Wrath of Man je film kojim Guy Ritchie ne samo da dokazuje da je i dalje „lad“ ili, još bolje, „one of the lads“, već i da u pandemijskom svetu u kome bioskop i dalje ima stigmu pomalo neodgovorne i epidemiološki neprimerene zabave, kreiranje nečega što je na pola puta između direct to video hardkora i lo-budget star vehiclea za teatarsku distribuciju može da bude upravo ono što publika traži. Wrath of Man niti je veliki film niti je u bioskopima sad tu nešto kao POCEPAO, čak mu je i metaskor, ako ikog interesuju takvi indikatori, uglavnom jedva negde preko polovine, ali je ovo film koji je sa više od osamdeset miliona dolara zarađenih na boks ofisu sasvim u zoni komfora i, zapravo, proporcionalno gledano, ostavlja iza sebe u prašini ambicioznije i daleko skuplje projekte kao što je Wonder Woman 1984.
Wrath of Man je zanimljiv po mnogo osnova a prvi od njih je svakako to da je u pitanju rimejk čak ni ne tako starog francuskog akcionog trilera Cash Truck (tj. Le Convoyeur) koji je snimljen 2004. godine u režiji Nicolasa Boukhriefa – poznatog možda prevashodno u ulogama koscenariste Kassovitzevog Assassin(s) i kasnije holivudskog Silent Hill. Iz nekog razloga bilo je potrebno da pogledam Wrath of Man da bih se lupio po čelu i shvatio da je Ritchie – nakon ulaska u mejnstrim orbitu svojim umešno rađenim lad-krimi-trilerima sa kraja prošlog veka, veliki deo svoje karijere zapravo proveo kao režiser adaptacija klasičnog materijala (King Arthur, Sherlock Holmes) ali i rimejkova (The Man from U.N.C.L.E. i nedavno Aladdin). Sa The Gentlemen Ritchie se, kako smo onomad pričali, vratio pristupu sa početka karijere i na određeni način rimejkovao samog sebe, da bi Wrath of Man bio neka vrsta quick ’n’ dirty giga za drugu godinu pandemije, čist, direktan rimejk malo uspešnog francuskog krimića, rađen za dosta egzotično uparenu kombinaciju MGM i Miramaxa. Ovo će možda biti i poslednji „pravi“ MGM film pre nego što Jeff Bezos stavi studio u svoj džep…
No, quick ’n’ dirty ovde nema konotaciju tezge. Wrath of Man odiše direct to video jednostavnošću i postupkom koji forsira uhodana rešenja i prepoznatljive trope, ali ovo je najpre na nivou scenarija koji je iako adaptiran u Americi, dosta veran originalnom preldošku. Sama režija je, naprotiv, često vrlo mišićava sa vidnim trudom uloženim u rešavanje više set pisova i ključnih scena kojima se film bez sumnje ne samo izdvaja od „prave“ direct to video ponude, već i izdiže iznad proseka mejnstrim akcijaša našeg doba.
Naravno Wrath of Man je prevashodno film koji ponovno ujedinjenje Guyja Ritchieja i Jasona Stathama koristi da Stathamovu action hero harizmu mitologizuje na način koji je ovaj odavno zaslužio ali ga nikada nije dobio. Statham je, naravno, Ritchiejevo otkriće ali iako mu je ovaj otškrinuo vrata mejnstrima, ispostavilo se da je vreme „tvrdih“ mejnstrim akcionih heroja po modelu osamdesetih godina ipak prošlo i da se posledice toga osećaju i iznad i ispod zemlje. U mejnstrimu danas kao logičnu posledicu diversifikacije u ovom domenu imamo ljude poput Toma Hollanda ili Andrewa Garfielda u ulozi Spajdermena (za koju je svojevremeno Cameron spremao Van Dammea), Bena Afflecka kao Betmena, RDJ-a kao Iron Mana, i Toma Cruisea kao Jacka Reachera a čak i „pravoverniji“ akcijaši poput, recimo, The Hitman’s Bodyguard i John Wick imaju u glavnoj ulozi Ryana Reynoldsa i, jelte, Keanua. Statham je – što je potvrđeno i prominentnom ulogom koju je imao kod Stallonea u The Expendables – akcioni star starog kova, sportski tip sa ekspertizom iz više borilačkih veština i solidnom uličnom harizmom, ali za razliku od Wesleyja Snipesa, Dolpha Lundgrena ili Stevena Seagala, koji su od njega i stariji, nikada nije dobio šansu da svoj kratki bljesak u mejnstrim produkciji konvertuje u B-karijeru kojom će kasnije sam kormilariti. Naravno, Statham je bio presudan u uspehu franšiza poput The Transporter i Crank ali je zapravo pažnju koju zaslužuje počeo da dobija tek kada ga je dobio priliku sa Fast & Furious, pa je Hobbs & Shaw i prvi film u njegovoj već dvodecenijskoj karijeri na kome je imao deo kreativne kontrole i ulogu producenta.
Hoće li Wrath of Man promeniti Stathamovu sudbinu? Nadam se da hoće u nekom procentu, ali nema nikakve sumnje da ga ovde Ritchie tretira kao GLAVNO jelo, podređujući čitav film njegovoj figuri, dajući mu ultra-tvrdi, R-rated svetonazor i tehniku. Statham je ovde ona vrsta efikasnog psihopate kakve Steven Seagal igra u većini svojih filmova, sa body countom koji ne impresionira toliko sirovim ciframa koliko efikasnošću, hladnoćom i pomanjkanjem ikakve emotivne reakcije na strani našeg heroja.
Naravno, Stathamov lik ovde nije heroj i Wrath of Man je prevashodno revenge flick, što se, čak i ako ništa ne znate o Cash Trucku, vidi iz aviona, no Ritchie ovde razigrava svoje režiserske mišiće na jedan vrlo zabavan način, dajući nam narativ iz nekoliko činova a koji ne samo da svaki za sebe otkrivaju dodatni sloj zapelta već i prilično uspešno menjaju žanr filma.
Tako Wrath of Man počinje kao film Stevena Seagala koga režira Clint Eastwood i Ritchie se kreće na ivici parodije sa ultra-mačoidnim uvodom vezanim za losanđelesku firmu koja se bavi prevoženjem novca za banke i njene zaposlene koji – čak i kad su žene – svi deluju kao da kad prdnu to izađe bar litar i po čistog testosterona. Statham je ovde čovek koji ćuti i radi u ambijentu gde je bitno i šta pričaš i kako izgledaš i posle vrlo malo vremena postaje jasno da ovo neće biti strejt osvetnička priča.
Štaviše, drugi glavni deo filma ne samo da se žanrovski pretvara u heist movie već Ritchie ima smelosti da njegov najveći deo odradi bez Stathama, prebacujući se u michaelmannovski modus rada i dajući nam „drugu stranu“ u neočekivano visokoj, jelte, definiciji.
Da ne bude zabune, Wrath of Man nema ambiciju da bude nekakav inteligentan film, pa čak ni ikakva polemika sa Mannom, on je pre svega spretno i ekonomično napravljen akcioni triler u kome shvatamo da ćemo do kraja balade videti veliki oružani sukob dve dobro opremljene profesionalne ekipe i, kada do njega i dođe, Ritchie pokazuje da mu režiranje akcije veoma ide od ruke.
No, rekao bih da je Ritchie ovde najbolji u flešbekovima, u cirkularnom pripovedanju gde nas prolaskom kroz događaje iz poslednjih nekoliko meseci spiralno približava kulminaciji narativa, otkrivajući nam pojedinačne, ključne scene iz više prolazaka, dajući nam da postepeno sami sklopimo sliku šta se tačno i kojim redosledom dogodilo i „kupimo“ emotivni ulog koji obe strane imaju u sukobu do koga će doći. Ovo je klasičan Ritchie koga znamo iz najranijih njegovih filmova – minus lepršavi, „ladovski“ humor – i uživanje je gledati ovu vrstu ekspertize na delu.
Naravno, akcija je esencijalan deo ovakvog filma i nešto na čemu neretko drugi režiseri padnu – Nolan, kao najvidljiviji primer – ali Ritchie je još sa filmovima o Šerloku Holmsu prostudirao metodiku kreiranja detaljne, pažljivo koreografisane akcione scene i mada, naravno, Wrath of Man nema studiozni, artistički ton ovih mejnstrim radova, režija pucnjave je odlična i dobijamo uverljive, kompleksne scene u kojima se ljudi nalaze na različitim mestima i logično „komuniciraju“ oružjem, pretnjama, uvredama, imaju logične taktike i prave logične greške. Ritchie ovde pokazuje da može da izađe na crtu mlađim, drusnijim likovima poput Naišulera ili Wrighta i da se ne izbruka.
Naravno, nije ovo film bez mane – razrešenje je dosta ravno i bez mnogo mašte a iako Stathamov lik dobija puno vremena za back story i ovo su neke od najupečatljivijih scena u filmu, to zapravo ne doprinosi previše da njegova uglavnom ravna i jednodimenzionalna gluma u ključnim scenama u finalu dobije sloj uverljivosti koji bi pomogao identifikaciji na strani gledaoca. Statham nije veliki glumac, za razliku od, jelte, Daunija ili Mekonaheja (pa čak i Kavila) koji su znali da i emotivno iznesu Ritchiejeve filmove, ali jeste propisan akcioni heroj i šteta je da se ovde nije igralo makar na njegovu energiju.
No, Wrath of Man je intrigantan, zabavan, dinamičan i krvav i, sa dva sata trajanja, taman dovoljno ekonomičan da bude više od ultra HD omaža direct to video sceni, a da se ne pogubi u tarantinovštini koja je Ritchieju jedan od zaštitnih znakova. Suma sumarum, meni se ovo dopalo i rado ću gledati još ovakvog, efikasno i lepo snimljenog, pažljivo režiranog ali ne suludo ambicioznog Ritchieja a Stathamu će ovo, nadam se, pomoći da osvoji neke od pozicija koje mu bez sumnje pripadaju a izmiču mu decenijama.
