The Lions of Leningrad, ili, u originalu Les Souris de Leningrad je dvotomna priča o opsadi Lenjingrada od strane fašističkih snaga tokom Drugog svetskog rata, prikazana iz perspektive četvoro mladih osoba – danas bismo ih zvali tinejdžerima – čije su nežne godine adolescencije imale tu nesreću da se poklope sa jednim od najgorih perioda dvadesetog veka. Originalna dva albuma na Francuskom izdao je Dupuis a Engleski prevodi su nam, kao i obično, postali dostupni u digitalnoj formi putem Europe Comics inicijative. Ovo su dosta sveži radovi, sa prvim tomom koji je izašao krajem 2019. godine i drugim koji se, na Engleskom, pojavio prošle nedelje, zaokružujući čitavu priču, pa je pravi trenutak da se osvrnemo na ovaj rad.
Scenarista ovog diptiha, Jean-Claude Van Rijckeghem je možda ne baš renesansna ličnost, ali svakako osoba koja se nije libila da radi različite stvari pre nego što će napraviti karijeru u svojoj pasiji. A to, o iznenađenja, nisu stripovi, već film. Nekada prevodilac i novinar, Van Rijckeghem je osnivač produkcije A private View koja je do sada u raznim koprodukcijama uradila već pedesetak celovečernjih filmova. Ko je znao da se toliko uopšte snima u Belgiji? U svakom slučaju, i pored toliko posla, Jean-Claude je našao vremena i da napiše dvotomnu epopeju o sovjetskim tinejdžerima primoranim da odrastu u paklenoj atmosferi straha, nestašice i nepoverenja. Crtač, takođe Belgijanac iz Genta, Thomas Du Caju je svoje profesionalne početke napravio u animaciji, ali već deceniju i po radi stripove. Sa Van Rijckeghemom je već imao uspešnu saradnju na Betty & Dodge krajem prve decenije ovog veka pa je The Lions of Leningrad neka vrsta rijuniona starog benda. Du Caju je, da bude jasno, vrlo dobar crtač i njegov rad na ovom dvotomnom romanu je u velikoj meri zaslužan za kompenzovanje nekih, za moj ukus, blago upitnih elemenata same priče.
Opsada Lenjingrada je jedna od najpoznatijih a svakako najviše mitologizovanih epizoda Drugog svetskog rata, bez sumnje jedna od najdužih u modernoj istoriji sa svojim trajanjem od Septembra 1941. godine pa sve do Januara 1944. Sovjeti a kasnije Rusi nisu bez razloga ovo iskušenje pretvorili u jedan od najvažnijih elemenata svog narativa o Drugom svetskom ratu, sa naglašavanjem heroizma branilaca, ali i patnjama civilnog stanovništva. Nemačke snage su u početku imale podršku finskih trupa (dok Finci nisu vratili deo teritorije koji su im Sovjeti oduzeli u Zimskom ratu iz 1939./1940. godine), bilo je tu i nešto italijanskih vojnika, a od 1942. su se Nemcima pridružili i španski dobrovoljci, čuj mene „fašisti“, sve u istrajnom naporu da se sruši odbrana jednog od simbolički najvažnijih uporišta Sovjetskog saveza i bivše prestonice, u to vreme nazvane po arhitekti sovjetskog komunizma. Naravno, Operacija Barbarossa nije kreirana isključivo na simboličkim osnovama – Lenjingrad je bio i strateški važna tačka na ime svoje razvijene teške industrije, značajne za sovjetski ratni napor, ali i zbog toga što je bio baza sovjetske Baltičke flote. Da bude jasno, Nemci ovde nisu imali nameru da grad prosto osvoje i drže pod svojom kontrolom; dokumenti dostupni u arhivama pokazuju da je okupaciona vojska imala jasno naređenje da uništi stanovništvo, da odbije bilo kakve pregovore o predaji, grad sravni sazemljom a preživele prepusti njihovoj sudbini, kako bi se ova teritorija u celini predala Finskoj na korišćenje. U tom smislu, izglađivanje stanovništva i gađanje civilnih ciljeva nisu bili samo nesrećni sporedni efekti ratovanja već deo strategije i činjenica da se u nekim novijim istorijskim osvrtima na opsadu priča i o genocidu nije baš bez osnova.
Na kraju je rezultat bio užasan za obe strane, sa preko pola miliona vojnika koji su poginuli i na nemačkoj i na sovjetskoj strani, ali i dodatnih 642.000 civila koji su umrli od gladi, bolesti, smrzli se ili izgoreli u požarima izazvanim bombama i granatama u samom gradu, plus još 400.000 koji nisu preživeli povlačenja i evakuacije pod granatama i strašnim vremenskim i epidemiološkim uslovima. Konteksta radi, američki istoričar Michael Walzer daje uslužno poređenje da je tokom opsade Lenjingrada poginulo više civila nego što dobijate kada saberete žrtve bombardovanja Drezdena, Hamgurga, Nagasakija i Hirošime.
Naravno, kada imate ovako masivan događaj, sa kompleksnim uzročno-posledičnim sistemom i godinama trajanja, pitanje kako da ga predstavite u stripu – ili bilo kom drugom pop-kulturnom formatu – je vrlo prirodna dilema. Van Rijckeghem se za ovu priliku odlučio za provereni i sasvim legitimni pristup pogleda „sa zemlje“, bez pokušaja da se ikako zaista obuhvati masivnost stradanja i herojstva koji se vezuju za Opsadu, ali uz rezon da će čitalac steći dublji uvid ako se sve prelomi kroz vizuru osoba koje su u svemu učestvovale, ne kao vojnici, pa čak ni kao puki civili već kao adolescenti koji su se nalazili upravo u fazi sticanja nekog permanentnijeg pogleda na svet i usvajanja trajnih vrednosti.
The Lions of Leningrad tako formatira svoj narativ kao jedan veliki flešbek, sa početkom priče u 1962. godini i misterioznim incidentom na koncertu Lenjingradskog simfonijskog orkestra, vraćajući se, za potrebe objašnjavanja zamršenih odnosa među likovima nazad u 1941. godinu i poslednji dan proleća, nekoliko meseci pre nego što će rat zahvatiti ovaj deo Rusije.
Odmah da kažem, prvi indikator da ću tokom čitanja ovog grafičkog romana više puta podizati obrvu bio je već na prvoj tabli, gde je ime simfonijskog orkestra napisano stilizovanom latinicom, uz transkripiciju, čime strip već na prvu loptu odbacuje nekakve pretenzije da će biti „autentičan“ u vizuelnom smislu i priklanja se jednoj „žanrovskijoj“ estetici. Naravno, ne znam je li ovo samo u varijanti na Engleskom jeziku – ostatak stripa uredno koristi rusku ćirilicu za natpise na zidovima, voznim vagonima itd. pa je ovaj prvi utisak ne samo estetski upitan već i pomalo zbunjujući.
No, dobro, priča prati četvoro omladinaca – u početku petoro ali najmlađi od njih gine u prvom susretu sa nemačkim okupacionim snagama – koji su pre početka rata bili najbolji drugovi, ali, pošto pričamo o tri momka i jednoj devojci, onda tu ima i određene, sasvim prirodne romantične i erotske tenzije – a čiji životi grubo i iz korena bivaju promenjeni kada rat dobaci do Lenjingrada. Početak narativa pokazuje inicijalni pokušaj da se deca i omladina evakuišu na sigurno, ali, nakon njegovog neuspeha i jedne iznenađujuće „akcione“ sekvence, klinci završavaju nazad u gradu, sa svojim porodicama.
Kako diktiraju i pravila žanra, deca ovde dolaze iz različith slojeva i scenario pravi vidan napor da sovjetsko društvo prikae kao srazmerno heterogeno. Iako se klinci autentično lože na narativ o revoluciji i svi se pale na legendu o heroju revolucije, Vasiliju Ivanoviču Čapajevu, postepeno uviđamo da ipak dolaze iz različitih društvenih slojeva i klasa koje je sovjetsko društvo nastojalo da demontira. Scenario je uspešan u prikazivanju postojanja i crvene buržoazije, ali i društvenog uticaja koji nosi mesto visoko pozicioniranog birokrate u partiji, a zatim i okretanja „kamere“ ka prostom narodu i prikazivanja kako se lenjinizam i, u ovom trenutku već i staljinizam, dešavao u, jelte praksi. Jedan od podapleta tiče se upravo suludo upornog lokalnog NKVD agenta koji proganja jednog od četvoro klinaca iz sasvim banalnih razloga, konstruišući čitavu komplikovanu priču o tome da su mu roditelji bili špijuni i da su nakon hapšenja priznali saradnju sa neprijateljem.
Ova atmosfera paranoje i neizvesnosti unutar čitavog narativa o opsadi grada i umiranja od gladi, zime i nemaštine je sasvim legitimno izmaštana i ima svoje mesto u priči, pogotovo što se zapravo razvoj odnosa između likova na kraju zapravo najviše i dešava pod uticajem tog indicenta vezanog za istragu protiv momka koji je u bekstvu (i krije se, nećete verovati, u ispražnjenom Ermitažu iz kog su vlasti sklonile sve umetnički i kulturno vredne eksponate da ih se fašisti ne dočepaju). Njegovi drugovi i drugarica su hteli-ne hteli, prinuđeni da sazrevaju ne samo pod fašističkom opsadom već i uz shvatanje da su određeni delovi sistema u kome žive patološki iskrivljena vizija nasleđena od originalnih, jelte, komunista što su junački jurišali na Zimski dvorac.
Strip dolazi na najbolju temperaturu u drugom tomu kada prikaz patnji civilnog stanovništva tokom dugih meseci opsade dobije jednu manje žanrovsku, autentičniju formu, sa dobro postavljenim epizodama u kojima vidimo kako se raspada ne samo koncept socijalističkog morala već i ljudske empatije i solidarnosti uopšte. Likovi su gladni, očajni i čine stvari koje nisu „normalne“ ali koje u kontekstu doživljavamo kao katarzično uverljive i ovde je The Lions of Leningrad svakako najbolji.
Ono gde sam imao određene rezerve je, očekivano, to da dva belgijska autora naprosto nemaju „osećaj“ za Sovjetski savez, Ruse, Slovene generalno i mada ovaj strip može delovati uverljivije zapadnom čitaocu, meni, koji, jelte, čak i nisam Rus, nije mogao a da ne ostavi i utisak mestimično sasvim pogrešnog tona. Naprosto, zapadnjaci su toliko dugo proveli u ideologiji individualne samorealizacije i slavljenja slobode za pojedinca da im je nezamislivo da postoji društvo u kome kolektivizam nije formatiran i percipiran isključivo kao represivan koncept. Otud, iako je sasvim legitimno što strip prikazuje klince kao buntovne, pa i na momente neprijateljski nastrojene ka birokratski pervertiranom sistemu komunističke pravde, on istovremeno potpuno propušta da podvuče patriotski ton, jednu duboko usađenu, a pogotovo među omladinom snažnu emociju spram svoje zemlje, rodne, jelte, grude, koja je pod nastrajem fašista i koja, emocija, služi i kao gorivo da se premoste glad, očaj, nemaština, bolest. Pa je tako ovaj strip veoma elegantan kada pokazuje, recimo, žrtve koje roditelji čine za svoju decu ali mu je potpuno strana ta dimenzija patriotizma i prkosa koja je esencijalna za priču o Lenjingradu i opsadi.
Razumem, naravno, da zapadnjaci naprosto ne umeju da o Rusima/ Sovjetima misle kao o nekom ko je u podređenom položaju (sem u odnosu na represivni komunistički sistem, naravno) i ko prkosno podnosi žrtve, no ovo je, bez obzira koliko ja sada kritikovao strip za nešto što nema umesto za nešto što ima, naprosto nedostatak koji ne mogu da previdim. The Lions of Leningrad nam ne daje dokumentarističke podatke, ne pokazuje nam u ciframa razmere patnji koje su pretrpeli civili u ovoj oblasti tokom opsade, fokusira se na individualne priče, sve je to legitimno, ali mu nedostaje značajna crta u tim individualnim pričama koja bi „stvarnije“ prikazala duh vremena.
U kontekstu toga, sitnije materijalne greške nisu toliko značajne ali mi je jedna malko izbola oči: vojnik Vermahta u jednom momentu sugeriše ubijanje dece jer „za Sovjete ne važe Ženevske konvencije“, ali ne samo da su dokumenti koji se danas zovu Ženevskim konvencijama potpisani tek 1949. godine već se i oni koji su im prethodili, notabilno oni iz 1929. godine odnose pre svega na tretman ratnih zarobljenika i ranjenika na bojištu – što sve nema veze sa hladnokrvnim ubistvom nenaoružanih maloletnika.
No, ne bih da ispadne da ovaj strip odjednom ništa ne valja. On je svakako snažniji u epizodama nego kao celina pa nam u njima i pruža nekoliko memorabilnih scena, zaključno sa onom u kojoj gledamo naše protagoniste kako spontano i sami učestvuju u borbi i u katarzičnom finalu odbijaju juriš nemačkih trupa i gde mlada violinistkinja Anka mitraljezom sama ubija gomilu jurišnika u lepom podsećanju na doprinos sovjetskih žena ratnom naporu koji se nije iscrpljivao samo u radu iz pozadine.
Thomas Du Caju je vrlo solidan crtač i njegov prikaz jednog teškog vremena ali i grada sa mitološkom aurom je zapravo autentičniji od samog teksta. Sa uverljivim likovima i dobro pogođenom atmosferom, The Lions of Leningrad izgleda vrlo lepo iako mu je priča sve samo ne „lepa“. Moja jedina zamerka, ali ovo je verovatno više stvar ukusa, ide na malo komprimovano pripovedanje, pogotovo prema kraju priče, sa mnogo, pa i previše panela po jednoj tabli, gde Du Cajuov jaki talenat zapravo ne možemo da vidimo u punom sjaju. No, u globalu The Lions of Leningrad je nikako savršen, ali svakako dobrodošao rad koji se dotiče važne epizode naše moderne istorije i mada joj nije dao priču kakvu bih ja smatrao idealnom, bez sumnje se da govoriti o časnom naporu. Na Comixologyju su albumi po svega šest dolara pa se možete počastiti.
