Pročitao sam grafički roman A for Anonymous – How a Mysterious Hacker Collective Transformed the World, a koji je prošle godine izdao njujorški izdavač – uglavnom „pravih“ knjiga – Bold Type Books. U pitanju je crno-bela istorija fenomena Anonymousa, nastala na osnovu intervjua koje je sa jednom od prominentnijih figura ovog pokreta uradio New Yorkerov reporter, David Kushner, potpisan ovde i kao scenarista, dok je crtačke dužnosti solidno obavio takođe Njujorčanin, Koren Shadmi.
Shadmi i Kushner su već sarađivali na projektu Rise of the Dungeon Master pre nekoliko godina, takođe grafičkom romanu koji je bio biografski narativ o Garyju Gygaxu, jednom od kreatora Dungeons & Dragons i time jednom od očeva modernih igara na tabli a onda i velikog dela gejmerske kulture koju danas poznajemo. Gejmerima je, pak, David Kushner poznat i kao autor knjige Masters of Doom iz 2003. godine, jednim od ranih primera ozbiljne publicistike koja se bavila video igrama a da se fokusirala na američke teme radije nego na Japan.
Nije preterano reći da danas živimo u svetu koji u dobroj meri oblikuje onlajn kultura. Ako smo pre svega desetak godina podmešljivo šmrktali kada bi se neko usudio da pomene „tviter revolucije“ i „fejsbuk proteste“ i odmah posezali za Marksom i Engelsom da pojasnimo istorijske protivrečnosti koje bi dovele do arapskih proleća sve i da niko nije izmislio mobilni telefon i digitalne društvene mreže, danas je legitimno ukazati kako je situacija u kojoj se čitav svet nalazi, u pogledu odgovora na aktuelnu pandemiju, pod presudnim uticajem upravo onlajn diskursa i da bizarna anti/ vakcinalna polemika u kojoj svi učestvujemo, hteli-ne hteli, potvrđuje koliko je decentralizovanost informisanja, a koja je čoveka trebalo da oslobodi pretnji totalitarizma, skrenula mentalnu evoluciju čovečanstva pravo prema onima koji će njime, čovečanstvom, rado manipulisati. Ovde nije ni malo važno da li su, recimo, antivaskeri iskreno zabrinuti aktivisti, ili pokvarenjaci koji šire dezinformacije i paniku iz zabave, ili proverbijalni ruski botovi, kao što nije važno da li su lekari koji pozivaju na imunizaciju na platnom spisku „velike farme“ ili pričaju ono u šta veruju, ili, čak, ono u šta se razumeju – važno je da je njihov kolektivni uticaj na ponašanje stanovništva planete očigledno presudan. Čovečanstvo danas gro svojih informacija dobija kroz sisteme koji su sve više automatizovani i sve manje iza njih stoji neko ko ultimativno odgovara, kao što i gro svojih interakcija sa strukturama moći – državne ili korporativne – izvodi kroz iste ovakve sisteme, dizajnirane da olakšaju i izjednače, ali često u praksi demonstrirajući ograničenja i diskriminaciju.
U takvom svetu, haktivizam je, da se razumemo, prirodan (imunološki, rekli bi neki), odgovor čovečanstva, otpor koji je naprosto refleksan, bez obzira je li ispravan, dobro promišljen, korektno usmeren. Ako ljude usmeravate na tehnologiju, ljudi će, makar neki od njih, tu tehnologiju na kraju koristiti i da protestuju protiv percipiranih nepravdi, pa i da pokušaju da ih isprave. Hoće li to uvek biti u skladu sa zakonom? Ovo pitanje bi imalo više smisla da su zakoni u skladu sa realnošću a što, pogotovo sa jako brzim razvojem informatike i onlajn kulture, nije baš uvek zagarantovano.
A for Anonymous je priča o najpoznatijoj haktivističkoj inicijativi, fenomenu Anonymous, za koje su svi čuli, bez obzira da li su uopšte svesni porekla hakerske kulture, da li razlikuju white hat od black hat hakera itd. Anonymous su, možda i ironično, s obzirom na svoju programsku anonimnost, postali mejnstrim fenomen, prepoznatljivo lice onlajn aktivizma koji podrazumeva izvesnu količinu društvene transgresije pa i destruktivnosti i mada verovatno nećete od stotinu nasumično izabranih osoba na bilo kojoj ulici naći baš mnogo onih koji znaju šta je 4Chan ili LulzSec, verovatno je da će mnogo veći procenat prepoznati „ime“ Anonymous i karakterističnu masku Guyja Fawkesa koja je postala vizuelni simbol ovog decentralizovanog pokreta.
A for Anonymous nastao je od materijala prikupljenog kroz intervjuisanje osobe po imenu Commander X, karijernog hakera i jedne od retkih prepoznatljivih Anonymous figura, makar po tome da su ljudi zapamtili njegov onlajn nadimak. Kushner je Commandera X-a intervjuisao negde na američkom kontinentu u vreme kada je on već bio duže vreme u bekstvu od FBI zbog organizovanja raznih onlajn akcija (prevashodno DDoS napada) ali i zbog propuštanja da se pojavi na sudu iako je bio pod kaucijom. Commander X je, inače, uhapšen proletos posle deceniju izmicanja Federalnim vlastima, pa je danas potvrđeno da se ovaj čovek koji je bežao i po Kanadi i po Meksiku još od zloglasnog napada na servere u Santa Kruzu u Kaliforniji 2010. godine, i koji je „zvanično“ napustio Anonymous još 2013. godine, zove Chris Doyon (a što je njegov pravni zastupnik 2011. godine na sudu dovodio u pitanje). Njegova biografija kao beskućnika i lutalice koji praktično živi na internetu pristupajući mu preko javnih wifi mreža (ili se kačeći na privatne sa slabom enkripcijom) delimično je, u obrisima, data u A for Anonymous, ali verujem da ćemo se sličnih knjiga, stripova i TV serija tek nagledati, pogotovo jer je i sam Doyon već godinama objavljivao da piše memoare.
Doyonov narativ uokviruje priču o Anonymous i njihovom aktivizmu u A for Anonymous i daje mu jasnu, ako već ne sasvim tačnu, ideološku matricu. Ovaj strip pokazuje korene haktivističke kulture još u osamdesetim godinama sa grupom Cult of the Dead Cow koja je hakovanje – nelegitimno pristupanje tehnologiji i sistemima – spojila sa izvesnom etikom i aktivističkim ambicijama. Sam Commander X govori o Anonymousu ne kao o osobi ili kolektivu već kao o ideji da ljudi imaju pravo da budu slobodni i ovo je dovoljan uokvirujući koncept da obuhvati fenomen koji programski nema ni vođe ni statute (ali ima slogane), ni imena ni lica (ali ima onlajn pseudonime i identične maske), niti ujedinjujući ideologiju. Iako se „ravna“ struktura Anonymousa i generalna ambicija da se protestuje protiv moćnih i pokvarenih mogu povezati sa anarhističkim konceptima*, sam ovaj strip naglašava da su Anonymous politički sasvim šareni i da se ne može govoriti o poopštavajućoj ideologiji.
*digresija, ali možda potrebna: sama maska Guyja Fawkesa preeuzeta je kao simbol iz filma V for Vendetta a koji je urađen po stripu V for Vendetta velikog Alana Moorea i Davida Lloyda. U njemu, glavni junak je anarhist koji ruši fašistički sistem uspostavljen u postapokaliptičnoj Britaniji, noseći sve vreme na licu Guyja Fawkesa. Guy Fawkes je, pak, sasvim suprotno od modernog shvatanja anarhizma, bio verski fanatik, katolički aktivista koji je planirao atentat na „jeretičkog“ Kralja Džejmsa kako bi se protestantska vlast u Engleskoj oslabila i jelte, na taj način obezbedio društveni prevrat. Moore je imao svoje razloge što je spojio dve naizgled nespojive ideje i, u prošloj deceniji je imao javnih simpatija za Anonymous. Nisam siguran kako bi danas odgovorio na pitanje šta misli o njima…
Drugim rečima, kako i A for Anonymous pokazuje, Anonymous kao fenomen je fenomen akcije a ne ideologije, rada a ne promišljanja i jedna od najpoštenijih stvari koju ovaj strip radi je i da pokaže koliko ovakve stvari mogu da odu u pogrešnim smerovima. Pored demonstracije da su Anonymous mnogo radili na raskrinkavanju korupcije u – često nasumično izabranim – strukturama moći (od DDoS-ovanja represivnih vlada u Severnoj Africi, do doksovanja ekipe mladih silovatelja koje je štitila lokalna zajednica moćnih roditelja), strip pokazuje i pogrešno usmerene, ustanički energične ali štetne poteze povlačene pod Anonymous „firmom“, uključujući rat protiv Sonyja u kome su najveću štetu napravili na kraju drugi hakeri, nominalno vođen da se odbrani Playstation 3 haker Geohot, a koji je morao da javno objasni zašto je protiv postupaka Anonymous, ali i doksovanje osobe za koju su Anonymous zaključili da je policajac kriv za smrt crnog tinejdžera iako ta osoba nikada nije ni radila u policiji.
Ovo jeste jedan koliko-toliko izbalansiran prikaz stvari na terenu i mada A for Anonymous ima dosta pozitivističkog tona u svom sažimanju priče o Anonymous, dajući dosta mesta proklamacijama o slobodi i borbi protiv represije i nepravde, on ne prikriva neke od loših stvari do kojih će ničim kontrolisana onlajn moć mladih osoba željnih da se usprotive bilo kom autoritetu dovesti. Tako vidimo akcije protiv Sajentologa i podršku WikiLeaksu, ali i dobijamo sažet kurs o tome zašto je i kako 4Chan kroz „memefikaciju“ humora oblikovao modernu onlajn kulturu.
No, ovom romanu, ipak, nedostaje ogroman deo priče o tome kako su Anonymous na kraju oblikovali onlajn svet a preko njega i „stvarni“ svet i ako sam na početku bio sumnjičav da kompleksnost ovog fenomena može da se ispriča na nekih 120 strana koliko ova knjižica sadrži, na kraju sam bio aktivno negativan što A for Anonymous završava stvari ni ne pominjući tektonske promene koje su se desile od 2014. godine na ovamo.
Da se razumemo, mnogo toga A for Anonymous ne pominje, verovatno jer nema prostora. Tako je nastanku foruma 4Chan na kome je Anonymous izrastao u „pokret“ posvećeno malo prostora i vrlo se malo objašnjava koliko je on zapravo vezan za japansku omladinsku onlajn i andergraund kulturu, a što su neki od presudnih elemenata da se shvate dalji načini na koji se Anonymous razvijao. Danas se nalozi sa anime avatarima na tviteru po automatizmu smatraju provokatorima, botovima i mutivodama a što je sve posledica prelivanja 4Chan kulture na ostatak interneta i (h)aktivizma koji će kroz Gamergate iz 2014. godine za svoje mete odabrati strukture moći na kraju ovaploćene u ženama sa platformama za izražavanje, i „social justice warriorima“ u koje spada svako ko bi podigao glas protiv diskriminacije.
Kulturni ratovi koje danas gledamo (ili vodimo, ako smo baš toliko zaludni), svi potiču iz ove matrice i „kritička rasna teorija“ kao tema oko koje se danas lome koplja teško da bi to bila bez uticaja grupa koje su nastale otkidanjem parčića Anonymousa i metastaziranjem u nove kolektive. A for Anonymous ne pominje ni Gamergate, ni 8Chan, ni Wizardchan, ni dečiju pornografiju ni napade na autore video igara i stripova a koji su svi došli kao deo Anonymous-paketa, niti se dotiče Qanona i Donalda Trumpa na mestu predsednika kao ishodišta ove kulture.
Što, da bude jasno, razumem. Nije lako sažeti poslednjih petnaestak godina društvene evolucije koju su oblikovale grupe asocijalnih klinaca, tajne službe zapadnih i istočnih država te sve bezličnije korporacije koristeći internet kao medijum komunikacije, indoktrinacije, dezinformacije, destabilizacije i eksploatacije. Ali knjiga bukvalno u svom podnaslovu obećava da će objasniti kako je ovaj „hakerski kolektiv“ transformisao svet. Anonymous možda deluju kao delić ove istorije, ali oni su svakako simbolički neobično važan, ali i tehnološki u mnogo smislova presudan njen deo.
Hoću reći, Anonymous nisu „izabrali“ Donalda Trumpa niti su pobili ljude u džamiji u Christchurchu ali su stajali pored i navijali IZ SVE SNAGE. Ovaj roman, nažalost, nema kapaciteta a možda ni smelosti da se uhvati u koštac sa ovim delom istorije modernog sveta pa je utoliko on svakako nedorečen i daje nam nepotpunu, pa ako ćemo ići malo i đonom, i iskrivljenu sliku.
Opet, kao strip koji bi čitaocu pružio najosnovnije elemente istorije jednog važnog savremenog fenomena, A for Anonymous svakako može da posluži svrsi i da makar pruži temelj za dalje učenje koje će, nadam se, biti inspirisano njegovim čitanjem. Ironično, iako se bavi digitalnom kulturom, i jeste urađen i u digitalnoj formi, A for Anonymous nije dostupan na vodećoj platformi za digitalnu distribuciju stripova, Comixology, pa ako vas je sve ovo zainteresovalo, možete otići do samog izdavača i videti tamo svoje opcije.
