Da bude jasno, nisam očekivao da u 2021. godini budem prvo nasmejan a onda doveden do suza čitajući strip u kome je glavni junak Marvelov Black Knight, ali baš se to dogodilo. Pre nekoliko nedelja završeni petodelni miniserijal Curse of the Ebony Blade je potvrdio da nema minornih likova već samo nemaštovitih autora koji poslu ponekada, eto, pristupaju kao običnoj tezgi. Sa druge strane, imate i majstore kao što je Si Spurrier koji će čak i tezgi, a Curse of the Ebony Blade to svakako jeste, pristupiti ozbiljno, unoseći se srcem i dušom i ostavljajući u priči delić sebe, dajući nam sirovu i bolnu ljudskost na tacni. A sve to izmešano sa pop-kulturnom reinterpretacijom mitova o Kralju Arturu i Kamelotu. Malo li je?
Spurrier je već pokazao da mu Black Knight, u novoj inkarnaciji, veoma leži pišući tie-in za nedavni krosover King in Black. Dane Whitman, Black Knight svakako ima u sebi dosta spurrierovskih elemenata sa svojim everyman šarmom, ali i depresivnom prirodom, ustezanjem da sebe vidi kao heroja i stalnim samooptuživanjem. U Curse of the Ebony Blade će Spurrier ući dublje u karakter glavnog junaka i centralni konflikt koji se nalazi u koncepciji novog Black Knighta.
Namerno ne kažem „centralni konflikt ove priče“ jer, mada je ona svakako oblikovana i oko zavere koja traje više od hiljadu godina i u kojoj Mordred, nevoljeni potomak kralja Artura ne može da preboli činjenicu da ga kralj nikada nije simpatisao i da ga je smatrao poslednjom osobom koja bi trebalo da nasledi Kamelot i svu odgovornost što uz to ide, Spurrier uspeva da ove mitološke, istorijske ako hoćete, a svakako epske motive organski uveže sa samim karakterom Black Knighta, odnosno Danea Whitmana i da „kletvu oštrice od abonosa“ zapravo prikaže kao nešto što bismo mi danas nazvali lošim mentalnim zdravljem.
Black Knight je stari Marvelov lik, osmišljen od strane Roya Thomasa još 1967. godine* da bude saveznik i član Avengersa koji će eksploatisati epske, viteške motive i omogućiti povezivanje sa mističnim elementima mita o Kralju Arturu. Thomas je već uspostavio dualitet prirode ovog lika sa povezivanjem herojske dispozicije ali i kletve vezane za mač koji je Black Knightovo glavno oružje, pa je tako Whitman dobio taj standardni marvelovski kombo junaštva i ranjivosti. Tokom decenija ovaj lik je bio uglavnom povezivan sa Avengersima ali i njihovim spinofovima kao što su Defenders, a tokom svog službovanja u Avengersima Whitman će ostvariti i romantičnu vezu sa Sersi, jednom od nacije Eternalsa koja je i sama u to vreme bila članica Avengersa. Otud će se Black Knight i pojaviti u ovogodišnjem filmu Eternals, a to objašnjava što u par dana imamo preglede stripova o Eternals i o Black Knightu.
*a, naravno, inspirisan još starijim likom koji je nosio isto ime, a pre kojeg je postojao još jedan
Moram da priznam da je Black Knight poslednjih par decenija meni uglavnom delovao kao anahronizam ali da je Marvelova odluka da se pisanje stripova o ovom liku poveri Simonu Spurrieru uspešno kompenzovalo ovaj problem. Iako je Dane Whitman Amerikanac, veza sa kraljem Arturom (čiji je on i doslovno krvni potomak kroz mnogo generacija) dala je Spurrieru opravdanje da ga upliće u „britanski“ deo Marvelovog univerzuma, ali i da ga piše sa naglašenim britanskim tonom, pa je i Curse of the Ebony Blade strip koji u dobroj meri uspeva da poveže američki superherojski mizanscen i mitološki, mistični svet kralja Artura, čarobnjaka Merlina, prevrljivog, podlog Mordreda i magičnih predmeta iskovanih od crnog metala što kroz vekove određuju sudbine svojih vlasnika.
Crtač na ovom stripu je Sergio Davila, momak iz Barselone sa dosta kilometraže što ju je nabacio radeći za američke izdavače poslednjih desetak godina. Davila je radio i za DC i za IDW i za Dynamite i za Dark Horse, ali reklo bi se da je njegov senzibilitet posebno prilagođen Marvelu. Video sam prikaze ovog stripa na internetu koji ukazuju da je Davila najbliže onome što bi se danas moglo nazvati Marvelovim „house“ stilom i to je fer ocena njegovog rada. Davila je dinamičan i spektakularan crtač koji je istovremeno i ekonomičan u radu. Curse of the Ebony Blade je stoga uspela i upečatljiva, mada ne sad nešto strašno originalna smeša energične akcije, razdrmanog lejauta, moćnih spleš stranica, ali i dovoljno humanizovanih likova da priča ima i tu ljudsku, emotivnu komponentu koja joj je jako potrebna i zapravo služi da je izdvoji od generalnog šuma Marvelove „B“ produkcije. Sean Parsons na tušu i Arif Prianto na koloru takođe skladno dopunjuju Davilin rad i Curse of the Ebony Blade izgleda primamljivo i eksplozivno, sa dovoljno prostora da ima scene koje osvajaju začudnošću (uključujući Whitmanovog batlera koji je duhoviti humanoidni jarac), a da istovremeno uspeva da spakuje dosta priče u svojih 120 i kusur strana, balansirajući između psihološkog analiziranja protagoniste i komplikovane, milenijumske zavere koja obuhvata nekoliko mističnih predmeta, putovanje kroz vreme, ubijanje svih Arturovih naslednika kroz istoriju, konačno ambiciju da se vlada svetom.
Kvalitet pripovedanja je presudan u ovom stripu jer on, da budem jasan, ima previše priče za svoj obim. Spurrier i Davila su ovde u pet brojeva spakovali ne samo zaplet već i rad sa likovima koji bi mnogo prirodnije ležao u maksi serijalu od dvanaest brojeva ako ne i u tekućem serijalu u kome bi se sve razvijalo prirodnijim tempom tokom, recimo, dve godine. Ovo, naravno, nije realistična ideja, Black Knight naprosto nije lik sa popularnošću koja bi mu obezbedila tu vrstu istrajnosti i to jeste na neki način gubitak za sve nas jer je Spurrier sa ovih pet brojeva pokazao da postoji potencijal da se sa ovim likom uradi nešto približno onom što je Al Ewing uradio sa Immortal Hulkom – detaljna dekonstrukcija i rekonstrukcija starog lika u kojoj će se u njemu pronaći nove perspektive za motive što smo mislili da su već potpuno obrađeni.
No, kad nema toga, dobar je i miniserijal u kome imamo glavnog junaka što je naprosto psihološki neupotrebljiv na početku. Spurrier savršeno pogađa zeitgeist pokazujući Whitmana kao emotivnu ruinu koja pati od sindroma varalice, koja žudi za ljudskim dodirom – ili makar prepoznavanjem od strane bivših kolega iz Avengersa – ali koja ne ume da pruži ruku i traži pomoć. On je, na kraju krajeva, superherojski veteran što živi u zamku i sam klonira leteće konje kojima jaše u bitku pa pokazivanje drugima da ima sumnje, slabosti, nekakve ljudske emotivne potrebe ne dolazi u obzir. Umesto toga Whitman se preko interneta konektuje sa aplikacijom što je samo jednostavan AI koji sluša ljude sa emotivnim problemima i daje im samo najopštije poruke podrške naglašavajući da njegova svrha nije da pruža terapiju pa čak ni savete već samo da usamljenim ljudima bude poverljivo mesto na kome mogu da se izjadaju.
Naravno, do kraja stripa će se pokazati da „poverljivost“ kao i sve drugo na internetu nije baš ono što piše u rečniku, a Whitman ulazi u borbe za koje čak ni ne zna zašto ih vodi, nevoljno, čak gubeći život u jednoj od njih. Ispostavlja se, međutim da, sve dok Crni vitez, krvno vezan za kralja Artura umire držeći crni mač u šaci, on ne može i ostati mrtav.
Ovo je u temelju pomenute zavere u kojoj Mordred juri kroz vreme i nastoji da ubijanjem sebi prokrči put do trona Kamelota, ubeđen da je on taj koji zaslužuje da vlada sada već mitskim kraljevstvom a što će mu dati i moć da bude, veruje on, pravični vladar modernog sveta. Whitman mora da ga zaustavi, ali naš junak kao da više nema nikakve motivacije da se bori, pa čak ni da živi.
U skladu sa modernijim pristupom superherojskim stripovima, a u kojima se dekonstruiše stereotip alfa mužjaka, kontrast Whitmanu čine dve žene. Jedna je Elsa Bloostone, stari Marvelov lik, opasna lovkinja na čudovišta koja ovde služi da pokaže kako ZAPRAVO izgleda arhetip neustrašivog antiheroja koji obavlja posao bez mnogo prigovora. Spurrier nju piše drusno, energično i duhovito i ona u dobroj meri osvežava strip, balansirajući Whitmanovu depresivnost. Druga žena je novi lik, postdiplomska studentkinja „mitologije“, Jacks, koja će odigrati ključnu ulogu u povezivanju Whitmana sa njegovim nasleđem i prihvatanjem odgovornosti što ide uz „radno mesto“ (kako ona kaže) Crnog viteza, ukazujući mu da psihološku težinu što uz njega ide Whitman ne mora da nosi sam.
Iako formatiran kao „klasična“ epska priča o ukletom maču, Curse of the Ebony Blade je zapravo strip o psihologiji heroja/ antiheroja i tome koliko je za ovakve likove važno da imaju utemeljenje u zajednici, da drže stopala na zemlji i ne zaboravljaju da su i najjači među nama ranjivi. Mitološki arhetip o usamljenosti heroja koji je izdignut iznad „običnog“ sveta i koga taj svet možda ne može ni da razume je primamljiv ali, kako pokazuje ovaj strip, on vodi u solipsizam, u moralni nihilizam gde heroj postaje svoja suprotnost onda kada izgubi iz vida da nije on taj koji definiše šta je zapravo heroizam.
Ono za čim mogu da žalim je što ovaj strip nema više prostora da se posveti ovim svojim motivima. Spurrier je veliki zanatlija i on uspeva da sve ove motive iznijansira i prikaže čitaocu i tezu i kontratezu i dokazni postupak i zaključak, ali broj strana na raspolaganju ga ograničava i ovo je strip koji deo teksta mora da sažima preko ugodne mere, svodeći kompleksne koncepte na često rečenicu ili dve koje su samo iskazi, bez dovoljno mesta da im se daju nijanse, literarnost ili dublja psihološka ubedljivost. U sceni u kojoj Mordred usplahireno viče „Ja sam žrtva! Ja sam žrtva!“ potpuno je jasno zašto on tako misli, ali bi mnogo efektnije bilo da je lik imao nekoliko tabli da nam prikaže zašto i koliko dugo se oseća kao žrtva (iako je vekovima krvnik) a bez potrebe da uopšte izgovori tu rečenicu.
No, to je, bojim se, realnost industrije koja je ipak prevashodno komercijalno orijentisana sa umetničkim ambicijama što sede malčice u drugom planu. Spurrier svakako demonstrira da u Black Knightu ima mnogo dubine koja je tu pronađena prirodno, deo je samog lika i njegovog komplikovanog mitološkog nasleđa, a preokret u poslednjoj epizodi (koji smo, naravno, očekivali od prve) a koji mu daje potencijal snažnog sazrevanja i napuštanja pubertetlijskih shvatanja „herojskog požrtvovanja“ što je trebalo da ih odavno preraste obećava zanimljive dalje stripove o Black Knightu. Poslednja epizoda se završava rečenicom „Crni vitezovi će se uskoro vratiti“ i, evo, nadam se da će film Eternals biti dovoljno uspešan da Spurrier dobije priliku za duži, odmerenije pričani serijal o Daneu Whitmanu i njegovom malom ansamblu – ubedio me je da za ovo ima potencijala. Comixology stranica je ovde.
