Za danas je dovoljno da podsetimo da smo mi već pobedili, samo oni to još ne priznaju. Evo malo muzike da proslavimo.
Deo 1: BLACK METAL
Koliko ljudi svira u njuorleanskom black-death bendu Penetration? Ne znamo, ali, ajde da kažemo da je verovatnoća da je sve ovo napravio jedan čovek značajno veća od nule. A „sve ovo“ je sirovi ali šarmantni demo-snimak Satanic Lunacy sa introm i četiri pesme jednostavnog, old school death i black metal gruva i prangijanja, urađenog u sasvim korektnoj studijskoj produkciji. Nekada su ovakve stvari ljudi snimali u podrumima, na kasetofonima, ali Penetration zvuči DOBRO i mada su pesme prostačke, rifovi su dobri, vokali su zvjerski a blastbitovi pravoverni pa od mene sve dobija palac na gore. Cena, naravno po želji:
Poljaci Devilpriest su svoj treći album naslovili Where I Am the Chalice, Be Thou the Blood i već iz toga je dosta jasno da je satanistički koeficijent ovog materijala povisok. I muzika je sjajna. Devilpriest cepaju već nekih desetak godina i ovde se prikazuju sa velikim autoritetom rokajući ozbiljan blackened death metal sa puno izrazitih tehničkih kvaliteta, ali pre svega vrlo dobro napisanih pesama, pamtljivih rifova. Kod ovakvih albuma produkcija može sve da zasere ali kogod da je radio miks i master u uglednom studiju No Solace (a koji je deo i istoimenog krakovskog nezavisnog izdavača za koga izdaje Mgła) ZNAO je šta radi pa muzika zvuči čvrsto ali dinamično i svo bogatstvo sviračke tehnike se ovde jako lepo čuje. Izvrstan album kako su nas Poljaci već obilato navikli:
Šveđani Lord Belial se nekoliko godina aktiviraju, pa nekoliko godina prave pauzu, pa se opet aktiviraju i tako duže od tri decenije. Unholy Trinity im je deseti album i mada njihov melodični, himnični blek metal nije neki moj prvi estetski izbor, sasvim to lepo zvuči. Svirka je energična, teme su grandiozne ali ima i pamtljivih, a produkcija jeste NAPUCANA ali se stvari ipak čuju i album je pitak. Nekome ko više voli blek metal ovakve teatralnosti će to biti i bolje ali mene je Unholy Trinity prijatno iznenadio:
Edoma iz Sankt Petersburga imaju iza sebe dva studijska albuma a novi, živi, Heartbeat of Permafrost, snimljen je u klubu Serdtse i ako kupite limitirano fizičko izdanje, dobijate i DVD sa video snimkom celog koncerta. Fer. Audio-porcija ovog paketa ima dvanaest pesama melodičnog, epskog, a fizički zahtevnog, svirački autoritativnog black metala sa daškom death metal težine. Edoma su negde na tragu više „heavy“ krila nordijskog blek metala – Immortal, Marduk itd. – samo sa osobenim ruskim senzibilitetom a u ovom živom kontekstu pokazuju se kao veoma kvalitetni egzekutori:
Imamo još živih albuma. A Kostarikanci Requiem of Malediction baš GAZE na svom živom albumu, Malévolo Ritual del Triunfo Diabólico, a koji dolazi dve godine nakon studijskog debi-albuma. Ovo je satanistički, čvrst, blek metal sa death metal elementima a bez te neke slovenske melodičnosti koju imaju goreopisani Rusi. Umesto toga Requiem of Malediction više vole da između propisnog metalskog rifašenja ubacuju disonantne, mračne gitarske pasaže, ali svirka je vrlo znojava i dinamična i ovde nema nekakve apstraktne distance između benda i njegove muzike. I onda, kada i dobijete epski, melodični deo, to je u tradiciji klasičnog metala i prelepo je. Satanizam je ovde u prvom planu pa eto, srećan Vidovdan:
Da malo odmorimo od svog tog mračnjaštva i satanizma tu su nam Hexella, presladak žensko-muški duo iz Teksasa sa svojim debi albumom, The Ancient Gaping Mouth. Dobro, naslov zvuči zajebano ali Hexella cepaju zabavan, rokerski blackened punk-thrash i to je sve kako treba, energično, sirovo a okretno i pitko, producirano za dva dolara ali puno DUŠE. Ovo dvoje ljudi svira u još masi bendova tako da, RISPEKT:
Poljski duo Thanatorean ima debi album, Ekstasis Of Subterranean Currents i mada je poljski blek metal uglavnom poznata, jelte, vrednost, Thanatorean izdaju za I, Voidhanger i njihov pristup blek metalu je nešto avangardniji i eksperimentalniji. Doduše, ne manje agresivan od onog što ja volim. Ekstasis Of Subterranean Currents jeste ploča sa dosta različitih ideja i atmosfera, ali ona JESTE agresivna i nudi blek metal koji kredibilno zvuči kao da dolazi sa obzorja nove, revolucionarne stvarnosti:
Blighted Elder su deo kalifornijskog kružoka blek metal bendova koji sviraju mračnu, ezoteričnu muziku i ne traže popularnost, prepoznavanje, čak ni komunikaciju. Prvo izdanje za ekipu sastavljenu od članova Pale Chalice i Hexen House je EP Upon Merciless Flame, izašao za pouzdani oklendski Transylvanian Recordings i to je šest pesama opskurnog blek metala, okultnih obreda, mračnih atmosfera i dobre, kvalitetne svirke. Bend voli da napiše dužu pesmu i ostavi slušaocu prostora za kontemplaciju ali ovde se radi dobro i mnogo sa instrumentima. Prijatan miks, te cena od koliko date za daunloud su samo dodatni podsticaju da ovome date šansu:
Deo 2: STONER ROCK, DOOM METAL, SLUDGE METAL, PSIHODELIJA, HARD ROCK
Black Helium iz Londona su mi se dopali još pre sedam godina sa svojim debi albumom. Sa novim, The Animals Are Coming, stvari se nisu bitno promenile, odnosno ovo je i dalje vrlo lep, relaksiran psihodelični hard rok i metal, sa dugačkim, hipnotičkim pesmama ali bez džemerske neodređenosti neretke u ovakvim projektima. Black Helium sviraju muziku baziranu na repetitivnim rifovima i temama, imaju prijatne vokale, i zapravo su se umekšali za ovih nekoliko godina, taman toliko da momenti žešće svirke i cepačine budu efektniji. Tripozno, ugodno, prelepo:
Ako vam kažem da se bend zove Heels, pitaćete se šta ima toliko zanimljivo u petama da bi neko po njima nazvao muzičku grupu, ali poznavaoci američkog profesionalnog rvanja znaju da termin „heel“ označava rvača određenog da bude negativac i koga će publika voleti da mrzi. Heels dolaze iz Kanzas Sitija u Misuriju a EP Best In Sport ne govori samo o rvanju ili o sportu, ali nudi šest pesama vrlo solidnog hardrokerskog gruva. Dakle, ovde ima dosta bluza, ali i dosta krljačine, zvuk je pun i jak, a bend zvuči profi i kvalitetno i pesme su moderne i kratke. Odlično:
The Hypnic Jerks su četvorica likova iz Viskonsina koja sviraju prijatan, garažni psihodelični rok. Album Star Tsar odlikuje se sirovim zvukom ali umiljatim, melodičnim pesmama, spakovanim u ekonomične troipominutne aranžmane i sve je na idealnom mestu između panka i hard roka, distorzirano a prijatno, puno dobrog gruva i preporučeno iz sve snage:
Rupe su vrlo italijanski-zvučeći stoner rok sastav sa veoma prijatnim, hrapavim a opet teškim i toplim saundom. Novi EP, Sirente ima četiri originalne pesme i jednu obradu Nirvane i to je dvadesetak minuta ozbiljnog rokanja i rolanja. Odlično je:
Psychic Mass dolaze iz Melburna i sviraju jako ugodan psihodelični rok. Sve što treba je tu: bluzerske gitare, obilje svemirskih klavijatura i orguljaških pasaža, odličan ženski vokal, kvalitetna ritam sekcija, PLUS miks koji ugodno razdvaja instrumente i mastering koji vam neće zgaziti na uho da ga spljeska i uništi. EP Babylon ima četiri pesme i učiniće vas ljubiteljem ove ekipe ako to do sada niste bili. Najjače preporuke:
King Potenaz sebe opisuju kao power trio iz južne Italije ali album Arcane Desert Rituals Vol.1 zvuči baš kako mu ime sugeriše: sporo, drogirano, psihodelično. Manje, dakle, „power“, više out of body experience. No, u osnovi je ovde svakako bluzerski, pravi rok zvuk i u svojim dugačkim, sporim pesmama dođe se i do tih „power“ delova. Ali postepeno! Pa su onda oni i značajniji:
Uvek se obradujem novom izdanju kanadskih heavy psych eksperimentatora Lammping. Najnoviji album, Never Never se odmiče od rok osnove i zapravo mnogo je bliži hip-hop matrici a što nije neko veliko iznenađenje znajući da je Mikhail Galkin producirao mnogo hip-hopa u svojoj karijeri (uključujući J-Livea, People Under the Stairs itd.) i da ima paralelni život kao DJ Alibi. Enivej, Lammping i dalje nude odličan gruv i fine psihodelične teme, samo sada sa JOŠ VIŠE fanki ritmova i hipnotičkih lupova. Sve sjajno:
Evo nam ponovo i ruske stoner rok ekipe Thunder Volt. Wild Ride je minialbum sa šest pesama i Thunder Volt su postali malo prljaviji, psihodeličniji, manje grandži, više okultno-drogeraški haotični. I to je fina promena. Pevačica Anna zvuči kao demonka (slušajte Dead Hearts!!!!) a muzičari kao da posrću pod teretom velike količine opijata koje su uneli u sistem pre ulaska u studio i sve je BAŠ kako treba, sporo, lepljivo, ŠTROKAVO i prelijepo:
Organic Destruction iz Njemačke su album nazvali Prophets of Cthulhu i mada to DELUJE preteće, muzika im je fazirani, heavy, ali suštinski relaksirani stoner rok koji planira barem isto onoliko da vas uljuljka u san koliko da vas napadne bukom. Nije ovo napisano sad nešto INVENTIVNO i zvuk je preagresivan za ono što bend radi ali opet, sluša se bez napora i nije loše:
Magnum Dopus je ime debi albuma projekta Aceves a što je u stvari solo-avantura za basistu kalifornijskih Zed, a koji se u javnosti izjašnjava samo kao Aceves. Enivej, zvuči komplikovano ali najkomplikovanije je sve to izguglati jer već ima bend Zed na Novom Zelandu a onda postoji i bend Magnum Dopus. Srećom, imate mene. A mora se i priznati da je Magnum Dopus kul fora. I, u ovom slučaju album sasvim prijatnog stoner panka, sirovog ali duševnog i sa dosta lepih pesama. Slušajte:
Konektikatski rodno mešoviti trio When the Deadbolt Breaks je svoj sedmi album, In the Glow of the Vatican Fire izdao za Argonauta Records i to je dobro partnerstvo (još od prošle ploče) jer ova firma uvek traži bendove koji sviraju izvan kalupa a When the Deadbolt Breaks to isporučuju. Njihova je muzika heavy i spora, ali prilično eksperimentalna, uzimajući osnovnu formu sludge-doom metala i onda je rastežući dok skoro sasvim ne izgubi oblik. No, ovo nije tek crna amorfna masa buke i In the Glow of the Vatican Fire ima i melodičnih ambicija, mnogo poigravanja sa dinamikom i tempom… Zanimljivo je i vredi da se sluša usredsređeno i posvećeno:
Domkraft su pre deset godina svoj izdavački opus započeli istoimenim EP-jem. Švedski stoner/ heavy psych sastav je u međuvremenu izdao dosta toga a sada ovaj isti EP reizdaje sa dodate dve nove pesme i to ima format dugosvirajućeg albuma i PREDOBRO je. Mislim, generalno je sve što izdaje njujorški Magnetic Eye prilično jebeno dobro ali Domkraft su baš poseban bend u svom relaksiranom ali neumoljivom pristupu ovoj teškoj, pretećoj muzici i baš mi je fino legla ova jubilarna izmenjena i dopunjena verzija ovog izdanja:
Prethodne nedelje su Dying Victims izdali četiri albuma ali samo jedan od njih smo mogli da čujemo u celini bez kupovine pa ove nedelje pokrivam ostala tri. A prvi na redu su odlični nemački doom/ heavy metalci Angel of Damnation sa svojim trećim albumom, Ethereal Blasphemy. Angel of Damnation rade u tradiciji koju najpre vezujemo za Candlemass, svirajući melodičan, emotivan a opet heavy i dovoljno mračan doom metal sa lepršavim ritmovima i epskim a opet dovoljno suvim zvukom. U prvom planu su dobri rifovi i žalobničko pevanje Gerrita P. Mutza i ako volite ovakav istovremeno pompezan i intiman doom metal, mislim da ćete sa Ethereal Blasphemy da se vrlo lepo provedete:
King Witch imaju treći album, III i to je, nagađate, potpuni trijumf. Škotski doom/ heavy metal trio već nekoliko godina osvaja srca i duše moćnim, teškim rifčinama, stamenom svirkom i urnebesno dobrim vokalima Laure Donnelly i III je samo rafinman ovog pristupa i jedan, pa, praktično počasni krug. Zvuk je moćan i težak, muzika zvuči epski a bez potrebe da se glumi nekakav teatar, dakle, bazirana je na klasičnom rok jelovniku ritmova i rifova, a Laura i dalje DOMINIRA svojim moćnim glasom i vrhunskim performansom. Izvanredno:
Deo 3: THRASH METAL, SPEED METAL, HARDCORE, GRINDCORE, DEATH METAL
Violent Reprisal su češki bend koji je prvi EP izdao 2021. godine, onda ćutao dve godine i sada ima demo sa dve pesme koje su DOBRE. Ovo je thrash metal oštre, napadačke dispozicije, ali odlično napisan, sa prilično old school zvukom i samo malo death metal arome. Alo volite Sepulturu sa kraja osamdesetih, Sadus, Dark Angel itd, Sic Semper Tyrannis / Denial of Reason je vrlo fino izdanje odlične svirke i dobre produkcije a prodaje se po ceni koju kupac sam odredi:
Regiment su trio iz Los Anđelesa sa rekonstrukcijom ranog speed metal zvuka od koje se malo i zaplače. Mislim, baš je, ono verna, skoro do mere karikature. Evo, na primer vokali Tylera Heatha (koji se ovde zove Heathen Hammer) su praktično parodija, ali meni je to prelepo. Debi album, Soldiers of Speed zvuči kao demo ALI TO TAKO I TREBA i mada ovde nema nekih velikih novih ideja, a eksperimenata sa formom bi bilo BOLJE da nema, simpatično je sve na gomili:
Speed metal ambicioznije forme dolazi iz Lajpciga na debi albumu kvarteta Morbyda. Ovo je drugo od tri Dying Victims izdanja koja danas predstavljamo jer nisu bila dostupna prošle nedelje u celini i meni se Under the Spell dopao i prošle nedelje kada sam ga slušao fragmentarno a bogami mi je dobar i sada kad je ceo tu. Morbyda speed metal ne shvataju isključivo kao ubrzani rokenrol i njihove pesme, iako imaju sve što možete da zamislite u domenu old school cheesea, traju po četiri, pet i šest minuta i ima tu dosta kurčevitog rada na aranžmanima, promena tempa, soliranja. Ne kažem da je sve to podjednako uspelo i efektno ali Morbyda se trude da formu evoluiraju a da ne napuste časni old school zvuk i meni je to baš lepo zazvučalo:
Grci Venus imaju novi EP sa dve pesme, Uploaded Brains i ta neka naučnofantastična tematika se dobro uklapa uz njihov progresivni thrash. Ova ekipa iz Atine ima iza sebe jedan album i predstavlja nekakav očigledni nastavak proggy/ naučnofantastičnog metala koji smo trošili osamdesetih i ranih devedesetih, uključujući Voivod, Death, Atheist. Ovde imamo dve pesme, PUNO muzike, PUNO melodije i generalno puno razloga da na bend obratite pažnju a cena za daunloud je koliko date:
Ako volite isključivo prljav, sirov thrash koji se morfuje u death metal dok slušate, volećete Italijane Ecastor. Njihov debi album, This War, ima na omotu sliku koji asocira na rovove Prvog svetskog rata ali počinje semplom koji jasno ukazuje da je tema albuma malo, hm, gikovskija. Da, ovo je Warhammer 40,000 album, ali je sirov, brz, energičan i jako prljav. Iako ne podseća previše na prve radove Bolt Thrower, bezbedno je reći da svako ko voli sirov ekstremni metal i WH40K ovde ima da se poraduje:
Sodom su, evo, duže od četrdeset godina pouzdani isporučitelji kvalitetnog nemačkog thrash metala. Svakako, šaralo se tu kroz karijeru, isprobavale se nove formule, ali najnoviji, osamnaesti album, The Arsonist je manje-više tačno ono što želite od Sodom: jednostavan, prljav performans, pesme koje imaju primalnu energiju ’80s mošpit anarhije, ali i malo ambicije u songrajtingu da se podseti kako imamo posla sa jednim od originatora žanra. Ovo što se čuje na albumu je meni sve vrlo simpatično, dakle, sa pravilnim odnosom nekakve nostalgične old school energije ali i dovoljno ambicije u komponovanju i aranžiranju da ne bude da se samo kopipejstuje. Svakako, pesme traju po četiri minuta ali Tom, Frankie i ekipa pišu ih taman toliko kompleksno da opravdaju ova trajanja, tempo je solidan, a refreni i rifovi su jednostavni i jednostavno ložački. Neprolazne vrednosti:
Sasvim su simpatični Deep Disdain iz Ročestera u Njujorku sa svojim drugim EP-jem, On Deaf Ears a koji ima tri pesme mošerskog hardkora. Štaviše, ovo pored moshcore/ beatdown materijala ima i malčice metalcore začina, ali pesme su kratke, kompaktne, gruv je nervozan, napaljujući, a vokali su odlični, pogotovo što pričamo o vrlo mladoj ekipi. Častan napor, pa i solidna produkcija, od mene tople preporuke:
Sladak je italijanski Pece sa istoimenim albumom i svojim d-beat hardcoreom u kome se čuje samo malo death i thrash metala. Ovo je prijatno old school, instrumentalno kompetentno a opet daleko od nekakve produkcijske preupeglanosti, i generalno kompaktno sa osam pesama koje idu brzo i udaraju jako. Vrlo prijatno! A cenu sami određujete!!!
Dobri su i Indonežani Propagandashit na svom EP-ju Your Brain Is Bad koji donosi četiri pesme energičnog, politički zaoštrenog hardkortreša. Ovo je negde između klasičnog D-beat zvuka i krosovera i odlično je, sa dobrim ritmom, brijućim rifovima, ložačkim vokalima koje izvode najmanje dva čoveka i sve ima jedan užurban tempo, metalsku disciplinu ali pankersku lepršavost u izvedbi i prelepo je:
Isti izdavač ima EP benda Vortex of Void, pretpostavljam isto iz Bandunga, sa tri pesme odlične krljačine. Terrible On The Future je kolekcija brzih, kratkih komada, dobro produciranih agresivno odsviranih, urađenih bez smaranja, teatra i filozofije. Samo hardkortreš, samo rokanje:
Nisu loši Entwine iz Kalgarija sa svojom kombinacijom metalkora i nekakvog mračnijeg hardkora, sa mnogo disonanci, vrištanja, niskog štimovanja i generalnog udaranja po lobanji. Demo To Burn For You zvuči vrlo profi i u domenu svirke i u domenu produkcije a pesme su vrlo solidne pa se ovo, naročito što je cena koju sami odredite, snažno preporučuje vašoj pažnji:
Rusi Social Discord, pak svoj metalizirani hardkor kombinuju sa klasičnijim thrashcore/ crossover zvukom i to je isto vrlo dobro. EP Всё дозволено ima dve dobre pesme i pošto su i zvuk i svirka i stav kako treba onda se nadam da je to najava za drugi album i mnogo nove, dobre muzike. I ovo plaćate koliko hoćete a VREDI:
NoScope iz Australije sviraju dosta siledžijski hardkor ali ne deluju stvarno kao siledžije a i ime su uzeli po terminu iz gejminga a što nije baš nekakva „ulična“ legitimacije. Enivej, EP Intervention, njihov prvi, ako se ne varam, nije uopšte loš, kombinujući malo beatdown hardcorea, malo disonance, malo panka i lepo prođe vreme. Solidna mada ne sad nešto SKUPA produkcija i dosta mladalačke energije:
Kad smo već u komšiluku, Saurian su sa Novog Zelanda a EP Punk 4 Suthern Creaturez im sadrži šest pank rok pesama koje su prilično dobre. Ovde nema nekakvih prevelikih konceptualizacija, piči se pravo među rogove i bez lubrikanta, ali svirka je disciplinovana i energična, zvuk je okej, a tempo visok što je meni sasvim dovoljno. Svaki od ovih komada je ozbiljan pogo-starter i to valja poštovati. Štaviše, White Boy Guitar Band je 93 sekunde OZBILJNOG hitoidnog potencijala. Pank rok!
Skrei iz Bostona imaju ti pesme hardkora/ screamoa na demo snimku nazvanom samo Demo. Ovo je dosta monotono, ali to je i poenta, sa solidnom svirkom, solidnim zvukom, i, krucijalno, kratkim pesmama pa ta repetitivnost i jednoličnost nisu dosadne već podstiču na kontemplaciju. A energije ima. Pristojno je ovo:
Botch iz Takome su tokom devedesetih bili pioniri mathcore koncepta, pržeći brutalni koktel posthardkora, noisea, vrištanja i neparnih ritmova i izdajući za tada neprikosnoveni Hydrahead Records. Raspadnuti početkom veka, okupili su se prošle godine da odsviraju jednu oproštajnu turneju a upravo izašli živi album 061524 (Live) je snimak poslednjeg koncerta sa te turneje. I mislim, ovo je, kako se to nekada govorilo, pakao u prahu. Neverovatna količina energije, mržnje i negativnih emocija izmešana sa nostalgijom i entuzijastičnom publikom koja je svesna da posle ovoga nema više, NIKAD daje u sumi mnogo dobru ploču:
Takva je neka nedelja da prvoborci andergraund bitaka devedesetih izdaju nove, odlične albume. Deadguy srećom ne najavljuju prekid rada (uostalom, tek su se vratili 2021. godine posle gotovo četvrt veka mirovanja) i imaju (tek) drugi studijski album (trideset godina nakon prvog) naslovljen Near-Death Travel Services. Ovo je RAZBIJAČKI koktel old school metalcore i mathcore agresije, sa trunčicom sludge metal otrova ubačenom u miks i, mislim, ne znam koliko je neophodno da objašnjavam da je PREDOBRO. Deadguy, ljudi:
Imamo i novije bendove u sličnom (ili bar donekle uporedivom) stilu. Mæth Dæmon je dobro ime za bend a koji je osnovan, kažu, nakon gledanja filma Good Will Hunting u bioskopu. Dosta je dakle godina prošlo do prvog izdanja, albuma Dogma, ali ovi Rimljani makar na Dogmi jebu kevu. Njihov „antopološki pesimizam“ se ovde čuje kroz puno disonance, vrištanja i generalno heavy muzike, ali opet odmerene i sa izraženim filozofskim stavom. Lepo je to:
Kalifornijski Mugshot su u suštini metalcore bend ali album All The Devils Are Here ima dovoljno elemenata propisnog hardkora pa i death metala da meni bude probavljiv pa i sasvim pitak. Ovo je dvanaest pesama u pola sata ozbiljnog udaranja u prednji čeoni režanj vašeg mozga, sa namerom da se ostavi utisak i, pa… ostaviće se. Brutalno je:
Last su belgijski bend a III im je treće izdanje i solidan album krljačkog, metaliziranog hardkora na granici grindcore ekstremnosti. Dakle, štim je ovde nizak, rifovi su death metalski, zvuk debeo i masivan, tempo nagaren i jedino to da su vokali nešto razgovetniji razdvaja ovu ploču od tih, jelte, ekstrema ekstremnosti. Ali, da se razumemo, pesme su dobre, zvuk dobar, energija moćna, rifovi odlični i ovo preporučujem snažno.
Burning Flag iz Halifaksa imaju novi album, Hecate i njihov politizirani, gnevni crustpunk je u dobroj formi. Ovo je rutinirano odsvirana, korektno napisana muzika dobrog zvuka, sa besnom, autoritativnom pevačicom u prvom planu i pravičnim gnevom usmerenim na, jelte, eksploatatore i manipulatore. Burning Flag nisu tek D-beat kopipejsteri i ovde je na delu jedna šira vizija ovakve muzike, sa vidnim anarho-pank uticajima i posezanjem u bunar devedesetih za inspiraciju. Prilično je to kul:
Idemo u Meksiko za porciju grajndkora. Concilio Cadavérico nemaju album, ali imaju nekoliko split izdanja i sada EP Portadores De Plagas. To je deathgrind mračne, preteće dispozicije ali ložačkih rifova, dobrog tempa, sa dosta old school d-beat delova i jednom generalno solidnom tehničkom osnovom. Ima tu i sporije, „bolesnije“ svirke, poslednja pesma traje preko četiri minuta, zvuk je solidan a cena koliko sami odredite, dakle, idemo:
Za nešto klasičniji, ali moderniji grindcore, tu su GirlDad Grind iz Kalifornije. EP Complaining Is My Business… And Business Is Good ima ime za koje vam treba duže da ga pročitate nego da preslušate materijal. Dobro, ne stvarno, ima ovde pesama i preko dva minuta, ali svirka je dosta pristojna, mada uglavnom sklapana „u kompjuteru“, tempo je brz, energija opipljiva. Ima i obrada Misfitsa što uvek pozdravljam. Cena po želji:
Feartilizer 1492 su moderni death metal/ deathgrind bend osnovan od strane starosedelaca Severne Amerike, iz Montreala, a po imenu se da videti da se bave kolonizacijom ovog kontinenta od strane Evropljana i da prema njoj nemaju blagonaklon odnos. EP Wape’k Mntu ima četiri pesme BESA i blastbita, dobrih rifova i mošerskog gruva, sve je odsvirano ultraprofi, producirano pristojno i nema prepreka našem užitku:
Constant Torment je samo jedan čovek, iz Misurija, ali jedan vrlo talentovan čovek iz Misurija. Adam Cantalupo je pre ovog projekta započetog 2021. godine imao još samo jedan zabeležen rad sa takođe jednočlanim projektom, tako da ne znam gde je pokupio sve ove fore, ali debi album Constant Torment, naslovljen Suspended in Desolate Permanence je ODLIČNA ploča. Ne nešto superiorno inovativna, ovo je death metal po šnitu onog što su ekipe poput Cannibal Corpse, Monstrosity ili Dying Fetus radile devedesetih i početkom veka, ali je sve na vrhunskom nivou, od songrajtinga, preko tehničkih bravura pa do produkcije. Cantalupo ovu muziku ne da RAZUME nego ga ona potpuno prožima i produkt tog prožimanja je izvrstan album death metala koji ima i mišiće i mozak. Sjajno je a cena od „koliko date“ za materijal koji je ovako solidan je KRIMINAL:
Lower Parts of Human Sludge su iz Sombora i postoje duže od deset godina, pa to da na svom prvom EP-ju, Awyu-Dumut zvuče ovako solidno ne bi trebalo da nas iznenadi. Ekipa je imala jedan demo 2014. godine ali sa postavom osveženom prošle godine i novim entuzijazmom za rad, rezultati ne izostaju. Awyu-Dumut nije sad neko čudo invencije i žanrovske revolucije, ali JESTE jako solidna ploča brutalnog death metala kratkih, jezgrovitih pesama, odlične svirke, pristojne produkcije. Lower Parts of Human Sludge vole kvalitetan slemerski gruv i pesme su im tečne, plesne, stručno punktuirane ispadima u blastbit i hipnotične u svom nizanju hromatskih rifova sa sve flažoletima kada je to strateški najviše opravdano. Novi pevač, Milan Dojić, ima zabavan stil, entuzijastično menjajući registre i nudeći teksturirane, dobro definisane vokale, i generalni utisak o ovom izdanju je JAKO povoljan. Nadam se da će šira death metal/ slam zajednica dobiti priliku da ovo posluša jer ovaj bend ima MNOGO da ponudi:
Slatki su mi Ectospire iz Tulse u Oklahomi. Ovaj rodno mešoviti bend još uvek nema album, ali jeste izbacio gomilu kraćih izdanja poslednjih par godina pa iako aktuelni EP, Spiritual Dismemberment zvuči dosta sirovo, produkcijski pre svega, ima tu puno duše. Ectospire cepaju death metal bez nekakvog partikularnog pokušaja da imitiraju ijedan konkretan bend i ovo je, iako čvrsto utemeljeno u žanrovskim običajima, dosta originalna muzika. Ne sad nešto superiorno maštovita, da se razumemo, ovo su jednostavne pesme, oprobani rifovi, ali Ectospire imaju KARAKTER i to je i lepo i pozitivno i čini ovaj materijal prijatnim da se čuje:
Whole World Wept su dva tipa iz Filadelfije koja sviraju dosta surov i sirov kombo slamming death metala i deathcorea. EP Scorcher ima šest kratkih pesama sa puno slemerskog gruva, po kojim blastbitom i vrlo dobrom studijskom produkcijom, vokali su odlični a uz muziku tu su i razni filmski semplovi. Laka zabava, dobar provod:
Fini su Francuzi Creeping Fear na svom trećem albumu, Realm of the Impaled. Kako se i iz imena nagađa, ovo je surov, stamen death metal koji liričku inspiraciju nalazi u komunikaciji sa Svetim, jelte, pismom i daje sve od sebe da smisli najgore varijacije na njegove najgore delove. Album je glasan, tvrdo produciran i zabavan, sa pesmama koje imaju kenibalkorpsovsku old school razigranost ali i dosta tehničkih kvaliteta na svojoj strani. Zabavno, energično, fino napisano i usmereno pre svega na to da vas dobro protrese:
Intrusive su ekipa iz države Njujork koja sebe naziva veteranskom i navodi bendove poput Skinless, The Broken, Concrete i Citizen X kao, jelte, prethodno iskustvo. Ovo je prost, mošerski death metal bez neke velike originalnosti, ali sa pristojnim mošerskim gruvom koji će prijati ljudima što ovde ne traže filozofije nego bolesni plesni gruv. EP The Hand That Rots The Cradle ima šest pesama ali prva i poslednja su intro i autro, no sve je to kvalitetno i onako, andergraund-autentično:
Solidni njuhempširski brutal death metalci, Permanent Disfigurement, su prošle godine izdali debi album a sada ga prate EP-jem Abhorrent Desecration koji je more of the same, ali ako vam se to „same“ sviđa, nećete biti razočarani. Ovo je slamming death metal rutina ali spakovana u kratke pesme i tu nema neke filozofije, tekstura i gruv su solidni, bend sve što treba da radi – ume da radi, i mada ne pati od originalnosti, ovo je slem obrok posle koga ustanete od stola zadovoljni. A plaćate po želji:
Poljaci Nexus imaju debi izdanje, EP Torn Apart sa četiri pesme kvalitetnog death metala koji se dosta oslanja na ’90s uzore i zvuči dinamično i živo. Ima ovde po malo i od Death, ali i od ranih Cryptopsy, sa odličnim kvalitetom svirke, dobrim miksom i jednom očiglednom ljubavlju za žanr koja se na kraju ovaploćuje u „Make Metal Obscure Again!!!“ pokliču a kojim izdavač, takođe poljski Arcadian Industry završava najavu izdanja. Odlično je to:
Stream Of Consciousness je drugi album za madridski Absolutism i to je dosta tehnički i malo progresivni death metal solidnih ideja i kvalitetne egzekucije. Ono što mi se dopada je da bend svira brzo i neumoljivo, da su pesme kratke i da i pored „tehničnosti“ u osnovi filozofije, više obraća pažnju na same kompozicije nego na kompleksnost njihovih elemenata. Mastering je PREGLASAN, ali album je jako dobar pa evo, slušajte:
Kolumbijski King postoje dvadesetak godina i K im je tek treći album. No, to što možda za njih niste čuli i što ovo izlazi za Horror Pain Gore Death Productions ne znači da je u pitanju album koji je okej prekočiti. NIJE. King krljaju ozbiljan death-black metal, propisno satanistički i sa puno interesantne, maštovite muzike koja u principu ima samo jedan naum: da vas smrvi. Ali da vas smrvi na zanimljive načine. Slušajte K-II, recimo i kažite kako je slatka ta melodija!!!! A kako ga šefovi LOME!!! Dakle, lepo, a HPGD svoj roster proširuje sve zanimljivijim bendovima:
Inhuman Condition sa Floride su osnovani 2020. godine ali Mind Trap im je već treći album. Ozbiljna vrednoća, ali ovde se radi o ozbiljnim death metal radnicima, članovima uglednih firmi kao što su Obituary, Deicide, Goregäng i još nekoliko desetina bendova, pa im i pristaje ovakav profesionalizam. Mind Trap je jedna old school ploča, nalik na Canniibal Corpse ili Monstrosity radove iz devedesetih i ako volite death metal koji nije sav u blastbitu, nije sav u superbrzom duplom kiku, i generalno više ceni gruv i promene ritma nego agresiju svom snago, sve vreme, ovo je za vas. Ne mogu da kažem da je ovo album napisan sa nekom ogromnom svežinom i idejama ali korektan je i lepo curi:
Sa druge strane, Drawn and Quartered iz Sijetla postoje preko trideset godina ali drmaju LUDAČKI na svom devetom albumu, Lord of Two Horns. Ovo jeste death metal old school osnove, ali je svirka jako besna, jako tehnička a istovremeno demonski agresivna i brza, da se čovek malo trgne kad je čuje. Drawn and Quartered ovde, prosto, bombarduju kao da vas mrze, ali su rifovi toliko dobri, svirka je tako upeglana, a energija tako nestašna da ćete vi NJIH svejedno voleti. Odlično je:
Kanađanima Serpent Corpse su i prvi demo pre četiri i debi album pre dve godine bili simpatični snimci kavernoznog old school death metala. Pa, mislim, zašto menjati pristup koji im ide od ruke? Novi EP, Retaliate ima četiri pesme, jelte, old school death metala koji je heavy i agresivan ali je najviše hipnotičan u svom teškom gruvu i zloslutnim, mračnim rifovima. Kad death metal nazovete relaksirajućim to zazvuči neprirodno, ali Serpent Corpse su dokaz da apsolutno MOŽE:
Absurdity je neka nova portlandska old school death metal ekipa. Demo Mockery of the Flesh ima četiri pesme bolesnih rifova i izlomljenih aranžmana, napravljen da se dopadne frikovima kojima savremena studijska upeglanost ali i melodičnost death metala nisu po volji. Absurdity nisu tehnički nekompetentni i mada je ovo jeftin snimak, zvuk i svirka su okej a pesme su, pa, pristojne. Sve je ovo ružno ali dovoljno pametno da bude ISPRAVNO pa izvolite, cenu određujete sami:
Imaju dva benda sa imenom Putridity, jedan iz Poljske i jedan iz Italije, i oba sviraju brutal death metal (a ovde i ne računam Ruse Abonimable Putridity). Enivej, italijanski Putridity imaju četvrti album (za dve decenije rada), Morbid Ataraxia i to je baš, ono, pokolj. Ovo je brutal death metal kojeg ne zanima da bude razmatran sa naučne strane u domenu svoje poliritmije i modalnih harmonija, niti da deca na jutjubu i tiktoku pišu disertacije o njegovim temama i filozofiji. Morbid Ataraxia je pola sata udaranja iz sve snage, svom brzinom, kvalitetnog, tehnički impresivnog ali napisanog tako da će samo najutreniraniji moći ne da se snađu već samo da izdrže. Ko voli Wormed ili Devourment ali su mu oni nekako suviše, jelte, mekani, sa Putridity će da nađe pravu meru tvrdoće:
Deo 4: HEAVY METAL, POWER METAL, KROSŽANROVSKI RADOVI
Škotski Medusa Touch postoji od 1982. godine, doduše sa prekidom od 29 godina, ali kada kažemo da ovaj edinburški projekat svira NWOBHM, mislimo da je izvorno osnovan u vreme kada je taj novi talas zaista bio nov. Nakon reformiranja 2018. godine i izlaska kompilacije ranih radova, plus prvog propisnog albuma, danas je Medusa Touch samo Gordon „Gogsy“ Sinclair, ali drugi album, Neutral Eyes (prvi je izašao tek 2022. godine, naslovljen Insaniteyes) je sasvim prijatan. Ne nešto revolucionaran, ali Sinclair piše pitak, ugodan heavy metal sa finim rifovima i pevljivim refrenima. Ni 1982. godine ovo ne bi bila krvareća oštrica NWOBHM zvuka, da se razumemo, i pesama je čak četrnaest a što JESTE mnogo, no, Neutral Eyes se sluša lako, bez napora, sa širokim osmehom i uživanjem i to je dovoljno:
Hollywood Mayhem su irski bend koji spaja blek metal i rokenrol pod parolom „Raw blackened fury meets sleazy rock n roll“. Šta ja znam, ima na albumu Burning Leather dosta solidnih momenata ali ne mogu da kažem da ta žanrovska papazjanija kreira nekakav poseban novi kvalitet i nalazi energiju koju ovaj bend ne bi imao da svira „čistiji“ pank rok ili blek metal. Ali, može ovo da prođe:
Čikaški Fer de Lance svoju muziku opisuju kao „The New Wave of Epic Metal“ i njihov drugi album, Fires on the Mountainside solidno isporučuje. Ovo su dugačke pesme, u kombinaciji doom metal težine i stamenosti sa cheesy heavy metal fantazijama i stilizacijama. Ako ste ikada maštali o tome da Blind Guardian i Winter imaju dete i da to dete počne da se bavi muzikom, evo, slušajte:
Za još te nekakve epski doomične i cheesy fantazijske muzike tu vam je debi album projekta Johan Langquist The Castle, naslovljen isto Johan Langquist The Castle. Nekako bi bilo lakše da je projekat, čiji je uostalom jedini član Johan Langquist, nazvan Johan Langquist, a da se album zove The Castle, ali to bi valjda bilo suviše obično. Enivej, Šveđanin je, naravno, pevač uglednih doom metal prvoboraca Candlemass i snimio je prijatan album kombinovanog heavy metala, hard rocka i dooma. Ima tu i simfonije i teatra i grandioznosti, ali je u osnovi svega čvrsti, tešški rok i to je dobro. Mislim, dobro napisano, ambiciozno aranžirano i strastveno odsvirano. Langquist namerava sa ovim da radi i koncerte pa eto, poslušajte:
Warhog iz Dalasa su pa nešto bliži doom metalu ali i ovo je u osnovi epski heavy metal sa malo dooma. EP The Dystopian Chronicles, Vol. 3 ima pet pesama solidne metalske epike i prijatne svirke, sa miksom koji nije idealan ali sve se dovoljno lepo čuje. Ima to jednu eleganciju:
Kad se na stranu stavi komplikovano objašnjenje da je švajcarski gitarista Cep iskombinovao svoje dve velike pasije (hevi metal i krave) u jedno i iz toga je nastao poseban pravac muzike, „farm metal“, debi album njegovog projekta, Powerhill, naslovljen Generation X donosi sasvim okej omažiranje ’80s metala u doduše, za moj ukus prebudženoj produkciji ali sa simpatičnom pevačicom. Ovo nije „pametno“ na neki isforsiran način i voli da prosto dobro i teško radi i ja to cenim:
Cutting Edge je treći album za Wanted iz Mičigena, izašao unutar četiri godine i ovo je jedna očigledno vredna ekipa. A i ekipa koja voli ’80s street metal jer Cutting Edge baš tako zvuči, oštro, napadački a himnično i sleazy. Svi tropi ’80s metala su uredno na broju ali Wanted su dovoljno kvalitetni da ih opravdaju iz sve snage:
Treće i poslednje Dying Victims Productions izdanje za ovo javljanje je debi album švedskih Skräcken. Echoes from the Void je ploča koja legitimno spada u aktuelni novi talas švedskog heavy metala i na zanimljive načine ukršta uticaje andergraund formi ove muzike (doom i black metala) sa klasičnijim hardrokerskim elementima i vrlo izraženom okultnom komponentom. Tako ovde imamo suv, teksturiran zvuk i vrlo organsku svirku – bez popravljanja bubnjeva u kompjuteru i kompresora – i snažan, zvonak glas pevačice Sofie-Lee Johansson sa moćnim, pamtljivim refrenima, ali i teme i motive izvučene iz pred-svesnih stanja i jungianske supe simbola. Naravno da je vrlo vredno da mu posvetite malo vremena jer Skräcken rade nešto osobeno, originalno i sveže a opet unutar formata koji je tradicionalan i ugodan:
Listenable records ove nedelje pokidali u fullu pa imamo i živi album poljske heavy/ power metal atrakcije Crystal Viper. Ovo je snimljeno tokom promocije prošlogodišnjeg studijskog albuma, The Silver Key pa je dosta pesama sa te ploče, ali, mislim, to je bila sjajna ploča i sasvim je u skladu sa mojim preferencama imati album na kome ćemo čuti kako to zvuči uživo. Nije neko iznenađenje da zvuči DOBRO, da bend kida iz sve snage a da pevačica Marta Gabriel DOMINIRA svojim karakternim glasom. Čim krene Fever of the Gods ja počnem da tražim gde sam ostavio mač i je li mi jahaći zmaj osedlan spreman za akciju, a dok stignete do klasične The Last Axeman kojom se nastup i album završavaju, bićete veteran fantazijskog ratovanja. Prelepo:
ALBUM NEDELJE
Poslastica za heavy psych rokere i okuliste je novi album sinsinatijskih Electric Citizen. EC4 dolazi posle 3-4 godine pauze i bend zvuči osveženo, energizovano, MOĆNO. Ne nužno BUČNO, Electric Citizen se oslanjaju na suptilnije tehnike u svojoj muzici nego što je puko odvrtanje pojačala na desetku i EC4 je ploča perfektno napisanih hard rok/ stoner rok ali i occult rock komada koje bend izvodi lepršavo, sa vidnim apetitom. Gitare i bubnjevi su sjajni, ali album profitira od sjajno miksovanih električnih orgulja što ih je svirao basista Nick Vogelpohl i, naravno od izvanrednog pevanja Laure Dolan i moram da kažem da je EC4 jedna od najboljih rokenrol ploča koje sam čuo ove godine. Siguran hit za nepogrešivi Heavy Psych Sounds Records:
