Dakle protest koji su vam do sada opisivali kao „anarhistički“ i koristili reč „plenum“ onako kako drugi izvlače šlajm iz najdublje zakopane alveole u plućima pušača sa stažom od šezdesetpet godina se odjednom, dok ste petljali po telefonu da kameru stavite u selfi-mod, nekako pretvorio u nacionalističku, reakcionarnu manifestaciju neprijatno začinjenu retorikom što ste je pripisivali samo književnim večerima pod otvorenim nebom u parkovima okupiranim od strane državotvornih gangstera.
Gdegod se okrenete neko maše zastavom sa loknastim Isusom, onim istim kojim ruska propaganda brendira svoju „pravičnu“ ofanzivu na susednu državu, brojanice, krstače, te ikone na transparentima su brojne makar isto koliko i logotipi Beogradskog Sindikata, a sa bine umesto potrage za pravdom koju je nadahnula smrt šesnaest nevinih života i zahteva da se razmontira sistem kriminalne korupcije koji je to uračunao u prihvatljiv rizik svoje pljačke stoleća priviđaju vam se Kosovski zaveti, Miloši Obilići i priče o zaštiti srpskog naroda u regionu. Bar dva-tri puta na telefonu proveravate GPS podatke, nesigurni da niste skrenuli sa pravog puta i završili u Pionirskom parku koji će, uostalom, ako bude pravde uskoro biti preimenovan u park četnika-početnika jer su pioniri ipak bili samo komunistički hitlerjugend, učeni da mrze sve što je srpsko i predaju Kosovo kada po njega dođe NATO soldateska.
Ipak, činjenicama treba umeti pogledati u oči: bili ste na pravom skupu. I taj skup je sada deo istorije u kojoj je studentski protest javno sebe levelapovao u građanski protest, proglasio sadašnju vlast u Srbiji nelegitimnom i zaputio se u smeru izbora sa obećanjem studentske liste. Sve se to znalo, ali sad je i izgovoreno. Zajedno sa svim tim stvarima od kojih ste mislili da su studenti imuni. Štaviše, najlepša stvar u vezi studentskog protesta poslednjih meseci bila je upravo njegova konceptualna jednostavnost i fokus na jasnim rezultatima:
- Direktna demokratija umesto predstavničke
- Spisak kratkih, jednostavnih – ma koliko suštinski možda neispunjivi bili – rezultata
- Distanca od političkih institucija upravo da bi bilo jasno da su ovo građani koji od institucija traže da rade svoj posao DA NE BI GRAĐANI MORALI DA GA PREUZIMAJU NA SEBE
- Ideološki agnosticizam pravdan time da se naprosto traži odgovornost za konkretne, uvremenjene, jasno geografski locirane prekršaje i zločine, a unutar podrazumevanog, u javnim dokumentima opisanog sistema vrednosti.
Međutim, šta ćemo sad kad su studenti rešili da uđu u „pravu“ politiku, da umesto direktne demokratije posegnu za predstavničkom, da umesto jednog jasnog seta zahteva na sebe preuzmu rekonstrukciju čitavog društva kroz „društveni dogovor“ i, naravno, kad su na „svoju“ binu zazvali takav politički pluralizam da se sa nje čulo i o suverenosti Republike Srpske, kosovskom zavetu Kneza Lazara, tome da je Vidovdan odabrao Srbe a ne Srbi Vidovdan?
Ne brinite. Tim Cveća zla i naopakog je sastavio set jednostavnih smernica za postupanje u baš ovakvim situacijama. Kako se radi o grupi iskusnih anarhističkih i satanističkih teoretičara i praktičara, možete biti sigurni da ovo što ćete pročitati dolazi iz najdubljih zdenaca najčistije ljudske dobrote i napisano je sa najboljom namerom, da deluje otrežnjujuće, okrepljujuće i motivišuće. Ne više od dvadeset posto test-čitalaca imalo je suicidalne porive nakon upoznavanja sa ovim uputstvom a to je procenat koji, istorija nas uči, deluje veoma ohrabrujuće.
U tekstu ćemo razmatrati sve one probleme od mogućeg uticaja na vaš izbor u nekom narednom proveravanju volje građana, dakle Kosovo, Srebrenicu, uticaj Crkve na društvo, feminizam, socijalističku redistribuciju vrednosti.
Da kažemo odmah ovo. Kosovo nije problem koji treba rešiti. Kosovo je katastrofa za ljude koji na njemu žive a konceptualni balast za ljude koji na njemu ne žive. Niko nije zadovoljan životom na Kosovu sem šačice korumpiranih na vrhu piramide bezakonja, neformalnih dogovora i krhkih primirja između klanova koji se pretvaraju da su nekakvi predstavnici građana. Da istim rečima možete opisati i samu Republiku Srbiju je „feature, not a bug“ i Republika Srbija i sama pati od iste bolesti nerazaznavanja mita od stvarnosti, a što ide u korist one šačice korumpiranih koji se pretvaraju da ovo društvo predvode. A zapravo ga eksploatišu za svoj račun i u ime interesa stranih interesnih grupacija koje se neretko nazivaju „investitorima“ i „partnerima“.
Sa Kosovom je stvar makar dovoljno jasna: Republika Srbija ga je izgubila vojno, u ratu, i poslednjih četvrt veka predaje ostatke svoje suverenosti na ovoj teritoriji u zamenu za kompromise koji režimu u Srbiji omogućuju dalji opstanak na poziciji partnera globalnim igračima koji ovde imaju svoje interese. Reći da je jedini pobednički potez ovde da se igra uopšte ne igra deluje skoro kao da varamo, ali ovo nikada nije bilo tačnije. Sve dok stanovnici Srbije ne razlikuju „kosovski zavet“ i kosovsku stvarnost, ne razlikuju Kneza Lazara od Ursule Fon Der Lajen i ne pogledaju malo demografske trendove na Kosovu i u Srbiji, bićemo učesnici igre u kojoj obe strane, da bude jasno, spektakularno gube. Procentualno praktično SVI stanovnici Kosova žele odande da se isele, bez obzira kojoj „strani“ pripadaju jer niko ne želi da živi u prostoru gotovo apsolutne samovolje moćnih klanova. Srbija se nalazi na samo korak od identične situacije, a onako kako vidimo da srpske vlasti tretiraju srpsko stanovništvo na Kosovu danas, tako to, ako se sistem ne promeni, možemo očekivati u Srbiji sutra.
Drugim rečima, na Kosovu vladaju strah, nesigurnost i prisila u kojoj oni koji se ne priklone gangsterskom klanu na vrhu neće imati posao, neće imati bezbednost, pa na kraju ni život. I ovde ne pričamo o mitološkom „Kurtiju“ već pričamo o produženoj ruci beogradskog režima kojoj ODGOVARA da Srbi na Kosovu budu unutar prostora sive ekonomije – kontrolisane iz Beograda – unutar retorike „borbe“ u kojoj građani mogu da izgube sve, a režim može da PREDA sve i da se i dalje busa u prsa, i unutar fantazija o vojnom preuzimanju teritorije koje se ovaploćuju u paramilitarnim akcijama za koje, na ime pomenutih kompromisa, još nikom u Beogradu nije odletela glava.
Kako se rešava ova situacija? Tako što se prepozna da su svi beogradski režimi od devedesetih do danas, uključujući one demokratske , svoje građane na Kosovu tretirali kao trupe, okupacionu silu na tuđoj teritoriji, kojoj treba doturati resurse i organizovati ih za napad i odbranu. I prekinuti ovakvu praksu i strateško planiranje prvog dana nakon pobede na izborima.
Jer tim ljudima, pretvarajte se da ste iznenađeni, to ne treba. Ne treba im da budu vojska. Ne treba im da budu armija srpskih Isusa koji na plećima nose križ „Lazarovog izbora, Vukove izdaje i Miloševe žrtve“. Ne treba im da prave barikade, da stražare po smenama i čekaju da izgube posao, da po njih dođe kosovka policija ili da im „naši“ ubace flašu sa benzinom i zapaljenom krpom u kafić, automobil ili možda i kuću.
Njima, naprotiv, treba mir. Treba im sigurnost. Treba im prostor da rade, prosperiraju, budu zdravi i imaju svoje blagostanje. I ako to ne mogu da ostvare na Kosovu, a smatraju se građanima Republike Srbije, Republika Srbija to mora da im obezbedi negde drugde. Jer Republika Srbija za to služi. Ne da se bavi Lazarovim izborom i Miloševom žrtvom – Vukova izdaja je, podsetimo se, izmišljena zarad bolje dramaturgije epske poezije – za to imamo stripove. Ona treba da se bavi BLAGOSTANJEM SVOJIH GRAĐANA.
Ovo im, dakle, režim, kada ga studenti promene, mora garantovati. Od sve moguće podrške onima koji ostaju, do svih mogućih prilika onima koji odlaze. Od kredita i bespovratne pomoći za život i rad, preko stipendija i posebnih programa za obrazovanje, do smislene saradnje sa svim mogućim akterima na samom Kosovu, institucijama, nevladinim organizacijama, kompanijama, grupama građana, bez obzira na to koga predstavljaju, ako je to u interesu ljudi koji se i dalje smatraju građanima Republike Srbije.
Podsećamo da ove interese ne može da određuje režim – on POSTOJI da bi služio građanima i prestaje da ispunjava svoju namenu kada ih ne sluša.
Ako ovo deluje kao „predaja“ Kosova, čestitamo, došli ste na korak do konstruktivnog mesta u svom razmišljanju: ne može se predati nešto što ste već u ratu izgubili. A država koja ne kontroliše svoju teritoriju doslovno nije država na toj teritoriji. Da li ćemo stanovnike na Kosovu koji se i dalje smatraju građanima Republike Srbije tretirati kao dijasporu ili kao nekakav poseban slučaj je potpuno nebitno, bitno je da ćemo ih tretirati kao GRAĐANE. Kojima sistem služi a ne koji služe sistemu. Koji imaju prostor da slobodno određuju svoje interese a sistem samo opciju da radi prema tim interesima. Sve drugo je mitologija, zamagljivanje suštine i pretpostavljanje Kneza Lazara nekom novom Lazaru kome država – ako već želi da postoji – mora da garantuje sve moguće šanse u životu da uspe, a ne samo opciju da bude njen vojnik u ratu koji je odavno izgubila. Ako to ne može ili ne želi da radi ona ne sme da postoji. Suverenitet joj nije dao Bog (koji isto ne postoji) već individue koje u svakom momentu imaju pravo da ga povuku. I to da za takav momenat sada molimo osobu koju smo mesecima nazivali nenadležnom jeste bolna taktička fraktura u sedmomesečnom naporu da se nešto u Srbiji promeni, ali niko nije obećavao da će pokret predvođen osobama malog životnog i nikakvog političkog iskustva BAŠ SVE umeti da odradi savršeno i iz prve.
Prenesimo ovo razmišljanje na ostala pitanja koja nas kopkaju. Šta ćemo sa „Srbima u regionu“, pomenutom odbranom suvereniteta Srba u Crnoj Gori i pravima Srba u Hrvatskoj i Severnoj Makedoniji?
Bukvalno isto. Suverenitet i prava su najpraznije moguće reči kada dolaze iz vrha režima koji ih poriče svojim građanima na dnevnom nivou. Naredni režim, onaj pravičniji i utemeljen na kritičkom prepoznavanju svega lošeg što je karakterisalo prethodni – a pre svega na prepoznavanju da je SMENJIVOST najdragocenija karakteristika režima treba da radi drugačije. Treba da svima da sve što država može da ponudi onima koji se osećaju njenim građanima. Prilike. Resurse. Mogućnosti. Obrazovanje. Podršku. Ali pre svega slobodu da budu individue sa svojom voljom i da sami definišu svoje interese pre nego što država bude u mogućnosti da im u ostvarivanju tih interesa pomogne. Država je alatka da se njome primenjuje suverenitet građana i onog trenutka kada neko u državnom aparatu uvrti u glavu da suverenitet ne dolazi iz građana već iz nekakve istorijske neminovnosti ili mitološkog zaveta, tog trenutka ta država mora da dobije snažan udarac u glavu kako bi korigovala svoj kurs.
Da bismo bili sigurni da stvari na dalje ostanu na pravom kursu, treba da razmišljamo i o ulozi crkve u društvu. I odmah da kažemo: to što mi ovde ljubimo rogatog u guzicu i upražnjavamo nesvete rituale ne znači da mislimo da u slobodnoj Srbiji vernici treba da budu građani drugog reda. Svaki nam je mio, ma koje vere bio, dok prepoznaje da je vera kao par ženskih tangica: neko ih nosi sa ponosom i nema problem da mu kolege u kancelariji postavljaju neobična pitanja, neko ih krije ispod najmuževnijeg para pantalona koje je uspeo da kupi na Temuu, ali svako MOŽE da ih nosi jer je dvadesetprvi vek i čak smo se i mi na Balkanu toliko emancipovali.
Dakle, crkva, ako već postoji – a preveliki broj onih što su ih spaljivali su se kasnije pokazali kao neugodno preblizu belom evropskom nacionalizmu da bismo dvaput pali na istu foru – treba da bude priznata i prepoznata kao nevladina organizacija sa svim pravima i obavezama koje to podrazumeva. Uostalom, državni budžet Republike Srbije upravo tako i finansira verske zajednice, pa ne bi bilo loše i da ih društvo tako tretira. Slobodno, ravnopravno, bez veronauke u državnim školama ustavno sekularne republike, sa pravičnim poreskim opterećenjem, pravom da verske zajednice otvaraju svoje biznise koliko mogu i žele, uključujući unutar obrazovnog sektora, sa obavezom da se drže ustavno definisanih kategorija ravnopravnosti.
Feminizam da bude uveden kao izborni predmet u škole. Šalimo se, ne izborni, on treba da bude deo obaveznog kurikuluma, baš kao i podučavanje o ljudskim pravima, instrumentima koji ih štite, obavezama države da to čini.
Veštačka inteligencija: muzika, pisanje, vizuelna umetnost (kao na primer u ovom tekstu) i druga kreativna preduzeća ljudskih bića gube smisao kada ih „kreiraju“ algoritmi zasnovani na pronalaženju i repliciranju statističkog proseka. Takva „dela“ ne treba zabraniti zakonom, ali ih treba jasno i vidno označiti i podučiti građane zašto su lišena smisla sem kao konceptualni eksperimenti.
Evropske integracije da budu tretirane kao proces zasnovan na pravdi, pravima i obavezama, ne kao razmena resursa u kojoj oni nama daju pare a mi njima obećavamo rude i to bude status kvo sve dok ne izmisle hladnu fuziju. Birokratije u Evropskoj uniji su i same sklone odljuđivanju od svojih građana, pa ne treba da nas iznenađuje kada nam priređuju neprijatna iznenađenja, ali prostor nešto veće uređenosti od adiktivne balkanske entropije jeste jasan, jednostavan izbor koji smo, uostalom, zvanično doneli još odavno i ne postoji ni jedan razlog da ga se odričemo čak i kada vidimo da evropske administracije kriminalni režim u Srbiji tretiraju kao još uvek legitimnog partnera. Jer, da podsetimo, jedina GORA stvar od toga bila bi da evropske administracije odluče da taj režim promene one a ne građani Srbije. To smo, sećate se, probali 2012. godine i čini nam se da smo naučili dovoljno lekcija iz TE avanture koja, evo, još traje.
Kao, uostalom, i srebrenički genocid, ona najgora vrsta genocida u kojoj oni koji su ga glasno podržavali sada ljudima koji su bili protiv njega objašnjavaju da smo u svemu ovome zajedno. Pa, nismo, rođaci. Mi koji se klanjamo nečastivom i mislimo da vojsku Srbije treba ukinuti a novac preusmeriti u zdravstvo, obrazovanje i usluge dugotrajne nege, podršku malim poljoprivrednicima i inkluziji dece sa smetnjama u razvoju znamo da za genocid nije suđeno ni Srbima ni Srbiji. I da je patriotizam ne poslednje, nego, nažalost, prvo utočište hulja kada im pred vratima zasvira violina istorijske neminovnosti.
Srebrenički genocid, dakle, da se obeležava kao dan sećanja i žalosti ne zato što je vojska koju je Srbija naoružavala počinila strašan zločin, nego zato što su onda režimi u Srbiji proveli trideset godina pokušavajući da objasne da nije baš TOLIKO strašan i da nam pokvarenjaci sa zapada to nešto smeštaju. Ovde je zgodno i podsetiti da se najveća rasprava uvek vodi oko toga DA LI se u Srebrenici desio genocid umesto o tome da je vojskovođa koji je komandovao masovnim ubijanjem zarobljenika i dalje tretiran kao junak kome se čini nekakva filozofska nepravda u velikom delu srpske javnosti.
Kako bismo pomogli razumljivo zbunjenim budućim glasačima na budućim izborima, vredi istaći dve jednostavne istine:
U Srebrenici se desio genocid. Ne zato što je to nekakav objektivni fenomen koji možete proveriti svojim očima nego jer se genocid utvrđuje na sudu. I to vrlo retko jer se radi o zločinu koji se najteže dokazuje pošto dokazni postupak mora, pored tehnologije izvršenja da dokaže i genocidnu nameru. I, evo, sud, onaj najnadležniji da o ovome presuđuje, presudio je da se u Srebrenici desio genocid. I, da se razumemo, da ima neki viši sud, čak i mi bismo voleli da možemo njemu da se obratimo jer čak ni anarho-satanistima nije prijatno kad im se kaže da je vojska koju je njihova država naoružavala počinila genocid a da ta ista država koju oni kritikuju ali žive u njoj nije učinila dovoljno da ga spreči. Ali nema. Sada je ovo deo istorije Evrope i sa tim treba živeti.
Drugo je još jednostavnije: ako vam je važnije da dokažete da se u Srebrenici desio „samo“ stravičan zločin nad zarobljenicima ali ne „genocid“, vi ste deo problema i idealna naivčina da vas režim razvlači i pljačka i, da kažemo otvoreno, jebe bez kondoma sledećih dvadeset ili trideset godina, koliko ko poživi, pošto ste zbog jedne na kraju dana semantičke razlike spremni da zbijate redove uz one koji su doslovno navijali da se desi to što se u Srebrenici desilo i kasnije te koji su to počinili proglašavali herojima.
Još da kažemo i ovo: nemati stav o Kosovu ili Srebrenici nije zločin. Čak nije ni uslov da budete isključeni iz izbornog procesa. Ali je neukusno, makar koliko neukusno bilo nemati stav o onome što se dešava u Ukrajini ili u Gazi. Možete imati pogrešan stav, možete ga ispraviti, pa ga ponovo ispraviti ako bude trebalo. Štaviše, to je ono kako sazrevanje mišljenja i funkcioniše. Ali ne možete čim čujete reč „Kosovo“ reći da to nije vaša stvar jer ste onda, da ponovimo, deo problema. Osoba bez empatije i u ozbiljnom deficitu kapaciteta da budete deo kolektiva, društvenog ili kakvog drugog. Drago nam je da smo vam to raščistili pa se nadamo da sada pročišćenog vida i obnovljene energije krećete u dalju političku borbu. Srećno.