Pročitao sam stripovanu biografiju jednog od najvažnijih francuskih vajara u novijoj istoriji, Ogista Rodena. Rodin: Fugit Amor, An Intimate Portrait je izdao NBM, američki izdavač specijalizovan za biografske grafičke romane čije sam neke prethodne slične radove čitao i nisam ostao PREVIŠE impresioniran,a u pitanju je prošlogodipnji prevod na Engleski originala koji je 2019. godine izašao u Francuskoj za izdavača 21g koji se, takođe, specijalizuje za biografske grafičke romane. Ova je konkretna publikacija i finansirana od strane Rodenovog muzeja u Parizu i kao takva predstavlja jedan pre svega dokumentaristički produkt koji najvažnije momente i teze iz života velikog skulptora predstavlja vrlo sažeto, bez previše dramatizacije i ugađanja strip-medijumu. Kao takva, ona nije izvrstan strip, ali je svakako jednostavna i brza prečica da se nešto sazna o životu važnog umetnika.
Roden je, kao što znamo, radio na prelazu iz stoleća u stoleće i bio vajar koji je isprva trpeo nerazumevanje i veoma ozbiljnu materijalnu oskudicu na ime svog osobenog stila što je išao nasuprot u to vreme popularnom svetonazoru. Skulptura u Evropi, a svakako u Francuskoj tog vremena, kao medijum izrazito pogodan za dekorisanje javnih prostora – zgrada, fasada, kapija, antrea itd. – bila je shvatana kao umetnost koja treba da impresionira monumentalnošću, volumenom, da ostavi utisak snage i moći, a Roden je već u ranim fazama svoje karijere bio na potpuno suprotnim pozicijama. Strip ga i sam prikazuje kao dečačića koji majci pomaže da napravi uštipke od testa u kuhinji i dok majka radi u uobičajenom „bezobličnom“ modusu, mladi Ogist od testa pravi ljude sa glavama, udovima i telima u različitim pozama.
Već u svojim dvadesetim godinama, Roden će insistirati na tome da je priroda ono što je zaista čudesno i da umetnost treba da je izražava, ali njegov rad nije bio zasnovan na imitiranju „prirodnih“ vajarskih dela, već pre svega na izražavanju nutrine svojih modela. Nasuprot u to vreme modernoj skulpturi koja je forsirala idealizovane i konsekventno srazmerno bezlične ljudske figure sa praznim izrazima lica, Rodenove su skulpture pravljene da izraze unutrašnji život, pokažu emociju i licem ali i pozom, modelujući svaki deo tela tako da bude deo „poruke“. Bazirajući svoj rad prvo na skicama koje će sam praviti a onda i na fotografijama, Roden je dobar deo svoje mladosti proveo u siromaštvu i neprepoznat, snalazeći se kroz poslove vezane za dekorativnu umetnost i moleći uspešnije umetnike da ga preporuče potencijalnim klijentima.
Sam strip formatira ovu biografiju kroz tri dela, nazvana po tri ključne žene u Rodenovom životu i, uzimajući u obzir da je u pitanju umetnik čiji je čitav raison d’être bio da se unutranji život odrazi u finalnom umetničkom delu, ovo je i sasvim fer pristup.
Da bude jasno, Roden je, kao i mnogi veliki umetnici, pa i geniji u drugim oblastima, bio nešto manje „uspešan“ kao osoba, odnosno, čitanje njegove biografije vas može podsetiti i na to kako je ne jedan umetnik tokom najtežih godina svoje karijere žrtvovao ne samo sopstveni život i zdravlje umetnosti već neretko i dobrobit sebi bliskih osoba. Rose Beuret, Rodenova prva velika ljubav i zatim životna saputnica – iako je nije oženio zabrinjavanjuće dug niz godina i zapravo su se uzeli tek nekoliko meseci pre nego što će oboje umreti – je prikazana sa dosta nijansi, prvo kao mlada šnajderka koja pada na šarm već tada harizmatičnog umetnika a kasnije i kao žena koja uz njega ostaje čak i kada ovaj vrlo neprijatno ignoriše realnost životne situacije u kojoj se nalaze, da ne pominjemo da je kasnije dugo i dosledno vara. U jednoj sceni u stripu, Rose mu kaže da je trudna, a njegov odgovor je da mora da se vrati u svoj atelje i da nastavi da radi.
Naredne stranice/ godine prikazane u stripu su posebno teške jer vidimo kako Roden praktično napušta svoju ženu i sina na neko vreme, nominalno u potrazi za poslom ali zaista pre svega jer nije siguran da može da ih gleda kako nemaju šta da jedu i u nadi da će se već nekako snaći bez njega.
Strip ne pokušava da udari nekakvu glazuru preko lika i dela ovog umetnika i mada se ne može reći ni da ga osuđuje, sasvim časno se prikazuje činjenica da je Roden išao uglavnom tamo kuda ga je vodila inspiracija a da je briga za najbliže okruženje bila od sekundarnog značaja.
Druga velika žena u Rodenovom životu bila je Camille Claudel, koju je upoznao dok je imala svega 18 godina a on već bio stariji, oženjen čovek i otac maloletnog deteta i mada bi njihova veza koja je potrajala decenijama na različite načine danas bila povod da se umetnik Tviteru izvinjava otvorenim pismima za svoju toksičnu muškost, iskorišćavanje mladih osoba i generalnu ekspoataciju svoje privilegije kao muškarca i već cenjenog vajara, fer je i to da strip prikazuje ne samo da je inspiracija koju je Roden dobio od mlade, strastvene devojke bila značajna za njegov rad, već i to da ona sebe nije videla samo kao mladu i glupu žrtvu matorog predatora. Naprotiv, iako Claudelova u kasnijem delu stripa i sama pokazuje da je frustrirana njihovom vezom koja je (javna) tajna i Rodenovim insistiranem da ne može da povredi Rose kojoj svakako mnogo duguje – a što je zreo i višeslojan prikaz situacije koja je u životu, jelte, prilično uobičajena – ne propušta se da se pokaže da je devojka i sama izrasla u vrsnu vajarku kojoj, doduše, dosta koristi što je proteže u tom trenutku jednog već nacionalno obožavanog umetnika, ali koja ovu poziciju nije osvojila bez autentičnog umetničkog dara. Zna se da je Roden nakon što je postao direktor Odeljenja za skulpture Nacionalnog udruženja za lepe umetnosti, tražio od Claudelove da izvaja njegovu bistu pa je ona potom i izložena na ulazu na izložbu Udruženja, u Palati na Marsovim poljima i mada strip pokazuje da drugi umetnici kritikuju ono što smatraju samozaljubljenošću i nepotizmom, istina je i da je Kamilin rad brzo biti prepoznat kao suptilan, i da je poslužio kao osnova za njenu karijeru. Claudelova je umrla tokom Drugog svetskog rata nakon dugo godine borbe sa depresijom i života u azilu za osobe sa mentalnim problemima i dugo se o njenoj umetnosti nije pričalo, ali danas ima sopstveni muzej na severu Francuske a njen burni razlaz sa Rodenom nakon što je Rose Beuret optuži da je fuksa koja joj rastura vezu je simbolički prikazan razbijanjem biste (koja je, da ne bude zabune, i danas živa i zdrava). No, bez obzira na sve, Roden je, navodi strip u dužem tekstualnom delu, prema Claudelovoj do kraja života gajio snažne emocije i Eugene Blot, galerista koji je dobro poznavao oboje, tvrdi da Roden nikada nikoga nije voleo kao nju.
Činjenica da ovu informaciju dobijamo u čistom tekstu dosta lepo sažima čitav postupak ovog stripa. Rodin: Fugit Amor, An Intimate Portrait svakako ima umetničkih ambicija ali je ovo strip čiji je ekspresivni postupak, ako smem tako da kažem, bliži uzdržanosti koja je krasila radove Claudele nego Rodenovoj jakoj liričnosti. Ima ovde scena vođenja ljubavi i „montaža“ slika i stihova koji ukazuju na unutarnji život aktera, ali je sa druge strane dobar deo stripa vrlo enciklopedijski, sa navođenjem podataka i svođenjem karakterizacije likova na praktično skice. Crtač, marseljski Joel Allessandra je veoma iskusan autor brojnih strip-albuma, mnogi od kojih su takođe biografije poznatih ličnosti (od Boba Marlija, preko Luiz Bruks, pa do Bitlsa) i njegov rad je ovde maltene beznaporan, sa jasnim inspiracijama koje su preuzete od slikarstva onog vremena ali i skica i crteža samog Rodena koji, kako i strip pokazuje, pred kraj života više voli da crta nego da vaja, objašnjavajući da je crtež brži i time bolje hvata te efemerne momente koje nam priroda pokazuje a koji, prevođenjem u „statični“ medijum postaju umetnička dela. Allessandra radi u pravilnom, urednom lejautu, sa mekim linijama olovke i bez tuširanja, kolorišući svoj crtež tako da mu podari mnogo teksture – sam Roden je insistirao da se u čvrstom materijalu skulptura i statua mora videti kompleksnost ljudskog tkiva, mišića i kože, i Allessandra svom crtežu daje dubinu i toplinu radeći jasne, čiste figure, bez mnogo senčenja i pazeći da mu likovi budu izražajni i emotivni a da se ne upadne u „glumu“ i teatralnost. Poslednja trećina stripa u kojoj vidimo Rodenovo pozno interesovanje za umetnost sa dalekog istoka, prevashodno Japana, prilika je za lepe grafičke kontraste, ali i dijalozi ovde podsećaju da je veliki skulptor ljudsko telo posmatrao drugačije nego što ga gledaju „obični“ ljudi ali i većina kolega. Njegove misli o tome da umetnost ne može da bude nemoralna, da je ona uvek sveta i da je ništa ne može oskrnaviti su u velikoj meri definisale moderan pogled na umetnost a strip, prikazujući njegove ključne radove, poput Vratnica pakla – monumentlane kompozicije u ilustraciji Danteovog Pakla – podvlači koliko je Rodenov pogled „unutra“ i potraga za ljudskim i prirodnim koji se moraju videti u kamenu, kroz poze, izraze lica, igru svetla i senke što treba da sugerišu „pravo“ telo i „pravo“ tkivo, bio značajan za evoluciju ne samo moderne skuplture već i evropske umetničke estetike uopšte.
Scenarista Eddy Simon je iskusni novinar, publicista ali i strip-autor koji iza sebe ima i dosta biografskih radova (Eiffel, Renoir itd.) i mada je njegov rad u ovom grafičkom romanu fokusiran na prenošenje faktografije ali i tananijih elemenata biografskog teksta koji treba da nam pokažu kako su emocije, poezija, ali i priroda, te druga umetnost inspirisale velikog autora, rekao bih i da je Rodin: Fugit Amor, An Intimate Portrait u umetničkom pogledu dosta svedeno delo. Ovde zapravo nema mnogo unutarnjeg života samih likova, njihove se drame, konflikti i otkrovenja rešavaju kroz ekonomične, brze razmene koje su ponekada elegantne a ponekada imate utisak da ste dobili samo suvi tekst bez dovoljno nijansi da biste i sami emotivno učetvovali u komadiću nečijeg života. Na čisto tehničkom planu, letering je, makar u ovoj verziji na Engleskom, dosta nezgrapan i mada je čitak, mislim da su preoštra geometrija oblačića i mašinska pravilnost slova u neskladu sa inače mekom, zaobljenom prirodom samog crteža koji slavi taj taktilni kontakt između tela i kamena, prirodnog i umetničkog, prolaznog i večnog.
No Rodin: Fugit Amor, An Intimate Portrait je, uz svoje manjkavosti, svakako zanimljiv biografski tekst i podsećanje da je strip često idealan medijum kada treba sažeti živote, posebno umetnika koji su i sami radili u vizuelnom medijumu. Na Komiksolodžiju je ovo korektnih 14 dolara pa vredi baciti pogled.
