Sa možda i malo iznenađujućom količinom zadovoljstva pročitao sam Warhammer 40,000 – Marneus Calgar, Marvelov petodelni miniserijal začet u oktobru 2020. godine a završen u Februaru ove, urađen kao neka vrsta iskaza ali i probnog balona pre nego što ovaj izdavač lansira nove Warhammer 40K stripove. Naravno, količina zadovoljstva ne bi trebalo da bude TOLIKO iznenađujuća uzevši u obzir pedigre autora ovog stripa. Jacen Burrows na crtežu i Kieron Gillen na scenariju je onaj ubitačni kombo leftfield autora koji rade u američkom mejnstrim stripu ali su najpoznatiji po osobenom, pomalo i ekstremnom ličnom glasu i senzibilitetu. Gillena smo poslednjih par godina dovoljno pominjali ovde na ime njegovih autorskih serijala za Image (The Wicked + The Divine a onda i recentni Die) – a pominjaćemo ga uskoro ponovo – a što se Burrowsa tiče, možda još ima živih čitalaca koji se sećaju kako sam ga hvalio za rad sa Garthom Ennisom u vreme pisanja za UPPS. U svakom slučaju, govorimo o dva čoveka koji i pored solidnog superherojskog pedigrea zapravo nisu tipični superherojski autori već ljudi koje zovete kada hoćete da u okvirima mejnstrim stripa uradite nešto posebno. Warhammer 40K, naravno, nije superherojski strip, ali pričamo o prisustvu u popularnoj kulturi glavnog toka na praktično istom nivou i, uostalom, nije slučajno da se Marvel prihvatio ovog posla posle dosta godina u kojima su ove stripove izdavali drugi, manji izdavači.
Warhammer 40,000 je jedna od najpopularnijih igara na tabli u zapadnom svetu. Ne pričamo, naravno, o kulturnom dosegu Šaha, Monopola ilii Rizika, ali ovo su klasične igre. Što se tiče savremenih igara na tabli, u ovom trenutku verovatno ne postoji popularnija franšiza od Warhammer 40K po čistom volumenu proizvodnje i prodaje svega vezanog za ovaj svet, od knjiga pravila, preko setova figura i opreme, pa do sekundarne eksploatacije kroz videoigre ili strip. Dungeons ’n’ Dragons i dalje uživaju poziciju „glavnog“ stonog igračkog koncepta za kojim će scenaristi u televizijskim serijama i političari u krstaškim pohodima da se spasu djeca posegnuti kada žele da obuhvate čitav medijum, ali Warhammer 40,000 već godinama unazad ima najveći volumen prodaje i toliko proaktivno licenciranje da čak i ja, koji u životu nisam seo da odigram partiju nijedne od desetina različitih stonih igara dizajniranih pod ovim kišobranom*, imam gomilu WH40K igara u svojoj Steam biblioteci, čak sam svojevremeno bio i kikstarter „investitor“ u videoigrački Space Hulk spinof glavne franšize. Video igre u Warhammer 40,000 univerzumu su toliko brojne da je gotovo nemoguće držati korak sa tempom njihovog izlaženja – Games Workshop reklo bi se nemaju preterano visoke standarde kad je u pitanju dodeljivanje licence pa maltene da ne postoji aktivna videoigračka platforma na kojoj nema bar dve-tri igre sa ovim logotipom.
*ali sam metalac, a Warhammer 40,000 je snažno uticao na metal u poslednjih nekoliko decenija, sa nekim ikoničkim delima utemeljenim na ovom konceptu poput kultnog drugog albuma britanskih Bolt Thrower
Sa stripovima stvari nisu toliko usijane, poglavito jer ova industrija ipak radi drugačije i kupovina ekskluzivne licence je mnogo više uobičajena stvar, a, ruku na srce, stripovi i prave značajno manje para nego video igre pa verovatno nisu u vrhu liste prioriteta. No, da bude jasno, WH40K stripove su pre Marvela izdavale sasvim solidne kuće. Negde krajem prošlog i početkom ovog veka Games Workshop su imali svoj strip-ogranak, Black Library, a koji je izdavao Warhammer Monthly gde je WH40K stripove radio, recimo, Pat Mills, a docnije su licence dobijali ugledni Titan Comics pa posle njih BOOM! Studios, i pričamo o masi vrlo solidnih autora koji su ovo radili, imenima kao što su Dan Abnett i Andy Lanning, Marc Gascoine, Ian Edginton… Verovatno je samo slučajno to da je i u Marvelu na prvom miniserijalu scenarista Britanac, Gillen, ali ne treba podceniti činjenicu da je Warhammer generalno „engleska“ stvar – Games Workshop su osnovani u Londonu polovinom sedamdesetih i kada je 1987. godine Warhammer 40,000 nastao (i skoro sasvim slučajno brendiran kao futuristički spinoff igračkog sistema Warhammer Fahtasy Battle koji je Games Workshop kreirao četiri godine ranije), njegovo strelovito uspinjanje listama popularnosti među igračima igara na tabli (preciznije, „ratnih igara sa minijaturnim figurama“) bilo je koliko na ime kvalitetno osmišljenih pravila, i detaljnog dizajna figura sa minuciozno kreiranim oklopima, oružjem, oznakama itd., toliko i na ime do satire zaoštrenog koncepta turobne „svemirske budućnosti“ u kojoj nema ničeg sem neprestanog rata. Nastao na vrhuncu decenije koja je postvijetnamske militarističke fantazije transformisala u neskriveno futuristički, naučnofantastični eskapizam,* Warhammer 40,000 je uvek delovao nekako srećno i udobno smešten između otvorene i brutalne ekspoatacije militarističkih tropa i maskulinističkih, autoritarnih fantazija sa jedne strane, i satiričnog potkazivanja tih istih tropa i fantazija sa druge.
*Aliens i Predator su najočigledniji primeri, naravno, ali Britanija je imala Rogue Trooper, a Japan je, pogotovo u domenu video igara kreirao masu ikoničkih serijala poput Contra ili Midnight Resistance
Jedno je sigurno, kosmička, milenijumska saga o teokratskom – neki bi rekli neprikriveno fašističkom – carstvu koje je neprestano u ratu i njegovim elitnim trupama koje imperatora vide kao božanstvo i svako malo citiraju pravilo službe koje je istovremeno i neka vrsta svetog pisma, ta je saga osvojila publiku do mere da je danas deo pozadinskog šuma popularne kulture zapadnog sveta. Uostalom, čak i ljudi koji nikada nisu odigrali ni jednu partiju ni jedne WH40K igre, koji nikada nisu u ruke uzeli ni jedan strip, osmotski su apsorbovali fraze poput „In the grim darkness of the far future there is only war“ ili ratnog pokliča „Blood for the Blood God“.
Naravno, Kieron Gillen je čovek odrastao igrajući igre na tabli i nimalo prikriveni ljubitelj WH40K, ali je i liberalni intelektualac čiji je jedan od najpoznatijih stripova mračna alternativnoistorijska eksploracija what if koncepta u kome su nacisti u Drugom svetskom ratu prvi uspešno razvili program kreiranja superheroja. Ako iko može da na prelazu u treću deceniju XXI veka napiše Warhammer 40,000 strip što treba da zadovolji i najnapaljenije klince kojima se diže na predimenziorane oklope i oružja poput cirkularne sekire, ali i osetljive liberale koji žele da vide i makar prećutnu kritiku represivnog, teokratskog militarizma i priču u kojoj mogu za nekog da navijaju iako su u njoj svi fašisti, to je Kieron Gillen.
Utoliko, Warhammer 40,000 – Marneus Calgar, petodelni miniserijal o kome danas pričamo, uspeva da istovremeno bude i izrazito konzervativan, gotovo „kukavički“ projekat u tematskom smislu, a onda i izrazito uspešna varka telom i pronalaženje neočekivanih iskrica humanizma u obezljuđenoj budućnosti kosmičkog rata tridesetsedam milenijuma udaljenog od nas koji ovo čitamo. Hoću da kažem, strip koji se bavi svemirskim marincima u 2020. i 2021. godini deluje maltene kao lenjost – svemirski marinci su toliko izlizan koncept unutar Warhammer 40,000 franšize da su povodom ovog serijala pisani članci o tome zašto ga ipak vredi čitati iako se bavi nečim što nikog ne bi trebalo da zanima. Sam Marneus Calgar je čovek sa wiki stranicom dužom nego za većinu stvarnih ratnih heroja u „našem“ svetu i jednako izlizan kao karakter u smislu sažimanja svega što ide uz ultramarince kojima pripada i sa vrlo malo prostora ostavljenog da se u njemu nađe nekakav lični pečat – pogotovo jer pričamo o pripadnosti društvu koje na individualizam gleda sa velikim prekorom i sve podređuje slavi kolektiva oličenog u imperatoru.
No, Gillen i Burrows ovde izvode veoma uspelu pokaznu vežbu kako se i iz najekploatisanijih franšiza i najizlizanijih koncepata unutar tih franšiza može iscediti solidna priča. Pritom, Warhammer 40,000 – Marneus Calgar je ne samo osvežavanje ovog lika i pričanje jednog uzbudljivog narativnog luka koji se tiče i njegovog detinjstva ali i udaranja tačke na zaplet koji traje nekoliko milenijuma, već igra i ulogu neke vrste uvodnika, stripa koji se mogao zvati i „Warhammer 40,000 za početnike“, a koji mlađu publiku, Amerikance i druge neupućene u problematiku može da nežno uvede u makar najosnovnije koncepcije ovog univerzuma.
Ono što Gillen perfektno, majtorski radi u ovom stripu je pronalaženje ugla iz koga se priča o liku koji ovaploćuje sve fašističke vrline može preokrenuti u priču o gubitniku koji trijumfuje uprkos svemu, o ranjivom ljudskom biću zakopanom ispod brda kloniranih dodatnih organa i nekoliko santimetara debelog oklopa, koje, bez obzira na to koliko često, glasno i uvereno proklamuje lojalnost imperatoru* i vergla pasuse iz „svetog pisma“, zapravo u sebi ima taman toliko individualnosti da čitalac navija za njega,a bez obzira na hladno, metodično ubijanje neprijatelja, u sebi ima i taman toliko nepatvorene emocije da ga, jelte, razumemo.
*a koji se, kad smo već kod toga, već deset hiljada godina nije pomeren sa svog prestola jer je smrtno ranjen u jednoj pobuni i sada ga složena mašinerija prestola jedino održava u životu
Neću spojlovati radnju stripa jer preokret koji nastupa rano u narativu i daje Calgarovom liku neočekivanu dubinu treba da vidite sami – naročito ako ste ljubitelj WH40K – ali mogu da kažem da se vidi sa koliko je uživanja Gillen pristupio nečemu što je mogla da bude samo jedna bolje plaćena tezga. Kao čovek koji se opseda dokumentarističkim i enciklopedijskim predstavljanjima svetova u kojima radi, Gillen sa puno žara piše infografike koji se pojavljuju svakih nekoliko strana da nam pojasne detalje vezane za hronologiju, istoriju, geografiju (kosmografiju?) ovog univerzuma, uspešno sažimajući njegove osnovne koncepte i dajući im vrlo primerenu satiričnu oštricu koja potkazuje kolektivistički, fašistički duh imperije na suvo humoristički način. Sama radnja nije preopterećena tekstom i ovde je Gillen zapravo kreativno sapet činjenicom da je njegov glavni junak po prirodi stvari čovek nimalo emocija, malo reči a najviše dela pa se vidi da su svaka proklamacija ili dijalog odmeravani da imaju maksimum informacija i karakterizacije u apsolutnom minimumu slova. Otud Marneus Calgar uspeva da bude do parodije predimenzioniran arhetip „badass“ protagoniste gde se istovremeno ložite na njegovu prenaglašenu hipermaskulinističku pojavu – ogroman oklop, seda, šmekerska kosa, estetski primamljivi ožiljci iz prošlih borbi, komplet falusoidnog ličnog naoružanja – ali i smejete na deadpan komediju koja proizilazi iz njegovih mehaničkih citata i posmatranja praktično svake situacije kao kombinacije taktičke vežbe i testa vere bazirane na brisanju individualne misli i obožavanju rata i ratništva.
Burrows je ovde, naravno, kec u rukavu velik kao kuća. Ovaj američki autor je neko ko ume da crta onako detaljno i čisto kako to radi Geof Darrow, ali da mu kompozicije uvek deluju ekonomično, fokusirano, pa i lako. Burrows je neko koga pamtimo po mračnim ratnim stripovima i prvom stripu u franšizi o zombi apokalipsi Crossed, te je time i neko sa reputacijom crtača koji strahote ratovanja i visceralnu destrukciju ljudskih tela – ali i ljudskosti same – radi sa jedne strane klinički čisto a sa druge bez očiglednog užitka u eksploataciji (kako to radi, na primer Juan Jose Ryp). U tom smislu, on je praktično idealan za ovakav strip u kome je neophodno da dobijemo i hiperdetaljne i uverljive oklope i opremu, barjake i ambleme koji će ga utemeljiti u vizuelnoj ravni šire franšize, i akciju koja treba da bude snažno prenaglašena, ali istovremeno i klinički čista, pa još da ima i element melanholije, mali tračak humanizma koji preživljava čak i u toj grimdrak budućnosti vječnog rata.
I Burrows, naravno, uz odličnog argentinskog koloristu po imenu Java Tartaglia (pominjali smo ga na ime rada na Savage Avengers), ovde daje sve od sebe, kreirajući strip čiji je ton naprosto perfektan. Warhammer 40K je u dobroj meri utemeljen u kvazikatolicističkoj estetici i senzibilitetu, sa svojim polupolomljenim latinskim jezikom i ne prenaglašenom ali uvek prisutnom religijskom ikonografijom u opremi i ornamentici svojih različitih vojnih jedinica, pa Burrows ovde perfektno ugađa jedan teatralni, paradni ton sa vrlo visceralnim scenama akcije koja je gotovo uvek susret nezamislivo nadmoćne sile sa ranjivim ljudskim telima. Gillen je, naravno, scenarista koji voli mnogo teksta, ali se ovde on crtaču sklanja sa puta u ključnim momentima, dajući Amerikancu da iznese pripovedanje bez pomoći teksta. Clayton Cowles je radio letering i za ovaj strip i ovo je možda jedini element koji nije IMPRESIVAN već naprosto funkcionalan već time da je potrebno dizajnom sugerisati hijerarhiju sagovornika u dijalozima, pomalo obredni način razgovaranja među kastama, odsustvo emocija i individualnosti.
Burrows u svoj toj grimdark obezljuđenosti uspeva da pronađe mesta na kojima će zasijati emocija i karakter, kreirajući i nekoliko vrlo memorabilnih rešenja za različite likove u različitim periodima njihovih – milenijumima dugačkih – života, dajući čitaocu jasnu vizuelnu metaforu za protok vremena u univerzumu u kome rat ne prestaje hiljadama godina i utemeljujući vizuelni identitet za naredne stripove koji će, pretpostavljam, u nekom trenutku nastaviti da izlaze za Marvel (mada za sada nemamo najave ni šta ni kada će to biti). S obzirom da su se i Gillen i Burrows sjajno pokazali na ovom miniserijalu, ne bih se bunio da njih dvojica budu arhitekte i budućih WH40K stripova u Kući ideja – na kraju krajeva ako su i Star Wars i Conan dobili vrlo solidne nove strip-živote poslednjih pola decenije, sa pažljivo biranim autorima i visokim kvalitetom produkcije, nema razloga da se slično ne dogodi i sa Warhammer 40,000. Do tada, ovo je strip koji vredi pročitati čak i ako nemate blagog pojma o WH40K – njegov kvalitet i jasan ton i identitet su garancija da nećete protraćiti vreme. Evo ga ovde.
