Ovih dana sam pročitao prvi tom – odnosno prve četiri epizode – serijala Fishkill, a koji predstavlja svojevrsni povratak Bena Templesmitha stripu. Ovaj izvanredni australijski crtač je početkom stoleća praktično osvojio američki strip blickrigom, eksplodirajući kroz nekoliko horor-serijala koji su u punoj meri profitirali od njegove intenzivne, ekspresivne vizije, stilizacija i deformacija podarenih likovima, brutalnog kolor-rada u kome su se gubile konture i razlika između živih bića i nežive tvari. Templesmith je u američkom stripu krenuo od Hellspawna, a ima smisla da će Todd McFarlane prepoznati srodnu, čuj mene „izopačenu“, srodnu dušu, pa je zatim sarađivao sa Steveom Nilesom na horor serijalima 30 Days of Night i Criminal Macabre, radio licencirane Silent Hill i Dead Space, kreirao sopstveni Wormwood. Templesmith definitivno nije prvi crtač na kog ćete pomisliti kada vam treba neko da crta superheroje, pa je i imao izrazito malo rada u ovom delu industrije i zapravo poslednji strip koji će uraditi pre nekoliko godina, pre dugačke pauze u kojoj se bavio pre svega ilustratorskim radom, bio je njegov superherojski debi, Gotham by Midnight za DC.
Notabilno za našu današnju priču, Templesmith je – pored Ciminal Macabre koji se može proglasiti detektivskim stripom bar u onoj meri u kojoj su to Hellblazer ili Marti Misterija – sa Warrenom Ellisom polovinom prve decenije ovog stoleća radio visoko cenjeni serijal Fell, nikada dovršen, ali impresivan na nekoliko načina, ne najmanje zbog Ellisove gotovo samoubilačke ideje da radi sa manjim brojem strana ali većim brojem panela po stranici pa je Templesmith ovde morao da prikaže gotovo natprirodne sposobnosti kreiranja atmosfere i pričanja priče u vrlo malim kvadratima. Fell je jedan od neprežaljenih stripova iz te faze rada Warrena Ellisa kada je Britanac imao puno ideja ali malo volje da ih sprovede do kraja* pa se Fell pridružio stripovima poput Desolation Jones i Doktor Sleepless, ambicioznim visokim konceptima pričanim kroz snažni žanrovski glas a za koje je Ellis izgubio interesovanje posle određenog vremena.
*Do mere da se jedan njegov tadašnji serijal za Avatar sastojao samo od prvih epizoda četiri različita stripa koje će Ellis započeti i ostaviti – pa ako ih neko kasnije preuzme, možda i požive**
**Narator: niko ih nikada nije preuzeo, ni jedan od njih nije poživeo
Dobro je to društvo, ali Fell naglašavam jer je u pitanju bio „policijski“ strip, neka vrsta detektivskog procedurala u izuzetno bizarnom, dejvidlinčovsko-hororičnom okruženju, a što je i na neki način preteča Templesmithovog rada u domenu „policijskog“ stripa, kome Fishkill nedvojbeno pripada. Glavni junak ovog stripa je policajac, ili bivši policajac, zavisi kako gledate, a njegova nizbrdna spirala, pad iz socijalne zajednice i u psihozu se događaju sinhrono sa zastrašujućim društvenim i političkim potresima koji Ameriku maltene preko noći pretvaraju u košmarnu, totalitarnu distopiju. Dosta ambiciozna trajektorija za strip koga njegovi autori nazivaju „ljubavnom pričom umotanom u moderni noir“.
Ti autori su, pored Templesmitha, zanimljiva ekipa. Hoću reći, nisam očekivao da će povratak velikog Australijanca u američki strip biti u saradnji sa Danom Foglerom, glumcem koga ste gledali u The Walking Dead i Fantastic Beasts (i slušali u Kung Fu Pandi), a koji je polovina scenarističkog dvojca Fishkilla. Kao drugi potpisan je Laurence Blum – prevashodno televizijski glumac – ali utisak je da je ovo prevashodno Foglerov projekat jer je on taj koji već ima strip-iskustvo (Moon Lake, Brooklyn Gladiator) i koji je, uostalom, radio većinu promocije za ovaj strip.
Za Bluma ne znam, ali Fogler ima sasvim autentčan „true nerd“ kredit, sa rečima hvale za Azzarellov i Rissov Moonshine (za koji planiram skori osvrt) i 100 Bullets (čiji ću davni prikaz za UPPS možda iskopati i objaviti ovde ako procenim da me nije PRETERANO blam od onog što sam tada pisao), ali i Hickmanov i Dragottin East of West pa i Taylorov DCEASED. Utoliko, Fishkill ne ostavlja onaj utisak tezge kakav su umeli da proizvedu stripovi koje su pisali glumci pre desetak i kusur godina, recimo stvari koje je Nicolas Cage „radio“ za Virgin Comics negde krajem prve decenije ovog veka… Fishkill je, sasvim očigledno, rad, čuj mene „zločin“, RAD iz strasti, priča koja je surova, brutalna i puna neprijatnih momenata ali i priča u kojoj likovi imaju stvarne emocije i nisu svedeni na od kartona isečene figure, zatim ubačene u mašinu za mlevenje mesa.
Fishkill se događa u Njujorku tokom i nakon devastirajućeg terorističkog čina u kome je napadnut Bruklinski most i gde je broj poginulih, kako se navodi, veći nego jedanaestog Septembra 2001. godine. Batholomew Fishkill je ime našeg glavnog junaka, Afroamerikanca (mada, reklo bi se, ipak, muškarca mešovite rase čiji je otac bio beo), bivšeg pripadnika američke vojske koji je sa „turneje“ po istočnim zemljama naše planete doneo ne samo uverenost da se ratovi vode za interese malobrojne elite već i solidan asortiman poremećaja mentalnog zdravlja. Problem sa autoritetom, kako nam sam kaže u monolizima tipičnim za noir žanr, je imao praktično od rođenja i to da je izabrao baš policiju kao svoju profesiju posle vojske, pa i uspeo da dogura do inspektora u NYPD, je već samo za sebe malo čudo.
No, kako ovaj strip ni imenom ni Templesmithovim brutalnim naslovnicama ne obećava ništa lepo, tako i Bart Fishkill već na početku prve epizode biva ražalovan sa pozicije inspektora, i prebačen na mesto pukog pozornika koji će krstariti Bruklinskim mostom i sprečavati sitni ulični kriminal. Da bude još gore, kada stvari eksplozivno odu u majčinu, Fishkill, koji je detonacijom bačen sa mosta i u vodu i preživljava pukim čudom – zateći će se, kada par dana kasnije povrati svest – na poziciji glavnog osumnjičenog za teroristički napad.
Fishkill ima iznenađujuće komplikovan narativ sa najmanje dva zapleta koji se međusobno ukrštaju i prepliću. Jedan je na širem planu i tiče se pomenutog terorističkog napada i potonjeg praktično policijskog režima koji se uvodi u Njujorku. Stvari komplikuje i epidemija gripa i agresivna vakcinacija populacije – u nekim scenama vidimo kako policija građane baca na pločnik i vakciniše na licu mesta – pa je uvođenje policijskog časa i preventivnih upada u stanove građana, kako bi se u korenu presekla moguća dalja teroristička aktivnost, stvarnost sa kojim se Njujorčani sada suočavaju.
Strip je, i na planu realizacije, ali svakako na planu ideja nastajao pre aktuelne COVID-19 krize i Fogler insistira da Fishkill nije demonstracija da je on išta „znao“ već da je naprosto američko društvo po svojoj prirodi uvek na ivici od pada u ovu vrstu autoritarnog formata, baziranog na lažima i volji za moć. U Fishkill pratimo i trajektoriju političke ambicije čoveka koga uglavnom doživljavaju kao bogatog filantropa a koji ima i vrlo mračne tajne, a sam glavni junak se sa njim povezuje posredstvom drugog glavnog toka zapleta u kome imamo jednu klasičnu noirovsku potragu za izgubljenom devojkom koja ne želi da bude nađena.
Ako je Fishkill ljubavna priča, to se u njegovom prvom tomu ne vidi – likovi su ovde ne samo socijalno potpuno ispali sa table do mere da im je prva briga doslovno puki opstanak i pronalaženje osnovnih namirnica (u koje spadaju i farmaceutski produkti od ove i one vrste) već imamo posla i sa dvoje protagonista koji svaki za sebe imaju narušeni mentalno zdravlje. Bart Fishkill je na antipsihoticima i situacija u kojoj se nalazi još od pre terorističkog napada, a svakako posle, sa urušavanjem čitavog njegovog života, okida brojne krize praćene halucinacijama i očajničkim grabljenjem da se sačuva bar minimum kontrole nad stvarnošću. Andromeda – glavni ženski lik – je sa svoje strane gotovo potpuno polomljeni Gen Z protagonist, maloletna ćerka bogatog i nemoralnog oca koja nema ni koncept ikakve lične ili društvene odgovornosti i koja je istovremeno i žrtva i počinilac u većini stvari koje joj se dešavaju.
Sa ovakvim ansamblom, priča koji dobijamo ne samo da nije „zabavna“ ili simpatična, već je izraženo neprijatna. No Fishkill nije puka eksploatacija i kombinacija vrlo razrađenog scenarija koji kroz puno teksta svemu daje posebnu boju i ton, te Templesmithovog grafičkog rada koji je, pa, VRLO grafički, daje svemu jednu iznenađujuće kafkijansko-beketovsku dimenziju. Sam Bart Fishkill je stalno na ivici da otpadne iz realnosti i njegovi napori da se u njoj zadrži bliži su onome što radi Moloa iz istoimenog Beketovog romana nego „pravim“ noir antiherojima, a tekst je agresivan, napadan, pun psihotične energije ali i drugih jakih karakterizacija – recimo, beskućnici koji žive u blizini mosta imaju svog „lekara“ koji priča u stihovima i njegov karakter doslovno unosi kolor u priču, sa balončićima raznih boja i tekstom različitih fontova.
Templesmith ovde eksplodira po stranicama poput bombe na mostu u prvoj epizodi. Ne znam da li mu je strip nedostajao, ali Fishkill je Templesmith pušten sa lanca, ovlašćen da priču ispunjenu ljudskom okrutnošću crta onoliko brutalno koliko je neophodno, pa ovde imamo na programu izuzetno energičan, krvoločan crtež koji za Australijanca tipične stilizacije koristi praktično idealno pretvarajući visceralni horor – što bi sa realističnijim crtežom možda bio neizdrživ – u potentne slike, prikaze i simbole. Templesmith, kao i obično, radi i crtež i kolor a ovde je sam radio i letering i Fishkill je potpuno nepogrešivo njegov rad, snažan, beskompromisan i ubedljiv sa jasnim pripovedačkim slojem koji se probija između razuzdanih kolora i gotovo iskarikiranih likova. Dugo sam priželjkivao povratak Templesmitha u američki strip i ovo je u punoj meri zadovoljilo moju potrebu.
Pomalo je, doduše, šteta da ovo objavljuje Heavy Metal koji je u poslednje vreme malčice pojačao svoju izdavačku delatnost izvan centralnog magazina. Naravno, sasvim je okej da dobijamo „nove“ izdavače na tržištu a koji će doneti i nove glasove i ideje, no Heavy Metal, čini mi se, ne radi baš preterano na marketiranju tih svojih drugih izdanja pa je i Fishkill, iako produkcijski na nivou bilo čega drugog iz američkog mejnstrima u ovom trenutku, pomalo skrajnut i o njemu se nije mnogo pričalo ni kada je krenuo da izlazi krajem prošle godine ni kada se prvi tom završio četvrtim brojem u Januaru ove.
Takođe, ovde i treba napomenuti da se „prvi tom“ „završio“ samo u smislu da na kraju četvrte epizode piše da je to kraj prvog toma i da će se nastaviti iako je priča prekinuta maltene u pola reči, da ne pominjem u momentu kad stvari tek počinuju da se zahuktavaju. No, to je valjda realnost američkog stripa a i Templesmith možda u sve donosi delić prokletstva koje je zadesilo Fell…
No, da bude jasno, Fishkill je zanimljiv i energičan strip koji treba da bude na meniju svakog čitaoca koji voli kombinaciju pandurskog noira, apokaliptične paranoje i bizarnog splatter horora. Sa velikim apetitom se nadam narednim epizodama, a vi se sa dosadašnjim opusom možete blagoizvoleti upoznati ovde.
