U prijatnom postnovogodišnjem periodu, dok se posao ne zaleti još do te mere da od vam rada nije više ni do čega, vredi se ponekad vratiti nekom klasičnom stripu. U nekim slučajevima to je samo da biste ponovo osetili toplinu nečeg dobro poznatog, prijateljskog, i iskusili sve one lepe senzacije za koje znate da su njemu primerene; u drugim, želite da proverite da li je ovo umetničko delo izdržalo test vremena. U trećem, pa, u trećem proveravate da li ste još uvek kukavica kakva ste ranije bili. I jesam, pokazalo se da jesam.
Pre par meseci sam kupio Darkwoodovo izdanje mange Uzumaki, autora Junjia Itoa, sa sakupljenih svih devetnaest poglavlja u tri solidno sklopljena toma koja prate japanski format i smer čitanja predloška onako kako i pristojnost nalaže. Ovo mi je bilo prvo čitanje ovog stripa sa papira i upravo sam želeo da vidim da li će ono doneti istu senzaciju kao i moje originalno čitanje a koje se baziralo na piratskim, ne naročito sjajno editovanim skenovima američke edicije sa početka veka.
Uzumaki – doslovno „spirala“ a u Darkwoodovom prevodu, malo sugestivnije „Spirala užasa“ – je jedan od horor-klasika koji je svoj uspeh u Japanu ispratio u srazmerno kratkom roku i uspehom u SAD a što je zapravo bila najava jedne istorijske promene paradigme. Navikli smo da japanski horor-proizvodi stižu na Zapad posle prilično napornih i dugotrajnih natezanja, prenemaganja i nagađanja da li se uopšte isplati zaroniti u sve to, pa je i u prvoj deceniji ovog veka japanski horor-film napravio malo uporište na američkim obalama ali je najveći domet na kraju bilo kreiranje američkih rimejkova filmova poput Ringu i Ju-On.
Ne da je Uzumaki sad tu nešto pokorio Ameriku i nametnuo se kao novi standard horora, ali sama činjenica da je ovo serijal koji je u Japanu izlazio 1998. i 1999. godine a u Americi ga je Viz media publikovao već počev od Februara 2001. godine u magazinu Pulp (iz koga i potiču gorepomenuti piratski skenovi) svedoči da je Uzumaki u ameriku stigao dok je još bio vruć.
Konteksta radi, kraj prošlog veka je i bio momenat kada su manga i anime prepoznati kao distinktni artistički fenomeni i mediji u SAD. Ne da pre toga ovog materijala nije bilo u Americi – Anime je pogotovo još od osamdesetih imao svoju ograničenu ali konstantnu distribuciju u SAD – ali ovo su vrlo često bil nezadovoljavajuće lokalizacije. Serije su u prvo vreme rutinski reeditovane za američko tržište, u nekim slučajeviam spajanjem tri serije u jednu i pretvaranjem da se radi o jednom proizvodu sa više narativnih tokova koji, eto, nikako da se spoje, a kasnije male distribucije VHS i DVD izdanja su imale slabe prevode i musave titlove, za publiku koja na titlove ionako nije navikla.
Manga je imala slične teškoće, pogotovo sa svojim „naopakim“ smerom čitanja pa je prošlo malo vremena i napora da se kultiviše publika pre nego što se medijum odlepio od tla i početkom novog milenijuma prosto procvetao u Americi. Američki strip, koji se u to vreme još oporavljao od katastrofalnih padova iz druge polovine devedesetih je sa dosta zavisti posmatrao kako ga naslovi poput One Piece ili Naruto pretiču po tiražima i popularnosti kod domaće publike.
Uzumaki zapravo spada u ovaj prvi talas uspešnih transpacifičkih prelazaka, ali, kako se za razliku od gorenavedenih serijala ne radi o shonen stripu za mlađu publiku, onda je i ovde po sredi više kultni hit nego mejnstrim behemot kao što su bili One Piece i Naruto ili, nešto kasnije, Full Metal Alchemist.
Zapravo, Uzumaki je sa svojim seinen određenjem, pravljen kao manga za starije dečake, ali i odrasle muškarce i prilično dobar ogledni primer kako se različito percipiraju zrelost i njoj odnosne uzrasne granice u SAD i u Japanu. Hoću reći, iako je Uzumaki sasvim „omladinski“ strip po tome kako prati grupicu tinejdž protagonista i pokazuje nam članove njihovih porodica i sugrađane u jednom prepoznatljivo seinen ključu, dakle porodice su prikazane kao ispunjene ljubavlju a likovi, čak i kada padaju duboko u psihotičnu maniju, većinski zadržavaju određeno dostojanstvo i moralnost – on istovremeno prikazuje i neke od najužasnijih prizora ikada bačenih na papir i jedno toliko dosledno poništenje ljudskog da mučnina koju kod čitaoca izaziva ima opipljivu metafizičku dimenziju.
Utoliko, Uzumaki je meni još jedno podsećanje na to koliko J-horror, barem kod mene, ume da bude efektan već svojom maštovitošću koja izlazi izvan kataloga simbolike i diskursa karakterističnih za zapadni (naravno, vrlo raznoliki) horor. Čak su mi i mange koje nisu u prvom redu bile horor naslovi, poput Crying Freeman ili Multiple Personality Detective Psycho izazvale takvu nelagodu i mučinu u svoje vreme, a Uzumaki je, sa svojim delikatno vođenim tempom analize praktično jednog jedinog motiva – i to tako banalnog kao što je spirala – pravi masterklas iz užasa koji se kreće sporo i obuhvata um sa svih strana, dok ne postane jasno da bekstva nema.
Junji Ito je zapravo mnogo pre Uzumakija iskusio slavu i uspeh u horor-svetu. Ovaj zubotehničar po profesiji je mangu počeo da radi polovinom osamdesetih, prvo amaterski, iz zabave, a onda je, nakon uspeha stripa iz 1987. godine, koji je naslovio Tomie – a što mu je bila prva objavljena priča, poslata u magazin Montly Halloween* – dobio mogućnost da ovo proširi, 1989. godine osvojio nagradu od strane žirija u kome je sedeo Kazuo Umezu** i pretvorio Tomie u dugovečan serijal što je izlazio do 2000. godine, porodio filmski serijal koji do danas ima devet nastavaka kao i početak rada na produkciji TV serije za zapadno tržište koja do danas nije završena.
*pošto je Japan takva zemlja gde noć uoči praznika Svih svetih dolazi jednom mesečno
**Kultni japanski manga autor, poznat po horor-klasicima iz sedamdesetih poput Orochi i Hyōryū Kyōshitsu (aka The Drifting Classroom)
Uzumaki je isprva nastao iz Itovog pokušaja da eksperimentiše sa idejom horor-stripa o stanovnicima dugačke, tradicionalne japanske kuće sa terasom (onog što bismo mi, dosta neprecizno, najpre nazvali paviljonom), ali je tokom eksperimentisanja sa prikazom same arhitekture i muka da dugačke kuće prikaže na strip-tablama shvatio – inspirisan spiralnim oblikom tradicionalne goruće teralice za komarce – da mu je najlakše da ovakve kuće nacrta u obliku spirale. Spiralna forma je Itoa fascinirala i inspirisala, budeći u njemu osećaj misterioznosti i Uzumaki je onda nastao kao način da se pronikne u njene nutrine, da se eksperimentiše sa tom formom i u njoj pronađu različita značenja.
Utoliko, Uzumaki je strip koji, pored sve mračne i napete atmosfere i radnje koja je nevesela i prikazuje postepeno urušavanje ljudske zajednice i pomenuto poništenje samog ljudskog, sa likovima od kojih mnogi gube razum i deformišu se mentalno koliko i fizički, ipak najveći deo svog horora i, uopšte, značenja, postiže na vizuelnom planu. Ovo je veličanstvena studija spirale kao metafore ali pre svega kao vizuelne forme koja već po sebi ima određenu zlokobnost, moć da privuče oko, sugeriše mu senzaciju dubine, kretanja, propadanja itd. Donekle ironično, Ito je naglasio i da je vrlo dosledno išao na traženje svake moguće zlokobne konotacije spirale baš zato što je ona u japanskoj vizuelnoj kulturi nedvosmisleno„pozitivan“ simbol, sa podsećanjem da se spiralne linije koriste da prikažu obraze likova na japanskim karikaturama gde treba da odaju osećaj topline.
Ovaj jednostavni koncept je na kraju porodio strip koji je ne samo ostvario solidan uspeh u nativnom Japanu, sa sve videoigračkim adaptacijama, igranim filmom i animiranom miniserijom napravljenim po motivima mange, već i sa odličnim kritikama u Americi i statusom kultnog dela i u ovom delu sveta.
Devetnaest poglavlja Uzumakija na kraju tvore hroniku pada malog grada Kurozu (bukvalno „crni vir“) u japanskoj provinciji, mestašca smeštenog uz Jezero vilinog konjica i sagrađenog, a što tek kasnije u priči postaje očigledno, oko ostataka starijeg mesta sa puno napuštenih i zapuštenih tradicionalnih kuća u centru. Ito isprva ne naglašava ovu uobičajenu zlokobnost nečeg novog izgrađenog na lešini nečeg starog, delom verovatno i zbog toga što Uzumaki nije pisan kao pažljivo isplaniran grafički roman. Primerenije serijalizovanoj publikaciji i vrlo karakteristično za mange, poglavlja u Uzumaki su opširna (i malo opsesivna) istraživanja različitih aspekata simbolike ili forme spirale i mada se na kraju spajaju u završnici koja svemu daje konačni „odgovor“ – onoliko koliko se može uopšte objasniti nešto toliko uopšteno i simbolički otvoreno kao što je spirala – ovde nema stalno jasne gradacije tenzije niti razvoja likova koji bismo imali u formi bližoj romanu. Umesto toga, poglavlja spaja protagonistkinja Kirie Gošima čiji je odnos sa porodicom i depresivnim dečkom, Šuićijem Saitom okvir za percepciju događaja u gradu. Šuići je neveseo, tipično pametni a neprilagođeni muški lik koji prvi shvata prokletstvo spirale što se nadvilo nad gradićem, a jedan od ranih morbidnih prikaza njenog delovanja na stanovnike grada se dobija već u prvom poglavlju sa time kako Šuićijev otac postepeno tone u opsesiju i šta mu se do kraja događa. Kirie je, sa druge strane, nositeljka čiste vrline, izrazito dobra i požrtvovana ćerka, sestra, devojka i drugarica, sa jakom empatijom za druge ali i snagom da istraje kroz sve veća iskušenja.
Sasvim neprirodna sudbina Šuićijevog oca, način na koji se ona odražava na dalje neprirodne događaje u gradiću ali i to kako stanovnici pokušavaju da racionalizuju ove pojave i nastave sa nekim svojim životima verovatno ne bi bili uverljive tačke zapleta da Ito ovaj strip nije nacrtao i sam se opsevši formom spirale i ovu opsesiju pretvorivši u vizuelni jezik koji je značajno važniji od sasvim banalnog, uslužnog dijaloga koji čitamo na tablama. Već od prvih strana, dok još nismo svesni do koje dubine će horor ovde ići i koliko će spirala pritisnuti grad, spirale su svuda, u načinu kako Ito crta vetar što duva nebom iznad grada, u načinu kako se uvija trava… „Očigledniji“ primeri spirale, kao što je mali vihor koji projuri gradom dok Kirie ide ka voznoj stanici ili pogled koji počiva na hipnotičkom obliku puževe kućice zapravo služe da postave temelje za tačke zapleta koje ćemo videti tek u kasnijim poglavljima, ali većina naracije u Uzumaki, pogotovo tokom prve polovine, je formatirana u pojedinačne epizode koje tretiraju različite aspekte japanskog duha i društvenih konvencija i zatim ih pervertiraju ubrizgavanjem motiva spirale.
Tako se neka od prvih poglavlja bave tinejdžerskim seksualnim tenzijama, nastojanjima da se pronađe romantična ljubav ili samo potvrdi svoja popularnost u društvu a Ito „standardni“ program prikazivanja neprilagođenih tinejdžera i njihovih socijalnih trauma dovodi na potpuno novu razinu uvođenjem spirale kao razornog katalizatora uništenja. Već tu su prizori ljudkih tela koja se pretvaraju u spirale – jedno spirala bukvalno proguta – slike moćnije nego išta što Ito uopšte pokušava da posreduje rečima. Njegova studija spirala tokom kreacije ovog stripa protezala se od posmatranja kretanja vode u kadi kada se ona otpuši, preko jedenja spiralnih rezanaca pa do uzgajanja puževa i opsesija se vrlo dobro vidi i u samom stripu koji u narednim poglavljima postaje još više zastrašujući.
Docnije epizode delimično zadržavaju element socijalne opservacije i kritike (dečak što gine u automobilskoj nesreći pokušavajući da impresionira devojčicu koja mu se dopada; grnčar čiji radovi su deformisani i sasvim nepraktični za namenjenu upotrebu ali u kojima on vidi visoku umetničku vrednost; nesrećna ljubav mladog para iz sirotinjskih baraka a gde se dečak i devojčica na kraju spoje u jednu nerazdvojivu udvojenu spiralu), ali se težište prebacuje na mnogo visceralniji horor. Izobličena tela koja su imala šok-efekat na početku ovde zamenjuju oživljeni leševi, zastrašujuća nezavisnost uvojaka ženske kose koji imaju svoju volju, uvrću se spiralno i napadaju druge žene ustupa pred prizorima sve bizarnijeg ljudskog ponašanja: u Uzumakiju gledamo ne samo spaljena tela dece u zlokobnom svetioniku već i ljude koji se transformišu u džinovske puževe a koje njihovi dojučerašnji prijatelji onda drže zatvorene u posebno ograđenim kavezima.
Prema kraju stvari vode do neumitnog urušavanja ljudske zajednice i Ito uspeva da svoj grafički horor isprati uznemirujućim žanrovskim konceptima kao što su vampirizam (i to među porodiljama), kanibalizam i na kraju potpuna, kataklizmična antiutopija gde ljudski govor ili dah mogu da proizvedu razorna vrtloženja vazduha, gde se uplašeni narod okuplja u prenatrpanim barakama a tamo se tela neizbežno uvrću jedna oko drugih, gde se formiraju „bande“ obožavalaca spirala… Završnica Uzimakija ispunjena je potpunim beznađem i toliko doslednom dehumanizacijom, pogotovo sa završnim prizorima kamenite spirale, da je sasvim fer reći kako je Ito našao osoben i izvanredno efektan način da uticaj H.P Lovecrafta kanališe kroz svoj izraz.
Uzumaki ima malo humora – ako uspete da ga primetite među užasom – i ljudske topline, pogotovo je protagonistkinja Kirie nosilac pozitivnih ljudskih osobina i vrlina, ali je ovo uvek kontrastirano grafičkom simbolikom spirale za koju Ito iznova nalazi nove načine da se umeša u ljudske živote, kroz vetrove i virove, kroz dim iz dimnjaka krematorijuma, kroz obrasce leta komaraca dok se pare. Ito nema tabua u ovom stripu ali je njegovo prikazivanje i najmorbidnijih scena vezano za spiralnu logiku, prikazujući recimo, kako ljudi proždiru džinovskog puža zavlačeći se u njegovu ljušturu i postajući sve opijeniji što dublje čeljustima prodiru kroz zakrivljenu kućicu. Čak i potencijalno banalni horor-tropi, kao što je epizoda u porodilištu i ponovljene reference na „sušene pečurke“ dobijaju potpuno plemenito iskupljenje u crtežu koji ih formalno i simbolički vezuje za osnovnu temu stripa, vraćajući se uvek, kao što sa spiralom i jeste slučaj, na isti ugao ali sada sa višom perspektivom. Poslednja poglavlja u kojima se prikazuje pokušaj bekstva iz grada i način na koji Ito sugeriše zakrivljenje prostora i vraćanje u centar spirale su posebno efektni, pogotovo jer ovde nema toliko intenzivno šokantnih prizora iz prethodnih delova sa deformisanim telima i uvijenim tkivom.
Reč-dve i o Darkwoodovom izdanju: da na stranu stavim to da sam ja ozbiljno obnevideo po stare dane i da bih zapravo više voleo izdanje većeg formata gde bi Itov minuciozni rad bio vidljiviji, moram da kažem da sam zadovoljan time kako je domaći izdavač zadržao najveći deo japanskog leteringa izvan dijaloga, čuvajući, po uzoru na piratske „scanlation“ skenove/prevode sve originalne zvučne efekte nacrtane direktno na tabli hiragana pismom i dajući najbliže fonetske transkripcije na slici ili u fusnoti nenametljivim latiničnim fontom. Ovim je ne samo dah japanskog originala očuvaniji već je i konačni izgled table više i skladu sa promišljenom i često mukotrpno implementiranom lepotom izvornog dizajna. Ovo naglašavam jer je, u poređenju sa tim Vizovo američko izdanje iz magazina Pulp, iako bolje prevedeno, zapravo upadljivo manje vizuelno efektno na ime odstranjivanja originalnih zvučnih efekata i korišćenja tipičnije „američkog“ leteringa. Naravno, slike kojima ilustrujem ovaj tekst potiču iz ovog amerikog izdanja koje je, između ostalog i okrenuto u ogledalu da bi se čitalo s leva na desno, pa dodatni poeni idu na Darkwoodovu odluku da se drži izgleda i redosleda izvornika – kako je kasnije uostalom postao standard i u Americi.
Uzumaki je, kako sam već rekao, klasik i novo čitanje u lepuškastom srpskom izdanju me je ugodno učvrstilo u ovoj impresiji. Iako u nekim momentima deluje da je priča isuviše labava i da Ito samo smišlja šta bi ovog meseca spirala mogla da „znači“, zapravo su vizuelne studije koje su u svakom poglavlju sveže i nadahnute onaj pravi „sadržaj“ ovog rada a to kako se priča na kraju ipak poveže i doveze do upečatljivog završnog set-pisa bez ostatka osigurava pozitivni finalni utisak i obećanje da ćete se ovom stripu jednom vratiti, samo da početni užas barem malo izbledi.
