Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.
Jasno je da se za Uskrs, makar i ovaj pravoslavni koji ne zna ni koja je godina ni koji je vek, mora slušati nešto bogougodno, pa se tako vraćamo 55 godina u prošlost koja nije bila bolja ali je makar tad bilo normalno da najveći muzičar 20. veka album počne kompozicijom nazvanom The Father and the Son and the Holy Ghost koja je skoro trinaest minuta apsolutnog razbijanja i da to svima bude normalno. Jedna od mnogih stvari koje su Afroamerikanci učinili za kulturu Severne Amerike (i, dalje, ostatka zapadnog sveta) je da su duhovnost učinili ekstremno ekspresivnom, socijalno ekstrovertnom karakteristikom osobe a religiji, barem na trenutak dali oreol kul i revolucionarnog koncepta. Malo li je?
Meditations, album Johna Coltranea iz 1966. godine, urađen sa proširenim kvartetom, predstavlja na neki način prelomnu i presudnu tačku njegove karijere. Ovo je album posle koga je McCoy Tyner, legendarni pijanista koji je bio presudan element ogromnog broja klasičnih snimaka klasičnog Coltraneovog kvarteta, objavio da napušta bend jer više ne može sebe da čuje od buke koju prave ostali muzičari. Ovo je album posle koga Coltranea više kao da i nije zanimao rad u klasičnoj četvoročlanoj postavi ali ni sviranje „normalnog“ džeza koji su mnogi u to vreme priželjkivali da ponovo čuju s njegove strane. Dovodeći na Tynerovo mesto svoju aktuelnu suprugu, veličanstvenu harfistkinju i pijanistkinju Alice, ugođenu sa muževljevom potragom za transcendentnim, bilo kroz ekstremnu ekspresivnost, bilo kroz, pogađate, meditaciju, ali i eksperimentišući intenzivno sa postavama i pristupima tokom još to nekoliko meseci koji su mu preostali do kraja života, Coltrane će nanizati seriju zaprepašćujuće moćnih ploča, nastavljajući sa snažnim, konfrontativnim zvukom na narednom albumu, Live at the Village Vanguard Again! koji je, mora biti, konzervativnijim ljubiteljima originalnog Live at the Village Vanguard zvučao kao svetogrđe, pa preko Expressions i Stellar Regions, svaki sa meditativnim elementima međ žestokom muzikom, gde je Alice Coltrane dobila mnogo prostora da usmerava zvuk i senzibilitet postave, sve do dua sa Rashiedom Alijem, Interstellar Space koji je, pa… doslovno nezemaljska ploča.
Coltrane je za jazz generalno, ali avangardni jazz partikularno, važan jer je u pitanju najbolji saksofonist svoje generacije (za neke od nas i svih vremena) – a pričamo generaciji Sheppa, Dolphyja, Riversa, Aylera, Colemana i Sandersa, za ime sveta – sa tonom tenor-saksofona koji ćete prepoznati među milion drugih i tako naglašenom bluz dimenzijom u sviranju da je njegova sudbina „zvezde“ sigurno bila jasna svima koji su ga slušali još pedesetih godina kako svira sa Milesom i Monkom. Coltrane će postati veliko ime uz silnu podršku izdavača Impulse!, ali onda i povući Impulse! sa sobom u avanture i avangardu, ne gubeći dodir sa „bazom“ ali jasno nastojeći da proširi jezik i estetiku džeza. Nije da već tada nije bilo nevernih Toma, pa je Down Beat još 1961. godine pišući o periodu dok je Coltrane svirao sa Dolphyjem pisao o njihovoj muzici kao o anti-džezu. Filistinci! Da su samo znali šta ih čeka!
Coltrane će zaista radikalan zaokret najaviti sa albumom Ascension iz leta 1965. godine, proširujući kvartet gomilom mladih, napaljenih avangardista sa njujorške scene (Pharoah Sanders, John Tchicai, Marion Brown, Freddie Hubbard…) i pružajući kompoziciju koja je, donekle slično Colemanovom iskazu na Free Jazz od pre pola decenije, donela kolektivnu improvizaciju i mnogo slobodniju formu nego što je do tada bio standard za Coltranea. Naravno, Ascension uveliko zadržava za Coltranea karakterističnu liričnost – ona nije napuštena ni na Meditations, pa ni na kasnijim albumima – ali je označila raskid sa dotadašnjim režimom.
Coltrane će zatim snimiti Kulu Sé Mama, album koji će izaći tek 1967. godine (kao poslednja ploča izašla za njegovog života), sklopljen iz više sešnova sa više različitih muzičara, kao pokazatelj da ga rad sa klasičnim kvartetom više ne inspiriše dovoljno. Tokom 1965. i 1966. godine Coltrane će stalno eksperimentisati sa dodavanjem novih muzičara u postavu i Meditations je, izašavši pola godine posle Ascension, pored klasičnog kvarteta Coltrane-Tyner-Garrison-Jones imati još i Pharoaha Sandersa na drugom tenor saksofonu i Rashieda Alija na drugom setu bubnjeva.
Da je Tyner posle ovoga rezignirano otišao iz benda ne treba da previše čudi. Njegov lirski, topli klavir je uvek bio idealan parnjak liderovom sviranju tenor saksofona, sa sposobnošću da prati i intenzitet i harmonsku raskoš Coltraneovih linija. No, Meditations je bio album koji je pregazio bluz, nokautirao hardbop, kratko se zadržao u modalnom džezu i zaleteo se direktno u atonalnom smeru. Slušajte, recimo, drugu polovinu kompozicije Consequences gde Tyner čini sve što može da održi modalnu disciplinu preko haosa koga prave Jones i Ali, a Sanders solira kao pomahnitao izvlačeći iz saksofona distorzirane, naprsle piske kao da se u studiju upravo okotio čopor demona. Garrison se ovde gotovo i ne čuje.
I bubnjar Elvin Jones je nakon ovoga otišao od Coltranea, verovatno i sam rezonujući da je previše star i konzervativan za spontani haos koji je Coltrane sve više želeo u svojoj muzici. Jones, kao jedan od meni najomiljenijih bubnjara ikad je svojim slobodnim, vrlo osećajnim sviranjem tokom godina klasičnog kvarteta uradio MNOGO na pomeranju Coltraneove muzike i generalno njujorškog džeza iz post-bop stila u smeru eklektičnije, intuitivnije svirke, kreirajući godinama organski, moćan gruv koji deluje kao da se u njemu nikada ništa ne ponavlja a opet uvek „svinguje“. Koliko god da sam slušao ljude koji pričaju da ga je Ali na Meditations oduvao, toliko se to na ovom albumu, objektivno, ne čuje. Ali je, kao mlađi, avangardniji bubnjar karakterističan po više sviranja po činelama, naglašenijoj poliritmiji, ali i lakšem dodiru, no Jones sa svojim teškim udarcem (čovek je poznat po zakucavanju bas-bubnja za binu kako mu ne bi pobegao tokom nastupa) i prirodnim osećajem za gruv ne samo da apsolutno drži svoju poziciju na ovom albumu već daje ploči ogroman deo identiteta. Ova dva bubnjara tokom ovog sešna odsviraju više nota nego što normalan bop bubnjar uradi za godinu dana i urnebesna energija koju to isporučuje ne može se ignorisati. Kada posle više od dvanaest minuta rafalne paljbe u prvoj kompoziciji – manifestnoj The Father and the Son and the Holy Ghost – obojica spontano pređu u srazmerno relaksiraniji sving, lomeći ipak i dalje ritam stalnim sinkopama i skoro industrijskim gruvom sviranim na timpanima, ovo je kao da slušate prizemljenje svemirskog broda dok lider i Sanders preko smirenog ali na momente sasvim disonantnog Tynera ulaze u Compassion gde će Tyner i Garrison podsetiti zašto su tako dragoceni delovi klasičnog kvarteta. Tyner ovde solira brzo i intenzivno, ali bez perkusionističkih ambicija – na kraju krajeva, obojica saksofonista tokom njegove solaže ovde sviraju udaraljke, a to je pored još dvojice bubnjara – a Garrison uspeva da celu konstrukciju drži na okupu fantastično minimalnim gruvom.
Garrison i otvara Love, treću kompoziciju, tipično impresionističkim solom na kontrabasu. Njegova ljubav prema skalama i akordima podseća na „zlatne“ godine kvarteta a Coltraneov ulazak u kompoziciju sa neponovljivo nežnim, a snažnim tonom i emotivnom temom su zaista u ključu onog zbog čega je i bela publika zavolela njegovu muziku tokom proteklih godina. Love je, i pored poliritmičkog haosa i buke koje karakterišu drugu polovinu kompozicije, možda najbliže „starom“ Coltraneu što ovaj album prilazi, sa saksofonom koji se drži „normalnih“ registara i pušta samo nagoveštaje esktremne ekspresije kakvom je ploča započeta. Naravno, kad kompozicija bez prekida pređe u Consequences a Sanders se priključi, sve ponovo izleće sa šina: bubnjari sviraju kao na ubrzanom snimku, Garrison čupa žice kao mahnit, Tyner se bori za dah, a dvojica sakofonista vrište kao poludeli preko svog tog haosa.
Ovo je, meni lično, najbolja muzika ikada pravljena i pored još 3-4 albuma, od kojih je barem još jedan snimio Coltrane, muzika sa kojom bi valjalo da me sahrane. Bez obzira na „anti jazz“ etikete i Tynerovo gunđanje na „zid buke“ kome on „nema šta da doprinese“, Meditations je, barem za moje uši ovih poslednjih par decenija što ga slušam, ploča najčistije ljudske ekspresije, album umetnika koji su svi u svom domenu bili na samom vrhu i tehnički i estetski i socijalno, a koji su onda taj vrh tako lako preskočili, tako lako napustili sve što ih je činilo dominantnima, za račun jednog prirodnog, primalnog izraza koji ipak nije izgubio ni gram umetničkog, da zaista pričamo o muzičkoj, umetničkoj, ali i duhovnoj revoluciji. Coltrane nikada nije bio „političar“ ali „free jazz“ je za njega prevashodno predstavljao raskid sa autoritetima i na muzičkom i na socijalnom planu, te okretanje duhovnosti koja neće biti monopolisana od strane jednog religijskog sistema. Duboko religiozan od kraja pedesetih kada ga je lična epifanija oslobodila robovanja heroinu i flaši, Coltrane će sledećih deset godina spajati ne samo filozofije već i meditativne prakse i muzičke formule za dosezanje „univerzalne istine“, povezujući bez mnogo zazora ideje istočnih i zapadnih religija u praksi koja je bila lična, iskrena i uvek intenzivna. Serenity, najkraća kompozicija na ovom albumu, a koja ga i zatvara je prigodna koda sa liderovim spokojnim meditiranjem preko muzike što vitla, uzdiže se, pa se i sama smiruje uz zvuk zvona, činela, kontrabasa koga Garrison miluje gudalom i sitnim, jedva čujnim dodirima klavirskih dirki.
Tamo negde, pre dvadeset i kusur godina sam ljudima rutinski narezivao ovaj album jer sam smatrao da moraju da ga imaju u kolekciji bez obzira na to šta inače slušaju. Danas, srećom, živimo u civilizovanijem vremenu pa svako jednim klikom sebi može da priušti ovaj prozor u drugi svet. Priuštite: