, JAČI. Ili bar oni to tako sigurno vide. Drugi album, A Land Long Gone nudi prijatni, uredni heavy/ epic doom metal sa odličnim vokalima, dobrim, punokrvnim gitarskim radom i zapravo dosta kompleksnim songrajtingom. Professor Emeritus na trenutke zvuče kao dvadeset godina mlađi Iron Maiden za koje „progresivni metal“ znači slušanje Dream Theater i Fates Warning u mladosti i to je nekako prelepo:
Švedski power metalci Insania se nisu ni malo izbrukali svojim šestim albumom, The Great Apocalypse. Pauza između prethodnog i ovog od samo četiri godine (pre toga je bila četrnaest) je očigledno bila plodonosna jer bend zvuči raspoloženo, pesme su melodične i zapaljive i ovo je power metal svakako preslađen za neke moje osnovne potrebe ali koji i ja mogu da slušam sa dosta uživanja. Veselo i žestoko:
Za ploču divljeg, kafanskog hard roka end hevi metala, Finci Phantomy imaju debi album, From the Wild. I taj naslov nije tu samo pro forme, Phantomy krljaju vrlo pošteno, kao da su se vratili 45 godina u prošlost i rekonstruišu tu neodoljivu kombinaciju panka i glam roka koja je u Kaliforniji porodila ono što će kasnije postati poznato kao zvuk Sunset Stripa. Svirka je žestoka, etitjud na visini, zvuk podnošljivo dobar tako da, ako volite rokčinu i rokačinu, nema šta da se mislite, Phantomy prave neke od najboljih pesama koje ćete čuti ove godine:
https://phantomy.bandcamp.com/album/from-the-wild
ALBUM NEDELJE
Phantom Island, dvadesetsedmi studijski album fenomenalnih Australijanaca King Gizzard & the Lizard Wizard je pred nama, predstavlja kolaboraciju sa britanskim klasično obrazovanim kompozitorom Chadom Kellyjem i, pa, kao i obično FANTASTIČAN je. Bend je trenutno u vrlo ’70s fazi – započetoj prošlogodišnjim albumom Flight b741 koji je sniman u isto vreme kad i ovaj – ali sada umesto southern fried i swamp rock zvuka dobijamo soul gruv, prog rok, duvače i orkestarske aranžmane oko kojih je pomagao Kelly. Stu Mackenzie i ekipa su neizdrživo kreativan ansambl, to već znamo, ali su i kameleonski nadareni da se kreću između različitih formi rok muzike i da u svakoj ostave originalan, upečatljiv trag. U tom nekom smislu, Phantom Island je klasik čim je izašao, ploča prepuna savršenih tema i intrigantnih aranžmana, prijatna, melodična a opet sklona mikrotonalnim pa i atonalnim eskapadama, avangardna a toliko SLATKA da možete da je puštate deci u obdaništu i da se ona FENOMENALNO provedu. Poznih šezdesetih su Beatlesi imali ovakvu širinu vizije, posle njih King Crimson ali ni jedni ni drugi nisu imali prilike da je ovoliko raspojasaju. Gizzardi su naprosto jedinstvena pojava u istoriji rokenrola i možemo samo da budemo presrećni što sa njima delimo istorijsku epohu.
https://kinggizzard.bandcamp.com/album/phantom-island
