Diabolical Summer je interesantan francuski grafički roman o kome nisam siguran kako da pišem s obzirom da je njegov glavni „trik“ u kombinaciji žanrova, koja ovisi o neočekivanom preokretu u zapletu a što je sve opet povezano sa jednim zanimljivim metatekstualnim trikom koji autori koriste da bi kod čitaoca izazvali određena očekivanja a zatim ih metodično izokrenuli naglavačke. U tom smislu, ovo je strip gde je najbolje ako čitalac dođe na predstavu sasvim nepripremljen te čista srca & otvorena uma pristupi čitanju, ali to pred nekakvog kritičara postavlja nezgodan izazov: da prenese svoje uzbuđenje i užitak a da ne govori (zaista) o centralnim premisama priče.
Američki izdavač stripa, IDW, doduše, malko spojluje stvari najavljujući na zadnjoj korici (i svom sajtu) ovaj rad kao „gruvi špijunski triler“ pa je sa tom vrstom očekivanja pomalo i neobično čitati nešto što je zapravo najveći deo svog broja strana jedna coming-of-age priča smeštena u „leto ljubavi“, 1967. godine, u francusku provinciju. Opet, potpuno neupućen čitalac koji bude ovo čitao kao tu coming-of-age priču može da se oseti i malo nelagodno kada u poslednjoj trećini otkrije da su ga autori malčice i lagali. U tom smislu, Diabolical Summer je strip koji misli za sebe da je nešto elegantniji nego što zaista jeste s obzirom da se metatekstualni trik koji izvodi oslanja na direktno laganje čitaoca, no pričamo i dalje o jednoj vrlo lepo nacrtanoj i zanimljivoj priči smeštenoj u period koji je s razlogom mitologizovan i ima posebno mesto u popularnoj kulturi po više osnova.
Belgijanac Thierry Smolderen, scenarista ovog stripa i sam kaže da je Diabolical Summer nastao više kao nekakav spontani, instinktivni rad inspirisan starim palp romanima i stripovima, te crtežom Francuza Alexandrea Clérissea sa kojim je 2013. godine uradio Souvenirs de l’Empire de l’Atome nego jasnom narativnom strukturom. Štaviše, u eseju na kraju romana Smolderen veliki deo teksta posvećuje arhetipu maskiranog, dijaboličnog antiheroja (poludemona?) koji se kroz evropsku (popularnu) kulturu provlači već stolećima da bi u dvadesetom veku dobio svoja ovaploćenja u likovima francuskog Fantômasa, italijanskog Diabolica ili američkog The Phantoma. Smolderen se priseća kako je krajem šezdesetih godina, kao tinejdžer jurio na kioske da kupuje nove brojeve Dijabolika, a što je, takođe, izmešano sa sećanjima na novinske naslove – na istim tim kioscima – putem kojih je postao svestan atentata na Džona Kenedija, događaja koji će u velikoj meri oblikovati život na planeti Zemlji tokom šezdesetih godina i kasnije. Diabolical Summer je, dakle, neka vrsta snolikog mešapa ovih slika i uspomena, provučena kroz vrlo stilizovani, vrlo mondenski pa i vrlo psihodelični – na kraju krajeva govorimo o eri u kojoj je LSD ušao u masovniju upotrebu i bio legalan – kaleidoskop Clérisseovog crteža i prezentirana na kraju kao spoj komplikovane priče o odrastanju i špijunskog trilera ispunjenog pretnjom i napetošću.
Smolderen je neka vrsta intelektualca opšteg usmerenja – i predavač na Školi lepih umetnosti Angoulême, sa iskustvom vezanim za teatar, film i muziku, različitu esejistiku (uključujući o stripu), a koji je polovinom osamdesetih počeo da se bavi i kreiranjem stripova. Sarađivao je sa Colinom Wilsonom na Dans l’ombre du soleil još krajem osamdesetih a njegovi radovi za Glenat su bili tek priprema za veliki hit, Gypsy koji je 1993. godine krenuo da radi za Dargaud. Sa Clérisseom je, rekosmo, već sarađivao na naučnofantastičnom Souvenirs de l’Empire de l’Atome koji je bio smešten u 1953. godinu, osvit atomskog, jelte, doba, na Zemlji. Clérisseov jako stilizovani crtež i ljubav prema snažnom koloru ali i pažnja za detalje koji će duh epohe ekonomično sažeti i prikazati modernom čitaocu učinili su ga idealnim partnerom i za naredni period piece, Diabolical Summer.
Ovaj strip je za Clérissea svakako prilika da ne samo pusti na volju svojoj psihodeličnoj viziji već i da se pošteno izigra sa modom kasnih šezdesetih godina. Smešten u mizanscen jednog nominalno lenjog letnjeg odmora gde očevi i sinovi imaju priliku da se relaksiraju, Diabolical Summer nam prikazuje teniske mečeve i večernje partije u lepim vilama smeštenim na raskošna imanja, mladiće u šarenim puloverima, devojke sa trakama u kosi i šarenim haljinama, starije muškarce sa besprekornim brkovima i zaobljene linije automobila šezdesetih godina. Clérisse se u dobroj meri inspiriše pop-art estetikom za svoj crtež – i još više kolor – u ovom stripu, nudeći šarenu, vrlo psihodeličnu viziju i pre nego što se LSD uopšte pomene u priči. Džemsbondovske stilizacije koje sugerišu špijunsku komponentu narativa tako stoje u vrlo dobroj ravnoteži sa generalnom „chic“ psihodelijom i atmosferom koja ide uz glavnog junaka što je srednjoškolac sa (možda) perspektivnom teniskom karijerom, ali i sa malo zategnutim odnosima sa ocem – a sa kojim provodi vreme dok su majka i sestra na letovanju. Glavni junak je ljubitelj stripova o Dijaboliku, ali i – tipično za tinejdžera – neko ko pokušava da pronađe svoje mesto u koordinatnom sistemu konfuzije što je proizvode leto, žurke, piće, testosteron, devojke koje mnogo toga obećavaju pogledima, esid, ali i misteriozni incidenti vezani za rad njegovog oca u službi bezbednosti, pa na kraju i neobjašnjiva pojavljivanja maskiranog lika koji kao da je sišao sa nekog filmskog postera ili – tačnije – sa naslovne strane nekog od popularnih strip-magazina.
Diabolical Summer se oslanja na ideju da je glavni junak, Antoine, ne tipičan nepouzdani narator, ali svakako protagonist kome mnogo toga nije jasno. Razapet između uticaja koji na njega ima Erik, vršnjak koga je tog leta upoznao, očeve misterioznosti, neutažene – pa zatim utažene – seksualne želje, prvih eksperimenata sa esidom a onda i neobjašnjivih događaja koji kao da su ispali direktno iz Dijabolika (a koji i sami deluju kao da imaju veze sa tim skidanjem đane vezanim za LSD), Antoine je definisan svojom zbunjenošću, radoznalošću ali i željom da sebe na neki način smisleno upiše u događaje ovog leta. Glavni junak je naivan na jedan vrlo prirodan način i sa druge strane ima agende i prioritete uverljivo formatirane za svoj uzrast kao i epohu u kojoj se priča događa. Smolderen u narativ upliće ne malu dozu autobiografskog i Erikov napor da, posle tipično tinejdžerskih pustolovina, učini „pravu stvar“ i pomogne nekome kome je pomoć potrebna, deluje sasvim prirodno. Emotivnost adolescenata suočenih sa percipiranom nepravdom, njihov nagon da reaguju, ispravljaju pogrešno i štite one kojima je zaštita potrebna – ovo su sve stvari koje su u dobroj meri i kodifikovane u šezdesetim godinama prošlog stoleća, sa omladinskom kulturom koja je krajem decenije imala revolucionarni zamah i predstavljala kontrast brutalnoj fazi hladnog rata koje je podrazumevala i vrlo vrelo ratovanje po jugoistočnoj Aziji, ali i vojne intervencije Varšavskog pakta u Evropi. No, Diabolical Summer ima svedeniji fokus i bavi se nečim što u prvom trenutku prepoznajemo kao samo izolovani incident – katarzičan i sa ozbiljnim posledicama, ali zatvoren u krugu nekoliko igrača, na kraju krajeva vrlo ličan.
No, tu upravo dolazimo do drugog dela stripa koji se događa u devedesetim godinama i koji se oslanja na pomenuto laganje čitaoca. Kada prevaziđete uvređenost zbog svoje naivnosti – što ste verovali autoru i izdavaču na reč – Diabolical Summer pravi veoma zanimljiv zaokret u svojoj poslednjoj trećini, menjajući žanrovsko težište priče ali i dajući uzbudljiv novi kontekst za ono što smo videli u prvom delu stripa. Priča nam već viđene događaje prikazuje sa neviđenim detaljima i pokazuje sasvim neočekivane konsekvence, provodeći glavnog junaka kroz zakasnelu katarzu i dajući mu razrešenje koje je mračnije nego što je očekivao. Antoine – u to vreme već sredovečan muškarac – ovim dobija neku vrstu raspleta za misteriju koja je obeležila najveći deo njegovog života i koja svojom tragičnošću podcrtava snažan kontrast između dve ere – one koja je u sećanju obeležena živim bojama, magičnom seksom, psihodeličnim oslobađanjem i nejasnim granicama između svetova, i one, današnje, koja deluje ispražnjena od uzbuđenja. Naravno, elegantnost ovog raspleta je što uzbuđenje koje stiže u devedesetima sa sobom nosi veliku dozu bola, a na ime demonstriranja da su šezdesete bile mnogo manje magične nego što ih se Antoine seća.
Clérisseov crtež ne postaje manje stilizovan prema kraju stripa, naprotiv, on zadržava psihodelični kvalitet, ali se i kolorno i kompozicijski izdvaja umirenijim ali još artističkijim rešenjima, sugerišući taj kontrast između dve ere. Ovo strip čini konstantno vizuelno uzbudljivim a da se ostvaruje i ta promena u tonu koja nema toliko veze sa sazrevanjem protagoniste koliko sa sirovim protokom vremena i smenjivanjem decenija i za njih vezanih kulturoloških tropa. Upečatljivost Clérisseovog rada u velikoj meri je zaslužna za snažan utisak koji Diabolical Summer ostavlja, pa i da vodi čitaoca preko segmenata koji su isprva nejasni, a pogotovo kroz tu smenu decenija i žanrova. Sigurno eksperimentisanje sa lejautom i snažan kolorni rad čine ovaj strip veoma prijatnim za oko, a smireno, odmereno pripovedanje je tu da obezbedi korektnu „sekvencijalnost“ ove umetnosti i spasava Diabolical Summer od rizika da bude samo kolekcija lepih slika. Čak je i Engleski letering savršeno čitljiv i zaokružuje distinktni dizajn ovog rada.
Diabolical Summer je, dakle, vizuelno snažan strip koji u svom narativnom sloju ima interesantnu refleksiju na šezdesete, eru psihodelije, hladnog rata, oslobađanja seksa i pretećih italijanskih stripova što su vrebali sa kioska. Ponovićemo – on mora malo da laže čitaoca da bi ga na kraju impresionirao, ali ko od nas to nikada nije uradio neka slobodno baci prvi kamen. Za zainteresovane, strip se u digitalnoj formi može kupiti ovde.
