Pogledao sam Jukti, Takko Aar Gappo, odnosno „Razum, debata i priča“, poslednji film jednog od najuticajnijih posleratnih indijskih, i pogotovo bengalskih autora, po imenu Ritwik Ghatak.
Ghatak je neka vrsta renesansne figure u Indijskoj posleratnoj umetnosti, svestrani autor koji je ne samo ostavio veoma značajan trag u pozorištu i na filmu, kao pisac, režiser i glumac, već i kao teoretičar i predavač čija su učenja uhvatila dubok koren i u primetnoj meri oblikovala razmišljanje i rad narednih generacija stvaralaca. Ghatak je bio i ona vrsta intelektualca koja je smatrala da je bavljenje „javnim dobrom“ i, da budemo direktni, politikom, ne samo mogućnost za već i dužnost jednog intelektualca pa je do momenta kada je isključen iz Komunističke partije Indije 1955. godine bio vrlo aktivan u Pozorišnoj asocijaciji naroda Indije, a koja je u suštini bila kulturni „front“ partije i, još za vreme britanske okupacije, predvodila kulturno buđenje u Indiji i pozive na oslobođenje.
Ghatak je tokom četrdesetih i pedesetih pisao pozorišme komade koji su se jednim važnim delom bavili rak-ranom nanesenom velikoj državi podelom kojoj su Britanci kumovali napuštajući svoju koloniju, na Republiku Indiju i Pakistan, što će ostati njegova tema do kraja stvaralačke karijere.
Filmski rad započeo je kao glumac i asistent režije početkom pedesetih, ostvarujući brzo jaku reputaciju na ime osobenog pristupa kinematografiji, sa kombinacijom jednog vrlo naturalističkog, maltene dokumentarističkog pristupa savremenim socijalnim i političkim pitanjima, ali i izrazito alegoričnog, simbolikom nabijenog rada koji se u velikoj meri oslanjao na religijske koncepte i folklorne stilizacije.
Ovo ga je dovelo i do pozicije predavača na Institutu za film i televiziju Indije i zapravo je najveći deo Ghatakovih ideja i ideologije zaživeo – i dopro do internacionalne publike – kroz rad ne čak ni njegovih studenata, koliko još kasnije generacije indijskih filmadžija koji su učili na njihovim delima. Sam Ghatak nije imao mnogo komercijalnog uspeha sa svojim filmovima – što nije preveliko iznenađenje jer su bili izrazito artistički nastrojeni i mada namerni da komuniciraju sa demosom, bez ambicije da mu se ulaguju – ali je od devedesetih godina prošlog veka, pogotovo u eri digitalizacije starih fimova i njihovog reizdavanja u DVD formatu, njegovo stvaralaštvo konačno doprlo do šireg gledališta i prepoznato kao strastveno, neposredno, višeslojno i – uticajno.
Nažalost, Ghatak, koliko umem da kažem, nije čak ni dočekao premijeru svog poslednjeg filma jer je Jukti, Takko Aar Gappo, iako snimljen 1974. godine, u bioskope ušao tek Septembra 1977. godine, godinu i po dana nakon njegove smrti. Indijska država je svog filmmejkera ovenčala nagradom Padma Šri 1970. godine, ali izgleda da ipak nije sve išlo kao po loju.
Ovo je svakako šteta jer je Jukti, Takko Aar Gappo svojevrsni sažetak Ghatakovih interesovanja, tema i opsesija što su se provlačile kroz skoro trodecenijsku kreativnu biografiju, film koji veoma smelom, naturalističkom prikazu jednog politički i socijalno osetljivog vremena, pridružuje ne samo kompleksan sloj religijskih slika i aluzija, povezujući naizgled beznaporno aktuelni dijalektički haos u kome se država, posebno Zapadni Bengal, nalazila, sa istorijskim i mitološkim motivima prelomljenim kroz intelektualnu diskusiju (debata iz naslova filma pojaviće se više puta u samoj radnji) ali i ironičnim portretom „slomljenog“ intelektualca koji svoju socijalnu impotenciju na kraju dovodi do apsurdističkog ali dirljivog, pa i plemenitog – koliko god besmisleno bilo – žrtvovanja idealu boljeg sutra.
U Jukti, Takko Aar Gappo Ghatak igra ne samog sebe ali lik po imenu Nilkantha Bagchi je sasvim očigledno njegov alter-ego, jedna parodirana, gorko komična verzija samog Ghataka koji se našao na kraju svog životnog puta, ili makar na kraju ideologije koja ga je kroz život vodila. Kao i sam Ghatak, Bagchi je (sad bivši) javni intelektualac koji se gorljivo zalagao protiv podele Indije i razdvajanja bengalske celine na ono što danas znamo kao Zapadni Bengal i Bangladeš. No, ovo saznajemo tek docnije u filmu jer na samom početku vidimo Bagchija kako pijan leži na podu iznajmljenog porodičnog stana dok se žena i sin spremaju da ga – zbog njegovog alkoholizma i raspikućstva – napuste. Supruga, Durga, jedna duševna ali snažna i praktična žena mu nedvosmisleno stavlja do znanja da se od njega ne očekuje da ih traži jer je jedini način da ona radi svoj posao nastavnika u školi i da njihov sin, Satya izraste koliko-toliko normalno, taj da budu daleko od Bagchija.
Ovaj je sa time pomiren ali moli ženu da mu makar ostavi knjige i ploče jer je to jedino što mu od svega u kući nešto znači. Ona veli da to neće učiniti jer će ih on ionako prodati da bi kupio vino, a da će njihov sin svog oca mnogo bolje upoznati preko baš tih knjiga i ploča koje su ga tako presudno formirale ranije u životu.
Nakon ove, vrlo upečatljive rane scene koja snažno utemeljuje socijalnu komponentu filma, Jukti, Takko Aar Gappo se transformiše u svojevrsni on the road narativ gde Bagchi luta prvo samom Kalkutom a zatim i provincijom, u društvu neobične grupice „sledbenika“ koji svi imaju različite „uloge“ u njihovom odnosu ali i predstavljaju različite aspekte Bagchijevog poimanja aktuelne realnosti. Kako se film događa u periodu prve pobune Naksalita – radikalne levičarske, maoističke organizacije koja i dan-danas vodi gerilski rat za oslobođenje dela teritorije Indije, uključujući Zapadni Bengal – započete 1969. godine na lenjinov rođendan, tako je i pozadina na kojoj se ova čudna odiseja odvija protkana političkim proklamacijama i revolucionarnim žarom.
No, Ghatak je, iako njegov lik i sam više puta u filmu lamentira nad razdvajanjem bengalskih teritorija, u jednom momentu eksplicitno pitajući šta je Bangladeš zapravo dobio svojom nezavisnošću, sklon da ovu borbu posmatra iz jedne više, možda plemenitije, svakako i – u najboljem smislu te reči – naivnije perspektive, spajajući realpolitičke i ideološke diskusije sa simboličkim i religijskim ravnima narativa.
Reka kao simbol razdvojenosti je sasvim očigledna slika i zapadnom gledaocu, kao što je i simbolika mlađe generacije koja će naslediti umorne, polomljene intelektualce koji su decenijama pričali jedno isto i nisu ništa postigli: ovo vidimo i po tome da se Baghcijev sin – a koga igra Ghatakov sin u jednom eksplicitnom podsećanju da je ovaj film sažeta, parodična biografija njegovog tvorca – zove Satya, a što i na Sanskritu i na Bengalskom znači „istinito“, dok je mlada devojka koja je došla iz Bangladeša i traži pribežište u Bagchijevom stanju doslovno par minuta pre nego što će ga gazda iz istog izbaciti, pa mu se ona pridružuje u odiseji, nazvana Bangabala – ćerka Bengala, a koja će ne samo lepotom i pesmom simbolizovati nadu u bolje sutra već i delovati kao „lepak“ između različitih etničkih i socijalnih grupa simbolizovanih drugim likovima. Možda najeksplicitnije simbolički ali najmanje očigledno zapadnom gledaocu, sam Bagchi nosi ime Nilkantha a koje je jedno od imena Šive – naravno Durga, Bagchijeva supruga nosi ime Šivine žene – a Šiva je opet u Hindu mitologiji između ostalog zapamćen kao bog koji pije otrov koji dolazi iz okena a kako bi zaštitio kosmos od nestanka. Ova igra simbola uveliko kontekstualizuje Bagchijev alkoholizam i satirizuje sliku intelektualca-pijanca i njegovu izjavu da je vino koje pije – „poreklom iz njegove zemlje“ – nektar.
Finale filma sadrži diskusiju o marksističkom dijalektičkom istoricizmu i sasvim hladnu, stilizovanu borbu policije sa Naksalitima, gde mehanika a ne ljudi vodi glavnu reč, u kojoj će Bagchi završiti svoj put, prosipajući flašu direktnou kameru, predajući na taj način simbolički dužnost samom gledaocu. Ovo je, kao i mnogo toga drugog u filmu vrlo direktna, neposredna poruka, ali ona pleni svojom iskrenošću, posebno jer deo središnjice otpada na impresivno snimljenu i montiranu ritualnu folklornu predstavu u selu blizu granice koja pravi sponu sa istorijom i mitologijom, slaveći tradiciju danas potpuno bačenu u zapećak. Bagchi tokom filma mnogo puta ponavlja da sve gori, da univerzum gori, da on sam gori, da je vreme u kome se nalaze vreme nereda, konfuzije, prenoseći skoro doslovno lament svog autora nad modernim trenutkom, ali i predstavljajući njegov sopstveni životni opus i rad kao nešto što će na kraju dana biti beznačajno i zaboravljeno.
No, Jukti, Takko Aar Gappo, uz svu tu gorčinu nije i ogorčen film, naprotiv, on ima mnogo humora – velikim delom u Ghatakovim manirizmima i potkazujućim gestovima kojima skoro da ruši četvrti zid i na momente kao da namiguje samoj publici – ali i odvaja mnogo vremena za dugačke prikaze prirode, kostima, maski, koreografija… Muzika Ustada Bahadura Khana je svakako jedan od najupečatljivijih elemenata produkcije, gde je ovaj cenjeni svirač saroda – i jedno kratko vreme profesor indijske klasične muzike – napisao nekoliko snažnih pesama ali urnebesno perkusionističkih plesnih komada, za koje su odvojene dugačke, neprekinute scene pevanja i plesa.
Jukti, Takko Aar Gappo je bez sumnje obavezan za svakog koga interesuje indijski – i šire, azijski – film, ali i više od toga, jedan snažan, vrlo autorski filmski iskaz napravljen od strane čoveka koji je pred kraj života svodio račune i verovatno se pitao da li je na kraju sav njegov napor angažovanog intelektualca, post-modernog umetnika, teoretičara i podučavaoca drugih imao ikakvu vrednost. Neki će napisati memoare da bi sa sobom prodiskutovali o ovome. Ritwik Ghatak je umesto toga snimio film, prikazujući sebe kao olupinu koja se naziva imenom boga i truje alkoholom, ali koja nije zabravila da se smeje niti da se nada da će ipak, budućnost biti svetlija. Danas, naravno, znamo da nije to zaista postala, ali to ovom filmu ne oduzima njegovu snagu i raskoš.
