Život ljubitelja stripa se, kad ga malo ciničnije pogledate, sastoji velikim delom od mučnog čekanja. Svakako, kada gledamo unazad i kažemo da je neki legendarni serijal izlazio pet ili deset godina, to zvuči kao epska avantura u kojoj smo svi zajedno živeli u neprestanoj ekstazi svo to vreme, iako je u stvarnosti čak i čekanje od mesec dana da izađe naredna epizoda ponekad neizdrživo dugačko – pogotovo ako ste mlada osoba – a okolnosti se, čini se, stalno udružuju da obezbede mnogo dramatičnije pauze i razmake između brojeva nekog stripa.
Otud sam se odlučio da danas napišem nekoliko redova o serijalu Farmhand Image Comicsa, iako sam potpuno svestan da je ovaj strip ne samo tek na polovini svog planiranog obima – izašlo je petnaest epizoda od najavljenih trideset – već i da je gotovo pretenciozno nagađati kada će se serijal zapravo završiti. Njegov autor – scenarista, crtač i tušer – Rob Guillory i sam kaže da se njegova publika navikla da on radi sporo ali temeljno, no to nije prevelika uteha kada se setimo da je za sada najnovija epizoda izašla još Maja prošle godine (treća kolekcija je došla mesec dana kasnije) i da je u njoj Guillory najavio da će strip ići na pauzu na neodređeno vreme. Objašnjenje da je tri godine bez prestanka radio na ovom projektu je sasvim racionalno, kao što je i priprema za lansiranje televizijske serije bazirane na stripu, a u kojoj Guillory ima centralnu ulogu, no, ovo jeste i svojevrsno sažimanje realnosti koja danas neumitno vreba sve nas što volimo creator owned radove u američkom stripu.
Naravno da čak i superherojski/ korporacijski stripovi kasne i prave pauze, ali oni ovakve stvari uglavnom uspevaju da kompenzuju rotacijama kreativnih timova gde dobijamo redovniji tempo izlaženja u zamenu za manje ličan, manje karakteran ton samog stripa. Na suprotnoj strani spektra su stvari poput, recimo, Seven to Eternity ili, još bolje, Kaijumax, serijali koji imaju mejnstrim produkciju i kvalitet ali i veoma osoben pristup žanrovskim predlošcima, ali čiju osobenost „plaćamo“ time da njihovo izlaženje više nema nikakav opipljiv raspored već da se nove epizode ili sezone pojavljuju kada autori mogu da ih urade.
Naravno, Kaijumax je ovde ipak uredniji jer njegov autor – koji i sam radi skoro sve na ovom stripu – makar sebe uspeva da utera u koncept sezona koje, kada započnu, izlaze relativno predvidivim tempom, no stoji da se u ovim slučajevima zaista vidi to odsustvo čvršće izdavačke infrastrukture koje bi omogućilo autorima da se skoncentrišu samo na kreaciju dok bi plaćeni profesionalci radili sve drugo i onda bi sistem obezbeđivao i umetnički kvalitet i urednu produkciju. No, taj je voz, čini se, uglavnom prošao pa su i srazmerno „hit“ serijali poput Sex Criminals ili WicDiv imali pauze i kašnjenja u izlaženju a, recimo, serijal Die, o kome sam nedavno pisao, izlazi DALEKO duže nego što mi se čini razumnim.
Da se vratimo na Farmhand, ovaj je strip startovao sa izlaženjem pred kraj 2018. godine i do polovine 2020. je izbacio petnaest brojeva što zapravo deluje razumno za serijal koga piše, crta i tušira jedan čovek i koji u svakoj epizodi ima nekoliko strana više od američkog standarda. No, kako rekosmo, Guillory kaže i da mu je potreban odmor, kao i da rad na televizijskoj seriji oduzima dosta vremena a naravno da su pare, jelte, na televiziji, više nego u stripu tako da Farmhand, koji je sa svojom trećom celinom, brojevima od 11 do 15 počeo atmosferu opasno da zagreva i doneo čitaocu nekoliko uzbudljivih – mada svakako ne i sasvim neočekivanih – otkrovenja, sada visi negde u vakuumu između Guilloryjevog koncepta za ostatak serijala i realizacije u nekoj nedefinisanoj budućnosti. I to je, ako vam se Farmhand dopao, teška muka.
Ako vam se Farmhand nije dopao vi ste, statistički sasvim verovatno, čudovište, ali svakako ću primetiti da je ovo strip koji uživa u tome da izazove nelagodu, čak jedno sasvim primalno, somatsko gađenje, a da je istovremeno u pitanju i duhovit, pa i topao rad koji, uprkos povremeno do groteske karikiranom grafičkom stilu, da ne pominjem bizarnim (kvazi?)naučnofantastičnim konceptima, odiše i jednim gotovo naturalističkim mirisom.
Rob Guillory je najpoznatiji kao crtač sjajnog Imageovog serijala Chew iz pretprošle i prošle decenije, bizarne, nepredvidive vožnje kroz fantastiku, akciju i naprosto grotesku koju je napisao John Layman a Guillory joj podario izvanredan, upečatljiv grafički karakter. U osvrtu na ovaj serijal napisan pre desetak godina za UPPS, pomenuo sam i ovo: „Na svom blogu Guillory veli da kada ga ljudi pitaju kako je došao do svog karakterističnog stila, njemu dođe da se nasmeje jer je baš taj stil bio zaslužan što je godinama imao problem da dobije poslove. Nije da je on neki hiperekstravagantan crtač, ali ipak, činjenica da u svom radu izraženo karikira i stilizuje, kako likove tako i okruženje sigurno je zaslužna za njegovo dosadašnje odsustvo iz američkog strip-mejnstrima (do sada mu je najvisokoprofilniji projekat bio Teddy Scares). No, sa Chew, Guillory konstantno, iz broja u broj isporučuje moćan, eksplozivan crtež u kome je akcija suludo dinamična, humor perfektno toniran, a sve, od vanzemaljskih ambijenata, preko urbanih pustoši pa do ledene egzotike Antarktika odiše energijom i ličnošću. Činjenica da Guillory radi i najveći deo kolorisanja zaslužna je i za sočnost stripa u kojem je ogroman broj scena posvećen tkivima i telesnim fluidima.“
Chew je pokupio i dva Ajznera, kao i dve Harvi nagrade a Guillory je za svoj sledeći veliki projekat, Farmhand, odabrao da bude kompletan autor i pokazao da na prethodnom serijalu nije bio tek uspešni realizator Laymanovih ideja. Farmhand je, nećete se iznenaditi, strip u kome se prepoznaje veliki deo bizarne, polukomične, poluhororične nelagode koja je nosila i Chew i ovo nije samo na ime Guilloryjevog superiorno izvitoperenog crteža.
Zaplet i radnja Farmhanda bi se najpre mogle opisati kao jedna smirenija, prizemljenija, nešto humanija varijacija na teme ali prevashodno atmosferu koja je nosila Chew. I ovde imamo na programu bizarnu interakciju između delova prirode u kojoj živimo – i umiremo – a koja daje decidno uznemirujuće rezultate, no Guillory sve pakuje unutar jedne gotovo slice of life priče o porodici gde je muž autor stripova („trenutno između projekata“), supruga je puna razumevanja i radi administrativne poslove da prehrani njega i dvoje dece koja idu u školu i prave haos onako kako ga deca u stripovima – a neretko i izvan njih – i inače prave.
Farmhand svakako ima u sebi nečeg autobiografskog jer je Ezekiel Jenkins, glavni junak stripa, ne samo strip-kreator (doduše prevashodno scenarista) već i Afroamerikanac, baš kao i Guillory, i komplikovani odnosi unutar njegove originalne a zatim i nove porodice nisu samo premaz „realističnosti“ na stripu koji je ekstravagantno fantastički usmeren, već deo njegove srži.
Naime, na početku serijala se Ezekiel sa porodicom seli nazad u mali grad u Luizijani (i Guillory je iz Luizijane), Freetown, u kome je odrastao uz sestru i oca na farmi, a posle dugačkog perioda tokom kog sa ocem nije bio ni u kakvom kontaktu. Tek ćemo mnogo kasnije saznati zašto Ezekiel svom ocu ne veruje i dugo nije želeo da ima išta sa njim, iako između dva muškarca postoji vrlo snažna, neraskidiva spona koja bi se i pored sve frikcije mogla nazvati ljubavlju. Takođe, tek ćemo nešto kasnije shvatiti da Ezekiel povratak u Freetown doživljava kao svojevrsni poraz, napuštanje kreativne karijere i urbanog, modernog života zarad povratka u prošlost – detinjstvo u kome, videli smo, mnogo toga nije išlo kako valja – u kojoj se nalaze okopavanje bašte, pucanje sačmaricom na kojote što dolaze da pokolju živinu, ali i neke traumatičnije epizode.
No, u vremenu koje je proteklo, otac Jedediah je sa Zekeovom sestrom razvio iznenađujuće uspešan biznis i strip ovde ima vrlo dobro pogođenu spekulativnu komponentu sa neobičnim tipom stem ćelija koje Jedediahu omogućavaju da doslovno gaji ljudske organe na drveću i radi zamenu oštećenog tkiva pa i amputiranih delova tela ljudima koji su preživeli nesreće, bez previše invazivne hirurgije. Ili barem tako na početku izgleda.
Guillory svoje likove piše vrlo minuciozno, dajući svakome više slojeva i ne otkrivajući nam sve njihove tajne odmah na početku. Zeke je već i sam komplikovan i nesiguran u svoje životne izore, otac je ćutljiva fasada strogosti i determinisanosti iako kasnije saznajemo da je u pitanju gotovo potpuno ruinirana ličnost, sestra – iako deluje preduzimljivo i energično – ima očigledne sumnje u to je li odabrala pravi životni put s obzirom da joj je šef sopstveni otac i da se nije, tehnički, mrdnula sa farme, a istovremeno je FBI ucenjuje da špijunira sopstvenog oca (i šefa), za uzvrat obećavajući da za sada američka administracija neće dirati Jededeiahov projekat. Tu su i drugi, sporedni, ali, pokazuje se, veoma važni likovi, u vidu aktuelnog gradonačelnika, lokalnog (crnog) pastora, ali i naučnice i bivše Jedediahove koleginice na projektu istraživanja biljaka i stem ćelija, koja se povukla na malo imanje i tamo gaji organsko povrće, čaj itd. Svaki od likova, uključujući Zekeovu decu, ima značajne uloge u narativu i kad god pomislite da je neko od njih tu samo radi komičnog predaha ili davanja stripu autentičnog mirisa Luizijane, prevarićete se. Ovo je fantastički triler sa velikim brojem pokretnih delova od kojih je svaki esencijalan za funkcionisanje celine.
Već činjenica da glavni junaci nose biblijska imena, a da mnogi likovi u stripu imaju prezimena koja asociraju na biljni svet (pastor se preziva Tree, pomenuta bivša naučnica i kandidatkinja za novu gradonačelnicu se preziva Thorne) sugeriše dublje, kompleksnije odnose i slojeve simbolike a Guillory umešno kombinuje elemente „mejnstrim“ religije ali i folklornih verovanja (hoodoo) kako bi događajima u stripu dao okvir koji ide dalje od pukog fantastičkog trilera.
No, triler svakako dobijamo – dešavanja u ovom stripu se zalaufaju na ime „curenja“ posebnog semena iz Jededeiahovih postrojenja i efekata koje ovo seme ima na drugi živi svet u Freetownu i oko njega. Farmhand vrlo brzo dobija vrlo snažne body horror prelive a koji su dalje spretno povezani sa egzistencijalnim hororom, demonologijom i religijom. No, strip nikada ne upada u uprošćenu žanrovsku matricu i mada čak i sami likovi povremeno citiraju zombi filmove kao najbližu aproksimaciju za ono što se u nekim momentima događa, Farmhand nikada ne gubi to utemeljenje u porodici i porodičnim odnosima. Ovo je u barem istoj meri smalltown horror/ thriller kakav bi možda napisao Jordan Peele da ima vremena, koliko i groteskni body horror sa ljudima kojima iz tela rastu grane i imaju cveće umesto očiju. Ključno, Guillory postiže idealnu ravnotežu između toga da su bizarne, fantastičke scene u stripu dovoljno prisutne da čitalac bude na ivici sedišta veliki deo vremena, a da likovi ne otupe na sve što se događa. Ta uzemljenost je presudna za imerziju čitaoca, sa likovima koji iako povremeno prolaze kroz set-pisove kao zaista ispale iz akcionih-horor filmova, nikada ne gube tu šokiranost stvarima koje se događaju niti iz vida ispuštaju činjenicu da se čitava drama odigrava u uskom krugu likova koji su porodica ili prijatelji decenijama unatrag.
Guilloryjev crtež je za sve ove godine još više napredovao, najpre u pripovednom smislu, sa izuzetno elegantnom „režijom“, gotovo filmskim rezovima između scena i pažljivo odmerenim krešendima i pančlajnima koji Farmhandu daju idealnu trilersku dinamiku. Sa druge strane, likovi ga sve vreme drže u naturalističkoj ravni – iako ih Guillory crta karikaturalno, sa tankim telima i udovima i neproporcionalno velikim glavama. Dokaz njegovog majstorstva je to da ovakav pristup ljudskoj anatomiji likove čini izražajnijim i bližim čitaocu i ne svodi ih na „neverovatne“ crtanofilmovske „figurice“. Guillory nije sam kolorisao ovaj strip, ali koloristkinja Taylor Wells koja je radila prva dva toma se odlično uklopila u atmosferu stripa forsirajući prelive zelene i plave boje da nam ostavi taj utisak vlažne, biljne atmosfere, a Rico Renzi koji ju je nasledio se za sada veoma dobro snalazi.
Farmhand je strip koji uspeva da pomiri mnoge različite žanrovske elemente: triler i misteriju kakve smo, recimo, voleli u takođe Imageovom serijalu Postal, grotesku i horor koji se ne zasnivaju na skrivanju i sugestiji koliko na umetanju užasnog u svakodnevno, ali i humor vezan velikim delom za Ezekielovu decu i njihovo poimanje događaja koji ih okružuju. U prvom redu je kombinacija tog jako potentnog body horror koncepta i te izuzetno dobro plasirane, naturalističke porodične drame u kojoj likovi deluju stvarno, sa realnim problemima, brigama, manama, vrlinama i potrebama pa Farmhand zbilja pogađa u sam centar, izbacuje čitaoca iz ravnoteže i dočekuje ga mrežom isprepletanih, mutantnih lijana i loza. Ne znam koliko će još godina proći dok ne vidimo i drugih petnaest epizoda i saznamo kako se sve to završava, ali svakako iz sve snage preporučujem do sada izašle brojeve na kupovinu i čitanje.
