Kao osvedočeni ljubitelj Matta Fractiona, ali i lepog, glamuroznog crteža, sa dosta sam zanimanja pročitao prvu kolekciju, odnosno prve četiri epizode novog Image Comics serijala Adventureman. U pitanju je sa puno ljubavi odrađeni, ali i postmoderno mutirani omaž palp-naučnoj fantastici umotan u izuzetno primamljiv, raskošan crtež, koji je samo imao tu nesreću da je sa izlaženjem krenuo pre malo više od godinu dana, odnosno Juna 2020. godine, usred pakla pandemije i rasnih protesta širom SAD. Naravno, moglo bi se argumentovati da je u takvim uslovima ljudima i potrebna eskapistička grafička proza što će im pružiti umiljatost i optimizam na planu pretnje koja poništava čitave realnosti.
Fraction je sa Terryjem i Rachel Dodson, cenjenim crtačko-tušerskim bračnim parom, već radio, pre više od jedne decenije kada su zajedno, za Marvel, pravili Uncanny X-Men. Nije ovo na kraju bio neki od najvažnijih X-Men stripova u ovom veku (mada je imao sjajnih momenata) ali pamtim da je u njemu Pixie bile neporporcionalno mnogo zastupljena, verovatno jer Dodsonovi imaju reputaciju da crtaju neviđeno lepe žene koje uspevaju da izgledaju privlačno i slatko i muškoj i ženskoj publici. Fraction kaže da su prvi temelji onoga u šta će na kraju izrasti Adventureman udareni već tada i mada je koncept pretrpeo dosta mutacija i, er, permutacija, dok se nije pojavio prošle godine, svakako se vidi da su scenarista i dvoje likovnih umetnika jedva čekali na priliku da se ponovo udruže. Od prvog skiciranog koncepta 2009. godine, a koji je, verovali ili ne, bio inspirisan Fractionovim gledanjem Pixarovog filma Up, pa do gotovog stripa prošlo je dosta vremena. Scenarista kaže da je jedan od važnih elemenata u osmišljavanju ovog serijala bilo to kada mu je Greg Thompson dao da pročita roman Philipa Josea Farmera Doc Savage: His Apocalyptic Life, izmišljenu, jelte, biografiju, jednog od najpopularnijih likova palp ere. Kombinacija ova dva uticaja dala je Fractionu dosta materijala da razmišlja kako bi mogao da napravi strip koji bi iskombinovao klasični palp i sadašnje vreme. Ovo, po svemu sudeći, nije bila samo stilska vežba u izmišljanju literarnog izgovora da likove stare stotinu godina stavi u savremeno okruženje već i napor da se pomire ipak prilično različiti svetonazori i senzibiliteti.
Konkretno, Fraction prepoznaje da klasična palp proza, pored svih svojih eskapističkih kvaliteta i izdržljivih, uspešnih tropa i arhetipova što i danas žive u žanrovskoj pop-kulturi, ima i svu silu imperijalnih, kolonijalnih i seksističkih klišea upredenih u svoju bogatu, jelte, tapiseriju, te da je u najmanju ruku odgovorna stvar za pisca koji se danas laća palpa, to da napravi napor da dekonstruiše materijal i na neki ga način osavremeni. Utoliko, iako Adventureman ima „man“ u samom, jelte, naslovu, i u stripu zbilja postoji lik sa pseudonimom Adventureman koji je, nagađate, pastiš Doca Savagea samo sa nešto politički korektnijim setapom, on nije zaista i glavni junak. Glavna JUNAKINJA je zaista – Claire, vlasnica i jedina zaposlena knjižare u Njujorku koju je nasledila od pokojne majke, samohrana majka desetogodišnjeg sina Tomija koji obožava klasičnu palp prozu – nasledivši strast ka čitanju od matere – i koji praktično napamet zna sve Adventuremanove avanture. Štaviše, kada zajedno sa majkom stigne do kraja poslednje objavljene knjige o Adventuremanu, koja se završava ne toliko klifhengerom koliko priznanjem da posle dramatičnog bildapa neće biti razrešenja, makar ne u ovom tomu, Tomi gotovo ne može da veruje i stalno smara majku o tome da je nepravda što ne mogu da znaju šta je bilo dalje. Majka je, pak, žena oštećena sluha pa joj je dovoljno da iz ušiju izvadi slušalice slušnog aparata da ne mora da sluša džvanjkanje svog sina. Eto neke koristi i od blagog invaliditeta!
Fraction, naravno, već ima iskustva u pisanju osoba sa oštećenim sluhom (konkretno u Hawkeye) i Claire je napisana vrlo sigurno, kao jedan zabavan, asertivan ali ne jednodimenzionalno agresivan lik. Oko nje postoji čitav ansambl, uključujući sina, bivše kolege iz Policije, ali i porodicu gde pored starog oca ima još šest sestara. Usvojenih, naravno, pa je ovo prilika da se kvota „diverziteta“ dostigne praktično u jednoj sceni gde vidimo rasno, vokaciono i stilski mešovitu porodicu na okupu i toliku količinu girl-power energije da strip za trenutak gotovo da promeni žanr i pretvori se u jednu od onih indie drama za mlade odrasle osobe koje jednim okom vrebaju ugovor za nekakav Sundance film a drugim za Netfliks seriju.
No Adventureman je svakako pre svega omaž klasičnom palpu i kao takav sadrži potrebnu količinu misterije, magije, akcije, avanture, te postomodernog metatekstualnog dekonstruktivističkog žara. Da budem iskren, jedva sam čekao da Fraction ponovo dohvati da piše nešto ovako jer je od poslednjeg Casanove prošlo jako mnogo vremena. No, Adventureman, uz sve svoje kvalitete, još uvek nije u rangu Casanove. Da li će jednom biti? To ne znamo, ali hajde da pogledamo šta je Adventureman SADA.
Pre svega, on je neka vrsta mešapa dve različite priče. Jedna je ta šarena, kvazi-indie kvazidrama o mladim, energičnim ženama u Njujorku koje žive neke interesantne živote, o međusobnom ispomaganju i porodičnoj harmoniji suprotnosti, a druga je pastiš palp proze koji najviše podseća na Sky Captain and The World of Tomorrow. Ono gde se spajaju je, naravno, prodiranje fikcionalnog „sadržaja“ u „realni“ svet gde Claire živi sa svojim sinom, ćaletom i sestrama, i veliki deo uzbuđenja koje Adventureman proizvodi otpada na koliziju ova dva sveta, Claireino otkrivanje da su nemoguće, fiktivne stvari, zapravo moguće i na neki način stvarne. Ovde ima malo te – jedva se usuđujem da kažem – „filipdikovske“ energije sudaranja dve realnosti od kojih bi jedna trebalo da je samo fiktivni produkt druge, i Claire, kao energičan lik koji ipak ima i svoje slabosti i nije puka akciona heroina maskirana u knjižarku, fino iznosi ove momente neverice, intuitivnog delanja u nezamislivim situacijama, nevoljkog prihvatanja da je fiktivno jednako stvarno kao i, jelte „stvarno“.
Sa druge strane, kada piše „direktan“ palp pastiš, dakle u scenama koje se dešavaju u Adventuremanovom svetu, Fraction ima tendenciju da sve radi prilično mehanički, skoro klinički, bacajući unaokolo terminologiju i readymade karakterizacije koje, istina je, deluju kao simpatične i samo blago parodične reference na palp, ali nemaju njegovu autentičnost. Ovo je, svakako, vrlo teška stvar da se pravilno pogodi i Fraction istorijski uvek ima taj problem da mu je palp, kada ga piše (a sam sebe naziva „palp diletantom“), malčice artificijelan. Ovo je bila istina i pre deceniju i po kada je radio Immortal Iron Fist sa Edom Brubakerom i Davidom Ajom, i istina je i sada. Da bude jasno, vidi se kod njega ljubav prema materijalu i njegovoj estetici, ali se vidi i jedan odmak koji čini da elementi Adventuremana koji treba da budu najmaštovitiji, razobručeno kreativni, imaju jednu blago esejističku dimenziju i ostaju na nivou koncepta, sa nerazrađenim likovima i tek skiciranim svetom. Što, naravno, ne mora da bude problem, OSIM ako vam čitava koncepcija stripa nije ta da pokažete kako je fiktivni svet jednako realan kao i stvarni svet…
Naravno, ovo će, sasvim moguće, da bude ispravljeno u narednim epizodama, jer smo u dosadašnjem toku priče tek stigli do momenta kada Claire zaista stupa u direktan kontakt i razgovara sa likovima za koje je mislila da su puka fikcija, saznajući da je Adventuremanov svet zapravo bio realan i da je njegovo nestajanje i pretvaranje u literarnu građu bio samo potez u spektakularnom ratu protiv sila nezamislivog zla. Utoliko, dosadašnje epizode Adventuremana su možda i samo priprema za „pravu“ priču koja će slediti i gde ćemo samog Adventuremana i njegovu pitoresknu ekipu palp likova videti u „pravom“ izdanju, lišenom naglašenih palpi stilizacija.
No, tu treba i naglasiti da imam određene sumnje u pogledu tempa kojim se razvija ovaj narativ. Za sada, u ove četiri epizode koje sve imaju više od trideset strana, a neke i više od četrdeset, Adventureman kao da ima previše elemenata priče pa ne stiže da se posveti onim glavnim. Koliko god da mi je čitava postavka lude porodice koje je Claire deo simpatična, ona za sada nema nikakvog značajnog uticaja na „glavnu“ liniju narativa koja se tiče njenog otkrivanja spone između stvarnog i fiktivnog sveta i kao da samo oduzima stranice koje su mogle biti iskorišćene da se priča brže tera napred. Slično, ni činjenica da je Claire žena oštećena sluha nije ni po čemu značajna za radnju što na kraju krajeva isto ne mora da bude problem, ali se primeti… No, kako strip ima nekoliko vrlo dekomprimovanih scena (na primer dugačka sekvenca sa Clairinim spavanjem na kraju prve epizode), reklo bi se da Fraction i Dodsonovi nikuda ne žure.
Adventureman, u tom smislu, za sada nije uspeo da me sasvim zadovolji, jer ne samo da se previše bavi stvarima koje ne doprinose vidno osvetljavanju te centralne premise kolizije realnog i fiktivnog sveta, već i tu koliziju, isto za sada, ne tretira na naročito zanimljiv ili originalan način. S jedne strane, razni su se autori unazad decenijama bavili sličnim konceptima – pre neku nedelju sam pisao o serijalu Crossover, takođe na Imageu, ali svakako bih morao da istaknem kako u ovakvim stvarima već imamo zlatni standard u radu, ajmo sad svi zajedno, tako je, Granta Morrisona.
Ne pominjem Škota samo da bih ispunio nedeljnu kvotu dropovanja njegovog imena; Adventureman – verovatno nesvesno – zapravo kopira jednu od njegovih ideja iz izuzetno važnog miniserijala Flex Mentallo iz 1996. godine i hteo-ne hteo, moram da napravim poređenje između dva autora koji tretiraju vrlo sličnu premisu. I, mada pričamo o dva autora koja generalno obožavam, nema sumnje da ću ovde Morrisonu dati jaku prednost. Flex Mentallo, ali i neki drugi Morisonovi radovi koji se bave interakcijom između „fikcije“ i „stvarnosti“, mogu u najgorem slučaju imati elemente esejističke proze, ali su UVEK natrpani simbolikom, pažljivo građenim konstrukcijama u kojima se ta interakcija uvek razotkriva kao komentar na neki aspekt ljudske kulture ili ljudskog društva uopšte. Trenutno sam u fazi ponovnog iščitavanja Morrisonovog Doom Patrol i ovo je jebeni KATALOG Morrisonovih opsesija ali i ogromnog dela kulture i umetnosti (pop i avangarde) dvadesetog veka.
U poređenju sa tim, Adventureman deluje neambiciozno i kao da, makar za sada, nema bogznašta da kaže o odnosu fikcije i realnosti u kome, da grubo sažmem Morrisonove decenijske lekcije, mi mislimo da realnost oblikuje fikciju a zaboravljamo koliko fikcija oblikuje realnost.
S druge strane, naravno, Fractionov rad sa likovima je po definiciji mnogo dublji nego Morrisonov i Adventureman je strip koji, mislim, ide u neku drugu stranu, trudeći se da u inače vrlo kodifikovan žanr gde se zna ko nosi pantalone, a koga kidnapuju pa posle mora da bude spasavan, unese izvesne rodne preokrete. I ovo je sasvim plemenita ambicija, da ne bude zabune, pa ću sa interesovanjem pratiti naredne epizode. No, razume se, publika osetljiva na elemente „socijalne pravde“ u modernim američkim stripovima će možda gunđati na Fractionove naglašene „diversity“ koncete u ovom stripu, pogotovo kada vide da preporučena literatura na kraju prve epizode (podstaknuta rasnim nemirima nakon ubistva Georgea Floyda) obuhvata i zloglasnu Robyn D’Angelo…
No, Fraction je Fraction i ja sam svakako uvek spreman da mu dam dosta kredita i prihvatim da on nije Morrison. Ni Adventureman nije Casanova i to je svakako moj veći žal – ovo je strip koji palpu i avanturističkoj prozi prilazi artificijelnije, sa manje spontane energije koja je krasila Casanovu i utoliko ostaje da se nadam da će nove epizode dati gas.
No, crtežu se nema šta zameriti. Ako volite „glamcore“ stil Dodsonovih, oni su ovde u punoj formi sa stripom koji je na momente toliko lep da od toga može i malo da se rikne. Art deko arhitektura, „dieselpunk“ estetika, sve je tu i sve izgleda prelepo. Naravno, sva ta lepota ne dolazi nauštrb čitljivosti ili pripovedanja i reklo bi se da je Terry ovde imao dosta vremena da promišlja kompozicije tabli pa Adventureman, uz precizan, čist tuš Rachel Dodson i tradicionalno dobar letering Claytona Cowlesa prosto pleni svojim izgledom. Terry Dodson sam i koloriše svoje crteže, pa pričamo o radu iz očigledne ljubavi u kome je dizajn likova, kako onih iz „palp“ sveta tako i onih „stvarnih“, konzistentno izvrstan a akcija, kada je ima, je moćna i kinematska.
Adventureman, dakle, nije savršen strip – kakvi su neki od Fractionovih radova znali da budu – ali je strip koji je svoje dobre kritike pokupio ne samo na ime „SJW“ naboja već i, svakako, na ime dobre koncepcije i odlične demonstracije veština njegovih autora. Naredna epizoda izlazi u Septembru a vi za sada možete da se upoznate sa pričom kroz kolekciju – ili pojedinačne epizode – koje se na Comixologyju daju naći na ovom mestu.
