Proleće u Januaru, barem u Beogradu mi prija bez obzira što maltene ne izlazim iz kuće. A prija mi i metal. Ove nedelje još pregršt izdanja koja najavljuju fantastičnu godinu – kao da smo je zaslužili – a ima i drugih stvari.
Krenimo, po običaju od blek metala i to od albuma koji me je oduvao. Les Chants De Nihil su interesantan projekat sa izrazito „francuskim“ pristupom žanru kroz tematiku koja se bavi erotikom, umetnošću, diktaturom itd. Novi album, peti po redu, Le tyran et l’esthète je, kao i prethodni, sav na Francuskom sa ubitačnom ali višeslojnom muzikom koja zaista uspeva da spoji lepotu melodičnosti sa avangardnim idejama o formi muzike, ali i sa žestinom propisnog blek metala. Les Chants De Nihil sviraju uraganski, nudeći verovatno najbrži album koji sam čuo ove nedelje ali stalno sa izuzetno dobro osmišljenim programom tema rifova i aranžiranjem ideja da se očuva energičnost a da se izbegne monotonija. Pevanje je fantastično, pogotovo sa melodičnim pasažima koji osvežavaju kompozicije (slušajte Ma doctrine, ta vanité, recimo), a omaž Posvećenju proleća Igora Stravinskog je, dakako, potez ljudi od ukusa. Obavezno:
https://ladlo.bandcamp.com/album/le-tyran-et-lesth-te
https://leschantsdenihil.bandcamp.com/album/le-tyran-et-lesth-te
Hulder je one-woman black metal projekat koji poslednje tri godine operiše u demo-sferi ali je prvi album, Godslastering: Hymns of a Forlorn Peasantry sasvim ubedljiv iskaz koji pokazuje da je autorka, Belgijanka Marz Riesterer sazrela kao autor i izvođač. Ovo je lepa kombinacija sirovijeg blek metal izraza sa malo himničnijim, na narodnoj muzici baziranim temama i Riestererova odlično svira, peva i aranžira nudeći pesme sa prijatnom višeslojnošću i monotonijom koja ima hipnotičke elemente. Lepo:
https://hulder.bandcamp.com/album/godslastering-hymns-of-a-forlorn-peasantry
Indonežanski Tvsk (dakle, ne američki bend istog imena) je zapanjujuće dobar sa svojim albumom Hymn for the Gloom. O bendu ne znam ništa, ali momci sa Sumatre sviraju ubistven black-death metal sa teškim, masivnim zvukom što podseća na švedsku death metal školu ali lepršavim pesmama koje odlično kombinuju moćne rifove, brz tempo i melodije. Tvsk prolaze na drugu stranu švedskog death metala na nekim mestima, dolazeći sve do D-beat hardcore uticaja na kojima je ovaj podžanr i izrastao, a iz sve to lepo dolaze blastbitovi i ekspresivno pevanje. Odličan album za bend za koji se nadam da će i na zapadu ostvariti određeni uspeh jer kapiram da ih u Indoneziji smatraju za šefove:
https://sadistrecords.bandcamp.com/album/tvsk-hymn-for-the-gloom
Ne znam da li finski Raljarn uopšte spada u black metal s obzirom da oni sami sebi kače post metal etiketu. No, album Practicing Death, konceptualna ploča za koju autori kažu da meša post metal, math metal i „malo bleka“ je svakako onako žanrovski raznovrstan i ambiciozan da uzme sve što mu treba iz svih žanrova koji mu se sviđaju a da zvuči autentično pa mislim da će se dopasti blek metal publici otvorenija uma. Ovo je vrlo umešno spravljena i kompleksna ploča sa velikom dinamikom i mnogo dobrih ideja, sa pesmama koje imaju posebne karaktere i identitete a da album opet zaista ostavlja utisak zaokruženog, doslednog narativa. Ovo je na momente i sasvim „komercijalno“ sa melodičnim refrenima i himničnim temama ali Raljarn imaju vrlo doslednu želju da budu barem jednako hermetični koliko i prijemčivi pa je ovo ploča i za stidljivije među nama. Atraktivno:
https://raljarn.bandcamp.com/album/practicing-death
Belgijsko-portugalsko-argentinski projekat Thermohaline tematski vezuje svoj avangardni, dosta kompleksni black-death metal za okean. Album Maelström ne samo da lirički istražuje oceanske teme (prva pesma se zove Obra Dinn, treća Sirens itd.) već i u muziku ubacuje semplove strujanja i brbotanja vode. Posvećeno! No, ovo nije nekakav šaljiv bend već duboko promišljen projekat sa kompozicijama koje su dugačke i ambiciozno aranžirane sa mnogo modernih ideja i spektrom atmosfera i raspoloženja. Bend, srećom, ume da pošteno krlja kada je to opravdano pa je ovo ploča koja se fino proteže od kontemplacije do hedbenga i nazad:
https://thermohaline.bandcamp.com/album/maelstr-m
Dortmundski Grabunhold ima prvi album i ovo je izdao Iron Bonehead a što sugeriše određeni nivo kvaliteta. Grabunhold svakako imaju veštine potrebne da se napravi epski, prilično čizi ali i dalje oštar i energičan blek metal. Heldentod znači „herojska smrt“ i muzika na albumu evocira epske tolkinovske okršaje i ljude koji u smrt idu pevajući. Kičasto, ali i dovoljno svedeno da meni prija:
https://grabunhold.bandcamp.com/album/heldentod-2
No, izuzetno mi se dopao debi (mini)album finskog dvojca Caestus. Ova dva momka su u svega pet ekonomičnih pesama na Nordic Luciferian Discipline pružili praktično sve što je najnužnije u finskom blek metalu: energiju i sirovost, melodičnost i nepatvorenu emociju, ali i dostojanstvenu uzdržanost primerenu blek metalu koji se nije transformisao uzimanjem shoegaze pelcera. Caestus pišu vrlo dobre pesme čiji aranžmani ne ukazuju na ikakav napor da se kompozicije „veštački“ obogate, ovo su prirodno, tečno aranžirane pesme sklopljene oko pamtljivih tema i sa izvođačkom autentičnošću koja veoma godi. Gitarista Vexd je ovo i vrlo pristojno snimio, praveći bučan, glasan miks i master ali sa dovoljno životnosti da ne deluje veštački. Odličan album:
https://caestus.bandcamp.com/album/nordic-luciferian-discipline
Aethyrick su takođe Finci ali njihova muzika je atmosferičnija i nešto meditativnija. Apotheosis je njihov treći album i ovo je dobro produciran i sigurno odsviran atmoblek, sa svim potrebnim elementima da vas drži u hipnotičkom transu a da opet ne deluje kao puki zvučni tapet. Lepo:
https://aethyrickfinland.bandcamp.com/album/apotheosis
Iako je Ferriterium zvanično jednočlani projekat Francuza pod umetničkim imenom Raido, za treći album, Calvaire, čovek je regrutovao i basistu i buubnjara pa je ovo odličnozvučeća, ubedljiva muzika dobre produkcije i dugačkih, ambicioznih pesama. Calvaire počinje kompozicijom dužom od jedanaest minuta i nema ni jednu kraću od devet i mada ne smem da tvrdim da to sve MORA baš toliko da traje, Ferriterium nije amaterski niti nedomišljen projekat i ovaj energičnim emotivni, melodični ali žestoki blek metal mi je držao pažnju:
https://ferriterium.bandcamp.com/album/calvaire
Nemci Eranthos svoju muziku nazivaju „kosmičkim nihilističkim blek metalom“ što je sasvim dobra reklama za moj ukus. Nije loše ni kad čujete da to zvuči dostatno epski i moćno. Debi EP, Eternal Decay je baš onako kako ja volim, energičan, brz black-death metal sa doduše isuviše glasnim masteringom koji malčice razmazan zvuk čini još neprozirnijim, ali Eranthos sviraju vrlo solidno, pišući pesme oslonjene na preteće rifove i iznenadne upade nešto kompleksnijih harmonija, sve odrađeno visokim tempom i sa puno ubedljivosti:
https://eranthos.bandcamp.com/releases
Kultni japanski black-thrash metal, Sabbat, koji radi još od 1983. godine ima i novu kasetu za tajlandskog izdavača Withchammer Productions. Sabbatical Maniac Vol.2/Jerasak C./WHP Kult Edition je predugačko ime za nešto što ima samo dve pesme, snimljene uživo i to sa dosta butleg kvalitetom zvuka, ali Sabbat su Sabbat i ovo je zapravo ispalo odlično. Mislim, sirovi black-thrash bez filozofiranja i sa autentičnošću koju je teško odglumiti – šta tu čoveku ima da se ne dopadne? Nisam siguran da bih platio osam dolara za fizičko izdanje samo dve kompozicije, ali ovo je odlično:
https://witchhammerproductions.bandcamp.com/album/sabbatical-maniac-vol-2-jerasak-c-whp-kult-edition
Ellende iz Graca imaju već tri albuma i dosta iskustva pa je ovogodišnji EP Triebe sa svoje tri pesme i trajanjem od skoro pola sata svakako primamljiva ponuda. Ellende imaju već izgrađen post-black metal zvuk koji je u ovim dugačkim pesmama razvijen do visoke forme sa smenama atmosfera i emocija ali i sa izvođačkom ubedljivošću i žestinom koji mene impresioniraju. Ima mnogo bendova koji spajaju šugejz i blastbitove, ali samo bolji među njima umeju to da urade sa dinamikom potrebnom da nas ta kombinacija istinski dotakne. Ellende su izrazito emotivni, melodični i melanholični ali na jedan način koji zaziva ono najbolje u konceptu kiča.
https://ellende.bandcamp.com/album/triebe
Pređimo sad na stoner. Australijanski Dirty Pagans sebe nazivaju stoner metal bendom, ali njihov prvi album, The Family pored stonerske težine, niskog štima i jedne stamene, valjajuće svirke, zapravo ima i heavy metal elemenata, sa vokalima koji vole da idu daleko u falset i tempom koji prevazilazi uobičajenu stonersku sporost. Ovo fino dopunjava uobičajeni program masivnih, teških rifova (slušajte početak Pagan’s Blood) i napor benda da piše pesme koje će biti raznovrsne i dinamično aranžirane se dobro čuje, sa programom koji nema previše spontanosti ali svakako osvaja tim obiljem ideja i smelih rešenja kako da se one povežu u funkcionalne celine.
https://dirty-pagans.bandcamp.com/album/the-family
Mariujana Johnson je valjda najmanje prikriveno ime za stoner rok bend svih vremena ali ova trojka iz Dejtona u Ohaju sasvim pristojno zvuči na svom novom albumu. Gem City Kush je kolekcija velikih rifčina i teškog, a poletnog gruva, kao stvorena za lude žurke i slušanje u kolima, radije nego za samotne meditacije uz čibuk. Hoću da kažem, ovo je stoner rok oblikovan oko ideje pesama više nego oko ideje džemovanja i ako to volite, mislim da ćete uživati. Mariujana Johnson imaju dobre rifčine, seksi refrene i rokerski, napaljen etitjud koji će prijati i garažnoj pa i klasičnoj metal publici, rasloj uz ZZ Top i tako te neke bendove. Dobra produkcija, dobar paket:
https://marijuanajohnson.bandcamp.com/album/gem-city-kush
Legba iz Južne Karoline su vrlo upečatljivi već na prvoj pesmi četvrtog albuma, The Demon Inside. Njihov doom metal ima u sebi više folk i bluz elemenata nego gotike i romantike, pa tako treba i čitati ovaj najnoviji paket sporih, tužnih, teških pesama. Legba imaju i distorzije i odlično zvuče kada su glasni, ali su jednako ubitačni kada su spori, sa pevanjem koje zvuči kao dostojanstvena posmrtna tužbalica i lepim, pretužnim ali lepim melodijama tokom celog albuma. Sjajno:
https://legba.bandcamp.com/album/the-demon-inside
Black Sky Giant iz Argentine je bio veoma prijatan prošlog leta na svom prvom albumu, pa je i novi, naslovljen Planet Terror odlična ploča instrumentalnog, faziranog, psihodeličnog roka koji hvata na topao zvuk i prijatan gruv. Black Sky Giant nisu TOLIKo teroristički nastrojeni koliko sugeriše naslov i ovo su zapravo sasvim lepe i meditativne pesme čijim se jakim distorzijama i teškim zvukom rukuje pažljivo i nežno sa prioritetom ostvarivanja jednog meditativnog, psihodeličnog transa. Kao i na prošlom albumu, i ovde ima prijatnih „svemirskih“ efekata i atmosfera, pa je Planet Terror, pogotovo po ceni od samo jednog dolara za daunloud, obavezan za svakog ko voli da uz muziku meditira:
https://blackskygiant.bandcamp.com/album/planet-terror
Schlock 9mm je zabavno ime za bend a njihov istoimeni EP nudi pet pesama raspoloženog, šmekerskog heavy rocka koji je skoro tačno na sredini između panka i metala. Ovo je melodično ali bluzerski, žestoko ali disciplinovano i teško ko TUČ, idealno za žurke i autoput. Ova dva čoveka pritom izvanredno sviraju a snimak je i izvrsno miksovan. Rokenrol za sve pare:
https://pulprecords1.bandcamp.com/album/schlock-9mm
Grci Around the Fire su svoj album Celestial Keepers izbacili potkraj prošle nedelje ali ovo je vrlo ubedljiv primerak grčke stoner škole i vredi da se pomene. U prvom redu, ovo je, naravno, svirka i produkcija za Grke uobičajeno visokog kvaliteta sa energičnom isporukom kompozicija i miksom koji materijalu daje snagu i težinu. No, u drugom redu, Around the Fire, i pored toga što su „rifaški“ bend, dakle, bazirajući pesme na rifovima i čvvrstim aranžmanima oko njih sklopljenim, imaju u pesmama gomilu ritualnih elemenata koji na interesantan način oplemenjuju „običnu“ stoner ponudu. Teme koje se ovde čuju imaju pogolemu količinu egejskih i bliskoistočnih elemenata pa su Around the Fire izvrstan spoj istoka i zapada, ma koje nedelje da ih slušate:
https://aroundthefire.bandcamp.com/album/celestial-keepers
Čileanci Mortajas su mi slatki sa svojim debi albumom koji se isto tako zove i pun je melodičnog, emotivnog doom metala koji ide sporo, ali nije hermetičan. Mortajas nemaju sjajnu produkciju ali imaju ideje, i o tome kako zvuk treba da se namesti, i o tome kako aranžirati dugačke pesme, a pogotovo kako pevati u dva glasa i učiniti to centralnom „temom“ ploče. Vrlo dopadljivo:
https://mortajas.bandcamp.com/album/mortajas
Weedian je Marokanac u Portlandu koji pravi sjajne kompilacije stoner roka i doom metala. Trip to Norway je tako album na kome ćete čuti devetnaest fenomenalnih norveških postava koje obožavaju na oltaru Tonyja Iommija i Black Sabbath ali imaju i raznovrsnije pristupe psihodeliji, stoneru i hard roku generalno. Ovo je dugačka kompilacija ali je kvalitet bendova prilično bezobrazno visok a pošto cenu sami određujete, navalite:
https://weedian420.bandcamp.com/album/trip-to-norway
Vandrer je norveški jednočlani instrumentalni doom projekat i drugi album, In Search of the Path of Return pakuje četiri dugačke, melanholične pesme u više od četrdesetpet minuta muzike, posvećeno se držeći meditativne, tužne atmosfere. Ovo je instrumentalni doom pa time malo i manje zanimljiv za mene ali Vandrer vrlo solidno svira i ima odličnu produkciju sa masivnim zvukom bas-gitare koji dopušta gitarama da budu srazmerno prozračne a što opet muzici donosi dobrodošlu slojevitost. Takođe, ovo ima i sasvim pristojnu dimenziju kontemplativnog sa dugačkim soliranjima preko glavne teme a koja mi prijaju pa je Vandrer u globalu ovde postigao vrlo dobar skor:
https://vandrer.bandcamp.com/album/in-search-of-the-path-of-return
Monstroid su iz Kejptauna i još jedni od predstavnika prilično solidne južnoafričkorepublikanske stoner/ desert rock scene. Mislim, prva pesma na albumu Set 2: Burnt Sky zove se Hyper Fuzz i isporučuje baš to što reklamira: jako faziran, mastan rok koji vas je uhvatio i drži čvrsto mnogo pre nego što utrči solaža sa wah wah pedalom koja je fantastično ekspresivna i evokativna. Posle ovakvog otvaranja bend nastavlja još jače sa pesmama koje su psihodelične, jako fazirane i pune izvrsnih rifova i melodičnog, zapaljivog pevanja. Monstroid imaju zvuk koji je dosta abrazivan, sa snažnim basom i jako distorziranom gitarom i pošto sviraju snažno sve vreme, svakako nisu laki za uši. Ali pesme su toliko dobre da je ovo album koji ne smete propustiti makar ga slušali na komad, po jednu pesmu svakih par sati:
https://monstroidfuzz.bandcamp.com/album/set-2-burnt-sky
Forbidden Place Records ima ove nedelje dva lepa izdanja. Frack su iz Sakramenta i sviraju, pa, recimo mešavinu teškog roka i pank roka, sa „noise“ i „post punk“ elementima. Korišćenje lap steel gitare i specifičan stil pevanja (malo izvikivanje, malo zapevanje), sa sve prljavim bluz podtekstom u pesmama podsećaju malo na Jesus Lizzard, ali Frack pritom sviraju brže, u ovom trenutku žešće i napaljenije, sa dosta Nomeansno energije na basu. Odlična svirka, sjajan zvuk, fenomenalne pesme. Album Accelerant nije nužno baš metal (i izašao je još 1. Januara na Bandcampu samog benda), ali je dovoljno blizu da se ne primeti:
https://forbiddenplacerecords.bandcamp.com/album/frack-accelerant
Drugo izdanje je novi EP Tigers On Opium koje smo u Decembru hvalili za odličan singl. 503.420.6669.Vol.1, kako se novo izdanje zove, ima sedam pesama energičnog, faziranog rokenrola sa teškim zvukom i lepršavom svirkom. Ovo je muzika koja se ne zamara pitanjima da li je u pitanju pank rok, stoner rok, faz rok ili samo rok i koja šiba napred, puna ideja i spontane, autentične energije. Moćno! Forbidden Place se izrazito trude poslednjih meseci i moram da priznam da se lagano pretvaraju u jednog od meni najvažnijih izdavača ovog momenta naše povijesne zbiljnosti.
https://forbiddenplacerecords.bandcamp.com/album/tigers-on-opium-5034206669-vol-1
Midrift Guillotine je „antitorijevski grindcore“, a pravi ga jedan jedini čovek sa gitarom i laptopom, pretpostaviću u Liverpulu jer sva zarada od EP-ja DIG UP THATCHER AND BURN HER BONES ide banci hrane u ovom gradu koja hrani nesrećne i siromašne. Naravno, ne treba očekivati nekakav inovativni zvuk ili vrhunski kvalitet od ove postavke (sasvim suprotno, ovo je agresivno retro, čak zastarelo), ali Midrift Guillotine se simpatično nadovezuje na britanski grindcore talas iz osamdesetih sa sličnim temama koje su i tada bile aktuelne (toriji, kraljica, Tačerka, uaaaa) i svira pankerski iskreno, jednostavno i prijateljski ako volite ovu vrstu neprijateljske muzike.
https://midriftguillotine.bandcamp.com/album/dig-up-thatcher-and-burn-her-bones-ep
Unbounded Terror postoje već trideset godina i jedan su od prvih death metal bendova osnovanih u Španiji. E, ali za to vreme su izdali, evo, tek tri albuma, od kojih prvi 1992. godine, drugi prošle a treći, Infernal Judgement, evo, ovog Januara. Ne mnogo produktivni ali, slušajući ovaj album, sasvim duševni Španci novim opusom nude ugodno staromodan ali nekako ne i prevaziđen pristup death metalu koji u njihovoj interpretaciji ima tu neku ljupku primitivnost i efektnu jednostavnost. Ne da je ovo tehnički ikako slabo – pesme su napisane i izvedene odlično, produkcija je kvalitetna – nego je naprosto ovo estetski zasnovano na vrlo primalnim death metal pozicijama. Ovde se cene jaki rifovi, duboki glasovi, brzi bubnjevi, atmosfera pretnje i Unbounded Terror zvuče najviše kao death metal sa početka devedesetih, kada su i nastali, sa finom patinom i jednom lojalnošću mračnim harmonijama i pretećem zvuku. Meni je ovo vrlo šarmantno:
https://unboundedterror.bandcamp.com/album/infernal-judgement
Kinezi Narakam sviraju još od 1992. godine i njihov novi živi album, Loudness Perseverance prikazuje ih kao ekipu čija death metal filozofija zahvata duboko u osamdesete i oslanja se na manje ekstremne, melodičnije obrasce. Narakam uslovno rečeno operišu na nekakvoj deaththrash teritoriji ali sa muzikom mahom srednjeg tempa gde je death komponenta prevashodno u nemelodičnom vokalu, dok su rifovi i teme prilično melodični. Kvalitet svirke i produkcije je vrlo dobar za živo izdanje, a da li će vam se pomalo staromodne ali šarmantne pesme dopasti zavisi najpre od vas. Narakam obrađuju i Motorheadov Orgasmatron za stariju publiku i ja to pozdravljam:
https://narakam.bandcamp.com/album/loudness-perseverance
Kanađani Expunged su mi bili odlični na prošlogodišnjem isotimenom EP-ju, a ovonedeljni kasetni singl, Promo 2021 je još bolji. Prva pesma, Early Tragic End je izvrsno napisan odsviran i produciran komad skandinavskog death metala koji bi, da death metal ima hitove, bio apsolutan hit, a druga pesma, u demo verziji, podseća na Autopsy korene već jasno vidljive kod Expunged. Ovaj bend odavno zaslužuje da snimi album pa se nadamo da će nas 2021. godine obradovati:
https://expunged.bandcamp.com/album/promo-2021
Nizozemske legende Asphyx su nas poradovale novim albumom i Necroceros – a što je valjda nekakav mrtvački rog??? – samo potvrđuje da ova ekipa nimalo ne slabi kako godine prolaze. Doduše, Asphyx jesu proredili izdavanje poslednjih godina, prošlo je pola decenije od prethodne ploče, ali valjda zato Necroceros i zvuči sveže, napaljeno, živo. Asphyx odavno ne filozofiraju u proizvodnji pesama odlučujući se umesto toga za jedan pristup fetišizovanja kombinacije death i doom zvuka u kome se tako dobro snalaze, praveći pornografski moćne rifove i opsceno teške pasaže. Necroceros je izvrsno snimljen, pun buldožerskih rifova i isporučuje tačno ono što se od Asphyx očekuje:
Kaatorituaali su finski bend koji svoju interesantnu smešu metala na EP-ju Rämesielu izvodi ubedljivo i sa solidnom produkcijskim kvalitetima. Kako su ovo Finci, ima tu malo i blek metala, ali ovo je i melodičnije i bliže nekakvom „normalnom“ metalu, sa lepim treš gruvom, prijatnim melodijama i jednom lepo odmerenom sirovišću izvedbe (pogotovo u domenu pevanja) koja ne kvari sofisticiranost kompozicija. Vrlo lepo:
https://kaatorituaali.bandcamp.com/album/r-mesielu
Džordžijski trešeri Krypt imaju lep logo, sa sve kozjom lobanjom a prvi demo, Enter the Krypt im je takođe vrlo prijatan. Ovo je radnički, pošten i znojav thrash metal koji ide napred brzo, ima horski izvikivane stihove u refrenima i generalno je pravljen za šutku i ludilo, manje za filozofiju i promišljanje složenih matematičkih teorija. No, rifovi su ovde odlični, svirka veoma kvalitetna a bend zvuči autentično i ovo je sjajan primer kako thrashu ne morate dodavati ikakve „nove“ elemente ako formom vladate ovako dobro. Krypt izbegavaju puku reciklažu tuđih ideja a da pružaju suvi žanrovski program, sa produkcijom koja je, za demo, sasvim solidna pa ovo od mene ima jake preporuke:
https://kryptx.bandcamp.com/album/enter-the-krypt
Belushi Speed Ball su ponovo sa nama i Stella 1 and Stella 2 je ne album već izdanje koje spaja dva njihova EP-ja u jednu dvostruku ekstravagancu. Kako god, ovo ima osam pesama intenzivno šaljivog thrashcorea koji se i dalje veoma inspiriše osamdesetima ali i pored svog sprdanja i zajevancije, nudi vrlo korektnu muziku i produkciju. Lepo to iscuri:
https://belushispeedball.bandcamp.com/album/stella-1-and-stella-2
Brazilske trešerke Nervosa (koje više nisu striktno Brazilke jer u postavi od prošle godine pored jedne Brazilke imaju i jednu Grkinju, Italijanku i Španjolku), se vraćaju posle tri godine i pretumbacija u postavi i njihovo četvrto dugosvirajuće izdanje, Perpetual Chaos, je do sada najžešće i najenergičnije, sa sada praktično deaththrash pristupom svirci koji spaja moćne, nabadačke rifove, brze ritmove i paklene, demonske vokale na najubedljiviji način. Liderka Prika Amaral, jedina ostala iz originalne postave, svakako ima uho i za melodije, ali ovo se mahom čuje u solažama. Većina ostatka muzike posreduje se paklenim rif-radom, okrutnim ritmovima i paklenim lavežom nove pevačice, španskog „alternativnog fotomodela“ pod umetničkim imenom Diva Satanica, i mada svo to prebijanje sa punih trinaest pesama na albumu može da bude i malo iznurujuće, Nervosa demonstriraju izvrsno ispečen zanat pisanja pesama pa ovo itekako vredi slušati po više puta (u jednom danu):
https://nervosa-brazil.bandcamp.com/album/perpetual-chaos
U principu ne volim groove metal, ali nešto mi je kod voronjeških Magnetic Storm bilo simpatično. Njihov treći album, my Own War ima u sebi valjda i malo starinskog šarma Sepulture iz devedesetih a koji je meni ipak prirastao srcu pa je ova groove ploča sa malo death metal elemenata mom uhu prijala. Bend svira zaista „gruvi“, koristeći sve proverene i funkcionalne trikove žanra, sa tribalnim elementima i kornovskim razbrajalicama u pevanju (pa i gajdama), a ima i odličan zvuk. Dvanaest pesama je svakako previše za mene da se odsedi u jednom cugu, ali neko ko je naklonjeniji ovakvoj muzici nego što sam ja će bez sumnje voleti My Own War:
https://magneticstormband.bandcamp.com/album/my-own-war-2021
Slično, i Holy Wretched spajaju death metal sa nu metal i metalcore elementima što opet nije sasvim u skladu sa mojim interesovanjima, ali ovaj trio iz mesta koije se zove Corona, u Kaliforniji, na svom drugom albumu, Tales from The Dark Side svakako svira ubeđeno i srčano. Ovo je dosta gruverska muzika, ali uz dostatnu količinu death metal elemenata da meni bude ne samo prihvatljiva već i da sasvim kulturno preslušam materijal i pohvalim Holy Wretched za svirku i produkciju:
https://holywretched.bandcamp.com/album/tales-from-the-dark-side
Last Year’s Tragedy svakako nisu moj tip metala plus, album je iz prošle nedelje ali kako ovde suviše retko imamo prilike da pokrijemo izdanja koja dolaze iz Afrike, onda vredi malo izaći iz zone komfora. Elem, bend je iz Kenije, sastavljen od ekipe prijatelja sa fakulteta i radi već duže od decenije. Amongst Lions im je prvi album i ovo je vrlo sigurna, ne napadno „afrička“ ali osobena interpretacija modernijeg metala koji je negde na koordinatama melodičnijeg metalcorea, sa zrnom posthardcore emotivnosti. Kako rekoh, nije to baš muzika za mene ali Last Year’s Tragedy zvuče ubedljivo i, važnije, iskreno, sa vrlo emotivnom ali discipliovanom i dobro produciranom svirkom. Album ima jedanaest pesama epskih tema i dualnih muško-ženskih vokala pa ekipa iz Najrobija svakako treba da bude interesantna publici koja voli melodičniji, popu bliski metalcore:
https://lastyearstragedy.bandcamp.com/album/amongst-lions
Fortress iz Los Anđelesa su osnovani još 1983. godine i nikada ništa nisu izdali a njihov album Waiting for the Night snimljen još krajem osamdesetih je neka vrsta bijelog kita publike koja voli klasičan, blago radijski orijentisan ali i dalje žestok, pošten hevi metal. Najave da će album konačno izaći prošle godine su bile blago preuranjene – verovatno je pandemija i to pokarabasila – ali evo njih sada, na početku nove dekade i, pa, za ljubitelje ovakvog zvuka svakako se isplatilo čekanje. Ne sad da će Waiting for the Night promeniti ono kako gledamo na istoriju metala ali ovo je kvalitetan, ubedljiv rad iz druge polovine osamdesetih sa jednom tipičnom kombinacijom mačo energije i te neke muške ranjivosti koja je karakterisala dobar deo scene onog vremena. Da su Fortress ovaj album uspeli da izdaju onda, jahali bi na talasu popularnosti koji su izazvali bendovi poput Quiet Riot, Ratt, Cinderella, Motley Crue, Bon Jovi i W.A.S.P. ali njihova priča je očigledno bila predodređena za nekakav drugačiji tok pa je Waiting for the Night više arheološki rad sa kvalitetom zvuka koji je možda i malčice lo-fi (uporediti sa kasnije snimljenom bonus pesmom na kraju) ali i sa pesmama koje su veoma ubedljive i sasvim na nivou koji biste očekivali od benda što pretenduje da se umeša u elitno društvo. Vredi čuti:
https://fortressband.bandcamp.com/album/waiting-for-the-night
Njujorški Holy Mother su na svom sedmom albumu, Face This Burn ubedljivi i energični i, pa, bez obzira što je ovo vrlo „komercijalna“, „televizijska“ muzika, meni to prija. Holy Mother nisu neki filozofi i već četvrt veka sviraju heavy metal koji je polovinom devedesetih zvučao modernije da bi danas zvučao ugodno retro, ali imaju uvo za dobar rif, dobru temu, te veštinu za kvalitetan aranžman. Album ima i malo produkcijskih obogaćenja (slušajte uvod za Legends) koja i sama zvuče retro, kao da je ponovo 1995. godina i Nine Inch Nails su najvrelija stvar na MTV-ju. Da budem iskren, verovatno devedesetih ovom bendu ne bih posvetio puno vremena, pa ni danas ovaj album nije nešto što bih vrteo bez prestanka, ali ima ovde dosta prijatnih momenata:
O istom ću trošku pomenuti i da su Therion izbacili novi album, Leviathan i mada ja zaista ne volim naročito oper(et)ski metal koji ova štokholmska ekipa provlači, ne mogu da ne respektujem posvećenost formi koja se demonstrira. Leviathan je napisan i aranžiran sa ljubavlju i, možda i još važnije, miksovan da se sve lepo čuje, tako da imamo i energiju + težinu metala ali i raskošnu slojevitost horskog pevanja i orkestarske svirke. Je li to paklen kič sve na gomili? Ma, jeste, naravno, ali metal je 99% kič a 1% inventivnost i ogrešio bih se o ceo žanr da ne kažem da Therion ovde ne ispoljavaju barem malo inventivnosti. Plus, ovo je album spakovan u vitkih 45 minuta bez apsurdnih preterivanja kakvima je bend bio sklon u prošlosti i lepo se presluša:
Viskonsinski Tantivy su odlični na svom prvom EP-ju, Eyes in the Night. Ova dva momka kroz pet pesama kreirala su vrlo prijemčiv, zarazan omaž NWOBHM uzorima sa zvukom koji nije „najskuplji“ što ćete ga čuti ove nedelje ali izvesna sirovost apsolutno pristaje ovoj žestokoj, rokerskoj, napaljenoj muzici. Četiri dolara za pet ovakvih komada je izvrstan dil:
https://tantivyrocknroll.bandcamp.com/releases
Hjustonski (ili barem delom hjustonski) power metalci The Fabled Fallen imaju vrlo robusne kompozicije na paru debi albuma, Nightmares i Dreams, i prilično sam impresioniran kako ovaj projekat, nastao koliko razumem, sasvim kroz onlajn kolaboraciju muzičara sa raznih strana zemnog šara, zvuči ambiciozno i dobro. Svirka je vrlo dobra, pevanje Mirande Miller upečatljivo a aranžmani, čak i pre nego što pomenem umešno ubačene orkestracije, impresivni. Ono što muzici oduzima malo radosti je opšti kvalitet zvuka koji nije idealan, sa mestimično daleko prekomprimovanim masteringom. Shvatam, naravno da ovo nije „pravi“ bend u nekom old school smislu ali to svakako nije razlog da se ovako solidan materijal na kraju, u postprodukciji, dovede na rub slušljivosti. Poslušajte sami:
https://thefabledfallen.bandcamp.com/album/nightmares
https://thefabledfallen.bandcamp.com/album/dreams
Generation Steel su mladi nemački bend koji voli heavy metal i imao je sreću da ga producira Uwe Lulis iz Accept na debi albumu The Eagle Will Rise. Kako je ovo izdao Pure Steel, jasno je da je u pitanju ploča za koju vredi odvojiti vreme a Generation Steel svakako umešno hvataju to uzbuđenje metala koji se ranih osamdesetih godina lagano odvajao od bluz nasleđa i usmeravao ka ekstremnijim tendencijama. Ovo je, dakako, i melodično i bezobrazno, nostalgično ali sa autentičnom energijom koja nije samo rezultat imitiranja slavnih prethodnika nego, jelte, dolazi iznutra. Album je podugačak sa trinaest pesama i skoro sat vremena trajanja ali je vrlo dobar i odlično produciran pa ga preporučujem svim hevi metal manijacima starije škole:
https://puresteelrecords.bandcamp.com/album/the-eagle-will-rise
Okapi Busdriver je svakako ekscentrično ime za metal bend ali muzika na debi-albumu ovog moskovskog kvarteta nije toliko ekscentrična. Road To New Existence je zapravo vrlo upečatljiv debi koji kombinuje te neke „eksperimentalnije“ i „tehničkije“ pristupe metalu za kolekciju žestokih, moćnih pesama koje imaju ritmički diktat math metala, ali i puno gruva. Kod Okapi Busdriver mi izrazito prija što eksperimentisanje sa metrikama i harmonijama nije prepreka da se naprave dobre pesme sa očiglednim naporom da se sve „progresivno“ što momke interesuje spakuje u po tri-četiri minuta znojave svirke. Ovo ima i radijski ili već, određeni mejnstrim potencijal sa svojom pažnjom da pesme imaju smislenu formu, svojim pamtljivim refrenima i dobrom produkcijom pa Okapi Busdriver preporučujem ljubiteljima Gojire ili, već, sada svakako ne-više-funkcionalnih Rush:
https://okapibusdriver.bandcamp.com/album/road-to-new-existence
„Black Sabbath ali kada bi svirali Afrobeat“ zvuči kao pijani tvit nekog šaljivdžije koji nema šta pametnije da radi u tri ujutro ali kalifornijski Here Lies Man od ovoga napraviše karijeru. Ritual Divination je četvrti album ove ekipe iz Los Anđelesa i fora, da se izrazim mladalački, još uvek pali. Ovo su poletne, ritmički vrlo naglašene pesme sa praktično ritualnim, ali izuzetno dobro raspoloženim pevanjem koje izvlači jednostavne teme i uvlači slušaoca u vrtlog plesa i transa čistim ponavljanjem prostih fraza, a onda preko toga dobijamo distorzirane, bluzerski ofarbane ali nedvosmisleno heavy gitare. Petnaestpesama obećava podugačak program ali Ritual Divination ima lep, prijatan zvuk i ne opterećuje uši, nudeći plesni gruv i hardrokerske gitare u miksu koji je neodoljiv. Izvrsno:
https://hereliesman.bandcamp.com/album/ritual-divination
À TERRE su francuski posthardcore/ screamo bend koji na EP-ju Notre Ciel Noir svira sporo, teško i dovoljno (post)metalski da bude zanimljiv i nama ovde. Ovo je dobro snimljeno, žestoko odsvirano a opet uz svu potrebnu disciplinu da emocije koje se daju budu pažljivo kanalisane u umetničk iskaz bez patetike i prenemaganja. Prilično solidno:
https://aterre.bandcamp.com/album/notre-ciel-noir
Švedski tročlani Helvetestromb kombinuju crust punk i blackened thrash metal na zabavne načine. Već su pseudonimi članova benda ukusno infantilni (Überführer ov Sadistic Violations, Grym Ejakulator i Anal Desecrator) a EP Massive Urban Assault daje šest pesama satanističkog, metaliziranog panka koji je prljav taman koliko treba a onda i disciplinovan taman koliko treba. Poletno, zabavno, energično, pankerski:
https://helvetestromb.bandcamp.com/album/massive-urban-assault-ep
Hollow Corpse je sigurno neka metafora za modernog čoveka a u pitanju je sludge metal bend iz Finske čiji materijal za split album Yhdeksän Ennusmerkkiä zvuči šarmantno i zarazno. Pod uslovom da volite teške, mračne rifove, neumoljivi srednji tempo i izmučene, urlajuće vokale, naravno. Ovde nema zavrtanja ka bluzu i drugih „prijemčivih“ elemenata sludge metala. Hollow Corpse sviraju pažljivo i razumeju dinamiku ali većina njihove muzike je brutalno gaženje duplim bas-bubnjevima i ponavljajućim, mračnim rifovima najniže naštimovanih gitara, preko kojih ide pakleni vokal pevača po imenu Eloton. Ne znam kakva je druga strana splita na kojoj su Noitasapatti ali ovo je vrlo lepo:
https://hollowcorpse.bandcamp.com/album/yhdeks-n-ennusmerkki-split
Teksašani Cara Neir su za više od deset godina rada naređali dosta izdanja i malo sam iznenađen da ih do sada nisam pominjao. No, bolje ikad nego nikad pa je novi album, Phase Out, kojim započinju ovu godinu odlična prilika. Cara Neir su nekakav, recimo, post metal duo sa korenima u ekstremnijim žanrovima, poput grindcorea i slično, ali ne zvuče kao tipičan post metal bend. Phase Out je raznovrsna i rastrzana kutija distorzirane i psihodelične muzike koja ima elemente progresive i videoigračkih saundrtraka u svojoj produkciji. Zapravo, ovo je konceptualni album o tome kako je bend završio u retro video-igri i mada ovde ima mnogo nerdi trikova u muzici, ovo je svakako zdrav i interesantan program:
https://tombtreetapes.bandcamp.com/album/phase-out
Za kraj, pakao, džigoku. Japanski legendarni death metal sastav Coffins ovu godinu počinje kompilacijom EP-jeva na Horror Pain Gore Death Productions. Defilements, kako se ova kolekcija zove nudi skoro dva sata radikalno tvrdog, teškog i dementnog death metala sa doom metal elementima, povlačeći slušaoca u bezdan crnila snagom svog neumoljivog ali i neodoljivog gravitacionog polja. Coffins sviraju old school death metal u meri u kojoj su sami osnovani polovinom devedesetih i od onda nisu menjali zvuk jer za tim nema potrebe pošto ovo i dalje zvuči kao da su buldožeri i rovokopači stekli samosvest i naučili da sviraju. Defilements sadrži i gomilu sjajnih obrada (Death, Eyehategod, Buzzoven, Iron Monkey, Grief), te koloplet koncertnih snimaka koji zvuče izvrsno. Ako ste ikada voleli Coffins, ova kolekcija je apsolutno obavezna a i ako niste, poslušajte je jer se radi o iskrenom, jednostavnom i ekstremno efektnom death metalu koji ne pametuje, ne filozofira, ne istražuje i ne eksperimentiše već stalno udara u isto mesto dok bol ne postane opsesija i želja.
https://hpgd.bandcamp.com/album/defilements
