Sa priličnim apetitom sam pročitao prvih pet brojeva novog DC-jevog tekućeg serijala Batman: Urban Legends što je sa izlaženjem započeo ovog proljeća. Uprkos imenu, ovo nije magazin koji se bavi samo Betmenom u njegovim „drugim“ momentima (za to imamo nedavno prikazani Legends of theDark Knight), pa čak ni Betmenom kao prevashodnim protagonistom. Ovo je, za razliku od LOTDK magazin koji se dešava u aktuelnom kontinuitetu, dakle, nakon Death Metal/ Future State/ Infinite Frontier i njegova ideja je da pruža „off“ priče iz Gotama što se događaju na marginama „glavnih“ događaja o kojima čitate u primarnim magazinima, a gde će protagonisti biti likovi iz B-postave, vezani za Betmena na ovaj ili onaj način, ponekada i sasvim labavo, a gde će sam Betmen da se pojavljuje kad treba i koliko treba da svemu pruži neophodnu legitimaciju.
Ovo nije rđav okvir za magazin koji u svakom broju pruža sedamdesetak strana stripa (doduše i po prilično jakoj ceni) i po četiri priče različitih autora, pa je Batman: Urban Legends zapravo vrlo prijatan, „neobavezni“ projekat, strip-antologija u kojoj se neki novi autori okušavaju u srcu DC-jevog mejnstrima, a rame uz rame sa etabliranim vedetama koje kod ovog izdavača već imaju solidnu reputaciju.
Naravno, antologijski format znači i da ne možemo sasvim da garantujemo da će vam se sve u svakom broju dopasti, pa je ovde uredništvo napravilo sasvim mudru odluku da prvih nekoliko brojeva sadrži praktično dve epizode miniserijala normalne veličine koje su radili poznati i cenjeni autori (ali sa većom reputacijom u Marvelu!), a da će između njih biti ti neki, hajde da kažemo, nešto eksperimentalniji i kraći stripovi koji mogu biti kraći miniserijali ili one-shot epizode što svoju poentu prave na desetak strana. Tako smo, tokom ovih pet brojeva videli, recimo, nežnu ljubavnu priču između Poison Ivy i Harley Quinn a koju je napisala Stephanie Phillips, aktuelna scenaristkinja novog serijala Harley Quinn i ovo je dopadljiv chic-lit sa spandeks kostimima, koji je uobičajeno simpatično nacrtala sjajna Italijanka Laura Braga. Odmah pored ovog one-shota smestila se nova priča o Outsidersima koju je napisao Brandon Thomas a nacrtao Max Dunbar i ovo je trodelni akcioni tur d fors u kome ekipa likova što u 2021. godini u najboljem slučaju sede na klupi za rezerve (Katana, Black Lightning, Metamorpho) ima priliku da se razmaše. Tipično, Outsidersi svoj stvarni kontekst dobijaju tek kada ih smestite uz tata-Betmena koga u ovoj priči decidno nema tako da nisam siguran koliko je ovo dobar uvod za najavljeni Outsiders koji će krenuti da izlazi s jeseni, ali svakako mi je drago da ovaj tim dobija nove prilike.
Čega još ovde ima? Ako volite Lady Shivu, ženskog kung-fu negativca iz sedamdesetih, ovde ćete dobiti novu priču o njoj. Ili ako ste se pitali kako bi izvrsna Marguerite Bennett (o čijem stripu Animosity nameravam da pišem već godinama) odradila priču o ne jednoj, ne dve, već tri Bet-devojke, dobijate i to. Svakako ljubitelji Tima Drakea, aka Red Robina ovde takođe dobijaju jedan sasvim pristojan rad u kome ovaj momak igra glavnu ulogu a sve iz pera iskusne televizijske scenaristkinje Meghan Fitzmartin.
No, dve glavne priče u ovih pet brojeva, sa kojima svaki počinje i završava se i koje su, može se reći, „glavno“ jelo u Batman: Urban Legends jer se radi o epizodama normalne dužine i serijalizovanim u normalnom broju epizoda (jedna u šest, druga u pet) dolaze od dvojice meni omiljenih scenarista i mada i one uzimaju likove iz duboke rezerve, u pitanju su vrlo dobri stripovi, koji su, što se mene tiče, opravdali pokretanje ovog serijala pa, uh, možda i visoku cenu svake sveske.
Za ove priče svakako morate malo imati i stomak, pogotovo jer je glavni junak one koja svaki broj magazina otvara Betmenov bivši sajdkik, Jason Todd. Todd je neka vrsta ultimativnog B-lika, jer je u pitanju prvo bio drugi Robin, nasledivši ovo ime od već poodraslog Dicka Graysona, ali je čitaoce toliko nervirao da je DC na kraju uradio telefonsku anketu u kojoj je publika glasala da li da lik bude uklonjen iz stripa. Rezultat je bio skoro izjednačen ali ipak blago u korist njegovog uklanjanja pa će ga Joker u okviru priče A Death in the Family premlatiti štanglom SKORO do smrti da bi sledeći broj nakon prebrojavanja glasova, obnarodovao da Jason nije preživeo. A vi mislili da su osamdesete bile doba nevinosti!
Naravno, kako se u superherojskim strpovima ništa ne baca i niko ne ostaje mrtav (poslovica je svojevremeno govorila „sem Buckyja, strica Bena i Jasona Todda“ ali dvojica od ove trojice su odavno vaskrsli), Todd je reinkarniran polovinom prve decenije ovog veka, kao Red Hood, time postajući i drugi Red Hood u istoriji DC-ja. Osuđen na tuđa imena, Red Hood je svoj karakter izgradio postavljajući se kao mračni antiheroj koji operiše na marginama Betmenovog sveta (i porodice) ali uz važnu distinkciju da je u pitanju maskirani osvetnik koji ne preza od ubijanja kada smatra da je to opravdano.
Sociopata-na-strani-anđela je veoma late ’80s/ ’90s koncept pa Red Hood nikada nije bio specijalno popularan lik…
…ako ne računate sumanuto dugačak solo serijal tokom prošle decenije koji je započet tokom DCNU a nastavljen u Rebirth periodu i koga je pisao Scott Lobdell, kreirajući neku vrstu prilike za iskupljenje ovog lika. Priznajem da Red Hood ne spada u moje omiljene likove iako volim polomljene antiheroje, na ime toga da ga scenaristi najčešće koriste samo kao instant-trik da pokažu Betmena koji mora da nalazi razne načine da opravda to što uz sebe trpi lika koji ide direktno nasuprot njegovom pravilu da superheroji ne ubijaju.
Priča o Red Hoodu u Batman: Urban Legends počinje prikazujući nam Jasona Todda koji se malo odmakao od svoje najmračnije poze i mada i dalje prebija sitne kriminalce na gotamskim ulicama i preti da će da ih pobije ako mu ne daju informaciju potrebnu da bi se došlo do dilera vrlo jake i opasne droge što tim istim ulicama hara poslednjih nekoliko nedelja, on ih, uglavnom, ne ubija, koristeći gumene metke i snažne pesnice da im umesto toga očita teške lekcije što ih neće lako zaboraviti.
Sve dok, naravno, ne naleti na situaciju u kojoj mu padne klapna pa tipa što se bavi proizvodnjom i prodajom droge, a porodicu je zapustio do mere da je žena u komi a uplakani sinčić u njemu izaziva samo ciničan smeh – naprosto ubije. Ovo je, pak, tek početak, jer dok je majka u bolnici, klinac više nema nikoga na ovom svetu a Todd, koji ima vrlo loše uspomene na život u sirotištu pokušava u sebi da nađe dovoljno očinskog instinkta da dete čijeg je biološkog oca svojeručno poslao na onaj svet, nekako skući i izvede napravi put.
Ovo bi u najvećem broju zamislivih univerzuma bila nesnosna priča, ali scenarista je u OVOM univerzumu – Chip Zdarsky i moram da priznam da Kanađanin očekivano dobro rukuje materijalom. Todd ovde nije nužno najdublji konfliktni antiheroj svih vremena, ali su njegova impulsivnost i emotivna nezrelost stavljene u uverljiv kontrast sa Betmenovom teško izborenom pozom očinske figure. Strip ima dosta flešbekova koji pokazuju kako je Todd bio nepodnošljiv i težak za disciplinovanje kao Robin a to da Betmen sa njim sada sarađuje, iako strip počinju međusobnom tučom deluje kao prirodna, logična posledica činjenice da uprkos svojoj većoj-od-života personi, maski i kostimu, Betmen nije sasvim imun na emocije i u Toddu, takvom kakav je danas, izlomljen i svakako ne etički ispravan, prepoznaje ne samo svoj neuspeh kao stratega i instruktora borbe, već kao, jelte, roditelja. Utoliko, njihova neugodna saradnja deluje prihvatljivo a tokom nje se odmotava krimi zaplet vezan za pomenutu novu drogu i dobijamo vrlo lep mini-portret naučnice zaslužne za kreiranje „fear gasa“ koji koristi Scarecrow i čiji rad služi kao temelj aktuelne sintetičke supstance što je ljudi sada gutaju po Gotamu i masovno se povređuju i gube živote zbog intenzivnih (i prijatnih) halucinacija.
Zdarsky ovde komplikuje sa dosta koncepata koji se prepliću, nekoliko klasičnih superzločinaca koje srećemo, pa i jednim novim, ali i demonstrira veštinu da žonglira sa gomilom loptica u vazduhu i pruži nam i solidno dirljivu emotivnu dramu, i pristojno psihološko portretisanje nekoliko likova, ali i razumno zanimljiv kriminalistički triler. Brazilac Eddy Barrows koji ovo crta, pak, daje odličnu akciju i potrebnu, tamnu, „ozbiljnu“ atmosferu koja ipak ima dovoljnu količinu stripovske gizdavosti da ne odvuče sve u ponor nekakve depresije. Moram da priznam da sam se iznenadio koliko je lik Jasona Todda ovde dobro prikazan, sa njegovom sociopatijom koja je nedirnuta – scena u kojoj u svom civilnom identitetu razgovara sa pomenutom naučnicom je sjajna jer ni čitalac nije siguran da li Todd samo glumi emocije koje prema njoj pokazuje – a da opet saosećate sa njim na jednom sasvim prirodnom nivou. Finale stiže u narednoj epizodi i biću tu, u prvom redu.
No druga „glavna“ priča u Batman: Urban Legends je upravo završena petim nastavkom a tiče se jednog još marginalnijeg lika koji je, ovom prilikom dat na staranje – i eksperimentisanje – scenaristi koga još više nego Zdarskog vezujemo za Marvel.
Matthew Rosenberg je, sigurno su se svi umorili od ovog ponavljanja, jedan od mojih najomiljenijih scenarista poslednjih pola decenije, koji je obećavajuću karijeru indi stripadžije (a što je došla posle obećavajuće karijere indi-muzičkog radnika) naprasno zamenio pisanjem mase vrlo uspešnih i vrlo dobrih stripova za Marvel, uključujući razne varijante X-Men, pa i nove događaje u Annihilation sagi. Nisam siguran kako je moguće da mu Marvel nije do sada poturio ekskuzivni ugovor pod nos – za mene je Rosenberg scenarista kalibra Gillena, Catesa ili Aarona, a koji su svi dobili ovakve ugovore – ali Rosenberg je odnedavno počeo da radi i za DC i, sudeći po onome što vidimo u Batman: Urban Legends, oseća se vrlo udobno u svojoj ulozi donosioca malo Marvelove street-level prljavštine u DC koji je u poslednje vreme izrazito naklonjeniji visočijim konceptima.
U ovih pet brojeva Rosenberg je pisao novu priču u kojoj je protagonist bio Grifter, stavljajući ovog starog i poluzaboravljenog momka u Betmenovu orbitu sa iznenađujuće dobrim rezultatima. Naravno, Rosenberg je perfektno podešen na frekvenciju pisanja simpatičnih baraba koje nisu MRAČNI antiheroji ali na koje drugi heroji gledaju sa sumnjičavošću (videti Havoka ili Hawkeyeja preko u Marvelu), ali Grifter je lik sa kojim BAŠ niko nije znao šta da radi poslednjih desetak godina.
Grifter je, možda ćete se i iznenaditi, star sada skoro trideset godina jer ga je kreirao Jim Lee kao deo WildC.A.T.S. tima u Image Comicsu još 1992. godine. Image je, naravno, nastao egzodusom nekolicine popularnih Marvelovih crtača koji su shvatili koliko više para mogu da zarađuju praveći sopstvene stripove koji će vizuelno biti skoro nerazaznatljivi od onog što su radili u Marvelu ali uz bonus benefit što im nad glavom neće sedeti urednici i izdavači koji im govore da ovo ne može onako a ovo ne može ovako. Rani Image stripovi su bili praktično moshcore varijacija na Marvelove stripove iz kasnih osamdesetih, sa vizuelnim jezikom zaoštrenim do apsurda (i, jelte, parodije) u nemogućim fizionomijama i nemoguće nepraktičnim kostimima, ali i sa nivoom grafičkog i konceptualnog nasilja koji je gotovo sasvim zasenio potrebu kreiranja dubljih narativa.
Neću sad ovde smarati čitavi istorijatom Image i Wildstorm stripova, ali treba reći da je Grifter od maltene potpuno bezkarakternog člana tima pod Leejem dobio malo dubine kada je Ed Brubaker napisao špijunski triler Point Blank a onda i kada je WildC.A.T.S. uzeo da piše Joe Casey. Wildstorm će se kasnije utopiti u DC-jevoj korporativnoj strukturi, pokušaj jednog vaskrsavanja ovog univerzuma pod upravom Granta Morrisona* je napušten posle svega jednog broja Authority i WildC.A.T.S. a u kasnijim verzijama univerzuma (koje su, zapravo, proizvele iznenađujuće dobre stripove) Grifter i njegov tim nisu imali posebno važno mesto. Kada je tokom DCNU faze Wildstorm i zvanično rastvoren i pridružen mejnstrim DC-univerzumu, očigledno je da su postojali izvesni planovi sa Grifterom jer je dobio novo poreklo i sopstveni serijal, ali ovo je posle nekoliko brojeva predato na staranje Robu Liefeldu (stara ljubav, jelte, zaborava nema), a koji je brzo potom implodirao i sa dosta neprijateljskih reči raskinuo svoju saradnju sa DC-jem. Istini za volju, stripovi koje je tada za njih radio su bili uniformno slabi, no ovo je Griftera promptno vratilo u opskurnost.
*ko vodi evidenciju pominjanja Njegovog imena nek udari recku
Ipak, dobar dizajn karaktera i ličnost koja nije nikada bila do kraja definisana ali je imala izražen cool vajb* mogu daleko da vas odvedu, pa je Grifter bio i deo ributa Wildstorma koji je radio Warren Ellis pre neku godinu pod imenom The Wild Storm. Ovo je bio sasvim solidan strip, ali kao i mnogo drugog što Ellis radi poslednjih godina, nije nakon završetka prvog maksi-serijala proizveo nikakav dalji znak života.
*ovo je i neka vrsta sažetka skoro svih uspešnijih Image/ Wildstorm likova iz rane faze
No, sa pretumbacijama u kontinuitetu i labavljenju ideje o tome šta jeste a šta nije „kanon“ posle Death Metala, bio je red da Grifter dobije novu šansu i Rosenberg je ovu priliku oberučke prihvatio. Njegova petodelna priča o Coleu Cashu u Gotamu nije nekakav revolucionarni rad koji će promeniti medijum superherojskog stripa za sva vremena, ali jeste dalja potvrda da Rosenberg ima osećaj za pisanje kul antiheroja koji u svakom trenutku imaju idealan komentar, odgovor ili prosto, promrmljanu opservaciju da u svakoj situaciji budu najšmekerskija osoba u prostoriji a bez pretenzija da su ljudi od formata i nekakvi kinematski heroji što treba da budu uzor deci i omladini. Još važnije, Rosenberg je sa ovom pričom o Grifteru pokazao da ume da pronađe dobar odnos između kompleksnosti zapleta i jasnoće pripovedanja pa narativ koji ima u sebi i multiverzalnu komponentu i skakanje između vremenskih planova, da ne pominjem zavere u zaverama U zaverama, ne deluje ni isuviše složeno, ni nejasno a tempo je britak i ugodan.
U najkraćem, Cole Cash je u ovom stripu blago asocijalni ali barapski neodoljivo šarmantni plaćenik koji ne voli da ga zovu Grifter,* a koji je skoro neobjašnjivim spletom okolnosti postao lični telohranitelj Luciusa Foxa, jednog od najbližih saradnika Brucea Waynea koji zna Betmenov tajni identitet i trenutno vodi čitav njegov biznis. Cole Cash ima, razume se, neortodoksne metode zaštite svog poslodavca pa strip ima nekoliko ekstravagantnih akcionih scena gde on krši zakone SAD ali i zakone fizike kako bi obezbedio da Fox preživi kidnapovanja i atentate koji, očigledno, za finalnu metu imaju pristup softveru koji bi razotkrio sve Betmenove tajne.
*“Ali to ti je tajni identitet“, kaže mu jedan od likova, a Cash na to odgovara „Ne, to je samo nadimak.“
Naravno, iza svega stoji Leviathan – organizacija koju je Brian Bendis izmaštao tokom svog pisanja Supermena, a koju, koliko vidim, samo pridošlica Rosenberg koristi na iole rezonski način u kasnijim stripovima – koji programski želi da svetu otkrije tajne svih organizacija koje se bave prismotrom, a ovo uključuje i „tehnološke“ superheroje poput Betmena i pravi zaplet ovog stripa je naravno da se pogodi, sazna ili otkrije za koga ZAPRAVO radi Cole Cash – za Luciusa Foxa, za Leviathan, za nekog trećeg, neimenovanog, a sa kojim komunicira sve vreme putem implanta ili, a što bi možda bilo naviše u skladu sa njegovim karakterom – za samog sebe?
Ako je ovo poslednje u pitanju, misterija je šta zapravo motiviše u principu drugorazrednog plaćenika sa low-level supermoćima i malom količinom samopoštovanja da ulazi u direktan klinč sa Betmenom i sebe izlaže popriličnim rizicima tokom scena napete špijunaže ali i intenzivne, sulude akcije.
Naravno, ovo se saznaje maltene na najposlednjijoj strani stripa u jednom optimističnom razotkrivanju koje nudi i možda ne baš obećanje ali volju da vidimo još stripova o Cashu i drugim Wildstorm kolegama u bliskoj budućnosti, a ova priča uspeva da vrlo vijugavom putanjom stigne do tog svog zaključka ali i ponudi vrlo zadovoljavajući karakterni luk za glavnog junaka. Cole Cash ovde pogađa sve bitne rozenbergovske karakterne tačke, samo korigovane za činjenicu da pričamo o liku iz najranije Image faze kada se ubijalo, psovalo i seksualizovalo za sve pare, pa imamo antiherojski arhetip koji sadrži vrlo dobro odmerene količine nihilističke kurobolje, manipulativnosti, časnog, iskrenog i strastvenog odnosa ka poslu, materijalističkog uživanja u stvarima koje nudi hedonistički pogled na svet, a koje na kraju dobije i izvesnu duhovnu crtu… Cash ne postaje do kraja priče nekakvo toplo ljudsko biće sa kojim biste lomili kruh i pomislili da bi bilo lepo da se orodite, ali potvrđuje se kao čovek-sa-planom i sa agendom koja je više od prostog ugađanja njegovim najprizemnijim apetitima.
Naravno, Rosenberg ovde i pomalo uživa kao dete koje je uletelo u DRUGI deo prodavnice igračaka, kom do sada nije imalo pristup, pa ovde dobijamo njegovo igranje sa likovima poput Betmena, Supermena, Deathstrokea i njegov marvelovski street-smart glas uspeva vrlo lepo da se uklopi u DC-jev štim, dajući svemu element tog uličnog glamura.
Iskusni crtač Ryan Benjamin je, naravno, odličan izbor za ovaj strip već i na ime svog stila koji se oslanja na oštar tuš i popriličnu količinu crtica u senčenjima, a što dosta asocira na rani „kućni“ stil Image Comicsa, naravno, bez anatomskih preterivanja i često nepodnošljivo pretrpanih tabli koje su znale da karakterišu ove stripove. Benjamin ima dosta iskustva sa Wildstorm stripovima iz njihove kasnije faze – radio je Gen 13 a crtao i Dixonov Grifter & Midnighter iz 2007. godine – pa je ovde on zaista prirodno postavljen da oživi priču koja treba da ima i špijunažu i akciju i superherojštinu ali i jedan „gritty“, više ulični stil distanciran od DC-jevog baroknog standarda. Čist lejaut i urnebesno crtana akcija karakterišu ovaj Benjaminov rad i bilo mi je pravo zadovoljstvo da ga pročitam.
Batman: Urban Legends je, dakle, pored nekoliko probnih letova za relativno nove autore, dao i barem dva stripa koji su, za moje pare, mogli da budu samostalni serijali i skoro sigurno će dobiti i samostalne kolekcije. Rosenbergu je ovo očigledno bilo zadovoljstvo – a pre neki dan najavljeno je da čovek s jeseni počinje sa radom na još dva DC serijala* – a Zdarsky je udario još jedan klin kojim je osigurao svoj položaj u DC-ju i neće me čuditi ako se jednom, kada dovrši svoj rad na Daredevilu, objavi da talentovani Kanađanin počinje da radi svog Betmena ili Deathstrokea ili nešto slično.
*Jedan je o Zombijima, a drugi o vampirima…
Sve u svemu, Batman: Urban Legends je za sada naslov veoma vredan praćenja pa evo i linka za njegovu Comixology stranicu.
