Unearth je horor serijal od deset epizoda čija je prva sveska izašla još negde leta 2019. godine, ali se u međuvremenu desila pandemija pa je priča okončana tek prethodne nedelje izlaskom poslednje epizode. Image Comics, uprkos svojoj veličini i popularnosti svojih naslova je svakako bio veoma jako pogođen problemima sa distribucijom koji su zadesili američko tržište tokom prošle godine, a kako je i ovo priča koja je izlazila u dve celine od po pet epizoda, sa pauzom od nekoliko meseci između dva „toma“, tako je i drugi deo krenuo da izlazi sa šestim brojem baš u Martu prošle godine da bi sedmi broj onda čekao do Avgusta da se pojavi.
Unearth nisu radili nikakvi anonimusi, već je naprosto u pitanju bila proverbijalna viša sila. Ovo su u tandemu pisali Cullen Bunn i Kyle Strahm, obojica sa solidnom ekspertizom u horor-žanru, Strahm prevashodno kao crtač serijala Spread koji je takođe za Image Comics radio sa scenaristom Justinom Jordanom. Bunn je, pak, neko ko se poslednjih desetak godina praktično nametnuo kao „glavni“ horor-scenarista u američkom stripu, radeći pored svog mejnstrim posla u Marvelu i DC-ju (Dark Horseu, Dynamiteu…) na svoj sili dužih i kraćih serijala koji su horor smeštali u razne podžanrove, od istorijsko-mitološkog (npr. Unholy Grail), preko vesterna (The Sixth Gun, a koji ga je praktično i proslavio), pa do „provincijskog“ horora u Harrow County. Sa Unearth sazrelo je, očigledno, da se radi i metafizički horor sa neskrivenim lavkraftovskim elementima i Bunn i Strahm su ovde podelili scenarističke dužnosti dok je crtač bio kalifornijski ilustrator i crtač murala, Baldemar Rivas kog Image Comics naziva „zvezdom u usponu“, a ovo mu je, koliko ja umem da se razaberem, prvi strip uopšte ili makar prvi za ozbiljnijeg izdavača.
Rivasov stil će biti verovatno prva stvar koja upada u oči kada otvorite neku od epizoda Unearth jer je u pitanju nešto što ne bih mogao nazvati „lepim“ crtežom. Naravno, kada imamo posla sa kosmičkim hororom koji buja ispod zemlje u meksičkoj i severnoameričkoj provinciji, lepota i nije prva stvar koja pada na um, ali Rivas je, recimo, sam kolorisao ovaj rad i Unearth, za moj ukus, pati od hladnog kolora, gde izbor nijansi (siva, bolesno zelena, oker, tamno narandžasta) već sam za sebe nije lep, a onda jedna kompjuterska uniformisanost boje postavlja dodatnu barijeru između mene i onog što je na tabli. No, da mi je Rivasov crtež bio sasvim neprihvatljiv, teško da bih iščitao svih deset epizoda ovog stripa…
Unearth počinje dosta zloslutno, sa dolaskom dve doktorke iz SAD u pratnji naoružanog pripadnika obezbeđenja u malo mesto u Meksiku, gde treba da se pozabave epidemijom nekakve neobične i nepoznate bolesti. Dečak Alejandro koji ima ulogu lokalnog vodiča je dosta dobro raspoložen, budući da je jedan od retkih, reklo bi se, pošteđenih od bolesti i da je okružen ljudima koji su vidno slabi i izmučeni. No, vrlo brzo se pokazuje da su STVARNO bolesni ljudi u ovom mestu daleko izvan granice onog što bismo očekivali od nekakve „normalne“ bolesti: u jednoj od prvih šokantnih scena Alejandro će doktorke iz Amerike uvesti u posebnu prostoriju da joj pokaže dva ljudska tela deformisana na potpuno neshvatljiv način, sa nabujalim, oteklim tkivom koje im je oduzelo skoro svaki element ljudskosti. Ovakva dehumanizacija likova me je namah podsetila na Uzumaki Junjia Itoa, i postavila ton za lavkraftovštinu koja će uslediti.
Ne znam, naravno, da li je to zato što su ovaj strip pisala dva odvojena čoveka, ali količina horor-motiva što se u njemu javjaju je možda i neočekivano velika. Jedna od dve doktorke, i to ona koja je nominalno šefica onoj drugoj, je osoba sa teškim posttraumatskim stresnim poremećajem na ime gubitka ćerke, tinejdžerke sa kojom je samohrana majka, vidimo to u flešbekovima, provodila dosta vremena, između ostalog igrajući igre FRP igre na tabli, i imala blizak, drugarski odnos. U njenim flešbekovima vidimo ćerku oblivenu krvlju, ali i njeno insistiranje da krv nije njena, a što sve, naravno ima zloslutnu konotaciju za ono što će se u stripu dalje događati.
Kako je u hororu normalno i očekivano da likovi rade stvari za koje mi mislimo da ih nikada u životu ne bi uradili, tako je i prvi važan događaj u zapletu Unearth to da doktorke, uz naoružanu pratnju za koju u početku mislimo da je privatna firma za obezbeđivanje, ali se posle pokaže da je u pitanju vojska SAD, silaze u veliku podzemnu pećinu jer postoje indicije da je bolest došla upravo odande. Moram da priznam da ovo nije naročito detaljno niti uverljivo objašnjeno i scenario se više raduje kombinaciji militarističkog mačizma i onostranih užasa što čekaju pod zemljom – a po uzoru na stari, dobri Aliens, naravno – nego što zaista pruža jednu objašnjivu i konzisnentnu priču u kojoj nemamo dileme u to zašto neki ljudi idu na neka mesta i zašto tamo rade neke, jelte, stvari. Bunn i Strahm kao da su se dogovorili da neće previše da se trude oko detalja narativa i da će nam servirati prepoznatljiva opšta mesta fantastičarskog horora ne bi li nas udobno uveli u svoju priču koja treba da kulminira jednom, ipak, metafizičkom komponentom.
Nije to uopšte neprijatno za čitanje iako se posle izvesnog vremena vraćate unazad da vidite da niste nešto propustili (niste), dok scenario utrpava scene koje kao da ste već gledali mnogo puta (jeste): susret sa tuđinskim organizmom u pećini koji izgleda malo i slatko ali svi znamo da su takvi najopasniji, korišćenje napredne tehnologije da se vojska razabere u pećinskim hodnicima, a što postaje izvor dodatnog stresa i tenzije kada postane jasno da oprema izveštava o stvarima koje ne bi trebalo da su moguće, konačno, naletanje na gigantski, decidno neočekivani oblik života koji napada bez najave, a posle toga na malu, jezivu devojčicu što se tek tako zatekla na mestu do kog su se naši junaci spuštali konopcima, sve noseći na sebi skafandre sa sopstvenim rezervama vazduha kako bi izbegli mogućnost infekcije.
Da ova hrpa klišea nije toliki problem zaslužan je svakako i Rivas čiji crtež iako ne postaje zaista „lep“, odrađuje solidan posao u pripovedanju, dajući nam jasne situacije koje se nižu dobrim tempom. U ovom momentu Unearth ostavlja utisak solidnog obroka brze hrane, ako već nije u pitanju propisan obrok od tri jela, i svakako pričamo o stripu sa energijom, tenzijom i dovoljno veštine da nas intrigira i vuče napred.
No, moram priznati da posle određene tačke scenario kao da počinje da gubi ideju šta je tačno trebalo da se radi sa svim tim motivima koji su uvedeni. Jedan od primetnih detalja je taj da Unearth kroz epizode kao da ne može baš sasvim da se odluči ko je ovde protagonista , skačući od lika do lika, napuštajući ih i prelazeći dalje na one za koje je u početku delovalo kao će biti puko topovsko meso. Ne kažem da ovo nije možda i časna ideja da se pobegne malo od horor-stereotipova u karakterizaciji i ponudi nam se malo osveženja, ali sa jedne strane se čini donekle neobičnim da to radite kada ste drugde već igrali na kartu nizanja stereotipa za stereotipom (otkud odjednom prevratničke ambicije baš u domenu karakterizacije?), a sa druge to čini da prethodna artiljerijska priprema odrađena sa likovima i karakterizacijama bude sasvim bespotrebna. Doktorka koja pati za ćerkom i ima halucinacije vezane za nju na kraju ne bude uopšte bitan lik, a njena koleginica i njen strah od visina i zatvorenih, klaustofobičnih prostora takođe uopšte nisu bitni za priču do njenog kraja. Lik koji se negde od polovine nameće kao onaj što ćemo ga pratiti prema kraju je priču započeo kao potpuno bezkarakteran jedan-od-vojnika koji ginu u sasvim solidnom broju, a komandant cele vojne operacije, koji je na početku predstavljen kao zabavan kliše, odjednom prema kraju dobija dublju, humanizovanu karakterizaciju.
Rezultat svega ovoga je da je čitanje Unearth prilično depersonalizovano iskustvo, sa, barem za mene, veoma malim emotivnim ulogom u likove – od kojih mnogi imaju imena, kratke biografije itd., što sugeriše da bi trebalo da mi je stalo do njih – ali je makar ta „glavna“ komponenta stripa, taj metafizički horor, odrađena inspirisano i uspela je, za moj groš, da u priličnoj meri spase ovaj čitav projekat.
Rivasov crtež, ponovimo, ne postaje zaista lepši kako strip ide dalje, ali on crta evokativne, uznemirujuće prizore u kojima ljudi bivaju apsorbovani u gigantski organizam i pretvarani u njegova tkiva i organe. Ovo je mesto na kome Unearth dobija svoj „centralni“ motiv – negde oko polovine priče, zapravo – i otresa se drugih formi horora, da bi nam pokazao apokalipsu koja, kako to i mora da bude, ne samo da deluje potpuno neizbežno već i sasvim izvan našeg poimanja dobra i zla. Organizam oko kog se čitava priča vrti je toliko veliki, toliko star, toliko kosmički moćan da ljudske preference i ideje o nekakvim našim sudbinama uistinu deluju smešno kada se stave naspram njega. Strip ovo uspeva da proda sasvim spretno, pogotovo jer se ljudima koji nisu sasvim apsorbovani u taj kolektivitet dopušta neka mala mera autonomije da ovim drugima prenesu ideju da se radi o nečem što možda izgleda strašno ali zapravo je ne samo neizbežno nego i na kosmičkom nivou ispravno, gde više puta svi govore o biću kao o „bogu“ a svom sadašnjem stanju kao o nekakvoj aproksimaciji raja.
Naravno, taj kontrast između stvari koje vidimo – a koje su nam odvratne na jednom vrlo somatskom nivou, sa tuđinskom anatomijom što apsorbuje ljude i prividom njihove autonomije – i te kvazireligiozne naracije koju dobijamo do konvertovanih jeste još jedan horor-kliše ali je ovde prilično dobro plasiran, sa Rivasom koji pri kraju stripa dobija priliku za crtanje nekih spektakularnih i spektakularno tuđinskih scena, ali i sa samom pričom koja konačno zaista napušta pretenzije da ikako priča o likovima i ljudima, i pretvara se u jednu maltene esejističku eksploraciju koncepta „starog“ bića koje nije „zlo“ u onom nama prepoznatljivom smislu već naprosto toliko veliko, moćno i dugovečno da ljudi za njega jedva da figurišu kao prepoznatljiva forma života. Ovo je lavkraftovski motiv u svojoj, jelte, ogoljenosti, ali ispisan i iscrtan sa dosta nadahnuća i energije, i finalnom scenom koja svojim antiklimaksom fino uspeva da spoji taj ljudski inat pred nedokučivom pretnjom, ali i konačni beznačaj tog inata i ljudskosti kao takve.
Unearth dakle nije izvrstan strip i u nekim elementima je zapravo i slabiji nego što mi je prijalo, ali su trojica autora od hrpe klišea sa kojima su krenuli uspeli da stignu do toga da ova pripovest ne bude samo demonstracija zanatske veštine u baratanju kišeima, već ipak da dobaci do te velike slike i da nam ta slika, na kraju, na trenutak legitimno oduzme dah. Pritom, ovo je strip koji se čita izuzetno lako i brzo – a što je ironičan kontrast u odnosu na to koliko je dugo izlazio – i to je njegova velika prednost jer ritam kojim se ređaju slike i motivi uveliko pomaže da se ono što se na kraju ispostavi kao nevažno, proguta na brzinu ne bi li se stiglo do onog gde je jasno da su se i sami autori malčice stresli, svesni da su opisali kraj sveta koji je – zaista – strašan u svom odsustvu dramatike. I to je lepo.
