Danas ćemo da pogledamo dva evropska albuma iz prošle godine, izašla prvo na Francuskom a posle na Engleskom. Sasvim različituh senzibiliteta i ambicija oni podsećau na širinu i raznovrsnost franko-belgijske scene.
Za početak, NEDOVOLJNO pišemo o stripovima za decu a KAKO MISLIMO da deca ovaj plemeniti medij uopšte upoznaju i zavole ako ih od malena ne budemo na prevaru, ako treba i silom, terali da se manu tih njihovih TikTokova i većneznamčega što deca danas vole i da se upoznaju sa magičnim svetom stripa? Tales of Ona – Volume 1: Ona je, vrlo zgodno, strip koji se i bavi magijom i mada naravno, kao čovek u šestoj deceniji života nemam nameru da se pravim da znam šta deca vole, čini mi se da je ovo nešto što bi moglo da bude zanimljivo klincima, a pogotovo klinkama.
Jer, mislim, šta ima privlačnije od ideje da ste poslednja devojčica svog naroda, upućena u tajne veštine magije koja se zasniva na kamenu, zemlji, mineralima i tako tim stvarima, koja ima PRESLATKOG šišmiša – ili neku njegovu magičnu aproksimaciju – za najboljeg ortaka i partnera u zločinu, a da taj zločin uopšte i nije zločin nego herojska potraga za načinom da se taj njen narod na neki način ponovo vrati, ali i da se svet koji je, u tehničkom, žanrovskom smislu, PRILIČNO postapokaliptički, nekako ponovo osovi na noge i da se učini srećnim, razumno bezbednim mestom za život za, jelte, razne rase i narode? Nema, sigurni smo.
Tales of Ona – Volume 1: Ona je izašao na Engleskom jeziku prošlog leta, naravno za Europe Comics, kao prevod prvog toma nečega što je planirano da bude serijal i što je za Dargaud na Francuskom jeziku izašlo Aprila prošle godine. Crtač ovog stripa je Belgijanac Yohan Sacré, mlad čovek iz Šarleroja, mesta u kome je situiran magazin Spirou a što je onda nekako i sudbinski predodredilo Yohana da postane crtač i ilustrator i da svoj prvi profesionalni rad ima objavljen upravo u ovoj uglednoj, najvažnijoj publikaciji franko-belgijskog stripa. Yohan je rođen 1989. godine i profesionalno publikovan od 2007, sa autorskim grafičkom romanom Mon cauchemar et moi koji je objavio 2010. Dobar deo njegovog rada u narednim godinama otišao je na ilustrovanje knjiga za decu, ali je u 2018. godini sa scenaristom po imenu Jonathan Garnier – a koji mu je bio urednik u fimi Ankama – napravio solidan hit Timo l’aventurier za Le Lombard a koji je dobio i prevod na Engleski, Italijanski i generalno obojici isposlovao dosta dobre reputacije.
Za Tales of Ona, a koji se u francuskom originalu zove, naravno, Les Chroniques d’Ona, Sacré se udružio sa belgijskim scenaristom koji se potpisuje samo kao Salva iako mu je puno ime Salvatore Di Bennardo. Salva je rođen 1985. godine, studirao je pisanje filmskih scenarija i stripovima je počeo da se bavi prvo preko fanzinske scene (radeći za Atelier 24, RAV, Nekomiks, Choc Exotico Sous Culturel) da bi onda napredovao do magazina (Psikopat). Od 2014. godine počeo je da radi i za Spirou, uglavnom kao crtač humorističkih kratkih priča po tuđim scenarijima, a svoje autorske albume publikuje takođe od 2014. godine, uglavnom putem nezavisnih, DIY kanala. Les Chroniques d’Ona mu je prvi „mejnstrim“ album koji, rekosmo, treba da se izrodi u serijal, a ako to ne uspe, Salva svakako ima i paralelnu karijeru kao stendap komičar i muzičar.
Tales of Ona – Volume 1: Ona svakako nije najoriginalniji strip, pa ni najoriginalniji strip za decu koji sam ikada čitao i utisak jeste da je Di Bennardo ovo pisao vrlo metodično spajajući neke istorijski dokazano efektne trope omladinske literature, pogotovo iz nekog novijeg doba. Svet u kome se dešava ova priča je, rekosmo, u praktično postapokaliptičnom stadijumu, ali ovo nije nekakva old school medmaksovska postapokalipsa sa ljudima obučenim u fetišističku odeću i Tinom Tarner u svom najboljem domina-izdanju, već modernija, sa značajno izraženijom ekološkom svešću konstruisana postapokalipsa u kojoj je ugrožena sama biosfera. Štaviše, glavna junakinja, Ona, upravo pripada profesiji „čarobnjaka“ (ili u njenom slučaju čarobnjakinja) koji su veoma intimno povezani sa prirodnom, njenim ciklusima i kruženjem materije materije u njoj (a ime te profesije, i celog Oninog naroda je, na Engleskom, „Glimmer“). Ovo je jedan vrlo „ženski“ kodiran pristup magiji, sa majkom koja je ćerki bila primarni edukator i jednim eksplicitnim prepoznavanjem da je ovo magija koja se pre svega oslanja na duboko poznavanje prirodnih zakona i njenih balansa a ne na njihovom kršenju. Nažalost Glimmeri su morali da izbegnu sa velikog ostrva na kome su živeli jer se pojavio „gloom“, neka vrsta pošasti materijalizovane u formi glupih, možda i sasvim bezumnih „životnja“ koje proždiru sve živo na svom putu. Gloom je, naravno, laka, prvoloptaška metafora za ekološku katastrofu, pogotovo jer u uvodnom poglavlju vidimo Onu, veoma frustriranu kada shvati da Gloom ne jede samo delove živih organizama koji su iznad zemlje, već da proždire i korenje, temeljito čineći prostor koji zauzima jalovim i nenaseljivim. Kako su njene moći, između ostalog, vezane za komunikaciju sa biljkama i njihovim semenom, akceleraciju njihovog rasta itd, suočavanje sa nečim što iza sebe ne ostavlja ni trunku žive tvari je sasvim razumljivo zastrašujuća situacija.
No, u skladu sa žanrovskim očekivanjima, Ona je preduzimljiva i hrabra devojčica koja će samu sebe podsećati na lekcije koje je dobila od majke i u svetu koji je ispunjem rizicima i neizvesnostima biti nositeljka ne samo optimizma već i principa pravednosti. Na svojoj potrazi Ona će susretati besomoćnija i beznadežnija stvorenja od sebe i pružati im pomoć i podršku, a kada nađe pomenutog belog slepog miša, oni postaju vrlo funkcionalan avanturistički tandem.
Tales of Ona – Volume 1: Ona je pripovedan prilično sporim tempom. Autori očigledno ne žele da table natrpaju tekstom ali kada teksta treba da ima to onda znači da će svakih nekoliko reči dobiti zaseban panel i da će na čitanje, recimo, majčinog učenja od pet rečenica otići čitava tabla. U drugim, pak, momentima, autori se odlučuju za grafičku naraciju, kreirajući halucinantne, upečatljive scene sveta koji je pun čudesa i nalazi se u periodu jake transformacije. Sacré generalno radi stilom prilagođenim dečijoj literaturi pa tu njegovi glavni uticaji (Moebijusov Svet Edene i Miyazakijeva Nausicaa) bivaju transformisani u table prepune mekih oblika i pastelnih boja. On ne natrpava svoje kompozicije detaljima, pozadine su mu često samo skicirane ili čak sasvim odsutne, i dosta uspelo koristi kolor da sugeriše dubinu i „opipljivost“ okruženja, razmekšavajući konture koliko god je to potrebno da se dobije željeni efekat jakog osvetljenja koje „skraćuje“ pogled čitaoca. Generalno, njegova grafička rešenja su uspešna i mada ovo sigurno neće biti strip po ukusu svake (odrasle) osobe, sa tim često naglašeno „dečijim“ dizajnom mnogih likova, on je estetski konzistentan, metodično posložen i dobro radi.
Sama priča dobija više dinamike onako kako narativ odmiče, sa likovima koje Ona susreće a koji imaju i nešto više dubine i mada se ovo do kraja ne pretvara u nekakvu „zrelu“ pustolovnu priču, njena kompleksnost svakako raste i intrigira čitaoca.
Namenjen pre svega deci, Tales of Ona – Volume 1: Ona je pristojan strip koji će im preneti sve one „woke“ poruke koje bi trebalo da nauče, uključujući ekološku svest, važnost empatije, ali i praštanja drugima njihovih, jelte, moralnih posrnuća POŠTO NIKO OD NAS NIJE SAVRŠENO BEZGREŠAN. Ona je i aspirativna protagonistkinja sa svojom preduzimljivošću i prirodno maljavim rukama i nogama, a strip je zaista veoma lepo nacrtan, pa ako imate neko žensko ili muško dete u blizini kome je dosadilo da blene u animacije pravljene korišćenjem veštačke inteligencije i TikTok mu više ne drži pažnju, probajte da mu ovo poturite, možda se iznenadite. Amazon ga prodaje ovde.
Drugi evropski strip koji danas na brzinu pregledamo decidno NIJE za decu niti je u pitanju začetak nekakvog serijala. Ovo je jedna prilično opora, prilično teška ljudska drama što se dešava u provinciji gde siromaštvo caruje a snalažljivi ljudi čak i u sveprisutnoj bedi grade nekakve svoje strukture moći i eksploatišu slabije od sebe. Trik je što je provincija o kojoj pričamo kineska a autori stripa su jedan Belgjanac i jedan Francuz. I ovaj strip je Europe Comics izdao prošle godine, pod Engleskim nazivom Stained Souls, a što bi bio prevod francuskog originala Les âmes noires (nema veze sa istoimenim filmom) koji je Dupuis prvo izdao ranije u 2024.
Scenarista Aurelian Ducoudray je Francuz sa već dosta dugačkim interesovanjem da se u svojim stripovima dotiče istočnoazijskih tema i smešta radnju u zemlje na tom delu najvećeg kontinenta. Još 2011. godine je za Futuropolis objavio La Faute aux chinois, sa Françoisom Ravardom na crtežu a 2016. godine mu je izašao L’Anniversaire de Kim Jong-Il koji je radio sa ilustratorkom Mélanie Allag. Ducoudray je 2015. godine bio i jedan od scenarista rebuta klasičnog belgijskog pustolovnog serijala Bob Morane, naslovljenog Bob Morane-Renaissance, ali ova avantura je naišla na dosta loše reakcije od strane autora originalnog serijala, Henrija Vernesa (koji je i umro pet godina kasnije, doduše u stotrećoj godini pa nije fer reći da ga je skrnavljenje njegovog čeda ubilo). U svakom slučaju, Ducoudray ima tendenciju da svoje stripove smešta u „egzotičnija“ okruženja – makar posmatrano iz perspektive zapadnog Evropljanina – i u njima se bavio i Zairom i Ukrajinom i Bosnom i Hercegovinom tako da mu je Stained Souls samo (za sada) poslednja eksurzija u „tuđinsko“ okruženje.
Njegov kolega – i vršnjak, isto rođen 1973. godine – i crtač ovog stripa, Fred Druart je Belgijanac čiji su najraniji crtački uticaji vezani za kopije američkog MAD magazina što su nekako našle put do porodične biblioteke. U prvo vreme je kopirao rad Dona Martina a kasnije je studirao na Akademiji lepih umetnosti u Tournaiju i pohađao večernje kurseve crtanja stripova koje su držali Philippe Foerster i Gérard Goffaux. Naravno, prve radove je objavljivao u fanzinima i sopstvenim samizdat-formama, a prvi profesionalni rad je publikovao 1999. godine u kolekciji Petits Meurtres izdavača Emmanuel Proust éditions. Od tada je uradio JAKO mnogo stripova sa raznim scenaristima koje nema šanse da sve nabrajam pa ću samo pomenuti neke od najvažnijih kao što je Glénatov Overseas Highway koji je uradio sa Guillaumeom Guéraudom, L’Homme qui traversait les montagnes sa Patrickom Baudom izašao za Éditions Jungle i, recimo, Tout le plaisir est pour moi, isto za Glénat koji je pisao Olivier Mau…
Stained Souls nije naišao na neke velike reakcije kada je objavljen na Engleskom jeziku i za, evo, godinu dana koliko je dostupan preko Europe Comics, nisam video ni jedan jedini prikaz ove priče. Što, moram da kažem, NIJE refleksija njegovog kvaliteta već, verujem, više pokazatelj preovlađujućeg mentaliteta kod američkih čitalaca. Ovo je strip koji ima decidno „odraslu“ tematiku – dakle ne bavi se skoro univezalno prisutnim „young adult“ temama – realističan je i nema nikakva koketiranja sa fantazijom, slipstrimom, ili bili kakvom spekulativnom fikcijom, smešten je u ruralno okruženje strane i daleke zemlje, sa pričom koja je dramatična ali nema mnogo „akcije“ i koja, možda najvažnije od svega, nema pretenzije da se nastavi. Ovo je „one and done“ narativ o neželjenoj, mučnoj pustolovini skromnog vozača kamiona u kineskoj vukojebini i kao takav mnogo je bliži estetici koju biste našli u, recimo, nekakvom filmu što ga je režirao Jia Zhangke nego što igra na kartu modernog kineskog „egzoticizma“.
Drugim rečima, ovo je strip kakvih danas imamo PREMALO, uključujući i u evropskoj produkciji: zaokružena, kompletna priča u jednom tomu koja pokazuje jednu ljudsku sudbinu u primirenom, neorealističkom modusu, sa obe noge čvrsto na zemlji, a istovremeno se baveći i socijalnim i psihološkim i moralnim pitanjima.
Glavni junak Stained Souls, pomenuti vozač kamiona Yuan, ima veoma loš životni period, sa porodicom koja živi na ivici kolabiranja u totalno siromaštvo i poslom koji se sastoji od kupovanja velikih tovara uglja sa lokalnih ugljenokopa i onda prodavanja „na malo“ familijama koje su uglavnom u istom socio-ekonomskoj kanalu kao i njegova. Yuanov jedini kapital je već poprilično stari i olupani kamion kojim transportuje ugalj i neka vrsta poštovanja koju ima u zajednici preprodavaca i muljatora na ime toga što se priča da nosi pištolj i da će ga potegnuti ako neko pokuša da ga zavrne za pare.
Naravno, ovde se zavrće na sve strane i strip vrlo plastično, vrlo ubedljivo prikazuje taj svet u kome se ljudi neraspoloženo cenjkaju jedi sa drugima, gunđaju kada shvate da je u tovaru uglja koji su upravo kupili oko jedna trećina kamenčina i šljunka, prave pauze da pojedu i popiju nešto u polumiprovizovanim bircuzima pored blatnjavih drumova. Ovde decidno nema novokineskog glamura i visoke tehnologije i mada je priča savremena – likovi koriste pametne telefone – utisak je da svi u ovoj zabiti žive manje-više istim stilom kako su živeli i njihove babe i dede.
Yuan, dakle, živi dosta teškim životom a onda mu se desi i peh koji celu ovu priču gura u višu brzinu, kada ga tip koji mu je sređivao poslove izda, pa ga prevaranti ostave skoro mrtvog u blatu i otmu mu kamion, jedinu stvar koja je Yuana odvajala od pukog proletera što ima samo svoju fizičku snagu da je proda.
Stained Souls se onda sasvim korektno pretvara u sporu priču o osveti, gde socijalne komponente narativa odlaze malčice u bekgraund i u prvi plan dolazi trilerski sadržaj. Tranzicija je sasvim glatka jer je Stained Souls i do tog momenta bio strip realistične ali opresivne, surove atmosfere. Kada Yuan konačno prestane da bude čovek kome se stvari događaju i postane čovek koji planira da nešto uradi, pa makar to nešto ne bilo baš mnogo lepo, ovo je prijatan skok na naredni energetski nivo…
Drugi deo stripa je i dalje pripovedan dosta sporo i sa puno „filmskog“ režiranja scena gde vidimo česte izmene rakursa i dugačke pasaže bez dijaloga, ali on ima i akcije i Yuanova blatnjava odiseja ima jedan zadovoljavajući narativni luk i dobar zaključak. Ovo nije priča neke velike simboličke pretenzije, već jedan jednostavan ali spretno izveden narativ o nepravdi i osveti smešten u realistično, ubedljivo okruženje koje takve teme praktično prirodno zaziva i bez mnogo popovanja skreće pažnju na temu „energetskog siromaštva“ koje postoji čak i u, jelte, najdinamičnijim ekonomijama sveta.
Druartov crtež je ovde vrlo disciplinovan, sa tim jako uspelim filmskim pristupom naraciji. Njegov izuzetno pravilan i uredan lejaut – pravi evropski, po mom osećaju – se dobro kombinuje sa jakim, debelim linijama koje koristi u crtežu, dajući likovima jednu hiperizražajnu dimenziju a bez potrebe da ih karikira (video sam na jednom mestu poređenje sa Charlesom Burnsom i ono nije bez vraga!), a okruženjima čvrstinu, opipljivost, ubedljivost. Kolori su mu takođe veoma dobri, ponovo jako disciplinovani i „prirodni“ a da opet strip koji se velikim delom dešava u okruženja blata i drveta, ne pati od kolorne monotonosti i zapravo vrlo lepo „diše“ na svakoj tabli. Iako je pripovedanje, rekosmo, sporo, Druart svaki panel crta sa vrlo razrađenom kompozicijom, razlažući akciju na male, jasne delove koje prikazuje u sukcesivnim panelima i dajući stripu jednu smirenu ali osetnu dinamiku. I to je vrlo efektno. Stained Souls je, dakle, što se mene tiče jedan vrlo pristojan rad koji, iako i sam žanrovski, deluje sveže i originalno jer se na uklapa u trenutno popularnu žanrovsku matricu, pogotovo u američkom stripu i svoje ambicije realizuje sigurno i bez posrtanja. Amazon digitalnu kopiju prodaje ovde.
