Pogledao sam Los Muertos, drugi celovečernji film argentinskog režisera po imenu Lisandro Alonso, snimljen 2004. godine, a koji se vodi i kao centralni deo njegove labave trilogije o „usamljenom čoveku“ kome prethodi La Libertad iz 2001, a za njim sledi i Liverpool iz 2008. Alonso je na sebe privukao solidnu pažnju sa La Libertad, koji je prikazan na Kanskom festivalu u selekciji Un Certain Regard što se bavi filmovima snimljenim na, recimo, dugačiji način, pa je Los Muertos, nastao tri godine kasnije jedan vrlo naglašeno sveden, skoro do parodije spor i odmeren arthouse film, urađen i uz izvesnu produkcijsku podršku što je došla iz Francuske, koji me je, moram priznati, malo i podsetio koliko je snimanje u stilu koji neobično podseća na Dogme 95 doktrinu – mač sa dve oštrice. Ili u ovom slučaju, naoštrena mačeta koja je jedan od centralnih motiva u filmu.
Alonso ne spada u „zvanične“ Dogme 95 stvaraoce ali ako bismo išli redom, Los Muertos ispunjava veliku većinu zahteva sa znamenitog spiska. To da je autor potpisao sebe i ekipu na kraju je svakako prestup, ali ovo pravilo Dogme je kršio i sam Von Trier praktično od samog starta. Drugde, film ima muziku samo na odjavnoj špici što je skoro pa po pravilima (jer, da je SVE po pravilima, odjavne špice ne bi ni bilo), ali možda je najveće odstupanje od Dogme izvrstan rad kamere za koji je bio odgovoran Cobi Migliora i gde, mada u filmu nema veštačkog svetla, svakako imamo korišćenje stativa i manipulaciju sočivima za jedan od najimpreisvnijih pojedinačlnih elemenata filma. Drugi izvanredno impresivan element je zvuk koji je sniman „na lokaciji“, bez foley room dosnimavanja, ali je snimljen savršeno i miksovan fantastično za jednu hipnotičku taspiseriju zvuka džungle što okružuje gledaoca skoro sve vreme.
Los Muertos je, da bude jasno, izuzetno snimljen film, sa besprekornim kadriranjem i hvatanjem „akcije“ koja se u filmu vidi tako da se istovremeno dobije snažan naturalistički naboj ali i vrhunski artizam koji uspeva da pronađe likovnost u dugačkim, nominalno veoma banalnim scenama hodanja, veslanja, jedenja ili pijenja, lakih radova priručnim alatom… Snimljen duboko u argentinskoj provinciji, Los Muertos koristi mizanscen džungle i siromašnih naselja na rečnim ostrvima da postigne jednu skoro mitološku dimenziju u svom kazivanju. Ovo je film sa vrlo malo dijaloga – a i to malo što ima je sasvim banalno i izgovaraju ga uglavnom naturščici – a čiji je „narativ“ putovanje, uglavnom lišeno tradicionalnih dramskih tropa, čija se simbolika pronalazi upravo u toj ispražnjenosti od „događaja“ i reflektuje sa samih, prirodnih „kulisa“. Šuma je ovde simbol koliko i čista likovna slika isprepletanog granja i senki koje one kreiraju blokirajući sunčevu svetlost – ovo film praktično manifestno podcrtava dugačkom prvom scenom gde nemo kretanje kamere kroz scenu u džungli i, čini se beskrajne, krošnje drveća i igre svetla (i sočiva kamere koje se ne fokusira na sve planove jednako) hipnotiše gledaoca koliko i hor zrikavaca, tako da tragovi nasilja koje mu pogled skoro slučajno okrzne deluju praktično artistički – kao što je simbol i voda, kako ona kojom se glavni junak umiva i kvasi kosu da se odbrani od sunca, tako i ona koja ga, kada nađe čamac, vodi sporo ali sigurno, ka njegovom cilju.
Lisandro Alonso je vrlo svestan da radi sa odličnim kamermanima i njegov film zaista gotovo fetišistički snima okruženje. Smena ruralnog, veoma siromašnog, ali ipak civilizovanog okruženja sa početka i divlje prirode u drugoj polovini filma je intenzivna a sa njom se i glavni junak „razmotava“ pred gledaocem, pretvarajući se iz bića „društva“ (on na početku funkcioniše u zajednici, bavi se zanatom, učestvuje u trgovinskoj razmeni) u biće prirode, sa minimalnim tehnološkim pomagalima na raspolaganju i jednim surovim survivalističkim nastupom.
Film je, video sam to na nekoliko mesta, kod gledalaca sa raznih strana izazvao poređenja sa Konradom i njegovim Srcem tame, ali ovo je i pomalo površna paralela, jer je Los Muertos zapravo direktnija polemika ili makar varijacija na zajednički uzor – Homerovu Odiseju. Naravno, ovo je u neku ruku kontra-odiseja, kao što je bilo i Srce tame, sa glavnim junakom koji se ne vraća svojoj ženi već ćerki i koji ne dolazi iz rata već iz zatvora.
Argentino Vargas je ime protagoniste ali i glavnog glumca, naturščika izuzetno upečatljive pojave, koji na početku filma izlazi iz zatvora posle kazne odslužene za ubistva. U jednom uzgrednom razgovoru oko polovine filma pominje se da je ubio svoju braću ali na to on samo kaže „ne sećam se, davno je bilo, idem dalje“ i ovo kontekstualizuje scenu sa početka za koju smo ionako intuitivno znali da je flešbek*ali i, donekle, baca gledaoca na krivi trag u pogledu traženja dubljeg karaktera u Vargasu.
* koji bi, ako neko i dalje vodi evidenciju, i sam bio zabranjen u okviru pravila Dogme 95, pogotovo sa mrtvim telima koja krše tačku šest
Da bude sasvim jasno, njega on neće naći – Alonso, uprkos onome što je pre neku godinu pisao, recimo, Marko Pandurović, nije zainteresovan da nam prikazuje unutrašnji život bilo koga, ponajmanje protagoniste koji je pre svega delatna figura, čovek sa jasnom voljom, jednostavnom agendom i jednom preduzimljivom energijom. Njegove scene u kojima Vargas komunicira sa drugim ljudima su urađene vrlo veristički, sa elegancijom čoveka koji ne samo da voli i poštuje naturščike već koji razume i ume da sažme život u provinciji i u priličnom siromaštvu, sa ljudima koji verovatno i jesu drvodelje i prodavci, u radnjama, dvorištima sa živinom i kučićima, te kućama koje nemaju tekuću vodu već sveprisutne plastične kanistere, kasnije i kućom koja je samo puno najlonskh pokrivki zakačenih za grede.
No, Alonso nije zainteresovan ni da nam priča o ovim ljudima niti će oni pričati o sebi – Vargas pri kraju filma vodi razgovor sa dečakom koji se bavi stolarijom i mora praktično da mu čupa iz usta odgovore na pitanja je li posao dobar i da li se okej plaća. Ovo nije socijalna drama već pre svega portret „usamljenog čoveka“ koji se bolje vidi na pozadini gde su kontrastirane mikrozajednice i divljina.
Sam Vargas u filmu sve što radi – radi stopostotno, i kada jede i kada pije, i kad vesla, i kada jebe i kada mačetom seče i okresuje veliku granu da je koristi kao alatku, i kada nalazi gnezdo divljih pčela, zapali vatru i zaštićen dimom izvadi gomilu saća iz njihove košnice. Ovo su sve scene snimljene bez žurbe, iz jednog kadra, sa glavnim junakom koji ZAISTA radi sve što lik u filmu radi, preduzimljivo, spretno, bez suvišnih pokreta, sa jednom dominantnom „tehničkom“ inteligencijom koja nema interesovanja za diskurs i teoretisanje već se ovaploćuje u čistoj primeni. Ovde bi se svakako mogla razvijati dalja teorija o tome kakav je ZAPRAVO Vargas čovek, sa svojih malo reči i, reklo bi se, manifestnim odbijanjem refleksije, je li ZBOG TOGA on ubica ili su to dve sasvim odvojene crte njegove ličnosti, ali ovo je svakako krivi trag i Los Muertos je film koji apsolutno sa sebe otresa višak filozofije i analize.
Što svakako treba ceniti jer se film, kao i njegov protagonist postvaruje isključivo kroz akciju – čin snimanja i montiranja ovih scena je ono što je „kreiranje“ ovog filma trebalo da iznedri, ovde nema dubljeg značenja, čak ni poziva na potragu za njim, sem potvrde kroz akciju koja je elegantna, efikasna i daje rezultate po sebi.
Što je sve lepo, no uvek treba biti i malo sumnjičav prema umetnosti koja sebi stavlja u zadatak da prenosi nefiltriranu stvarnost. Naravno da je „uokvirivanje stvarnosti“ legitiman umetnički postupak, koji može da pruži izvrsne, jelte, estetske rezultate, ali Los Muertos je film koji svakako pada u zamku svoje fascinacije „zanatom“ odnosno tehničkom izvrsnošću rada koja se, čini se, nudi kao krajnja vrednost. Što, naravno, nema zaista veze sa umetnošću u smislu stvaranja vrednosti. Los Muertos, kao i svoj protagonista, pruža scene i kadrove savršeno kadrirane i izvedene u svojim radnjama, ali baš kada se gledalac zapita „dobro, ali je li to sve?“, on na to nema drugi odgovor sem da ubije životinju pred kamerom.
Scena u kojoj Vargas ubija a zatim od droba čisti kozu je apsolutno perfektna u tehničkom smislu, potpuno fascinantan prikaz savršenog zanatskog umeća glavnog junaka koji ne samo da život oduzima brzo i efikasno već i životinju čisti od utrobe poput vrhunskog poznavaoca kozje anatomije, bacajući creva i druge organe preko ivice čamca i brišući trbušnu duplju krpom namočenom u reci. Ali ta je scena i podsećanje na to da umetnost, kada prezre svoju ART-ificijelnost i u potrazi za ART-izmom mora da posegne za „stvarnim“, ume da izgubi svoju duhovnu dimenziju i grubo, pa čak i glupo, nam podmeće „realno“ kao umetnički sadržaj.
Razume se da je ovo i svojevrsna subverzija – mislili ste da gledate čoveka koji GLUMI da ubija, gledajte sada čoveka kako UBIJA – ali, ponovo, ona samo podseća da autor filma zapravo nema šta da kaže – niti to želi – i da se nada da će „stvarnost“ govoriti umesto njega. Ovo dalje rekontekstualizuje sve dugačke kadrove koje smo pre toga videli, sve te naoko beskrajne scene u kojima kamera snima zemlju, oblake ili reku duže nego što se išta na planu te pozadine događa. Alonso nam, mislili smo, daje prostor za kontemplaciju, ali Alonso, ispostavlja se, ne želi da mi kontempliramo jer se u njegovom filmu ne radi „zaista“ o bilo čemu što zahteva reflektovanje, analizu ili kontempliranje. Njegove scene su žive i potentne KADA se dešavaju, i kada se završe, one nemaju dalja značenja niti simbolike koje treba povezati u jedno semiotičko tkanje filma. Kada se u poslednjem kadru kamera spusti do figurice koja, svojim položajem na zemlji podseća na telo dečaka koje smo videli u flešbeku na početku filma, ovo je skoro pa parodičan gest ka „zatvaranju kruga“, udica za publiku koja misli da ovde i dalje treba naći neko značenje.
Njega, kao i Odisejeve Penelope, u ovom filmu na kraju – decidno nema, a Los Muertos je fascinantan mada, za moj ukus, umetnički faličan film koji ne mogu da zaista preporučim na ime njegove konfuzije u pogledu toga koliko umetnost treba da bude „iskrena“ i odustajanja od umetničkog postupka na ime vrhunskog zanatstva. Naravno, ono što vidimo jeste često vrhunski zanat, ali film, na kraju, treba da ima hrabrosti da nešto i kaže.
