Da se podsetimo: prvi nastup na ovogodišnjem Ring Ring festivalu na kome nije bilo žena na bini bio je tek Volcano the Bear u Drugstoreu u Petak skoro pa oko ponoći. Posle toga ni jednu ženu nismo videli, što je malo poremetilo sjajnu rodnu ravnotežu prvog dela festivala. Poslednje veče, održano u Muzeju nauke i tehnike je, hvaljen Alah, dosta toga učinilo na uspostavljanju balansa. Večeras smo gledali i slušali muziku koju su (gotovo) isključivo osmislile i izvodile žene i ta muzika nas je (uz određene ograde do kojih ćemo doći izvanredno zaobilaznim i dosadnim putevima) pošteno protresla i razgalila.
Ali evo, dobar deo večerašnjeg nastupa su mi se kroz glavu vrzmale sumorne reči Chrisa Cutlera iz nedavnog Jazzin intervjua, a koje su se ticale njegove percepcije savremene akademske muzike i koje se mogu svesti na uvodnu rečenicu „Koliko ja to mogu da vidim, tu vlada mrtvilo“.
Daleko od toga da je večerašnje izvođenje kompozicije/ performansa/ instalacije Magnetik bilo mrtvo ili da tu nije bilo potentnih ideja i, što je važnije, jakih, ubedljivih zvukova i snažne muzike, ali činjenica je da sam hteo-ne hteo sve vreme imao blagi utisak da je količina teorijske artiljerijske pripreme odrađene za potrebe ovog dela u priličnoj meri prevazišla praktične implikacije njegovog izvođenja.
Evo otprilike kako ja to vidim: Jasna Veličković, Nora Mulder i Clare Gallagher su sve akademski obrazovane žene sa velikim interesovanjem za muziku koja izlazi iz domena klasične notacije i tradicionalnog instrumentarija. Imaju iza sebe godine i decenije što pisanja što izvođenja avangardne, eksperimentalne ili, naprosto nove muzike i naravno da je njihov zajednički nastup, koji je pre svega osmislila i, ako se taj izraz ovde može upotrebiti, komponovala Jasna, bio jedno interesantno izviđanje teritorija izvan kontrolisanih i nadziranih granica zvuka. Veličkovićeva je već godinama zainteresovana za interakciju magnetnih polja sa akustičnim zvučnim izvorima i za potencijal kontrolisanja i transformisanja zvuka koji se u ovoj interakciji rađa i Magnetik je komad koji ova njena interesovanja dovodi u živu praksu, sa sve elektromagnetima/ kalemovima koje je autorka sama konstruisala.
Pored pomenutih magneta, osnovni izvori zvuka su jedno staro, lepo cimbalo doterano za ovu priliku iz Novog Sada, kao i metalna ploča okačena o metalni okvir. Set mikrofona, par digitalnih pedala kod Nore Mulder i Apple računar na stolu dopunjeni su i kompletom zvučnika raspoređenih u krug oko publike, čiji je miks bio u nadležnosti Clare Gallagher smeštene u dno sale, za miksetu. Ovo je, inače bila svetska premijera ovog komada pred publikom.
Prvi deo nastupa bio je izuzetno tih, sa gotovo stidljivim približavanjem magneta žicama cimbala i jedva čujnim harmonicima preko električnog brujanja. Dve žene iznad cimbala su delikatnim pokretima prizivale avetinjske zvuke vezane za minimum mehaničkog rada i oživljene magijom elektromagnetnog polja.
Međutim, budimo za trenutak cinične svinje (jer, šta smo drugo uopšte ispod ove maske brkate civilizovanosti?): ne samo da su ovakvi i slični eksperimenti sa zvukom u domenu akademske muzike stari nekoliko decenija nego i, ako ste ikada gledali snimak Džimija Hendriksa kako gazi svoju wah-wah papučicu i okreće gitaru prema pojačalu ne bi li izazvao fidbek i pokretima celog tela ga modulirao i kontrolisao – videli ste svu ovu teoriju i praksu izvedenu značajno intuitivnije i eksplozivnije još krajem šezdesetih godina prošlog veka.
Nisam mogao da se, u tom kontekstu ne setim još jednog intervjua koga je objavio Jazzin povodom Ring Ring festivala, doduše prošle godine u kome je Paul Lovens, doduše objašnjavajući odvajanje evropske improvizacije od američkih free jazz uticaja rekao: „Nije bilo nikakvog racionalnog procesa u ovome. Kao kada ptica spazi crva, tako smo ga i mi samo zgrabili. Odgovor je ponovo: sledi svoje instinkte. Razmišljanje donosi sumnju: ovde nije bilo nikakve sumnje.“
Upravo taj neki kontrast mi je u misli došao gledajući Noru Mulder i Jasnu Veličković kako sve glasnije i odrešitije pobuđuju žice cimbala raznim tehnikama i pokreću magnete po prostoru oko njega: ono što ova kompozicija pokušava prvo teorijski da postavi a zatim i eksperimentalno potvrdi, evropski (i ne samo evropski) improv muzičari rade više od trideset godina unazad – intuitivno, eksperimentišući sa instrumentima, zvukom i tehnikama. Na kraju dana, mislim, važno je šta se čuje a ne teorija koja stoji iza tog zvuka.
I onda u tom smislu, imam utisak da je večerašnji performans bio za nijansu previše naklonjen laboratorijskom ugođaju eksperimentisanja u okviru tačno zadatih parametara i da je možda moglo da u njemu bude više spontanosti, više improvizatorskog nagona za hvatanjem dobrih prilika u letu i sviranjem po sluhu i raspoloženju. Ovako, komad je imao jasno odvojene segmente koji su, reklo bi se, prelazili jedan u drugi na osnovu unapred zacrtane dinamike, a manje zato što su konsekvence do tada isprobanih motiva i tehnika zadovoljavajuće ekstrapolirane i ispitane do krajnjih dostupnih granica.
Znam da sada zvučim negativnije nego što se zaista osećam: Magnetik je meni veoma prijao jer je u pitanju baš ona vrsta elektroakustike kakvu najviše volim: muzika koja nastaje tačno na sredini između autorske (namere uspostavljanja) kontrole i stohastičkog haosa koga diktira oprema što se nikada ne da sasvim kontrolisati. Uzbudljivo je bilo gledati i slušati kako iz avetinjskih harmonika sa početka polako izranjaju jaki zvuci, zaprljani prirodnom distorzijom, pa onda uživati u jednom dugačkom segmentu gde je Nora Mulder komadima gaze pobuđivala žice cimbala na oscilovanje a Jasna Veličković mamila moćne glacijalne tonove iz obešene metalne ploče i obližnjeg mikrofona. Ovaj deo je bio čist kao suza, zvučno i koncepcijski sa Mulderovom koja je uzdržano ali zato efektno koristila DigiTechovov Whammy pitchshifter da sve zvuke natera u klizanje nagore ili nadole po skalama.
Sa razvojem izvođenja zvuk je postao gušći i dublji i ja sam se našao u dosta neobičnoj situaciji: korišćenje Macbooka za semplovanje cimbala u realnom vremenu i podvlačenje digitalnih lupova pod živu svirku je definitivno podebljalo zvučnu sliku i dalo lepu dinamiku muzici ali je istovremeno potpuno poremetilo inicijalno čist i sveden koncept interakcije akustičnih izvora zvuka i magneta pa mi je u intelektualnom smislu delovalo kao blaga izdaja suštine ovog komada i pomoćna tehnika za slučaj da osnovni zvučni program ne bude dovoljno snažan. Iz kraćeg i srdačnog razgovora koga sam imao sa Norom Mulder posle nastupa (gde sam joj arogantno i svinjski sugerisao da posluša ili još bolje pogleda neki nastup Keitha Rowea) stekao sam utisak da je i ona mislila da je ovo semplovanje najpre dodato u kompoziciju da bi joj se produbila zvučna slika (i možda produžilo trajanje) iako se nije previše uklapalo u čistotu originalnog koncepta.
No, s druge strane, kompoziciju nismo pisali ni ja ni Nora Mulder, Jasna je autorka i na njoj je, dakako da izabere tehnike, strategije i pristupe. Činjenica je da je od trenutka uvođenja lupova u zvučnu sliku Magnetik postala prilično prijatan power electronics komad, ne toliko bučan da bih ga uporedio sa CCCC ili sličnim autorima, ali opet na sličan način fluidan, sa dobrim odnosom mehaničkog ponavljanja koje obezbeđuje digitalni sekvencer i neprekinutog improvizovanja uživo, sa magnetima, cimbalom i mikrofonima. Pred sam kraj nastupa, Jasna je izvukla nekoliko ljudi iz publike – Ivana Jevića, ali i Džonija, urednika Jazzina, te još mislim dvoje – podelila im magnete i uputila ih svakog na svoj mikrofon, da pokretima ruku dodaju svako svoj sloj zvuka u proključalu masu.
I ovo je bilo odlično. Clare Gallagher je ovde konačno iskoristila kružni setap zvučnika a nasumičnost zvuka koji su proizvodili „neobučeni“ muzičari je izuzetno dobro legla uz ono što su i dalje radile Mulderova i Veličkovićeva. Toliko, čak, da sam poželeo da su ovi ljudi u igru uvedeni ranije a možda za račun skraćivanja srednjeg dela nastupa koji se previše oslanjao na lupove. Ponovo, daleko od toga da mi nije prijalo bilo šta što su ove tri žene radile, ali u mojoj nekoj klasifikaciji iskustava, način na koji su improvizovale sa magnetima, cimbalom i pedalama spada u entry level improvizaciju i mislim da bi im svima izuzetno koristilo da provedu jedno godinu dana kaleći improvizatorske tehnike (ali pre svega razmišljanje) u sudaru sa „pravim“ free improv muzičarima, na primer sa ImprovE ekipom. Da ne bude zabune, meni je ovo zvučalo dobro, ali mislim da bi mu mnogo dodalo da ima više zen ispražnjenosti u pristupu, dakle jači naglasak na spontanosti, prepuštanje zvuku da vodi priču umesto praćenje unapred zacrtanog pravca čak i kada se pokazuje da neke stvari uživo nisu toliko efektno koliko se to činilo na probama.
Ali molim da se ove moje blage i dobronamerne kritike shvate tek kao dokono promišljanje dokonog čoveka. Na nivou zvučnog iskustva, Magnetik mi je apsolutno prijao i, dok ovo kucam, preslušavajući snimak nastupa, ispunjen sam veoma pozitivnim senzacijama i ne smeta mi ni sempler ni pomalo napadan Whammy. Buka je, na kraju krajeva, lekovita kada se uzima u pravim dozama a večeras sam pravu dozu definitivno dobio.
JuTjub:
Ksenija Stevanovic announicing Magnetik @ Muzej nauke i tehnike, Ring Ring Festival, 27 May 2013
Jasna Velickovic, Nora Mulder, Clare Gallagher, Magnetik @ Muzej nauke i tehnike, Ring Ring, 27/5/13
