Prošlog meseca završio se petodelni serijal Spider-man: Spider’s Shadow, a koga je napisao meni ozbiljno omiljeni Chip Zdarsky, sa crtežom iskusnog Španca Pasquala Ferryja i kolorima Matta Hollingswortha. Ovako jak lajnap autora zaslužio bi moju pažnju sve i da se ne radi o Spajdermenu, a pogotovo kada znamo da je u pitanju alternativna priča o ovom junaku, koja, ako je verovati Zdarskom, predstavlja ponovno pokretanje Marvelovih What if… pripovesti, ovog puta u formi serije miniserijala.
Zdarsky u pogovoru za prvi broj govori o tome kako je What if… u svojim dosadašnjim inkarnacijama, a počevši od sedamdesetih godina prošlog veka, bio mesto da se isprobavaju smele ideje koje nikada ne bi mogle da prođu u kanonskom kontinuitetu i time doneo mnogo memorabilnih priča na svet. Pretpostavka je da u ovoj novoj verziji, gde priče neće morati da se zaokruže u okviru jedne jedine epizode, možemo da dobijemo produbljenije varijacije na klasične motive i razrađenija grananja alternativnih kontinuiteta. Ja sam svakako za, mada ne vidim u najavama za naredne mesece ni jedan serijal koji preuzima ovu premisu i radi nešto novo sa starim zapletima. Dobro, možda se Marvelu nikuda ne žuri…
Zdarsky u pomenutom pogovoru govori o idejama koje su u What if… stripovima bile razrađivane a koje su onda čitaocima davale priče „kakve nikada nisu mogli ni da zamisle“ pa je onda i malo ironično da premisa Spider’s Shadow deluje prilično konzervativno. Ovo je priča u kojoj se još jednom vraćamo u osamdesete godine prošlog veka kada je Spajdermen, nakon povratka iz svemira, nosio crni kostim za koji u tom trenutku nije bio svestan da je živo biće. Kao što znamo, u kanonskoj verziji Marvelove istorije, nakon prepoznavanja prave prirode simbiotskog organizma koji je koristio kao kostim a ovaj je njega koristio za neke svoje potrebe, Peter Parker će se osloboditi kostima i vratiti u klasičnu crveno-plavu kombinaciju, a simbiot će, prezren i odbačen, pronaći Eddieja Brocka, čoveka sa veoma snažnom (mada pogrešno usmerenom) mržnjom prema Spajdermenu, da bi zajednički njih dva formirali originalnog Venoma. Naravno, u međuvremenu je mitos o simbiotima i Venomu značajno proširen i kulminirao u recentnom King in Black krosoveru, a Marvel i trenutno izdaje seriju miniserijala iz pera Petera Davida koji nose zajednički naslov „Symbiote Spider-man“ i smešteni su u period pre nego što je Peter otkrio da je kostim zapravo živ. Hoću da kažem, ovo ostaje prilično popularan element Spajdermen mitologije.
Spider’s Shadow je, međutim, priča o tome šta se moglo dogoditi da Peter Parker, po saznanju da je kostim živ i da potencijalno može da ga navede na neke veoma loše stvari, nije odlučio da ga se ratosilja. Sa jedne strane, ovo je preveniralo nastanak Venoma. Sa druge… pa, Spider’s Shadow je pripovest o vrlo, VRLO lošim stvarima koje su se desile kao posledica ove Peterove odluke, donesene, kako priča pokazuje, najpre iz frustracije, osećaja izolovanosti i slabosti. Narušeno mentalno zdravlje je uvek bilo element klasičnih Spajdermen priča, sa glavnim junakom punim kompleksa i sklonim depresivnim epizodama, da ne pominjemo postojanje Mysteria i njegovo indukovanje halucinacija koje su u nekim epizodama mogle biti i jasna metafora za psihotične ispade, pa je otud savršeno prirodno da u Spider’s Shadow Zdarsky stvari gura samo mali korak dalje i pokazuje Petera Parkera, Spajdermena, kako u trenutku slabosti pravi izbor koji mu stvari barem na trenutak čini lakšim.
Zdarsky me je pre par godina žestoko protresao svojim miniserijalom Spider-man: Life Story koji je i sam bio svojevrsni What if… sažimajući ličnu istoriju Spajdermena kroz jedan prirodan životni vek i junaka koji stari u stvarnom vremenu. Moram da priznam da sam očekivao slično, pomalo radikalno čitanje Spajdermena i u ovom stripu, ali nisam baš to dobio.
Naime, za razliku od Life Story, Spider’s Shadow nema dekonstruktivne namere i njegova spekulativna komponenta je mnogo blaža. Tokom decenija smo mnogo puta čitali o Spajdermenu koji koketira sa tamnom stranom – ovo je lik koji je u dobroj meri definisan svojom usamljenošću i socijalnom izolovanošću (uz, naravno, sve one stripove u kojima to nije tako), korišćenjem tajnog identiteta kao štita od nemilosrednog sveta itd. itd. itd. pa su mnogi scenaristi tokom poslednjih pola veka ispitivali mogućnosti koje pruža Spajdermen što napušta svoj detinji zavet pravdi. Tokom krosovera Civil War iz prve decenije ovog veka imali smo i priču doslovno nazvanu Back in Black u kojoj je Spajdermen ponovo navukao crni kostim, namerno povređivao protvnike i pretio da će da ubija.
Utoliko, Spider’s Shadow uopšte nije tako radikalan po svojim idejama i zapravo, Zdarsky ga i piše kao prilično klasičnu Spajdermen priču iz osamdesetih godina, hvatajući taj pritisak pod kojim se Peter Parker nalazio u ovom periodu, problematičan odnos sa ženama u svom životu – Mary Jane koja mu je u ovom periodu samo prijateljica, Black Cat koja mu je ljubavnica, strina May koja sa njim ne razgovara, ljuta što je prekinuo studiranje – ali i paranoju vezanu za urbani kriminal. Susret sa Hobgoblinom za koga je zločin zabava kao da nešto polomi u glavnom junaku i Spajdermen prestaje da bude puka lopta kinetičke energije koja izbacuje isto onoliko humorističkih dosetki koliko i aperkata tokom borbe sa protivnicima.
Hobgoblin glavom plaća svoje neshvatanje da su se ulozi promenili kada Spajdermen prepozna da sa crnim kostimom ima više moći nego ikada i zaključi da mu ta moć daje i opravdanje, možda i dužnost da određuje ko živi a ko umire kako bi svet bio bolje mesto. U originalnim pričama Fantastična Četvorka, a pogotovo njen lider, Reed Richards, pomažu Spajdermenu da se oslobodi simbiota kada testovi pokažu o čemu se radi, no u Spider’s Shadow, Spajdermen se rastaje od Richardsa uz dosta nelagode i govori mu da će sam odlučiti šta da radi sa simbiotskim organizmom.
Ono što on dalje radi je neka vrsta mračnog krstaškog rata protiv zločina u kojem stradaju mnogi klasični Spajdermen-protivnici, poput Scorpiona ili Shockera, a čak i Kingpin prolazi izrazito loše. Izdavač dnevnog lista Daily Bugle, J. Jonah Jameson, naravno, oberučke dočekuje dokaze o tome da je Spajdermen zaista pretnja i ubica, onako kako je on u svojim uvodnicima pisao godinama, drugi superheroji shvataju da je Spajdi sada neko koga moraju uhapsiti i onesposobiti kada ga nađu, a Mary Jane pokušava da prodre do Petera i pronađe u njemu onu dobrotu po kojoj čitaoci klasičnih stripova njega najbolje i pamte.
Prva polovina Spider’s Shadow je i zapravo vrlo klišeizirani „fall from grace“ narativ za glavnog junaka sa sasvim očekivanim preokretima (smrt strine May je, naravno, incident koji ga konačno okreće tamnoj strani) i baš kada sam pomislio da je Zdarsky ovde uložio veoma malo truda, druga polovina stripa je sagrađena oko ideje njegovog osvešćivanja i iskupljenja.
Naravno, ovo nije lako izvesti, ne nakon više od deset osoba ubijenih Spajdermenovim rukama, ali Spider’s Shadow je makar zanimljiv i maštovit u ovom svom delu, pokazujući kako J. Jonah Jameson pristupa Sinister Sixu, grupi zločinaca koja se zaklela da zaustavi Spajdermena, a zatim sve odlazi u sasvim neočekivanom pravcu. Do kraja ovog stripa u igru ulaze i Avengersi a pitanje više nije samo ima li Peter u sebi dovoljno snage da se odupre privlačnosti moći koju nosi simbiot, već i koliko je Peterovog karaktera imprintovano na simbiota i šta će ovaj učiniti pokušavajući da protumači Peterove želje da svet bude pravednije i bezbednije mesto.
Do samog kraja ovaj strip ostaje pisan vrlo klasičnim stilom sa polovine osamdesetih, sa sve idealistički predstavljenim superherojima koji se nesebično žrtvuju ali i ingenioznim trikom koji Spajdermen smišlja da porazi simbiota što sada ima pristup svom znanju genija kakav je Reed Richards. Da nije nekih likova koji bivaju permanentno ubijeni, ovo bi mogla biti i zaista klasična epizoda Spajdermena, sa nekim interesantnim, pa i smelim obrtima u karakterizaciji i sasvim pristojnim ispitivanjem psihološke kompleksnosti glavnog junaka. Iako ovde nema mnogo, rekoh već, dekonstrukcije, pa ni izlaženja daleko izvan granica klasične Spajdermenovštine, opet dobijamo jednu vrlo lepu scenu u kojoj Mary Jane Peteru objašnjava da je njegova vrednost upravo u tome što on nije savršen, dakle, da je i on sam žrtva sumnji, afekata, besa, malodušnosti itd. a da ipak na kraju ima moralnu doslednost da učini ono što se smatra pravom stvari. Ovo je dobar način da se podvuče centralna linija ovog karaktera, pogotovo u stripu koji ide u dosta mračne strane sa ubijanjem nekih od bitnih likova.
Sa svoje strane Ferry nije, što se mene, tiče, idealan crtač za Spajdermena. Ne da ovaj strip nije lepo nacrtan i dobro pripovedan, Ferry je suviše dobar autor da bi to bio problem, i Peter mu izgleda SJAJNO, kako u scenama gde je glatko obrijan i apsolutno prenosi onu svežinu koju je imao u vreme kada ga je crtao John Romita stariji, tako i u lamberseksualnim scenama gde ima bradu i izgleda, pa, moćno. No, Ferryjeva sklonost ka tankim, oštrim linijama i kompjuterskom senčenju stripu daje malo statičan izgled, zajedno sa Hollingsworthovim na momente vrlo hladnim kolorom pa iako nije da nisam uživao čitajući ovo, svakako mogu da kažem da mi je nedostajalo malo kinetičnosti i elastičnosti koje se vezuju za Spajdermena, pogotovo onog iz vremena koje ovaj strip predstavlja.
Spider’s Shadow, dakle, nije onako snažan iskaz kakav je bio Life Story, ali svakako jeste jedan pristojan, nikako revolucionaran What if… rad.Tema koju Zdarsky bira nije ni originalna ni preterano smela ali je obrada, urpkos jakoj vernosti mid-80s tonu, na kraju prilično dobra i dosledna u istraživanju psihologije glavnog lika. Sve u svemu, za ljubitelje Spajdermena ovo je bez ikakve sumnje preporučeno štivo a ni ostalima neće škoditi da ga prelistaju. Strip je sa četiri originalno planirane epizode na kraju narastao na svih pet, a ceo serijal možete digitalno kupiti na Comixologyju.
