The Lab je vrlo šarmantan grafički roman izašao krajem Avgusta u okviru inicijative Europe Comics, a originalno, na Francuskom jeziku, kao Le Labo, objavljen za Dargaud ranije ove godine. Autor scenarija za ovaj strip je Hervé Bourhis, nagrađivani francuski scenarista koji je tokom svoje karijere uradio nekoliko dokumentarističko-biografskih stripova (o Bitlsima i o Bande dessinée, recimo) pa je i za ovu priliku solidno napregao svoje biografsko-dokumentarističke veštine. No, The Lab nije dokumentaristički strip i on bi se, strogo tehnički, mogao opisati kao alternativna istorija. Događaji koje on opisuje nisu se desili a likovi koje kroz njega pratimo nisu postojali i kreirani su spajanjem delića postojećih ljudi i žena. No, The Lab je, kako umetnost to već zna da bude, laž kojom se govori istina, jedna vrlo dopadljiv „what if…“ koji sažima veliki deo „tehnološke kulture“ sedamdesetih godina prošlog stoleća i pokazuje kako je u jednom momentu Francuska bila na dobrom putu da postane pionir na polju dizajna, proizvodnje i promocije korišćenja kućnih računara, mrežnih tehnologija, pa i mobilne telefonije.
Naravno, to se nije desilo, a ne dešava se, zaista, ni u samom stripu, ali The Lab pokazuje kako je tehnološki razvoj koji poznajemo, iako neka vrsta istorijske neminovnosti, sa druge strane, rezultat mnogih, često skoro nasumičnih dešavanja koja ni ne moraju imati ikakve veze sa generalnim smerom istorije ili namerama njenih, jelte, protagonista i da krajnji ishod, kada pogledate unatrag, zapravo dolazi kao posledica mase odluka donesenih bez mnogo neophodnih informacija, ali i slučajnih događaja koji su tok dešavanja skrenuli u jednu ili drugu stranu.
The Lab počinje, gde bi drugde do u Kaliforniji 1975. godine prikazujući kako vlasnik male knjižare/ prodavnice časopisa pakuje gomilu magazina o kompjuterima za klijenta koji ih je naručio čak iz Francuske pa mu, jer je to bilo takvo vreme a kompjuteraši su bili bivši hipici, gratis u paket ubacuje i kesicu lokalnog kanabisa. U tom trenutku mu na vrata lupa FBI, ali snalažljivi nerd uspeva da se izvuče iz ovog tesnaca i paket uspešno odlazi na svoje odredište.
Pripovest u ovom romanu zapravo nam se daje kroz dugačak flešbek. Savremena porodica softverskih inženjera gleda da kupi imanje i kuću negde daleko od urbanog grotla Pariza kako bi imala mirno i zdravo okruženje za pokretanje svoje startap firme, i čovek iz agencije za nekretnine im pokazuje napušteno i prilično zapušteno imanje u provinciji a koje je nekada bilo u vlasništvu moćne firme što je drmala tržištem aparata za fotokopiranje. Pored starog zdanja u klasičnom stilu, mladoj familiji pogled privuče praktično porušen drugi kompleks zgrada dalje u velikom dvorištu, sagrađen u mnogo modernijem, pomalo, jelte, new age stilu i na njihovo pitanje šta je ovo predstavljalo i šta se tu događalo, pojavljuje se, na početku stripa neimenovana, starija žena koja je spremna da im ispriča malo poznatu priču staru skoro pola veka. Kako napolju počinje kiša i niko nema pametnija posla, svi će je pomno slušati.
Elem, The Lab je fikcionalizovana ali izuzetno dobro istražena i majstorski sažeta priča o onoj istorijskoj eri pre četiri i po decenije kada se paradigma, jelte, menjala, samo je veoma mali broj ljudi toga bio svestan. A još manji, reklo bi se, to priželjkivao. Kompjuterska tehnologija je polovinom sedamdesetih još uvek shvatana kao domen visoke nauke, visokog inženjeringa, nešto sa isključivo industrijskim aplikacijama (moguće vezanim za svemirski program ili nekakve militarističke projekte) a kompjuteri su, u očima normalnog sveta, i dalje bili mašine veličine ormana, smeštene u posebne prostorije, a kojima su rukovali ljudi u laboratorijskim mantilima. Ovo, naravno, nije odgovaralo istini ni 1975. godine (PLATO sistem je začet već 1960. godine i imao grafičke terminale povezane u mrežu koja je dopirala preko pola globusa, a na ovom sistemu su kreirane mnoge stvari koje danas koristimo, uključujući e-mail, četovanje, pa i igranje video igara u mreži) ali jeste tačno da je čak i kompjuterski obrazovan svet uglavnom pristup ovoj tehnologiji imao u okviru univerziteta i samo pojedinih velikih kompanija.
The Lab nam priča priču o izmišljenoj ali vrlo uverljivo prikazanoj francuskoj firmi Bercop čiji je glavni posao dizajniranje i prodaja fotokopir aparata i čiji osnivač i direktor, Jacques Marie Bertrand jedan pošten i obrazovan ali i dalje prilično old school biznismen (i bivši pripadnik pokreta otpora u Drugom svetskom ratu) svom sinu, tek propupelom inženjeru, Jeanu Yvesu daje novac i prostorije (pomenute nove zgrade u new age stilu) da vodi sopstveni istraživačko-razvojni projekat. Junior ocu ne govori šta će tamo raditi ali kako je mlad i očigledno željan da pokaže znanje i ambiciju, otac ga pušta da odabere svoje saradnike i bavi se projektom bez obaveze da u prvo vreme o njemu izveštava kompaniju. Pretpostavka je da je u pitanju nekakav revolucionarni koncept koji će tehnologiji fotokopiranja doneti svežu energiju i pomoći firmi da nastavi da raste
Jean Yves, je, pak, zaluđenik za kompjutere i brzo shvatamo da je baš on taj koji je iz daleke i prijateljske Kalifornije naručio masu kompjuterskih magazina. Kada shvati da je u paketu došao i kanabis, pa još dobije priliku da ga popuši zajedno sa atraktivnom ženom poreklom sa Martinika koja se kao i on prilično dosađuje na biznis žurci što joj oboje po obavezi prisustvuju, odjednom ga zadesi epifanija. Mladi inženjer koji je i do tog trenutka maštao o malim kompjuterima što mogu da udobno stanu na pisaći sto i budu koristan, svestran alat za modernog čoveka, kombinovanjem kanabisa i sira bukvalno dobija viziju budućnosti u kojoj vidi sve ono što je nama već poznato, uključujući desktop računare sa monitorima, grafičkim interfejsom i kompjuterskim miševima. Potpuno produvanog mozga, sutra u kancelariji on svom timu predstavlja skicu prototipa koji oni treba da naprave.
Zanimljivost ove fiktivne firme je upravo u tome da se prikazuje kako vođa tima u glavi ima gotov produkt a da je na timu da pronađe način kako da se do njega dođe: programer, elektroničar i dizajner koji čine srž ekipe kreću na posao i kroz mnogo svađe, huktanja i žalbi da rade nemoguće počinju da smišljaju kako da se kola i čipovi spakuju u relativno portabilnu formu, kako da se sistem organizuje i prikaže korisniku grafički, kako da se minijaturizuje tastatura i osmisli alatka za pokazivanje (koju ne zovu miš, mada je, da budemo fer, miš već bio izmišljen i nosio to ime od kasnih šezdesetih). Ovo se događa nasuprot činjenici da gotovo niko drugi izvan „laboratorije“ zapravo ni ne shvata kome bi bili potrebni kućni računari. Ostali inženjeri u firmi se podsmevaju ovom projektu obavijenom velom tajne, a pogotovo kada se uprkos tajnovitosti pročuje da se radi o kreiranju kućnog kompjutera. Čak i otac, Jacques Marie, počinje da gubi strpljenje i sinu izdaje ozbiljan ultimatum da to što on radi mora da bude korisno za firmu a da se ne vidi kako bi to kompjuter mogao biti.
The Lab prati ne samo previranja unutar Bercorpa, već i generalna gibanja u francuskom društvu, pogotovo u odnosu na podršku koju je država davala razvojnim projektima ovog tipa. Zapravo je jedno od težišta ovog stripa upravo na tome da se pokaže kako Francuska jeste bila na pragu ozbiljnog tehnološkog prodora, sa finansiranjem projekta vezanog za mrežnu tehnologiju CYCLADES u ranim sedamdesetim godinama a koje je dolazilo od strane države kroz Institut za istraživanje informatike i automatike, i podržavalo nekoliko privatnih firmi što su radile na istraživanju i razvoju. CYCLADES se danas smatra vrlo bitnim za razvoj informatike utoliko što je kroz ovaj projekat nastalo nekoliko ključnih uvida i dizajn-rešenja koji se i danas koriste u okviru interneta kakav moderan svet poznaje, ali je projekat prema kraju sedamdesetih izgubio finansijsku podršku i na kraju je prekinut, najviše zahvaljujući konkurentskoj tehnologiji koja je imala podršku francuske Pošte. Radi se o sistemu Minitel koji je završen i lansiran 1982. godine i smatra se prvim pravim onlajn sistemom pre izuma World Wide Weba, ali koji je na kraju bio inferioran u odnosu na ono što su radili Amerikanci, i iako je imao korisnike u petnaestak zemalja (uključujući, recimo, Brazil, Kanadu, Finsku, Nizozemsku, Singapur, pa čak i SAD) nikada se nije pretvorio u zaista mejnstrim fenomen pa je na kraju, posle tri decenije pokušavanja isključen 2012. godine.
The Lab demonstrira koliko je, zapravo, malo falilo da francuska tehnologija i razmišljanje budu u temelju današnje onlajn kulture – i modernog sveta generalno – kondenzujući događaje i osobe iz stvarnog sveta u neksus predstavljen laboratorijom u Bercorpu gde ljudi puše i rade jogu i izmišljaju budućnost što ju je njihov lider video u narkotičkom transu. Demonstracija rane verzije desktop računara i obećanja veze sa drugim računarom pred rukovodstvom firme je na kraju uspešna jer je tim dovoljno pametan da fejkuje kako mašina komunicira sa fotokopir aparatom u realnom vremenu i štampa sliku Brižit Bardo, a u kasnijim epizodama vidimo i prva korišćenja tekstualnih smajlija pa i prototipe mobilnih telefona.
Strip ima i sasvim ljudsku komponentu, pa i blago humoristički ton, predstavljajući svoje protagoniste – sklopljene spajanjem elemenata biografija mnogih stvarnih ličnosti – kao sasvim uverljiva ljudska bića kojima vizija ili posvećenost poslu ne garantuju uvek socijalne veštine ili, generalno, srećan, ispunjen život. Posebno je upadljivo kako Jean Yves praktično sve vreme ignoriše mlađu sestru, Nicole, talentovanu i samouku programerku koja sve vreme pokušava da mu pokaže da i sama ima viziju vezanu za video igre budućnosti, a koja, ispostavlja se, kasnije ima vrlo zanimljivu karijeru. Uverljivost ere u kojoj se priča događa postiže se i lepo odmerenim epizodama jutarnjeg džoginga ali i pokazivanjem u kojoj meri su žene još tada smatrane za tehnološke idiote, te simpatično odrađenim „feminističkim“ podzapletom.
Bourhisov partner na ovom projektu je izvrsni argentinski crtač Lucas Varela, bivši likovni umetnik i dizajner koji već skoro deset godina crta stripove za franko-belgijsko tržište. Varela je vrlo raznovrstan autor a njegov stil u ovom stripu je primereno duhovit, sa vrlo karakternim, karikiranim likovima i majstorskim prikazom ere u kojoj se sve događa, kroz lepo pozicionirane detalje i pažnju da se dobiju adekvatne frizure, facijalne malje, moda… Varela je ovo i kolorisao vrlo umereno, dajući svemu jedan patiniran, zaista pomalo starinski izgled a opet vrlo sigurno kanališući tu retrofuturističku dimenziju koju strip poseduje.
The Lab je veoma zanimljiv rad fikcije koja realnost uspeva da sažme i komprimuje tako da rezultujuća priča iako decidno „neistinita“, zapravo daje izvrsnu istorijsku lekciju i podstiče čitaoca na dalje istraživanje i popunjavanje rupa u sopstvenom znanju. Oni koji su nam govorili da iz stripova ništa ne može da se nauči kad smo bili klinci (a neretko nam to i danas govore, drznici) svakako ni iz ovoga sami ništa ne bi naučili, ali za nas koji već znamo – ovo je pravo blago umetničkog sažimanja zanimljive istorijske građe. Comixology vam The Lab nudi ovde.
