Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.
– Jeste li spremni za malo hardbopa, deco?
– JESMO KAPETANE, bopni nam ga HARD, MOLIMO TE.
– …
– HARD!!!!!!!!!
– You made it weird, deco.
Enivej, i danas dva albuma, i oba su u dobroj meri hardbop ploče primerene ne samo današnjem istorijskom trenutku nego i vrućinama koje vladaju ovog leta i prosto traže nešto čime ćete im se suprotstaviti. Drugi, MANJE HRABRI nedeljni džez-pregledi bi vam savetovali nešto lagano, nekakav cool jazz/ noir jazz/ cocktail jazz, er, koktel, da se rashladite i budete minimalno aktivni, ali mi ovde verujemo da se ljuto leči ljućim, a vruće… er… krućim??
Dobro, manimo se pokušaja da prevedemo Englesku reč „hard“ na način koji neće imati osramoćujuće seksualne konotacije i zahvatimo obilno u bunar savremenog hardbopa. Jer tamo ima dobre… ribe? Nenenene, ima dobre MUZIKE. Prva rib… odnosno muzika na redu danas je Aaron Bennett’s Trio for Three, ploča urađena u svedenoj, neki bi rekli spartanski disciplinovanoj i IDEALNOJ trio-formi saksofona, kontrabasa i bubnjeva, onoj koja već decenijama dokazuje da vam ne treba apsolutno ništa više od malo metala, drveta i kože da stvarate magiju. I da vam kažem, ima ovde dosta magije.
Aaron Bennett je inače iz Kalifornije, trenutno sa bazom operacija u San Francisku ali Trio for Three je snimljen 2023. godine u Bruklinu, u studiju Petera Karla gde je poslednjih decenija snimljeno mnogo kvalitetnog džeza i ovaj se album apsolutno uklapa u tu matricu. Bennett je inače svoj život „posvetio džezu“ kada je sa četrnaest godina čuo Johna Coltranea i, kao i mnogi među nama, doživeo neku vrstu religioznog prosvetljenja. Naravno, neki smo samo nastavili da slušamo a neki su dohvatili instrument i počeli da ga opsesivno uče. Bennett kaže da se „nadao se da drugima podari onaj osećaj koji je sam imao slušajući ovu muziku“ i to je, naravno, jedna od najplemenitijih misija na svetu. Tokom obrazovnog procesa prvo je diplomirao klasičan saksofon a za master se fokusirao na džez saksofon, učeći sa nekim zaista velikim imenima, kao što su Charlie Hayden, Wadada Leo Smith, Larry Koonse i Joe Labarbara, ali i tražeći – i dobijajući – naobrazbu vezanu za tradicionalne izraze i folklornu muziku Indije, Balija, Jave, Gane, Japana. Neki od muzičara sa kojima će dalje sarađivati su i Wadada Leo Smith, Mykal Rose, Peter Kowald, John Butcher, Adam Lane, Aphrodesia, Lagos-Roots, The Rova Saxophone Quartet, William Hooker, Lisa Mezzacappa…
Iako Coltranea pominje kao prauzor, Bennetta je, naravno, inspirisalo i mnogo druge muzike. U manifestu na svom sajtu on pominje i Charlieja Parkera a na albumu o kome danas pričamo se čuje Monk. I to je jedna izvrsno sklopljena smeša hardbop klasike i improvizacije. A za to Bennett ima neke dobre saradnike. Na kontrabasu je tako Adam Lane, još jedan od učenika Wadade Lea Smitha, ali i Anthonyja Braxtona, čovek sa dosta projekata u igri u isto vreme, uključujući saradnje sa Kenom Vandermarkom i Vinnyjem Golliom, ali i istoriju svirke sa Johnom Tchicaijem… Lane ima neke vrlo cenjene albume koje je napisao i snimio kao lider i on nije tek ritmičar koji će da razobručenom saksofonisti obezbedi orijentaciju da se ovaj ne pogubi, već ravnopravni partner i ko-autor.
Treći član trija je VIjay Anderson, bubnjar, lider i kompozitor iz Bruklina, Laneov saradnik iz Full Throttle Orchestra, ali čovek sa istorijom saradnje sa takvim imenima kao što su (opet) John Tchicai, Wadada Leo Smith, Jamaaladeen Tacuma, Mike Watt, Sheldon Brown, Marco Eneidi (a o čijem smo posthumno objavljenom živom albumu na kome je svirao i Anderson nedavno pričali).
Trio for Three je, onda, album pune, trosmerne kolaboracije u kojoj svako ima svoj posao i ne postoji nadmetanje između muzičara, ali takođe ne postoji ni nekakva klasična podela na pratnju i soliste. Bennett jeste taj koji će svojim saksofonom izvoditi teme i improvizovati, ali ostala dvojica rade takođe vrlo prominentnu, vrlo „autorsku“ muziku u svom improvizovanju i mada ovo nije album divlje, bučne svirke, on je jedna od onih perfektnih hardbop ploča na kojima zaista čujete tu magiju trija, gde svako radi nešto esencijalno bez čega bi muzika bila manjkava, nedovršena, nepotpuna. Slušajte, recimo, Balderdash, Bennettov autorski komad sa ritmom koji podseća na voz što energično juri kroz noć i saksofonom koji mu služi kao jedino svetlo što proseca mrak i vodi ga ka cilju. Bennett je ovde brz, jak, dramatičan, sa izlaskom iz ne samo skala već i „normalnog“ opsega saksofona, a kompozicija opet ima jedan intimno kvalitet i nije komad „obične“ free jazz „buke“.
Sa druge strane imate, recimo, Monkovu Raise Four koja album otvara i nudi perfektan blues i bebop, sa Laneovim i Andersonovim savršenim gruvom i Bennettom koji bluzersku temu razrađuje dok sva ne ispuca, dobije patinu, ožiljke.
Ima tu još Monka, Ask Me Now je spora, relaksirana ali veoma optimistična i daje slušaocu mnogo energije iako je srazmerno malo troši. Za Bennetta kažu da se kod njega svaka nota broji i to se veoma dobro čuje u ovoj baladi.
Adams Rib je onda kolektivna improvizacija koju potpisuju sva tri člana trija, postavljena na temelju Laneove sanjive improvizacije na kontrabasu, postepeno razvijana u bučni, ekspresivni hardbop.
Do kraja albuma ima još Monka – pretposlednja kompozicija je Let’s Call This, improvizacijom razvijena u ozbiljan komad od sedam minuta – ali i još mnogo zajedničke kompozicije i ovo je, uz zaista izvrstan zvuk albuma – miks i mastering je radio Myles Boisen – briljantna ploča za sladokusce koji znaju da se ne mora svirati GLASNO ako želite da vas čuju ali ni da nije nikakva sramota da svirate glasno i punom snagom.
https://aaronbennett.bandcamp.com/album/trio-for-three
Drugi album za danas je snimljen još ranije. Agustín Moya Trío feat. Sebastián Jordán en vivo en Naima je snimak nastupa iz 2019. godine, izdat tek ove i to preko Bandcamp (i Jutjub) kanala muzičara po imenu Felipe Peña a koji na ovom albumu ne svira. Ali ga je on snimio, miksovao i masterovao i očigledno mu je stalo da se ova ODLIČNA muzika sačuva od zaborava.
I to odlična ČILEANSKA muzika. Agustín Moya je tenorista iz Santjaga koji je kao mladić prvo svirao kornet pa se onda prebacio na saksofon, učeći prvo kod legendarnog alt-svirača Carmela Bustosa a onda dobijajući napredniju naobrazbu kod Marcosa Aldane. Od početka veka počeo je da sarađuje sa trubačem Sebastiánom Jordánom i ovaj dinamični improvizatorski duo se može čuti i na par pesama na ovom albumu. No, Moya je svoje veštine tesao u sastavu La Tropa, pa onda svirajući sa muzičarima kao što su Pablo Lecaros, Nicolás Vera, Roberto Dañobeitía, Ammy Amorette i grupa Alszinati. Poslednjih dvadeset godina radi kao lider sopstvenih bendova, polazeći od kvarteta 2005. godine, radeći sa supergrupom Pulso, kao muzičar i kompozitor, a kasnije i proširujući svoj rad da uključi i muzičare iz drugih država, poput, recimo Argentinca Lea Genovesea.
Na ovom konkretnom nastupu u klubu Naima u Santjagu, nazvanom, znamo, po prvoj supruzi Johna Coltranea, članovi Moyinog trija su Rodrigo Espinoza na kontrabasu i bubnjar Carlos Cortés, dok pomenuti trubač Sebastián Jordán gostuje na poslednje dve kompozicije. Jordán je, inače, iskusan muzičar, sa popriličnim brojem albuma snimljenih kao pratilac ili lider, sopstvenom izdavačkom kućom (Discos Pendiente), nagradama u vitrini…
Živi album je onda procesija improvizacija napravljenih oko kompozicija nekih cenjenih autora. Otvara ga When will the blues leave Ornettea Colemana, čisto da bude jasno kakav kvalitet ovaj trio ima da ponudi i to je briljantni, „oslobođeni“ hardbop i disciplinovani a lepršavi free jazz sa tri muzičara od kojih svaki ima svoj put a ti se putevi smisleno ukrštaju. Nobody else but me Jeromea Kerna je, naravno, blast from the prilično distant past, ali trio je ne svira sa nekakvom prenaglašenom nostalgičnom dimenzijom, nudeći i ovde odličnu bebop razradu i improvizaciju.
I remember April je kompozicija američkog pijaniste Genea De Paula, njegov prvi veliki hit i veoma popularan komad iz četrdesetih godina prošlog veka, ovde sviran bez klavira, ali sa briljantnim, superbrzim bebop ritmom i Moyinim perfektnim improvizovanjem oko teme. Naravno, pesma se u orginalu zove I’ll rememeber April, ali ovo je jedno DIY , praktično andergraund izdanje i ne zameramo sitne faktografske greške kad je muzika ovako dobra.
Skylark je još jedan komad iz ranih četrdesetih, napisala ga je jedna od Tin Pan Alley vedeta, Hoagy Carmichael i Moya i njegov trio sviraju ovu baladu kao da je zaista 1941. godina a oni rade jedan poslednji stiskavac u idealnom njujorškom baru pet minuta pred fajront. Mislim, sviraju je sa toliko duše i osećaja da je ovo SAVRŠENO. Nešto siroviji zvuk snimka samo doprinosi patini.
Za poslednje dve pesme se triju priključuje Sebastián Jordán i to je povratak u free jazz budućnost. Prvo ide Cyclic episode, kompozicija Sama Riversa, jedan ozbiljan hardbop koji ovde, dok se trubač, saksofonista i bubnjar izređaju na solažama, prebaci deset minuta. Ali sve je sjajno, svi sviraju odlično a mada Espinoza nema sopstvenu solo tačku, njegov walking je VRHUNSKI i stvarno ceo bend drži da ne odleti u jarak, pogotovo kada Cortés krene da sipa virblove i najavljuje svoja soliranja. Duvači se ovde smenjuju u dobroj staroj tradiciji i svaki se trudi da inventivnošću nadmaši prethodnika.
Za kraj opet ide Ornette Coleman i trinaestominutna Turnaround. Moya najavljuje temu na saksofonu i onda stiže mnogo relaksiranog bluza u plesnom, finom ritmu, sa duvačima koji se dobacuju solažama tako da više podsećaju na braću Ayler nego na Ornettea i njegov bend. I to je DIVNO. Ne propustite:
