Posle nešto više od dve godine izlaženja, red je da kažemo koju reč i o aktuelnom Marvelovom strip-serijalu Daredevil, a koga piše Chip Zdarsky, a crtaju ga, na smenu, Marco Checcetto, Jorge Fornés i Lalit Kumar Sharma. Do sada je izašlo trideset brojeva – 29 regularnih i jedan vrlo važan godišnjak – i da je Zdarsky ovako plodan i to u periodu u kome je uradio još sjajnih stripova (o kojima smo onoliko pisali) je već za sebe jedno malo čudo, ali to da nam je podario još jedan klasičan period u istoriji Daredevila na koji će istorija gledati sa respektom decenijama od danas, pa to je već blagoslov za koji ni ne znam da li smo ga zaslužili.
Važne istine valja ponavljati pa ću još jednom ovde reći da je Daredevil – ako se gleda prosek – najbolji Marvelov strip ikada. Ovim hoću da kažem da, kad se uzme broj epizoda koje su izašle od 1964. godine do danas, pa to podeli sa brojem autora koji su na stripu radili, sve to pseudonaučnim ali samouverenim pristupom podeli u nekakve poluprirodne celine, ispada da Daredevil ima najveći broj vrhunskih „ranova“ i proporcionalno tome najmanji broj prosečnih ili slabih perioda u celokupnoj Marvelovoj istoriji. Kako sam već u nekom od tekstova o ovom stripu pominjao, kada pogledam na svoju policu, ispada da Daredevila imam više nego Spider-mana, Batmana, Punishera ili X-Men.
U poslednjih deset godina Daredevil je imao dva velika perioda, onaj u kojem ga je pisao Mark Waid a crtao Chris Samnee i o njemu sam rekao sve najbolje kada se završio, ukazujući kako su ova dva sjajna autora uspela da potpuno izvrnu uobičajeni narativ o „đavolu iz kuhinje pakla“ naopačke, premeštajući ga na Zapadnu obalu, dopuštajući svetu da zna njegov identitet i to bez nekakvih negativnih posledica, ispunjavajući strip pozitivnom energijom i optimizmom, pa i neskrivenim referencama na ekstravagantne estetike Srebrnog doba a da to nije umanjilo ni kompleksnost glavnog lika niti zrelost narativa.
O periodu koji je usledio i u kome je Charles Soule pisao ovaj strip sam se izrazio sa dosta više kritika, ukazujući da je Soule doneo svoju pravničku ekspertizu u strip i kreirao neke vrlo interesantne političko-pravne zaplete, ali da je sa druge strane ovo kombinovao sa prilično izlizanim orijentalističkim konceptima kojima naprosto nije uspeo da udahne dovoljno originalnosti ili makar srebrnodobnog dobrohotnog kiča da profunkcionišu. Pritom, povratak mračnoj atmosferi nije sa sobom doneo i eleganciju noir pripovedanja kakva je krasila ovaj serijal u vreme kada su ga radili Frank Miller, Brian Bendis i Ed Brubaker.
Utoliko, Chip Zdarsky, svež posle rada na tekućem serijalu o Spider-manu o kome, nažalost nisam stigao da pišem a koji je imao veoma interesantne, pomalo i radikalne ideje, za poslednje je dve godine uspeo da uveliko solidifikuje svoju reputaciju kao scenariste koji, iako možda najpre poznat po „šašavijim“ radovima kao što je bio Howard the Duck – i onlajn personi hroničnog komedijaša – ima u sebi vrlo izgrađenu noir žicu i prirodan talenat za pisanje „zrelijeg“, mračnijeg superherojskog stripa koji se bavi nešto odraslijim temama. Da odmah bude jasno, to je bilo očigledno već sa miniserijalom Spider-man: Life Story, ali ovo je bio petodelni mini sa jasnim početkom i krajem – tekući serijal o slepom superheroju koga su pisali toliki velikani do sada je potpuno druga priča, pogotovo u vreme kada Marvel opet forsira krosovere i događaje u kojima se, hteli ne hteli mora učestvovati i koji mogu da žestoko poremete vaš plan za pripovedanje jedne duže i kompleksne priče o čoveku jako složene psihologije, konfliktnih motivacija, problematičnog ljubavnog života…
Zdarsky je ovaj izazov prihvatio oberučke i, blagosloven nekim izuzetnim crtačima koji su mu dodeljeni, kreirao narativ koji ima jasan tok i sve vreme priča jednu kontinuiranu priču a u kome se i glavni junak i oni oko njega zapravo menjaju i prolaze kroz karakterne lukove kakvi nisu baš svakodnevna pojava u superherojskim radovima.
Možda najvažnija dimenzija ovog stripa je ta da Zdarsky ne samo da ne radi konceptualno ništa novo na Daredevilu već i da je dosadašnjih tridesetak brojeva na neki način predstavljalo i tematski „best of“ modernijih Daredevil koncepata i ideja, uzimajući za polaznu tačku Millerov utemeljujući period i zatim prolazeći kroz Bendisove i Brubakerove radove, uz izbor mnogih motiva po kojima smo ih upamtili.
Zašto ovo naglašavam? Pa, zato što se pokazuje da ne morate imati smele nove ideje i radikalne rezove da biste pisali dobar, štaviše odličan, strip o klasičnom superheroju iz Srebrnog doba – onoliko koliko je Waidov rad profitirao od svežih perspektiva, toliko je Souleov (a pre Waida i Diggleov) pokazao da su one često rizik koji se ne isplati ako egzekucija nije savršena – već da je najvažnije to koliko zaista razumete lik i koliko ste spremni da ga pišete otkidajući komadiće sopstvenog života i ugrađujući ih u narativ.
Da budem iskren, nekoliko sam puta sebe uhvatio čitajući ovaj serijal kako se pitam da li u njemu uživam samo zato što je stvari resetovao na pozicije koje su mi dobro poznate i na njima se istorijski osećam dobro: Millerovo pozicioniranje Kingpina, Elektre, pa i Bullseyeja kao ključnih oslonaca narativa, dobro iskorišćena ličnost Typhoid Mary, Murdockovo rešavanje da ostavi iza sebe identitet Daredevila, pa povratak uz novu asnoću vizije, trening sa srodnom dupom, Bendisov naglasak na unutrašnjem životu koji uključuje strastvene ljubavne epizode ali i naglašen katolicizam što je u ovaj strip ugurao Kevin Smith, Brubakerove elemente socijalne kritike, sa sve ponovnim odlaskom Daredevila u zatvor… I svaki put sam shvatio: ne , u njemu uživam UPRKOS tome što Zdarsky obilazi ova sada opšta mesta Daredevilovog mitosa. Jer Zdarsky kao da koristi ove svima poznate, tradicionalne Daredevil motive da pokaže da autori koji su pre njega radili ovaj strip nisu o njima rekli poslednju reč, štaviše, da o nekima od njih nisu rekli ni izbliza dovoljno. U tom smislu, ovo nije samo neka postmoderna kompilacija bezvremenih daredevilovskih motiva već njihova rekombinacija za potrebe dublje i savremenije diskusije, a koja nije iscrpena, ponegde ni začeta, u prošlim vremenima.
Daredevil, za početak, ostaje praktično jedini strip u kome se činjenica da je Kingpin gradonačelnik Njujorka tretira sa iole težine. Fer je i prepoznati da je Kingpin, iako originalno Spajdermenov negativac, sa Millerovim radom vezan za Daredevila a što će Bendis dalje zacementirati te je i Souleov period bio u velikoj meri bio posvećen šahovskoj partiji između dva velika protivnika koja je imala nekoliko neverovatno napetih momenata. Kod Zdarskog je ova tenzija između „bivšeg“ kriminalca koji je sada vlast i maskiranog branitelja pravde koji je predstavljen kao mentalno bolesni kriminalac postavljena vrlo solidno, ali Zdarsky zapravo kao da je zainteresovaniji za psihološke analize likova više nego za fetišizovanje njihovih sukoba. Stoga, iako Kingpin i Daredevil ovde jesu postavljeni u jasnu opoziciju i njihov sukob se provlači kroz ceo narativ, veći prostor otpada na njihove pojedinačne priče i ulazak u njihove psihologije nevezano za njihov večni antagonizam.
Ovo strip čini interesantnijim, a same likove dubljim i višedimenzionalnijim – puki Joker-Batman kontrapunkt za kojim scenaristi prečesto posežu ovde je potisnut za račun rada sa likovima koji je mnogo slojevitiji i odnosi se na mnogo širi spektar njihovih želja, ambicija, strahova. Što se Daredevila tiče, ovo je svakako bilo očekivano, ali Zdarsky ovde drži čas iz karakterizacije negativca kakav nam je Marvel bio dužan još od serijala Kingpin – Born Against iz 2017. godine koji je pisao Matthew Rosenberg. Ovaj Kingpin uspeva da istovremeno bude i okoreli, potpuno neiskupljivi kriminalac, ali i ranjivo ljudsko biće, osoba sa strahovima i momentima gubitka vere ali i hladnokrvni manipulator koji odlučuje o sudbinama drugih ljudi kao da je bogomdan, psihopata koji izmišlja istinu onako kako njemu odgovara ali i čovek sa neočekivanom dimenzijom plemenitosti pa i požrtvovanosti koji će u jednom od ikoničkih krešenda ove priče rame uz rame sa Daredevilom stajati na ulici i braniti Paklenu kuhinju – i svoj grad generalno – od napadača. Ovaj momenat, u kome reprezentaciju B-negativaca plaćenih da napravi haos u njujorškoj četvrti što je uništavaju korupcija i interesi nemilosrdnih korporacija, zaustavljaju ne samo Daredevil i Kingpin već i masa običnih ljudi od kojih neki nose u radnji kupljene maske Daredevila da pokažu ko ih je inspirisao je jedan od najuspelijih tretmana ovakvog motiva u novijoj istoriji. Zdarsky ovde skoro da otvoreno pokazuje Souleu kako se to radi, razobličujući slični set pis iz njegovog stripa koji je patio od nespretnih žanrovskih stilizacija i viška motiva i u svom se radu fokusirajući na uverljiv odnos Daredevila sa zajednicom u kojoj je rođen i sa kojom živi najveći deo svog života, ali i uverljiv prikaz „običnih“ ljudi koji polaze u borbu jer autentično shvataju da su priterani uza zid i da ako ne odbrane svoje domove – sutra možda ni njih više neće imati.
Ova vrsta spajanja „stvarnih“ motiva sa klasičnom superherojštinom je teža za egzekuciju nego što se čini i na kraju krajeva ovaj momenat u stripu samo podvlači koliko je slična „borba za Njujork“ nešto kasnije, u okviru par epizoda koje su deo King in Black krosovera klišeizirana i neupečatljiva.
Zdarsky Matthewa Murdocka, Daredevilov civilni alter-ego ovde tretira vrlo analitički, detaljno ulazeći u njegove psihološke, emotivne, spiritualne i socijalne dimenzije i ovo je strip u kome je nesavršenost glavnog junaka ne samo u prvom planu već u velikoj meri i pokretač samih priča. Nedavno sam pisao o aktuelnom Iron Man serijalu u kome Christopher Cantwell Tonyja Starka takođe postavlja kao konfliktnog superheroja koji se pita da li ispunjava svoju funkciju u odnosu na ljudsko društvo i da li je „zaista“ na strani pravde, ali Zdarsky ovaj posao obavlja kudikamo efektnije, kombinujući autentičnu katoličku kompleksnost krivice, ljubavi i bogobojažljivosti,* neutaženu erotsku žudnju koja je sve vreme pod hipotekom brojnih burnih ljubavi koje je Murdock preživeo,** pa i klasnu tenziju koja ide uz uspešnog njujorškog pravnika koji je bio i branilac, i tužitelj, a sada radi kao „parole officer“ sa osuđenicima koji pokušavaju da se resocijalizuju.
*sa pravim prezimenom koje glasi Murray, Zdarsky je, verovatno, i sam katolik i utoliko bolje pozicioniran da prikaže nijansiranosti ovog mentaliteta
**iako predmeti tih ljubavi to često nisu… mislim, preživele
Vrlo sam zadovoljan time kako Zdarsky uspeva da ima i žanrovske, noir, elemente krimića i strasti, i superherojsku akciju, i vrlo partikularne „Daredevil“ elemente koji se tiču njegovih posebnih supermoći vezanih za hipersenzitivna čula, ali da u sve to udene gomilu sociopolitičke kritike koja naprosto prirodno leži stripu u kome kriminalci sa opranim biografijama pregovaraju sa potpuno amoralnim vlasnicima gigantskih korporacija koje su nasledili od roditelja, a imućni pravnik se oblači u crveni kostim sa rogovima i na ulici mlati ljdue koji su za kriminalom posegli najpre jer ništa drugo više nisu imaju na raspolaganju.
Utoliko, ovaj Daredevil nije ophrvan samo apstraktnim krivicama i sumnjama u sebe koje bi se odnosile na stihove iz Svetog pisma i gotovo demonske neprijatelje u kič-kostimima, već strip vrlo prirodno, detaljno ali bez didaktičkih posrnuća obrađuje teme koje se tiču klasne sudbine, tretmana siromašnih građana od strane sistema, smisla i funkcionisanja institucije zatvora, džentrifikacije… Obično se kaže da je potrebno da dođe neko sa strane da domaćima pokaže kako su loše društvo izgradili i Kanađanin u ulozi scenariste ovog stripa kao da potvrđuje to pravilo.
No, možda je najvidljivije koliko Zdarsky sebe uliva u ovaj scenario u delovima stripa koji se tiču Daredelovih i Murdockovih ljubavi. Resetovanje svesti cele planete vezano za tajni identitet Daredevila za vreme Souleovog rada omogućava Zdarskom da radi praktično okrutne stvari sa nekim starim likovima koji su bili u romantičnoj vezi sa Murdockom i Daredevilom u prošlosti – a koji ih sada vide kao dva odvojena muškarca – ali ceo podzaplet sa suprugom visoko rangiranog pripadnika jedne od lolaknih mafijaških porodica je naprosto maestralan. U njemu ima toliko „stvarnog“ da se čovek malo i preseče kada shvati da Zdarsky ovo ne piše „iz glave“ nego iz direktnog iskustva (svog ili nekog sebi bliskog, naravno), da je način na koji se veza između Murdocka i Mindy razvija i zatim komplikuje toliko životan da je upravo OVO način na koji se pišu „zreli“ superherojski stripovi „za odrasle“: podsećanjem da odrasli, bez obzira na sve, nisu imuni od loših odluka i emotivnih reakcija kakve priliče tinejdžerima i da to važi i za jebene superheroje. Marvelova diferencija specifika od šezdesetih godina na ovamo bila je upravo u lišavanju superheroja božanskih oreola i tovarenju na njihova pleća „istinskih“, životnih problema a što ih je učinilo mnogo bližim čitateljima. U tom smislu, ovde ne pričamo ni o kakvoj dekonstrukciji već samo u doslednom daljem ulasku u lik i izuzetnom radu sa njegovom karakterizacijom.
Da i ovo bude jasno, Zdarsky strip niti opterećuje sa previše teksta niti sa previše psihologiziranja, analize religioznih osećanja ili socijalne kritike – ovo je veoma dobro vođen narativ sa odličnim tempom u kome je tuči sa Čovekom-štulom (koji na trenutak gubi svoj kempi šarm i formatiran je kao istinska pretnja) posvećena ista pažnja kao i pažljivoj karakterizaciji Elektre Natchios ovde spasene od Souleovog trapavog tretmana ali i od puke badass seksualizacije kakva je neretko sledila posle Millerovog rada sa njom i koja, evo malog spojlera, u poslednjih nekoliko epizoda nosi kostim Daredevila. Ponovo, ovo nije nov motiv, u prvoj deceniji ovog stoleća je kostim jedno vreme nosio Danny Rand – poznatiji kao Iron Fist – ali Zdarsky perfektno barata sa idejom da Elektra, eto, ima više dimenzija karaktera i jednu autentičnu emociju prema Daredevilu i da logično radi stvari koje bi u tuđim rukama bile drastično „izvan karaktera“.
Zdarsky pokazuje i veliku veštinu rukovanja jednim vrlo komplikovanim konceptom – Mike Murdock je „izmišljeni“ brat Matthewa Murdocka, uloga koju je Matt igrao u nekim momentima svog života, kao metafora njegove kompulzivne potrebe da sebi bliske osobe laže „iz viših ciljeva“, a koji je apgrejdovan u „pravu“ osobu tokom Souleovog perioda. Zdarsky se ne zadovoljava pukim apsurdom postojanja Mikea Murdocka već mu daje i interesantnu ličnu istoriju i vešto ga upliće u aktuelni zaplet tokom kog je Daredevil u zatvoru a svet izvan zatvora nastavlja da ide dalje, ne čekajući.
Do sada je jedino mesto na kome se primećuje blago klecanje u kvalitetu pomenuti krosover sa King in Black gde tokom dve epizode Zdarsky pruža pristojnu ali vidno neinspirisanu priču u kojoj ima više tuče nego bilo čega drugog. Makar je Elektra „organski“ dobila pomoćnicu tokom ove dve epizode i makar je njih nacrtao sjajni Marco Checcetto. Ovaj Italijan je veliki prodor u Marvelu napravio pre neku godinu sa Old Man Hawkeye a onda nastavio da šampionski napreduje pokazujući se kao idealan autor za strip koji treba da odiše zrelom, urbanom energijom, ali i da kanališe klasičnu superherojsku energiju. Checcetto ovo odrađuje fantastično, pružajući izuzetno uverljiv, realističan prikaz grada i likova, ali bez žrtvovanja dinamike pripovedanja, akcije, karakterizacije. Jorge Fornés je možda u ovom trenutku najpoznatiji po izuzetnom crtežu koji je doneo u Rorschach što ga trenutno radi za DC sa Tomom Kingom ali njegov rad na Daredevilu je već pre toga pokazao da imamo posla sa vanserijskim crtačem perfektnim za noir radove. Lalit Kumar Sharma je najmanje od svih radio u ovom stripu ali je doneo dah svežine sa svojim srazmerno stilizovanijim, „stripovskijim“ pristupom – uostalom njegova interpretacija Lelanda „Owl“ Owlsleyja je najbliža onome kako je ovaj lik kreirao Joe Orlando za treći broj originalnog Daredevila 1964. godine.
Aktuelni Daredevil, dakle, ima vrlo malo slabih strana i vrlo visoku gustinu kvaliteta: od promišljene glavne priče, preko sjajnih crtača i kolorista (i leterera, naravno) koji ne dopuštaju da kvalitet padne ni za mrvu, pa do rada sa likovima kakav skoro da nema parnjaka u Marvelu u ovom momentu. Stariju publiku će sigurno privući to da je u pitanju već pomenuto kompiliranje klasičnih ideja i motiva, pa i delova zapleta iz Daredevilove istorije, ali Zdarsky ovo radi sa vrlo osobenim pristupom, ugrađujući u strip mnogo ličnog, sa izvrsnim osećajem za tempo i pažljivm rukovanjem sipiritualnim, sociopolitičkim, erotskim i drugim nivoima priče. Nikako ne propustiti.
