Pre par nedelja je na Engleskom jeziku izašao album Nationalist Love poljskog autora Jakuba Topora i ja sam ga sa apetitom pročitao, ma šta pročitao, PROGUTAO u jednom dahu. Jeste da ovo ima više od 280 strana, ali Toporov pristup stripu je takav da slike rade više od teksta i ovo nije obiman, rečima opterećen, već lak i instant-probavljiv rad. Takođe, ko dođavola NE VOLI da s vremena na vreme konzumira sirovu, slice-of-life priču o poljskim gej naci skinhedsima? Onli faking eshols, det’s hu.
Nationalist Love je pod originalnim naslovom Nacjolove još 2018. godine izdao poljski izdavač timof i cisi wspolnicy (gugl trenslejt mi kaže da ovo znači „timof i kratki saradnici“ i ja sad ne znam šta da mislim, pogotovo što je u logotipu firme slon) i ovo je tek jedno pero u kapi agilne izdavačke kuće koja još od 2016. godine u svom katalogu kombinuje atraktivnu ponudu američkih i evropskih autora sa interesantnim radovima iz domaće produkcije. Ako odete na sajt timofa videćete tamo i poljska izdanja američkih creator owned stripova poput Essex County, Blankets, Andromeda ili The Sixth Gun, ali i evropske radove kao što su Fado ili Chiral, pored jake selekcije aktuelnih poljskih izdanja. Svaka čast. Jakub Topor je poljski crtač i scenarista koji je pre Nacjolove uradio već dva albuma, ali sa ovim je podigao dosta prašine pa i bio nominovan za grafički roman godine na festivalu u Lođu. S obzirom da pričamo o stripu koji ne samo da je eksplicitan po pitanju seksa i nasilja, već se i može podičiti vrlo upečatljivim ali ekstremno sirovim grafičkim stilom, valja pretpostaviti i da je za interesovanje koje je izazvao – pa i tri godine kasnije prvi Toporov prevod na Engleski jezik – dobrim delom zaslužna ta tematika i zaplet koji se bave vrlo aktuelnim, jelte, identitetskim pitanjima.
Strah da će Nacjolove biti samo levičarsko, „woke“ ismevanje nacionalista (i njihovo poistovećivanje sa nacistima) se bez sumnje uvlači u srce svakog srpskog čitaoca koji sa zebnjom uzima u ruke ovaj obimni a opet britki grafički roman. „Jesu li umetničke vrednosti ove publikacije uopšte na nivou pažnje koji je izazvao“, pita se on, „ili su mrski mondijalisti, levičari, apologisti svakojakih perverzija i socijalno neprihvatljivog ponašanja naprosto ovo izgurali pod reflektor pažnje javnosti na ime te grube, neargumentovane i na stereotipima zasnovane kritike mladih osoba koje naprosto nisu po meri ionako nedostižnih standarda „osvešćenosti“ što ih propisuje i imperativno zahteva današnja vladajuća ideologija kulturnog marksizma?“ I ovo je svakako legitimno pitanje iako se mora primetiti da ga naš fiktivni čitalac postavlja na neobično specifičan, pomalo defanzivan način.
Da damo jednostavan odgovor: da je Boško Obradović prošlog leta izašao na parlamentarne izbore u Srbiji, pobedio na njima i nekim čudom postao ministar obrazovanja – a što čudom pita onaj isti fiktivni čitalac, pa Boško je po profesiji profesor srpskog jezika i književnosti, samo lažete i blatite sve što je srpsko bando komunistička – Nacjolove ne bi ušao u lektiru čak ni za četvrti razred srednje škole u koji već idu nominalno punoletne osobe kojima, u skladu sa važećim zakonima Republike Srbije pogled na nacrtane muške genitalije u erekciji ne bi trebalo da izazove trajnu duševnu bol i mentalna oštećenja. Ovo je strip koji definitivno, nesumnjivo ima komponentu podsmevanja stereotipu modernog „naciste“, konkretno skinheda iz radničkog miljea koji danas ima pristup internetu i duhovno je oblikovan obilnim i svakodnevnim jelovnikom pornografije, kvazisocijalnog života na društvenim mrežama i konspiratologijom što ga je odvela i putem aktivizma koji se ovaploćuje u verbalnim napadima na Jevreje onlajn i tamnopute osobe na ulici, ali i „porodičnim šetnjama“. Sirov grafički stil i jedna opšta ružnoća fizionomija u Nacjolove mogu i da stvore utisak da sem tog podsmevanja u ovom stripu i nema ničeg drugog. Ali to ne bi bilo sasvim tačno, ovo je strip koji se svojim protagonistima, svakako, podsmeva, ali on u tome nije maliciozan i zapravo tokom svojih 286 strana pravi ozbiljan napor da ih humanizuje i prikaže trajektorije kojima su se u životu kretali pa stigli u to grotlo modernog fašizma i kojima iz njega, opet po nekoj skoro prirodnoj putanji pokušavaju da izađu. Da ne bude zabune, Nacjolove može da se kritikuje da operiše sa stereotipima, čak i da se postavlja paternalistički prema svojim likovima, to je sve na mestu. Ali ovo zaista nije puka levičarska lekcija iz identitetske politike, već utoliko što strip ima i opširnu epizodu gde pokazuje pripadnike „levice“ ili makar onog što nacisti vide kao stereotip levice – gomilu frikova fluidnih seksualnih identiteta koji puše kanabis i kenjaju o pravednom društvu iako dane provode žickajući pare i praveći se da studiraju, bez ikakve inicijative ili ikakve upotrebljive sposobnosti – i ako pričamo o podsmevanju, ovo je jednako podsmešljiv deo romana.
Drugim rečima, Nacjolove treba prihvatiti kao rad koji stereotipima barata sasvim svesno, koristeći ih kao polaznu tačku, osnovu u kojoj će čitalac prepoznati ono što svakodnevno vidi oko sebe ili na društvenim mrežama, a onda će raditi tako da te stereotipe malo razgradi dajući likovima vremena da „prodišu“, prođu kroz periode sumnje, stida, straha, dilema, ali i inicijative i personalnog, jelte, rasta i sazrevanja, kako bismo do kraja stripa možda ne baš iz SVE snage navijali za njih, ali svakako bolje razumeli zašto su bili na mestu na kom su bili na početku stripa i zašto je mesto na koje su se zaputili prema kraju stripa bolje od njega i kako bi podrška zajednice bila dragocena da oni na to mesto – gde bi bili korisniji i funkcionalniji članovi društva – i stignu.
Ne da će oni na njega stići, Nacjolove je pored svog često humorističkog tona ipak jedan mračniji narativ koji prikazuje nasilnost i klasne tenzije što postoje u savremenom poljskom društvu i upravo to secište klasnog, seksualnog i LIČNOG identiteta je dragocena srž ove priče. Stereotipi su ovde prečice, svakako, ali Nacjolove nam pruža prilično uverljivu studiju o mladim muškarcima koji nominalno pripadaju srednjoj klasi ali nemaju ni novca, ni sigurnih poslova, ni obrazovanja, izloženi su tradicionalnim predrasudama nasleđenim od roditelja i komšija, a onda i bizarnom pornografsko-konspiratološkom kaleidoskopu interneta i rezultat je njihovo skoro pa prirodno migriranje ka „nacionalističkim“ političkim snagama koje ovakve ljude rado regrutuju i koriste kao potrošnu pešadiju.
Početak stripa prikazuje marš patriotskih snaga u nekom od poljskih gradova, koji policija rasteruje a dvojica protagonista, Byro i Zapsky uspevaju da pobegnu i, nabijeni adrenalinom posle umicanja muriji za dlaku, svoje iznenadno poznanstvo krunišu gotovo neobjašnivim seksualnim kontaktom. Naravno, obojica će zgađeno jedan drugom objašnjavati da nisu gejevi, ali strip vrlo uspelo hvata dalji razvoj situacije u kome je internet pornografija i zajednička masturbacija jedini zaista dostupan način da ovakvi likovi, u svom trenutnom uzrastu, klasnom statusu i ideološkom grču, imaju ikakav seksualni život.
Nacjolove je dalje ubedljiva studija koncepta toksične muškosti koja, kako i strip pokazuje, nije puki „muški šovinizam“ što muškarce nagoni da loše tretiraju žene već jedno secište identitetskih i ideoloških koncepata u kome su prve žrtve upravo muškarci, često oni koji još uvek traže sebe i nalaze se uterani u bizarnu kombinaciju kvazimilitarističke discipline, kvazistoicizma, kvazipatriotizma i aktivizma koji često za cilj ima puko izazivanje haosa. Strip ne ide toliko daleko u svojim analizama da se dotiče teorija o tome da je ovo sve povezano sa radom specijalnih službi (ruskih, naravno), ali ima lepo ubačene reference na patriotizam, istočnoevropsko shvatanje nacionalnog identiteta, porodice itd. pa će biti blizak i domaćoj publici.
Naravno, najdragoceniji element ove priče je to da se stereotip razgrađuje tim dubljim radom sa likovima. „Nacista koji mrzi pedere a sam se posle ljubi s muškarcima i prima ga u dupe“ je svakako jedan poznat stereotip ali, kako rekosmo, autor ovaj stereotip uzima kao puku polaznu tačku i nakon što Byro i Zapsky provedu nekoliko sati upražnjavajući sasvim hardkor seks, bez daljih pretenzija da je sve to zdrav heteroseksualni provod u kome samo nekom smešnom omaškom nema nijedne žene, Nacjolove dalje prati oba protagonista u daljoj njihovoj potrazi za, pa, zvučaće smešno, ali ljubavlju, bliskošću, toplinom koja dolazi samo u paru sa drugom osobom do koje nam je stalo i koja nas razume. I ovde se stereotipi pažljivo razgrađuju. Jedan od protagonista, užasno se stideći ali nesposoban da odoli nagonima, počinje istraživanje kvir scene u svom gradu i tamo upoznaje njenu raznolikost, pretnje koje tu postoje, pogubljenost mnogih njenih pripadnika, ali i prijateljski, neosuđujući senzibilitet koji je njemu, naviklom na spartanski pseudomilitarizam lokalnih skinheda, gotovo nepoznat. Drugi zapravo pronalazi devojku – uz podsticaj kolega sa posla, sve okorelih proleterskih šljakera koji po osam sati dnevno dižu sanduke u stovarištu i kenjaju o tome šta je ko sa kojom ženskom radio – ali sa njom prolazi nekolikomesečno iskustvo koje se završava u toksičnoj vezi iz koje on na kraju mora da pobegne. Nacjolove nije strip koji žene po definiciji smatra bezgrešnim i „pozitivnim“, hoću da kažem, pa je njegovo finale u kome Byro i Zapsky ponovo dolaze u kontakt i među njima bukne sasvim nepatvorena ljubav izuzetno dirljivo što mračnu, tragičnu završnicu čini utoliko bolnijom, ali to je valjda neophodna lekcija na kraju ovog stripa.
Naravno, sve ovo spakovano je u grafički stil koji neće biti za svakoga. Jakub Topol je vrlo dobar crtač i kolorist, ali njegov pristup je onoliko daleko od mejnstrima koliko možete da zamislite. U moje vreme, hoću da kažem, ovakvi stripovi uglavnom nisu izlazili po albumima i bili prodavani u knjižarama, već ste za njih morali presaviti tabak i u koverti slati novac nepoznatim ljudima kako biste par nedelja kasnije poštom dobili najnoviji broj fanzina u kome biste onda čitali divne, čudne, često groteskne stripove. Nacjolove ima izrazito „fanzinski“, čak i infantilni stil, kome ne nedostaje tehničkih kvaliteta, ali je estetski beskompromisan i konfrontativan. Ali samo estetski – hoću da kažem, izražajnost likova, karakterizacije i pripovedanje su svi na visokom nivou i ovo se čita lako i brzo, no morate imati stomak za likove koji su „ružni“ i naučiti da u njima, tako ružnim, možda i najružnijim, fizički, emotivno i duhovno, pronađete to zrno ljudskosti koje će obezbediti osnov identifikacije i uvesti vas u narativ. Kada onda budete tamo, Nacjolove ćete čitati onako kako ste čitali Selbyjev Rekvijem za jedan san, prvo zgađeni, zatim fascinirani i na posletku emotivno do kraja investirani, krvareći i plačući zajedno sa protagonistima i svesni da ste vi, ako već ne oni, do kraja naučili jednu važnu lekciju. I to je lepo. Strip je na engleskom u digitalnoj formi nabavljiv ovde.
