Za današnju poslasticu od stripa imamo pre svega da zahvalimo mom kumu koji se za moj pedeseti rođendan isprsio iz sve snage i poklonio mi novo Fibrino izdanje integrala legendarnog argentinskog strip-serijala Alvar Mayor. Moram da priznam da bi, čak i da se radi o slabijem stripu, ovo luksuzno pakovanje svakako zauzimalo počasno mesto na mojoj polici; Marko Šunjić i njegova izdavačka kuća ovde nisu štedeli ni na jednom nivou pa su u pitanju dve knjige velikog formata (240 sa 330 milimetara) od po 350 strana spakovane u kutiju, sa debelim, kvalitetnim papirom kakav pogoduje snažnim kontrastima intenzivnog crno-belog crteža. Uz tvrdi povez i jako šivenje, te izvrstan dizajn korica i kutije, ovaj paket izlazi na više od pet kilograma mase i izazivao je prethodnih dana strahopoštovanje svakog ko bi ušao u sobu dok sam čitao jedan od njegova dva toma.
Naravno, nije slučajno što je ovaj strip dobio baš ovakvo izdanje. Alvar Mayor se, generalno objavljuje u po četiri toma, kako je recimo izašao za španski Norma Editorial iz 2007. godine, ali i za Fibrinu u tvrdo koričenoj publikaciji iz 2008. i 2009. godine, no ova vrsta integrala na većem formatu i sa debljom hartijom je upravo ono kako stripovi ovog pedigrea treba da budu sačuvani za pokolenja. Uz digitalne publikacije naravno, a koje za ovaj strip, da je meni poznato, za sada ne postoje. Što znači da su pirati još uvek jedna od najvažnijih sila u pogledu prezervacije naše savremene kulture za budućnost…
Alvar Mayor je rad iz kasnih sedamdesetih i ranih osamdesetih godina, dakle, perioda koji je barem deceniju udaljen od zlatnog doba argentinskog stripa i koji se, sa svojim životom između 1977. i 1982. godine u magazinu Scorpio, gotovo sasvim poklopio sa trajanjem vladavine vojne hunte što je 1976. godine zbacila Isabel Perón sa vlasti i vladala željeznom rukom sve do 1983. godine. Neki istoričari danas proglašavaju ovaj period okrutne vladavine i sistematskog progona manjina genocidnim, a suđenja učesnicima za zločine protiv čovečnosti ovo i potvrđuju. Kad već pričao o tome, ne treba ni zaboraviti da su Sjedinjene američke države pružile hunti i određenu podršku sa Kisindžerom koji je, kažu, podsticao vojsku da stvari odradi brzo i efikasno „pre nego što se u SAD začuju povici da se krše ljudska prava“. Svojevremeno smo pomenuli i da je Héctor Germán Oesterheld, autor kultnog argentinskog stripa Eternaut ubijen u čistkama koje je hunta sprovodila krajem sedamdesetih.
Sve to na gomili će donekle pojasniti i zašto je Alvar Mayor bio strip kakav je bio, naglašeno intelektualan pa i angažovan rad, ali koji će svoju angažovanost izmestiti vremenski i simbolički na drugu ravan i izgraditi reputaciju na ime nesputanog artizma.
Autori Alvara Mayora bili su scenarista Carlos Trillo i crtač Enrique Breccia. Trillo se smatra jednim od najvažnijih argentinskih scenarista svoje generacije, a najpre na ime stripa El Loco Chavez i njegovog dvanaestogodišnjeg života (1975-1987) na zadnjoj strani dnevnog lista Clarin. El Loco Chavez je bio jako popularan rad i već je 1978. godine imao televizijsku adaptaciju, a ovo je istovremeno bila i neka vrsta krune karijere scenariste koji je još šezdesetih godina ušao u publicistički posao, radeći kao kolumnista i urednik u sportskim, ženskim i humorističkim časopisima. Stripove je počeo da radi sa dvadeset godina, 1963. u magazinu Patoruzu a sedamdesetih je bio i urednik časopisa Satiricon koji je ugašen kada je na vlast došla vojna hunta. No, Trillo je od 1975. godine radio sa najvećim argentinskim crtačima kao što su bili legendarni Alberto Breccia, te Horacio Altuna. Sa ovim drugim je imao vrlo plodnu saradnju a njihov strip, Las puertitas del señor López ekranizovan je u formi uspešnog filma koji je i nagrađen na Chaplinovom festivalu humora u Vaveyu. Trillo je na angloameričkom području najpre poznat kao autor superherojskog(ish) serijala Cybersix od koga je nastala igrana serija u argentinskoj produkciji, a onda i japansko-kanadska animirana serija 1999. godine, koja je emitovana i u SAD. Naša publika Trilla zna i po saradnji sa kultnim crtačem Torpeda (i Jonaha Hexa), Jordijem Bernetom sa kojim je između ostalog radio kod nas popularni erotski strip Klara (tj. Clara de Noche). No, saradnja sa Albertom Brecciom dovela ga je i do saradnje sa – Brecciom mlađim.
Enrique Breccia je rođen dve godine posle Trilla, 1945. godine i pošto su bili generacija, čini se da su se dvojica autora izvanredno razumeli. Mlađi Breccia je u profesionalnu karijeru ušao sa, može se reći, praskom, kada je sa ocem radio crtež po Oesterheldovom scenariju za strip-biografiju Čea Gevare, krajem šezdesetih godina. Oesterhelda su njegova intenzivan levičarska uverenja na kraju dovela do tragičnog kraja, a Enrique će, podstican od strane oca, nastaviti da radi, crtajući za britanski Fleetway, kao i za italijanski časopis Linus. Sa Trillom je Breccia prvo uradio El Buen Dios 1976. godine, a što je bila neka vrsta tople probe za Alvara Mayora kojeg će raditi narednih pola decenije. Breccia je kasnije radio i uspele autorske stripove kao i adaptacije literarnih klasika (Mobi Dik ili Til Ojlenšpigel), da bi u novom milenijumu prešao i na rad sa severnoameričkim izdavačima, pa i iza sebe ostavio nekoliko superherojskih stripova poput Marvelovog X-Force ili DC-jevog Batman: Gotham Knights, dok je za Vertigo radio biografiju H.P Lovecrafta ali i Swamp Thing. Nešto kasnije će raditi za Francuze (Delcourt) pa iza italijanski Bonelli (Dylan Dog i Tex Willer).
Alvar Mayor je, ipak, jedan od najupečatljivijih stripova koji su ova dva autora uradila pojedinačno ili zajedno. Iako komercijalno svakako ne najuspešniji, Alvar Mayor je po mnogo kriterijuma njihov umetnički najsmeliji i izražajno najbogatiji rad, strip koji je, verovatno, mogao da zaista nastane i živi isključivao kao magazinski projekat koji će izlaziti uz druge, komercijalnije žanrovske radove. Iako naizgled formatiran kao avanturistička priča o pustolovinama titularnog antiheroja u vremenu nekoliko decenija posle španske invazije Južne Amerike, Alvar Mayor je, pokazalo se vrlo brzo, bio nešto sasvim drugo, snolika, alegorična eksploracija ljudskog stanja, ali i zapadnjačke kulture prelomljene kroz specifičnu latinoameričku prizmu, sa kritičkim stavom ali i ljubavlju ka začudnom koja je sve do kraja vodila borbu sa melanholijom u srži ovog stripa.
Sam Alvar Mayor je izvanredno upečatljiv lik i jedan od onih ukletih mačevalaca kakvi su dobro uspevali kako u avanturističkim pričama o vitezovima iz prethodnih stoleća, tako i u palp prozi sa kraja devetnaestog i početka dvadesetog veka. Nacrtan kao visoki, crnomanjasti muškarac duže kose i jako izraženih kostiju lica, obučen u široku, slojevitu, gizdavu odeću šesnaestog veka, sa moćnim šeširima, naramenicama, razdrljenim maljavim prsima i visokim čizmama, Alvar Mayor je savršen spoj avanturističkih arhetipova na rasponu između Emilija Salgarija i Roberta E. Howarda. Kreiran da bude nekompatibilni ali funkcionalni spoj dve sasvim različite kulture – kao sin jednog od Pizzarovih ljudi što su uništili imperiju Inka, i žene koja je pripadala ovom narodu, kasnije spaljene na lomači – Alvar Mayor kroz ovaj strip uglavnom hoda spajajući evropejsku kamenih modernost gradova koje su konkvistadori brzo podigli – koristeći, nemilosrdno, robovsku radnu snagu – i u njih preneli svu klasnu raslojenost, korupciju i druga urbana oboljenja karakteristična za Evropu, i mističnost „divljih“ krajeva kontinenta, prevashodno Čilea, sa njegovim džunglama, još uvek skrivenim, divljim plemenima, starim hramovima, starom magijom, ali i legendama o skrivenom blagu koje su Inke uspele da sklone od pohlepnih osvajača.
Veliki broj epizoda Alvara Mayora postavljen je na istom zapletu – na početku će neko izgovoriti njegovo ime (koje posle izvesnog vremena postaje praktično mantra, i uvek se izgovara celo, sa imenom i prezimenom) a onda objasniti da traži nekakvo blago – možda zlato, možda magični kamen koji ispunjava želje, možda mitski izvor večne mladosti – i da je čuo da je Alvar Mayor najbolji tragač i vodič na kontinentu. Protagonista će uvek pristati, ali će praktično uvek svom novom poslodavcu izdati nekakvo upozorenje, nekada da se radi o vrlo teškom i opasnom putovanju, nekada, pak, sasvim direktno ukazujući da se radi o urbanom mitu i da blago o kome pričaju ne postoji. Poslodavac će svejedno insistirati na odlasku, nošen ponekada pohlepom ponekada očajem – jedan od njih umire od sifilisa* i nada se da će ga gutljaj vode sa izvora večne mladosti izlečiti – i uvek će putovanje do destinacije biti izrazito simboličko po karakteru sa ulaskom u dubine ljudske prirode, motivacija, slabosti, strasti, strahova itd, a zaključak oblikovan tako da čitalac, zajedno sa protagonistom ima utisak da se budi iz sna i da tek treba da pokuša da razume šta je san zapravo želeo da mu kaže.
*kako je danas preovlađujuća teza u medicini ta da ova bolest potiče iz Centralne i Južne Amerike i da su je u Evropu doneli mornari sa kolonizatorskih brodova, tako i ovaj strip ovu epizodu koristi za savršen momenat u kome jedan od starosedelaca kaže da je u pitanju bila poštena razmena: vi nama male boginje, mi vama sifilis
Trillo i Breccia su strip radili izuzetno disciplinovano, radeći omeđeni formatom od dvanaest tabli po epizodi i usklađenim tempom izlaženja magazina pa je i čitanje Alvara Mayora u formi integrala zapravo zanimljiv eksperiment iz hvatanja ritma sa stripom koji veoma brzo, nakon svega par epizoda gotovo agresivno napušta ideju o avanturističkom, mačevalačkom narativu sa lepim ženama i puno akcije, a kako nam se, na prvi pogled, predstavio, i postaje postmodernistička, sasvim borhesovska igra sa motivima iz zapadnjačke kulture, sve od Homera, preko braće Grimm i Cervantesa, pa do Oesterhelda.
Ima tu, da budemo sasvim jasni, i izvesnog manirizma. Trillo i Breccia često ponavljaju iste ili veoma slične motive o nesrećnim ljubavima, destruktivnim pohlepama, ali i tragičnim činovima požrtvovanja koje budućnost pamti na sasvim pogrešne, cinične načine, a često je i „narativ“ stripa u velikoj meri potisnut u drugi plan na ime čiste reprezentativnosti prostora – fizičkog, mentalnog i simboličkog – u kome se protagonist nalazi. Breccia često crta tablu za tablom bez ikakvog teksta, kadrova koji su monumentalni u svom ekspresionizmu iako se ponekad ne može reći šta je tačno na njima prikazano, a ovo je uvek neodvojiv element atmosfere i raspoloženja u kome se glavni junak nalazi, često odaslat na simboličke puteve i snolike herojske potrage koje se završavaju ne pronalaženjem blaga, žene ili sreće, pa čak ni smisla, već najčešće pronalaženjem pitanja u kome će Alvar Mayor, uz mnogo kontemplacije, možda na nekom kraju naći i samog sebe.
Ali ako je to manirizam, on je veličanstven i Alvar Mayor se svakako može posmatrati i kao milion varijacija na Homerovu Odiseju i milion pogleda kako su Odiseju varirali drugi autori tokom dva milenijuma, kako su je lomili kroz lokalne legende i autohtone mitove. Pritom, odbijanje Trilloa i Breccie da čitaocu daju jasan „kraj“ u svojim pričama, odlučujući se naješće za meditativnu sliku i rečenicu ili dve u kojima se češće postavlja pitanje nego odgovor može delovati kao puka formula, naravno a koju su, da bude jasno, eksploatisali mnogi stripovi onog doba,* no, kod Alvara Mayora ovo je bilo vrlo programski utkano u samu srž narativa ali i karaktera. Alvar Mayor je, uprkos svojoj (anti)herojskoj dispoziciji koja nam na početku sugeriše alfa mužjaka, neustrašivog borca, zaštitnika nejači i šmekera koji ljudima u poziciji moći ima smelosti da saspe sve u lice, zapravo naglašeno fluidan, namerno nedovršen lik.
*kunem se da je u ono vreme svaki drugi domaći rad od onog što sam ja čitao u magazinu YU Strip pratio sličnu matricu – Alvar Mayor je imao jednu objavljenu epizodu u poslednjem broju Stripotekinog magazina Spunk (tamo, urnebesno, naveden kao jedan od primera velikih uspeha koje „španski“ strip beleži poslednjih godina) i imam utisak da je on, uz radove Josea Ortiza veoma jako uticao na domaće autore…
Delom je ovo jer on treba da posluži kao neksus na kome se seku legende, mitovi, zablude, bajke, ali i socijalna kritika i, čak i kada ima jak protagonizam, Alvar Mayor na kraju bude više svedok koji će prokomentarisati događaj u kome je učestvovao nego proverbijalna sila koja se pojavljuje i rešava stvar. Kao takav on jeste „pravi“ postmoderni protagonista što nasleđuje Howardove junake poput Solomona Kejna ili Konana koji i sami često na kraju svojih avantura nisu ni pokušali da razumeju šta se zaista dogodilo, a onda ulazi i u jedan borhesovski imaginarijum gde namerno napušta koncept velike priče, zaokruženog narativa, konačne istine, i usredsređuje se na slike, simbole, kontemplaciju.
Drugim delom je ovo jer Trillo i Breccia dekonstruišu taj arhetip/ stereotip alfa-mačevaoca, (belog) oslobodioca i megajebača. Alvar Mayor svakako pomaže robovima kada na njih naleti i nije mu strano da „spase“ ženu kada je ova u seksualnoj opasnosti, ali ovo su retko proste, jednoznačne situacije u kojima su „žrtve“ pasivni objekti što ih treba osvojiti i odneti. Kada takvih instanci i ima, one su često satirično intonirane, a sam Alvar Mayor je čovek bez imovine, često u krivu, sa istorijom nesrećnih ljubavi prema ženama koje su imale svoje sopstvene životne planove i agende. Ako je ovo vrlo „realističan“ element njegovog karaktera, indikator da su autori vrlo namerno išli na dekonstruisanje arhetipa je svakako narativ o tri smrti Alvara Mayora.
U stripu koji i inače slobodno šeta između stvarnosti i legende, svog narativa i motiva preuzetih iz literature, u kome je putovanje kroz vreme, čini se, svakodnevna pojava, susretanje Alvara Mayora sa samim sobom u nekom drugom vremenu je skoro pa neizbežno, a proročanstvo o tri smrti od kojih svaka dolazi u drugom periodu njegovog života i vezana je za različit aspekt njegovog karaktera ali i odluke koje je doneo ili će ih doneti je finalno rasecanje „akcionog heroja“ na sastavne delove, prikaz „sudbine“ kao ishoda života što se sastoji od serije izbora a ne nekakve mistične sile što nama vlada. Alvar Mayor je onaj najređi od akcionih heroja – onaj koji stari, propada i umire, makar u mogućim budućnostima, shrvan samoosuđivanjem zbog mnogo čega što je uradio ali i mnogo čega što nije uradio – jednom rečju, heroj koji i pored svoje veoma simboličke egzistencije između mitova, bajki i lokalnih predanja, na kraju sazreva baš kao „prava“ osoba.
Trillo i Breccia ovim impresivno imaju i jare i pare, dajući stripu jedan „kanonski“ kontinuitet, sa likovima koji se pojavljuju i nestaju, pa se ponovo vraćaju i ponovo nestaju, koji imaju lične istorije sa Alvarom Mayorom, a sve to uvezano u verodostojan ako već ne dokumentaristički autentičan prikaz istorijske epohe, a da istovremeno ne moraju da fetišizuju ni kontinuitet, ni karakterizacije i istorije među likovima, ni vernost istorijskoj literaturi. Ovaj je serijal time slobodan da bude i satiričan i magično-realističan, sa očigledno „nemogućim“ elementima, ali i očiglednim umetanjima savremenih perspektiva u istorijski narativ koji, da i to bude jasno, nije ni malo blagonaklon prema osvajačima i Evropljanima. Ne samo da je priča ovde prepuna lokalnih moćnika što se zaklanjaju iza autoriteta kralja a samo su lovci u mutnom, eksploatatori, pervertiti, secikese i sliledžije, već i na jednom višem planu strip sasvim otvoreno govori o genocidu nad lokalnim stanovništvom, pohlepi za zlatom i robovima, seksualnom nasilju.
Naravno, strip ima neke od klišea koje očekujete, poput onih o plemenitom divljaku ili o čestom korišćenju silovanja kao narativne alatke koja treba da donese motivaciju, ali je generalni ton najčešće jako alegoričan, a poštovanje za likove i njihovu samovlasnost na visokom nivou. Negde ovo ide praktično i do apsurda – recimo u priči gde Alvar Mayor oslobađa mladu ženu ropstva u kome je provela nekoliko godina da bi ona nakon što joj se potvrdi da je sada njen život zaista samo njen odmah izvršila samoubistvo jer je to ultimativni način da demonstrira vlast nad njime. Ovo bi danas, pogotovo na angloameričkom kulturnom prostoru verovatno bilo jako kritikovano kao eksploatacijski trop u kome žrtva ne dobija priliku da se izdigne iznad traume, ali utisak je da su Trillo i Breccia ovo radili čista srca, sa najboljom namerom, posmatrajući stvari sa fenomenološkog, radije nego sa psihološkog stanovišta.
No, svakako, i ovo može da posluži kao podsećanje da Alvar Mayor nikada nije stekao jače uporište na severnoameričkom tržištu. Osim jednog albuma od 56 strana koji je 1989. godine izdao 4Winds Publishing – mala izdavačka inicijativa Tima Trumana i Chucka Dixona – meni nije poznato da je ovaj strip imao druge SAD publikacije.
Naravno, sa svojim naglašeno alegoričnim tonom, cikličnim tretmanom motiva koji se, jelte, večno vraćaju, komplikovanim protagonistom i povremeno izraženim seksualnim temama, ovo i nije strip kakav bi Severnoamerikanci tipično čitali, no, svakako je delom u pitanju i činjenica da pričamo o crno-belom radu.
Enrique Breccia je, rekosmo, kasnije radio strejt superherojske stripove, ali u Alvar Mayor je ovaj sjajni crtač imao priliku da u potpunosti razmahne kreativna krila i pokaže da nije neko ko će se šlepovati na slavi čuvenog oca. Pogotovo je fascinantno koliko Breccia postepeno ovaj strip tera u apstrakciju, polazeći od srazmerno realističkog, „žanrovskog“ prikaza koji sugeriše akciju, palp avanturu, erotiku i egzotiku, samo da bi već tokom prve godine izlaženja evoluirao u smeru nesputanog ekspresionizma. Breccia nikada nije napustio disciplinovan rad sa linijama niti forsirao eksperimentalne tehnike kojima je njegov otac izluđivao urednike i čitaoce radeći na rimejku Eternauta, ali jeste potpuno rastrgao kadrove i lejaut, radeći sa ogromnim količinama tuša da kreira fantastične ponore crnila u kojima jedva prepoznajemo konture i svetla, rastežući svoje kadrove po vertikali dok čitalac ne bude sasvim dezorijentisan, sveden na insekta koji sa zapanjenošću posmatra nebeski svod što ga nikada neće zaista razumeti.
Onako kako je Trillo insistirao na alegoriji u tekstu, tako je za Brecciju prikaz eksterijera postao refleksija misli i emocija protagonista, sa oštrim planinskim linijama Kordiljera, divljim talasima mora, naoko beskrajnim prostranstvom Pampe del Tamarugal ili mračnim vlažnim dubinama Selve Valdiviane, prašume koju nazivaju i „džunglom na kraju sveta“ na ime svoje geografske širine. Likovi su u ovim prostranstvima često svedeni samo na delić slike, podsećanje na to koliko ljudsko postojanje, na kraju, jeste sitno u odnosu na monumentalnost svega što nas okružuje, no, Breccijin rad sa druge strane obeležava izvanredna karakterizacija likova, sa neverovatno detaljnim fizionomijama i tipovima telesne građe, odećom, opremom… Breccia ovde radi u modusu koji od njega zahteva priča, i u stanju je da u okviru istog narativa ima izuzetno realistične likove – na primer, čulne, putene žene – karikirane groteskne negativce koji kao da su ispali iz nekog priručnika za demonologiju, ali i bizarne hibride ljudi i životinja (notabilno svinja) ili karikature ključnih likova evropske ili antičke književnosti, sve odrađeno sa istim nivoom detalja i usklađeno da funkcioniše u priči gde se prepliću raspoloženja i pristupi.
U pogledu pominjane dekonstrukcije, Breccijino pripovedanje sa vremenom postaje apstraktnije i kada su u pitanju „akcione“ scene, dakle, one gde se, za razliku od prikaza potraga i putovanja ne ide najpre na atmosferu, i gde se mora prikazati sukob, energija, nadvladavanje, destrukcija. Iako povremeno Breccija čitaoca počasti klasičnom akcionom kompozicijom, kako strane odmiču, on sve češće takve scene atomizira u seriju manjih kadrova koji prikazuju samo detalje a celinu ostavljaju čitaočevom umu da je sklopi iz fragmenata – ovde je šaka koja steže mač, onde đon čizme što se tare o kamen u pokušaju da se zada smrtonosni udarac, tamo delić lica zgrčenog u naporu… Alvar Mayor iznova i iznova podseća čitaoca da je slične scene, slične PRIČE video već mnogo puta i da OVOG puta treba da ih vidi iz druge perspektive. Možda će ih ovog puta bolje razumeti.
Može se reći da su posle Alvara Mayora oba autora imala značajno uspešnije radove – Trillo sa El Loco Chavez i Cybersix, Breccia sa radovima za Amerikance, a onda i Francuze, notabilno Les Sentinelles sa Xavierom Dodsonom. No, Alvar Mayor je bez ikakve sumnje jedna magična, jedna-u-milion kombinacija dvojice autora koji su bili na pragu stvaralačke zrelosti, a istovremeno gladni eksperimentisanja i obračunavanja sa svim klišeima svog i drugih medija, odlučni da rastrgnu stereotipe ali i lažne granice između „prave“ i trivijalne literature, upućeni na serijalizovan, ritmički rad ali ne i sputani krutim komercijalnim međama, konačno, intuitivno svesni da rade u medijumu u kojem je jedino moguće kreirati priče što spajaju stvarnost i snove, simboličko i istorijsko, avanturističko i dekonstruktivno na način koji to čini Alvar Mayor. Time je ovaj rad i neka vrsta esencijalnog podsećanja na jedinstvenost stripa kao medija i umetničke forme a što opet čini vrhunski kvalitet Fibrinog integrala dragocenijim. Još jednom se valja zahvaliti mom kumu na fantastičnom poklonu, a vi isti takav poklon možete napraviti nekoj sebi bliskoj osobi, bilo odlaskom u najbližu knjižaru, bilo poručivanjem od Alana Forda, ako ste u Srbiji ili se tako osećate, bilo obraćanjem direktno izdavaču. Ni u jednom slučaju nećete pogrešiti a bliska osoba će vam posle svega biti još bliskija.
