Kako je drug Neomeđeni pre neki dan sasvim razumno i razložno primetio da mu se – nakon mojih pisanja o najnovijem albumu o Taličnom Tomu – ponovo čita Talični Tom, ja sam se setio da postoji još jedna epizoda Taličnog Toma koju zapravo nisam pročitao. Naravno, L’Homme qui tua Lucky Luke/ The Man Who Shot Lucky Luke odnosno „Čovek koji je ubio Taličnog Toma“ kako je kod nas ovo prevedeno, nije baš „kanonski“ Talični Tom ali jeste jedan interesantan deo njegove istorije i istorije francuskog stripa.
Naime, L’Homme qui tua Lucky Luke izašao je 2016. godine, pre pola decenije, gađajući sedamdesetu godišnjicu nastanka lika Taličnog Toma i izlaska njegove prve epizode iz Morrisovog pera. Ovaj album kojim je obeležen jubilej nije izašao za uobičajeni Dargaud već za imprint Lucky Comics utemeljen pred kraj prošlog veka zajednički od strane Dargauda i samog Morrisa, a kao mesto na kome mogu da se kreiraju spinof stripovi povezani sa Taličnim Tomom, ali koji ne bi bili deo glavnog „kontinuiteta“, u meri u kojoj ga ovaj strip ima. L’Homme qui tua Lucky Luke je bio jedan od dva albuma koji su publikovani povodom godišnjice i za razliku od drugog albuma, komično-parodičnog Jolly Jumper ne répond plus u kome Tomov konj, Džoli Džamper, više ne želi da razgovara sa svojim kaubojem, ovo je zapravo „ozbiljniji“ strip, bliži nekakvoj „realističnoj“ vestern-drami, možda najbliže „gritty“ verziji Taličnog Toma što smo do sada prišli. I, da dodam, mislim da više od ovoga i ne bi trebalo da priđemo.
Autor – dakle, crtač, scenarista i kolorista – stripa L’Homme qui tua Lucky Luke je Parižanin Matthieu Bonhomme, čovek koji je, kažu, kao dete voleo Peyove stripove* a zatim stekao diplomu iz primenjene umetnosti, ali se, naravno, bacio glavačke u smeru strip-industrije čim je dobio priliku, radeći za Spirou, Okapi, Dargaud… Bonhomme je dosta cenjen u Francuskoj, sa nekoliko nagrada koje je dobio u ovom stoleću (nisu sve od njih za ovaj strip o Taličnom Tomu, neke je dobio i ranije), te nekoliko uspešnih serijala od kojih su najpoznatiji Le Marquis d’Anaon u izdanju Dargauda i svakako saga o mladom kitolovcu Estebanu, Le Voyage d’Esteban, koju je izdao belgijski Dupuis, a dobila je i englesku ediciju za Europe Comics, pod nazivom Esteban. Bonhomme se ovde pokazao kao kompletan, uspešan autor u stanju da čitav strip uradi sam, pa su ga se i na godišnjicu Taličnog Toma setili, a on kaže da je bio veoma počastvovan jer je, kao većina nas, i sam odrastao čitajući Morrisovog kauboja. Autor kaže da je za njega Talični Tom „više od sjajnog strip-lika koga je kreirao genije. On je i moj saputnik i prijatelj iz detinjstva.“ i ovo je sentiment kome je teško išta zameriti.
*A ko od nas nije? Ja sam, čak, uspeo da u osnovnoj školi budem ona vrsta snoba koja smatra i svima stavlja do znanja da su crtani filmovi o Štrumpfovima gruba, detinjasta simplifikacija Peyovog satiričnog strip-originala i koju kao takvu treba prezreti… Ko je mogao da zna da ću decenijama kasnije gledati igrani film o Štrumpfovima u bioskopu, potpuno od svoje volje i pri čistoj svesti?
Takođe je teško zameriti Bonhommeu što se svoje „čitanje“ Taličnog Toma izmestio iz glavnog toka i umesto da dobijemo jedan – možda i jako dobar – pastiš klasičnog Morris/ Goscinny vesterna, kakav nam, uostalom, poslednjih nekoliko godina pružaju Jul i Achdé u redovnom serijalu albuma, ponudio nam je jednu mračniju, moralno sivlju, po raspoloženju svakao tužniju pustolovinu čoveka bržeg od svoje senke. Da stavimo na stranu da je „Čovek koji je ubio Taličnog Toma“ zapravo malčice prevaran naslov – videćete zašto kad ovo budete čitali, ovo je svakako strip u kome odjavna pesmica „usamljeni kauboj sam ja, daleko od doma svog“ odjekuje jednom opipljivijom melanholijom, podsećajući da život revolveraša čuvenog po svojoj brzini, na kraju krajeva, nije samo pesma, igra i seks sa grupi-devojkama, nego stalna svest da ste neko koga svi znaju, uključujući one koji bi da vam, po svaku cenu, skinu glavu i tako se preko veze upišu na vrh top-liste.
Da odmah kažem, malo sam se i plašio da li će Bonhomme otići predaleko u „naturalizaciji“ Taličnog Toma, jer, ma koliko da volim Leonea i njegove apeninske kolege, nisam siguran da bi mi Talični Tom urađen u stilu dripačkog špageti-vesterna zaista prijao – jedna od najvećih vrlina Morrisovog stripa i njegovog glavnog lika bila je (i ostala i posle Morrisove smrti) to da imamo protagonistu koji je uvek besprekorno, sasvim idealizovano ČIST, sa nikada i ničim poremećenim osećajem za pravdu i pravičnost, a što je u pričama koje su se povremeno doticale sasvim ozbiljnih socijalnih, rasnih, istorijskih itd. pitanja, ma koliko komedijaška njihova postavka u osnovi bila, služilo kao važan moralni stožer oko koga je mogao da se plete komični i parodični haos.
Srećom, Bonhomme je naštelovan na pravu frekvenciju i mada njegov Talični Tom nije jedan-na-jedan prenesen iz Morrisovog stripa u „realistični“ svet – to bi bila prevelika tonalna diskrepanca i imali bismo lika koji bi delovao kao da hoda unaokolo sa mentalnim oštećenjem među svim tim drugim likovima što ipak imaju više slojeva i kontradiktornih dimenzija – on je svakako prikazan kao neko sa tim prirodnim osećajem za pravdu i čast, manje idealizovan, manje i idealan, na momente prikazan kao sklon i jakim nerviranjima što je svet takav kakav jeste a ljudi su takvi kakvi jesu – nesavršeni, skloni padu itd. – tu i tamo i blago arogantan, ali potpuno i bez ostatka častan, lojalan idealu pravde, čak i kada se čitava zajednica okreće protiv njega, neko sa stalnom svešću o „velikoj slici“ i tome da se male ljudske sudbine ne smeju žrtvovati radi privremenog mira u kući ako su nam usta puna nekakve pravde za sve.
Ono gde je Bonhomme pronašao svoju temperaturu i ugao je svakako pomeranje „žanrovskog perioda“ par decenija nizvodno, pa ako je Morris za kreiranje Taličnog Toma koristio filmske vestern-predloške iz tridesetih i četrdesetih, poput klasika Johna Forda iz ovog perioda, onda je Bonhomme, a što se donekle vidi i iz naslova, uzeo pozniju Fordovu fazu kao orijentir, notabilno film iz 1962. godine, Čovek koji je ubo Liberti Valansa. Naravno, nije u pitanju prepričavanje ovog filma, ali u vesterne je šezdesetih – ne samo italijanske – ušla ta ideja o preispitivanju moralnih pitanja i etičkom sivilu što vlada u zajednicama koje su izdvojene od kulture glavnog toka i bazirane, na kraju krajeva, na sili i praktično tribalističkim praksama njene demonstracije i primene. Onda su lagano stigli Italijani i Sam Peckinpah pa je odjednom čak i pozni deo karijere Howarda Hawksa – vesterni koje ja privatno veoma volim – delovao pomalo zastarelo, romantično i neusklađen sa revolucionarnim duhom šezdesetih. Bonhommeov strip smešta Talinog Toma upravo u kontekst gde sintagma „divlji zapad“ ne podrazumeva samo slobodu, jahanje beskrajnom prerijom, još uvek neprebrojna stada bufala i spavanje pod vedrim nebom, već, možda naglašenije, označava zajednicu u kojoj zakoni važe u mnogo labavijoj formi i gde je mnogo verovatnije da će se „pravda“ pronalaziti kroz spontanu, nasilnu aktivnost njenih najbučnijih pripadnika, nego kroz formalizovan pravni proces.
Već sam početka stripa je vrlo sugestivan, čak i ako ignorišemo uvodnu, fleš-forvard tablu koja nam pokazuje poznatu vitku figuru u farmerkama, žutoj košulji i sa crvenom maramom kako leži potrbuške u blatu dok neko izvan kadra slavodobitno uzvikuje „Ubio sam legendu! Ubio sam Taličnog!“. Hronološki, strip počinje tamnim, noćnim scenama kauboja koji jaše po kiši i pribežište traži u gradiću Forggy Twon gde, kako nas obaveštava znak na ulazu, „nošenje oružja nije dopušteno“. Bonhomme ne imitira Morrisov stil, pa time ni samu organizaciju table i mada on i sam koristi pravilne okvire za svoje panele i varira njihove dimenzije samo po širini, čuvajući skoro uvek istu visinu, prvi kadar na drugoj tabi zauzima čitavu polovinu stranice – nešto ekstremno retko kod Morrisa – uspostavljajući atmosferu jednim autoritativnim iskazom i puštajući ostatak stranice da nam nemo saopštava informacije ali i informiše nas o raspoloženju.
Ako je Talični Tom i u originalu bio prikazivan kao ćutljiv kauboj, čovek koji će radije slušati i govoriti samo onda kada je to zaista važno, ovde on deluje čak i pomalo mrzovoljno. Naravno, kiša i blato ničije raspoloženje neće učiniti sjajnim, a nemogućnost da zapali cigaretu – jer mu je duvankesa prokisla – a zatim susret sa navalentnim „fanom“ u lokalnom salunu, koji bi da testira Tomovu čuvenu brzinu u potezanju revolvera, sve ovo Bonhomme majstorski koristi da nam pokaže čoveka koji, pa, nije zaista srećan. Mirnoća Taličnog Toma u ovoj priči je mirnoća nekoga pomirenog sa sudbinom pre nego jednog budistički staloženog, idealnog sveca-sa-šeširom-i-mamuzama kakvog inače poznajemo, a kada i ta mirnoća bude načeta nerviranjem, počnemo zaista da verujemo da Tom neće dočekati kraj ove epizode na nogama.
Froggy Town je jedan od onih vestern-gradova u kojima glavnu reč vodi jedna familija i Tom ima tu (prirodnu) nesreću da njene članove odmah antagonizuje. Osnovan kao farmerska zajednica, gradić je zaprvo „procvetao“, ili se makar malo uvećao kada je jedan od starijih stanovnika otkrio zlato na svojoj zemlji, pa se tokom godina ovamo doselila masa lovaca na zlato, koji će po ceo dan provoditi na lokalnoj rečici, ispirajući mulj i nadajući se da će na rešetu koje koriste ugledati prepoznatljivo blistanje plemenitog metala. No, u poslednje vreme deluje kao da su zlatne žile u tlu uglavnom iscrpene i to dovodi do tenzija, a sin originalnog pronalazača, odabran, ili makar postavljen za šerifa, kao da nije sasvim dorastao zadatku zaštite zakona.
Jedini Tomov prijatelj ovde kao da je Doc Wednesday – jasna aluzija na Doca Holidayja i njegov prikaz od strane Kirka Douglasa u Sturgesovom kultnom Obračunu kod OK korala iz 1957. godine – alkoholom i duvanom skoro upropašćeni revolveraš koji jedini tvrdi da kapira Tomov život kao vestern-selebritija i jedini će mu se naći u pomoći kada stvari krenu da se ozbiljno zatežu sa lokalcima.
Isprva je Tom tretiran kao slavna ličnost ali kako slava ima svoju cenu, tako i građani uskoro počnu da ga mole da preuzme na sebe istragu o pljački poštanske kočije od pre nedelju dana u kojoj je veliki deo njihovog teško stečenog zlata nestao. Tom prilikom je i pratilac kočije ubijen a šerifu kao da je nemoguće da pronađe počinioca iako je jasno da je pljačku izvršio neki pripadnik lokalnog plemena starosedelaca.
Naš kauboj prihvata ovaj posao – najviše jer mu se čini da šerif i njegov brat zaista ne ulažu dovoljno truda da istraže incident u kome je jedan čovek ubijen – ali ovo, predvidivo, kreira dalju spiralu nepoverenja, tenzija, a zatim i nasilja. U skladu sa „revizionističkom“ vestern-agendom iz poznih pedesetih a zatim šezdesetih i ranih sedamdesetih, pravo zlo u ovoj priči nisu „spoljni faktori“, pogotovo ne „Indijanci“ koje lokalni naseljenici tretiraju sa vrlo autentično prikazanim rasističkim prezirom, već najpre sama zajednica, sklopljena oko seta proklamovanih vrednosti i istina koje se zatim, iza kulisa stalno krše i izneveravaju. Vesterni dvadesetih, tridesetih i četredesetih su u velikoj meri bili pozitivističke priče o granici i savladavanju njenih divljih izazova kako bi se uspostavili red i civilizacija, dok će ovi potonji pokazivati da divljinu ljudi nose u sebi i da ona buja i u uređenim društvima onda kada se zaboravi na važnost društvenog ugovora.
U skladu sa ovim, strip nema mnogo akcije i veliki deo narativa otpada na karakterne momente, ili scene velike tenzije i zle krvi koja se prosipa verbalno, sa Tomom koji će se u jednom momentu naći na sasvim drugoj strani od praktično čitavog grada koji ga je unajmio da radi za njega, ostajući nepokolebljiv – mada svestan da ovo možda neće preživeti – u stavu da linč i genocid nisu oruđa pravde, pozivajući se na institucije čak i u momentu kada je jasno da je sve jednu varnicu udaljeno od potpunog haosa.
Razrešenje stripa, iako blago didaktički izvedeno, zapravo ima osvežavajuće ličan nivo, sa zaranjanjem dublje u psihologiju samih antagonista i izvlačenje na površinu različitih aspekata situacije. Bonhomme beži od crno-bele podele uloga, dajući likovima više slojeva, tretirajući i romantičnu ljubav na jedan dosta zreo način, ali i dotičući se problema nasilja u porodici originalno i izvan uobičajenih klišea. Bio sam prilično impresioniran i time kako je prirodno prikazano da će Tom razumeti situaciju – iako sam u jednom momentu kaže da ne zna tačno koliko ima godina, time podsećajući da je u pitanju čovek koji zaista živi izvan ljudskog društva – i kako će njegovo ponuđeno rešenje delovati prirodno i pravično. Bonhomme je ovde obavio veoma dobar posao.
Jednako dobar posao je bez sumnje urađen i grafički sa umešnim pronalaženjem srednjeg rešenja između Morrisovog karikiranog stila i realističnijeg crteža, pogotovo u domenu likova koji ovde treba da budu višeslojniji, kadri da pokažu suptilnije, ponekada konfliktne emocije. Iako se mogu prepoznati karakteristične poze, grimase, pokreti itd., utisak je zaista da gledamo „zrelije“ verzije „taličnih“ predložaka, ali, svakako, pored povremenog korišćenja viših kadrova da se razbije simetričnost stranice, najveća razlika između ovoga i Morrisovog predloška je u ritmu pripovedanja. Bonhomme je ovde imao prostora da umakne Morrisovoj ultra-ekonomičnoj naraciji – strip je upola duži od stadnardnog belgo-francuskog albuma – pa su mnoge scene razbijene na više pojedinačnih kadrova, negde da bismo dobili tu atmosferu kontemplativne melanholije koja nas podseća na usamljenost čoveka-bržeg-od-svoje-senke, a negde da bi se akcija razdvojila na pojedinačne slike, kako bismo u nju ušli „dublje“ i bolje je osetili. Najveća zamerka koju mogu da uputim Bonhommeu je na kolor koji, iako raznovrstan, ume da deluje možda previše umireno. Možda je ovo samo stvar ukusa – ja sam detinjast čovek i volim žive boje – i, uostalom, možda je Bonhomme ovde namerno išao na taj smireniji ton, kako bi sve bilo u skladu sa melanholijom u osnovi ove priče.
Čovek koji je ubio Taličnog Toma je, dakle, prilično dobar strip i jedna razumna, sa osećajem napravljena varijacija na predložak za koji je malo reći da je klasičan. Talični Tom je svakako jedan od GLAVNIH vestern stripova pravljenih u Evropi u drugoj polovini XX veka – rame uz rame sa svim Bonellijima, Hermanima itd. – i to da je 2016. godine dobio priliku da makar na trenutak proživi jedan drugi život, i pokaže nam druge aspekte svoje ličnosti je duboko ispravna stvar. Ako znate engleski, album možete kupiti ovde, ali svaki će pravi patriota valjda prvo da posegne za domaćim izdanjem za koje ću vas, uz blagoslov, uputiti na Veseli četvrtak. Pa pozdravite mi DušMana.
