Pročitao sam sa velikim zadovoljstvom Tono Monogatari, vrlo važan, vrlo cenjen pozni rad velikog japanskog autora stripova, Shigerua Mizukija. Čitaoci će se možda setiti da sam pre nekoliko nedelja pisao o publikaciji istog autora pod nazivom Kitaro, a koja je originalno izašla – na Engleskom jeziku – još početkom prošle decenije, ali je u pitanju bila kolekcija klasičnih Mizukijevih radova iz šezdesetih godina. Ovo je bila svojevrsna priprema terena jer je Mizukijev Tono Monogatari već bio izašao u tom trenutku i pripremao sam se da i njemu posvetim vreme, pogotovo što je ovo strip koga je Mizuki radio pred kraj svog života i predstavlja zreo rad jednog od najvažnijih manga autora u istoriji medijuma. Mizuki je priče iz Tono Monogatari crtao i objavljivao 2008. i 2009. godine u magazinu Big Comic a one su sakupljene u kolekciju 2010. godine – sa dobrim razlogom, kog ćemo nešto niže pojasniti. Više od decenije kasnije, Zack Davisson, vrsni prevodilac i izučavalac Mizukijevog dela je preveo i priredio ovu kolekciju za anglofono tržište i Drawn & Quarterly su je izdali početkom Marta ove godine, obezbeđujući zapadnoj publici uvid u jedan značajan japanski kulturni artefakt.
Naime, Tono Monogatari, a što bi se najpre moglo prevesti kao „Priče iz okruga Tono“ je i naslov kapitalnog etnografskog dela iz 1910. godine koje su sastavili Kizen Sasaki i Kunio Yanagita, zbirka narodnih priča i lokalnih legendi iz okruga Tono a koja je označila i neku vrstu otpora tadašnjoj ubrzanoj urbanizaciji i modernizaciji Japana koja je podrazumevala svojevrsni – maltene propisani – prezir spram tradicionalnog folklora. U svom opširnom uvodu u Englesko izdanje kolekcije, Davisson daje kontekst: Kunio Yanagita je bio službenik tadašnjeg Ministarstva poljoprivrede i trgovine i više nego puki ljubitelj narodnih predanja – on je bio duboko uveren da je srž japanske duše upravo u stalnoj, neprekidnoj komunikaciji sa njihovih proverbijalnih „osam miliona božanstava“, da verovanje u jokaije i kamije predstavlja osnovu identiteta nacije. U tom trenutku se on nalazio na sasvim suprotnoj poziciji od snažne inicijative koju je promicala tadašnja administracija a koja se ovaploćivala u ubrzanoj modernizaciji i približavanju Japana zapadnim standardima savremenog društva. Japan je, da podsetimo, više od dve stotine godina bio zatvoren za ostatak sveta, braneći ikakvu pomorsku trgovinu i, uopšte, kontakte sa drugim nacijama i kada je polovinom devetnaestog veka tadašnji šogunat bio praktično primoran da otvori svoje luke – doslovno pod pretnjom oružane sile tadašnje Amerike – kulturni šok je bio ogroman. Japan je i dalje tehnološki i socijalno bio duboko u feudalnoj eri, sa vojnom državom, konjicom i jedrenjacima, dok su Amerikanci imali parne brodove i sva druga moderna čuda. Transformacija Japana nakon ovog saznanja je bila ništa manje nego fascinantna, sa hitrom promenom državnog uređenja i načina života koja je „zaostalu“ naciju veoma brzo primakla tadašnjim svetskim silama.
No, jedna od posledica ove inicijative modernizacije društva, izgradnje industrije, urbanizacije i usvajanja novih socijalnih paradigmi bilo je i snažno odmicanje od tradicionalne, folklorne kulture a predvodnik ovog napora bio je Inoue Enryo, filozof i osnovač „jokailogije“, čovek koji je napisao nekoliko knjiga o jokaima – prvenstveno Lekcije o proučavanju Jokaija iz 1896, studiju na dve hiljade strana a koja je bila usmerena na dekonstrukciju mitova o natprirodnim bićima i osudu praznoverja. Iza nje su usledile dalje Enryove studije koje su praznoverje i verovanje u jokaije klasifikovale kao psihički poremećaj.
Enryoov rad je bio u skladu sa preovlađujućom klimom modernizacije a dalje se uklopio u imperijalističke ambicije Japana u prvoj polovini dvadesetog veka, gde se smatralo da „starinski“ sistemi verovanja koji su pripisivali po jednog „boga“, „duha“ ili „đavolčića“ svakom predmetu, svakoj prirodnoj pojavi i svakom konceptu neadekvatni za naciju koja treba da se ujedini oko jednog cilja i vladara i da bi monoteistički sistem bio pogodniji za moderni Japan.
No, Yanagita je bio čovek sa dobrim poznavanjem japanske i kineske mitologije i folklora, koji je čitao klasične japanske prozne radove o duhovima i fantastičnim bićima (Genji Monogatari iz jedanaestog veka koji se smatra i moguće prvim romanom napisanim na svetu, te Ugetsu Monogatari iz osamnaestog veka), ali i bajke Braće Grim i njegov susret sa mladim Kizenom Sasakijem, poreklom iz okruga Tono odveo je obojicu na putovanje koje je bilo namenjeno isključivo sakupljanju i beleženju narodnih priča iz ovog kraja Japana. Njihov rad je sakupljen u kolekciji Tono Monogatari 1910. godine i sasvim je jasno zašto će ovo biti važna knjiga za Shigerua Mizukija koji je i sam bio neka vrsta amaterskog ali veoma posvećenog etnografa i sakupljača narodnih priča. Kitaro je, uostalom i nastao kao njegova adaptacija folklornih predanja a Mizuki je tokom svog života proputovao čak šezdeset zemalja sveta i u njima tražio narodne priče i lokalne mitove.
U vreme kada je izašla, Tono Monogatari je bila uglavnom neshvaćena pa i ismevana knjiga kritikovana što se bavi prežvakanim sujeverjima sred novog Japana što hrli u budućnost, ali je pogotovo posle Drugog svetskog rata dobila revalorizaciju i novo poštovanje od strane nekih važnih kulturnih poslenika, uključujući Yukia Mišimu koji ju je smatrao jednim od najvažnijih dela na Japanskom jeziku. Na Engleski je prevedena polovinom sedamdesetih godina prošlog veka i bila zaslužna za značajan porast turističkog interesovanja za region Tono, a na stogodišnjicu njenog izlaska urađen je novi prevod, ali i ova Mizukijeva kolekcija o kojoj danas pričamo.
Već smo rekli da je Mizuki jedan od najvažnijih i najvećih manga autora u istoriji medijuma, sa fascinantnom životnom pričom – između ostalog, čovek je čitavu svoju karijeru proveo crtajući jednom rukom – i praktično presudnim uticajem da se „starinski“ folklor uvede u modernu popularnu kulturu i postane njen prirodan, živ deo. Kitaro mu je doneo i slavu i novac ali mu i omogućio da se i dalje bavi svojom pasijom otkrivanja i prikupljanja narodnih predanja.
Njegova verzija Tono Monogatari je stoga i neka vrsta njegovog ličnog hodočašća – odavanja pošte velikim prethodnicima Sasakiju i Yanagiti, ali i postmoderni rad u kome će Mizuki crtati samog sebe kako šeta Tonom i tamo od lokalnog življa sluša stare priče o duhovima, životinjama, neobičnim događajima, nesrećama… Ova manga je isprva trebalo da bude adaptacija svih priča iz knjige po redu ali je Mizuki posle određenog vremena shvatio da je privlačnije da se skoncentriše na one koje su mu najzanimljivije. Čak i tako, ovde imamo više od sto priča na oko 250 strana stripa, sa sve umetnutim kratkim Davissonovim esejističkim intervencijama koje daju zapadnom čitaocu kontekst u kome se priče događaju. Ovo je stoga dragoceno izdanje jer ne samo da dobijamo jedan od vrhunskih Mizukijevih radova u izvrsnom prevodu već i priređivački napor koji će, bez sumnje, mnogog čitaoca poslati u dalja istraživanja i upoznavanje sa jednom za njega novom kulturom.
Mnoge od ovih priča nemaju pouku, pančlajn, čak ni zaključak i u tome deluju tako autentično. Poznavaoci kažu da je, iako su originalni Tono Monogatari Sasaki i Yanagita potpisali kao ravnopravni autori, sam tekst na kraju bio isključivo Yanagitin i da su Sasakijev lokalni kolorit – i dijalekt – uglavnom izbačeni kako bi knjiga bila bliža čitaocima širom Japana. No, Mizukijeva adaptacija je, iako formalno još više „pop“, ne najmanje zato što je urađena u formi stripa, u velikoj meri sačuvala taj duh starih priča koje, često, zaista nemaju jednu jasnu autorsku nameru. Izrasle iz incidenata, prepričavanih, poluupamćenih, transformisanih od usta do usta, nakićenih od strane desetina pripovedača što su ih predavali jedan drugom, ove priče su često zaista same emanacije duše lokalnog življa, njihovi strahovi uobličeni u priče o šumskim divovima, o ćerkama koje odlutaju u šumu da se nikada više ne vrate, o drvosečama i sakupljačima pečuraka koji vide stvari što nisu namenjene ljudskim očima. Druge imaju pouke i zaključke i često se bave tradicionalnim učenjem o vrlini skromnosti i vrednosti nesebičnosti, kao i o destruktivnom delanju gramzivosti i sebičnosti. Iako su do nas došle kroz rad nekoliko modernih autora, one svoje poente, kada ih imaju, ne ulepšavaju savremenim formama već čuvaju originalni, često veoma nemilosrdni naboj fatalnosti. Ruralni Japan starog doba je, kao i ruralni krajevi bilo gde drugde, bio mesto na kome se teško živi, lako umire i gde su ljudi smišljali komplikovane, jako fantastične načine da kontekstualizuju svoje živote i smrti.
No, Mizukijev ton je sve vreme izrazito vedar, bez obzira što se mnoge priče završavaju doživotnim osudama, smrtima, čak i komadanjima tela. Njegova ljubav prema narodnom duhu i glasu koji stiže iz kolektivne podsvesti Tonoa i Japana su isuviše jake da bi strip verzija Tono Monogatari bila išta drugo do jedne neprekidne proslave narodne imaginacije i dubine njegovog verovanja. Jokai i Kami ni sami nisu puke paralele zapadnih demona i bogova pa tako ni priče o njima nisu puke japanske verzije zapadnih basni i bajki a Mizuki ih dodatno kontekstualizuje crtajući samog sebe u stripu, komentarišući pouke i završnice priča, prikazujući ubedljivo koliko je, čak i u poznim osamdesetim godinama svog života, uzbuđenja osećao uživljavajući se u ove narative.
Njegov crtež ovde je, naravno, jedna proslava ne samo karijere koja je do ovog momenta trajala više od pola stoleća već i lepote japanske ruralne, planinske provincije – uostalom, četiri petine japanske teritorije čine planine i Davisson naglašava zašto planine u japanskom folkloru imaju tako prominentno mesto kao mesta magičnog, svetog i onostranog, do mere da je ženama često bilo zabranjeno da idu u njih – ali i začudnosti bića o kojima su priče ispredene, bizarnih interakcija običnih ljudi sa stvarima i pojavama od one strane. Mizukijev stil je uvek bio čist, jasan, vrlo prijateljski, namenjen, uostalom, mladim čitaocima, pa su i ovde njegovi likovi neodoljivo simpatični, i snažno ekspresivni u svojim karikaturalnim gestovima i izrazima lica. No, Mizuki je slavu stekao i kombinovanjem folklorne strave sa deci bliskim crtežom pa su ovde elementi horora – ljudožderski divovi, umrle stare žene koje ustaju i hodaju unaokolo bez reči itd. – veoma upečatljivi. Najupečatljiviji su svakako veliki kadrovi prirode, visokih planina i dubokih šuma, mesta na kojima podsvest odnosi prevagu nad svešću i racionalnim mislima i Mizukijev Tono Monogatari je jedno putovanje geografijom ali i psihogeografijom jednog Japana koji iako potisnut, nikada nije pristao na brisanje i nestajanje.
Naravno, danas, u dvadesetprvom stoleću, Japan je jedna od najurbanizovanijih nacija na svetu i nacija sa ozbiljnim demografskim deficitom, pa je utoliko čuvanje ove vrste predanja, nastalih kao kolektivni rad mašte ali uobličenih u konkretne umetničke radove, još važnije. Tono Monogatari je, dakle, obavezna lektira a sebi ovaj strip u digitalnoj formi možete priuštiti ovde.
