Kako je ove godine kriza udarila jače nego ikad, tako je i inače relativno skroman budžet Beogradskog džez festivala pretrpeo još veći nalet skromnosti pa se selektorski dvojac Pantić/ Ambrozić valjao dokazivati kako je kadar stići, uteći, na strašnom mestu postojati, ali i sklopiti interesantan program od manje zvučnih i manje atraktivnih imena.
Tako smo verovatno došli i do toga da isto veče, u istoj zgradi, mada, priznajem, u različitim salama, nastupaju Jovan Maljoković sa svojim Salsa projektom, ali i Mostly Other People Do the Killing, njujorški “bebop teroristi”. Bio je ovo prvi nastup cenjenih Njujorčana u Beogradu i dobrodošla infuzija anarhičnog, zaraznog, slobodnijeg zvuka koji je došao kao logična ekstenzija onoga što su od deset sati na bini Dansing sale Doma Omladine radili Poljaci Trzaska i Mazur. Publici je, reklo bi se, sve to vrlo prijalo.
Mostly Other People Do the Killing su prilično cenjen bend kod američke kritike i ovo, mislim, nije slučajno jer je rezultat njihovog sad već decenijskog plesa na uistinu uzanoj ivici između nekakve avangardne priče i ambicije da budu pre svega dobri zabavljači. Njihov pedigre u improvizovanoj muzici večeras se dobro čuo: iako je bend prolazio kroz unapred dogovoren set pesama pokupljenih sa do sada izašlih albuma, rastegljivost motiva i hvatanje varijacija u letu, prevrtanje, prepričavanje, dodavanje jednih drugima i eksplozivni izlasci iz jedne perspektive da bi se vratolomno uletelo u drugu – sve je ovo delovalo spontano a uigrano, baš kako i treba da bude. Moppa Elliott, kontrabasista i vođa ekipe u intervjuima insistira da je ovo pravi bend, ne samo grupa muzičara koja povremeno nastupa zajedno i ova se distinkcija prilično dobro čuje.
No, možda najvažnije od svega, čuje se, a i vidi, da se ova četvorica momaka prilično dobro zabavljaju dok sviraju, a da muzika uspeva da ni jednog momenta ne sklizne u nekakav jeftini, provincijski kozeraj. Čak i kad Kevin Shea na bubnjevima karikaturalno presvirava Elliottove fank linije, on to čini sa dovoljno osećaja da ne naruši baš sasvim momenat koji kompoziciju tera napred.
Peter Evans, trubač MOPDtK je, dakako, naš stari znanac, sa najmanje dva Ring Ring nastupa iza sebe, prekaljeni improvizator i istraživač zvuka, ne samo harmonskih i melodijskih kapaciteta muzike koju izvodi. U intervjuu koji je sa bendom urađen za Jazzin, Peter će objasniti da je njemu zvuk i inače uvek prioritet kada bira saradnike za svirku – zainteresovanost za istraživanje, analizu i mutiranje samog zvuka, opsesivna usredsređenost na detalje pre nego na arhitekturu komada – i mislim da ovo dobro opisuje njegovo sviranje u ovom projektu. Nije da Peterova truba nije imala savršeno odsviranih melodijskih pasaža ove večeri ali distorzirana preduvavanja i mikrotonalna čegrtanja su ono čime je ostavio najviše utiska, možda i time što je njima davao jak kontrapunkt saksofonisti Jonu Irabagonu. Irabagon je, uz Elliotta, ona možda tradicionalnija polovina grupe, glavni nosilac melodijske baklje, ali i muzičar čija izvedba iako i u njoj ima igre i karikaturalne stilizacije, najviše od svih prilazi nekakvom osobenom izrazu koji pored aproprijacije tradicionalnih motiva pre-free i free jazza donosi i određeni lični pečat i nekakvu emotivnu gravidnost. Nije ovo opterećujuće za bend, jer Elliott, Shea i Evans isuviše brzo menjaju tempo, dinamiku, čak i žanr u kom sviraju da bi Irabagon uspeo da ih odvuče u nekakve ozbiljne vode, no jedan veoma lep hardbop pasaž u kome su se Shea i Elliott pošteno vozili iza njegove solaže, bez sprdnje i miniranja, a Evans pauzirao, pokazao je da ima ovde štofa i za suvlju, čak rizičniju svirku.
No da je ceo koncert takav, to onda ne bi bio ovaj bend – MOPDtK ne žele da nas drže vezane za jedan instrument i jednu misao, u njihovom bendu nema lidera i pratnje, svi su ravnopravni autori kada su na bini pa je tako i međuigra instrumenata, skokovi između tema i apsurdističkih zvukovnih incidenata ono što ćemo zapamtiti. Shea, definitivno najkulji član benda (večeras nalik na trideset godina mlađeg Scotta Walkera) i pored toga što svira nekih 189% više nego što kompozicije zahtevaju (ili, čak, mogu da izdrže), očigledno mora još nečim da hrani svoj ADHD pa su gotovo nasumični upadi na sempleru naterali čak i njegove kolege iz benda da se smeju.
Mostly Other People Do the Killing su jedna od boljih realizacija tog nekog belačkog obožavanja džez tradicije koje pokušava da je nadgradi radikalnim metodama skakanja između žanrovskih pravila i unošenjem nereda u negdašnju hijerarhiju. No, ne sme biti zabune, oni su jedna od boljih realizacija ovakvog projekta prevashodno jer su zabavni, jer su dobri muzičari koji znaju kad treba da se glumi, kad da se improvizuje, kad da se svira toliko uvežbano i čvrsto da pomislite da slušate disk, ali njihova muzika, pored svog tog citiranja, prepričavanja i naživog ukrštanja stilova, tempa, dinamika, žanrova, zapravo ne znači baš mnogo sama za sebe. Ovo ne mora da ikome smeta – svaka muzika uz koju možete da se ritmički mrdate i osmehujete u isto vreme je dovoljno dobra da opravda svoje postojanje – ali i ne sme da bude baš sasvim dovoljno jer tako ne da nećemo ići napred, već ćemo nazadovati. Brak avangarde i zabavljaštva koga MOPDtK za sada uspešno održavaju, ekshumirajući tradiciju, odsecajući komade koji im se dopadaju i prišivajući ih grubim pokretima jedne na druge, za sada je još uvek dovoljno svež da bismo mu želeli lepu budućnost. Ali budućnost će morati da donese produbljivanje formule ako misli da peva onako kako sužnji danas pevaju o njoj.
