Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.
Prošle nedelje sam planirao da pišem o Milesu Davisu, a povodom tridesetogodišnjice njegovog odlaska sa ove planete (baš u šezdesetpetoj godini, kada se srećniji ljudi spremaju u penziju) 28. Septembra. No, kako sam već pomenuo, okolnosti i Šolak su se zaverili i protiv ove ambicije (ne samo protiv, jelte, jednog čoveka) pa je moje domaćinstvo danima bilo bez interneta i solidno se naodmaralo, naravno, ali je i propuštena šansa da se još nešto napiše o albumu On the Corner koji toliko volim. Za prvu pomoć, svakako možete da skoknete do Jazzina i vidite šta sam tamo pisao o ovoj bezvremenoj ploči pre devet godina…
No, za ovu nedelju vraćamo se u budućnost, tj. sadašnjost a koja, spretno, priča o prošlosti. Angel Bat Dawid – Hush Harbor Mixtape Vol. 1 Doxology je najnoviji album čikaške kompozitorke, klarinetistkinje, pijanistkinje i, istraživačice afroameričkih mitova, izašao u Junu, i ako vam se čini da vam se već od ove rečenice malo vrti u glavi, čekajte da čujete album.
Kako to ovde ponekad kažem, kriterijum za to šta jeste a šta nije džez je najbolje postaviti toliko široko da ne možete da pogrešite. Ako je u pitanju muzika koju sviraju džez muzičari, glasi moje omiljeno pravilo, onda je i ta muzika džez. Lako, lepo, čisto, doduše autoreferentno al radi posao. Za današnji album je možda mudro malo proširiti ovaj kriterijum i reći da ako album objavljuje džez-izdavač, onda mora biti da je i taj album džez.
Angel Bat Dawid je žena koja je svakako u velikoj meri inspirisana džezom – Yusef Lateef joj je jedan od uzora – i njena muzika uključuje elemente džeza u svoje kompleksne forme, ali Hush Harbor Mixtape Vol. 1 Doxology nije nešto za šta ćete na prvu loptu razmišljati kao o džezu. No, čikaški izdavač International Anthem jeste džez firma, ma koliko mnoga njihova izdanja široko rastezala granice žanra, pa je ovaj album komforno smešten u teritoriju koja nam je sa njihovih brojnih prethodnih izdanja već poznata.
Mada je u pitanju zapravo srazmerno neistražena teritorija. Mnogi od International Anthemovih umetnika se bave eksploracijom afroameričke istorije, (oralne) tradicije, spiritualnosti, identitetske politike i džez je često samo delić složene slagalice crnog identiteta u (ne samo severnoj) Americi. Pa tako i ovaj album.
Angel Bat Dawid je Amerikanka, ali su joj roditelji hrišćanski misonari pa je provela deo detinjstva u Keniji. Time njeno povezivanje američkog crnog identiteta sa afričkim korenima ima solidno trodimenzionalno utemeljenje. Kada je počela da se bavi muzikom, posle Mocarta na kog se primila nakon što su je roditelji odveli na projekciju Formanovog Amadeusa, inspiracija joj je pored Lateefa bio Henry Threadgill – još jedan thinking-out-of-the-box crni kompozitor i muzičar koji je džez uzimao kao polaznu osnovu ali ga onda smelo odvodio tamo gde džez sam možda nikada ne bi otišao. Zanimljivo je da je primarni instrument Dawidove klarinet, a da sama kaže kako kada se za njega zainteresovala, nije mogla da pronađe naročito značajne primere crnih muzičara koji su se njime bavili i da je Benny Goodman, „a corny looking white dude“ bio glavna referenca za ovu duvaljku. Ha! No, sa svojim prvim albumom, The Oracle, od pre dve godine okrenula je mnoge glave. Takođe izašao za International Anthem, ovaj je album mešao soul, jazz i razne avangardne elemente za jednu vrlo narativnu, vrlo teatralnu celinu pa kada je prošle godine izašao (za istog izdavača) i živi album, sa živim verzijama dotadašnjih njenih kompozicija, on je još pojačao intenzitet izraza, transformišući neke od komada (recimo Black Family) u praktično zastrašujuće iskaze. Muzika Dawidove je istovremeno suptilna i potpuno in your face, simbolička ali i politički sasvim sirova, pažljivo pisana i izvođena ali ekstremno konforntativna. Za nju, posebno ako niste pripadnik afroameričke zajednice, morate da se pripremite.
Mada čak i tako možemo da kažemo da nećete biti spremni na Hush Harbor Mixtape Vol. 1 Doxology. Ovaj album je najdalji iskorak koji je autorka do sada napravila ne samo iz džeza nego i iz „tradicionalnih“ afroameričkih žanrova, kombinujući džez, moderniji afroamerički muzički stil (recimo savremeniji R&B sa sve vokoderom na vokalu koji podseća na popularni autotune), apstraktni elektronski izraz, minimalne elektronske ritmove i pronađene zvukove u jedan višesmerni narativ koji se bavi „tajnom“ crnom istorijom u Americi. Album je posvećen Svetoj Escravi Anastaciji, svetici usvojenoj od strane crne populacije za koju se priča da je bila robinja u Brazilu u osamnaestom veku, da je bila žene ogromne lepote, sa sve plavim očima (na naslovnoj strani albuma videćete njen najpoznatiji grafički prikaz koji je uradio Jacques Arago pre više od 180 godina) a koju katolička crkva ni danas ne priznaje, dok je mnoge katoličke zajednice u Brazilu slave. Ona je i snažno vezana za spiritualne tradicije nastale spajanjem katoličkih i tradicionalnih afričkih verovanja kao što je Umbanda, pa je album zapravo sa svakom od svojih kompozicija vezan za jedan od lokaliteta na kojima su predratne crne zajednice upražnjavale svoje verske obrede.
No, ovo nije samo istorijsko-arheološka vežba i Dawidova spaja tradiciju sa aktuelnom realnošću života crnih osoba na teritorijama na koje su njihovi preci došli kao robovi. ‘Goree, ‘ or Slave – Stick, recimo, je vokalna meditacija preko lupova udaraljki i usne harmonike, gde autorka ima refleksiju na sopstveni život, koji nije ropski i ispunjen je „blagoslovima i divnim stvarima“, govoreći o „narednom nivou“ gde „ćemo biti kompletni“. Naravno, ovaj komad je, iako optimističan, zapravo estetski veoma konfrontativan sa odjekujućim krckanjem drvenih perkusija, neobaveznim fraziranjima na usnoj harmonici i glasom Dawidove provučenim kroz pitchsifter. Ovde skoro da imamo „višak umetnosti“ u jednom prilično jednostavnom, neposrednom iskazu. No, album kao celina smišljeno kombinuje ovu neposrednost „poruke“ i apstraktnost forme, pa već sledeća kompozicija, Heathen Practices At Funerals donosi spiritualno pevanje kroz vokoder, elegične sintisajzerske melodije, plesni elektronski ritam, sa tekstom koji je osnažujući, ohrabrujući ali u ovoj verziji potisnut u pozadinu intenzitetom muzike.
Dawidova je akademski obrazovana kompozitorka ali pre svega klarinetistkinja, jelte, i negde će se ovde čuti i klasična džez fraziranja. Ali su ona često uparena sa drugim elementima, recimo u Black Family, Beaufort, South Carolina, 1862 klarinet i Wurlitzer idu preko semplovanog ritmičkog pulsa i soul vokala i „it doesn’t make any sense to you but it makes all the sense in the world to me“ je fraza koja hvata suštinu konfrontativnosti i intimne dubine ovog albuma na idealan način. Već i kompozicija koja album otvara, Corn=Rowzz, je kombinacija hipnotičkih, minimalnh elektronskih lupova i gorkoslatkog klarineta koja će vas ili instant-zavesti ili uplašiti. Dawidova pazi da aranžmane ne pretrpa elementima i kompozicije uglavnom imaju vrlo malo elemenata, ali svaki je esencijalan, uključujući reverb u koji su potopljene udaraljke ali i uzimanje vazduha koje se čuje između linija sviranih na vrlo blisko ozvučenom klarinetu. Sunday Meeting of Colored People in Chicago, uzgred, pokazuje koliko je Dawidova sjajna na klarinetu sa resitalom koji je veličanstveno uronjen u bluz za sve „klasične“ džez slušaoce ispred zvučnika.
Kad čujete komade kao što je Mama Bet, međutim, teško je da se ne trgnete i shvatite da je OVO zapravo džez, izraz crne zajednice, crne žene u ovom slučaju koja u klasično lepu temu, ali izvedenu „prljavo“, bez studijskog savršenstva samo sa sirovom a sutpilnom ličnom ekspresijom uliva lično i kolektivno iskustvo koje valja čuti, razumetim raspakovati… Pevana preko toplih akorda na električnom klaviru, ova bi kompozicija sasvim legitimno bila u setu Bisere Veletanlić pre nekih pedeset godina samo daleko prearanžirana i lišena te direktne linije do osobe koja peva o nečemu što živi.
Iz nje se prelazi direktno u A Young Negress, Studying The Game Of Ouri koja je tropipominutni komad minimalnih sintisajzerskih duhova koji se jure po tavanici. Do ovog momenta na albumu ste ili shvatili da sve što znate o džezu zapravo ima i drugu, tajnu stranu ili ste odavno povukli ručicu za izbacivanje sedišta prema nebeskome svodu. Srećno prizemljenje, naravno, ali mi ostali ćemo sedeti do kraja, da slušamo odjekujuće dirke u Husband Of The Queen Of Walo, Wolof i ispratimo Negroes Leaving Their Home preko još elektronskih lupova, grebućih perkusija i nežnih akorda na klaviru. Hush Harbor Mixtape Vol. 1 Doxology je „težak“ album jer na njemu svega ima tako mnogo – a rekoh već da Dawidova zapravo ima vrlo aksteski pristup aranžiranju sa golim minimumom zvuka u svakoj pesmi – ali album čija težina je odmerena da oslika istoriju i sadašnjost onako kako je pamte oni što nisu umeli da zapisuju jer ih niko nije naučio i oni koji i danas osećaju da nisu sasvim dobrodošli tamo gde su im pretke doveli na silu. Džez? Džez, braćo i sestre.
https://intlanthem.bandcamp.com/album/hush-harbor-mixtape-vol-1-doxology