Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.
Volite li klavir? Pošto ćete danas dobiti duplu dozu. Izuzetni lisabonski izdavač Clean Feed je izbacio još nekoliko novih ploča i pošto im je svaka ka u Njegoša, ja ne mogu a da se ne osvrnem na sve to. Danas samo na najnoviji album, kolekciju klavirskih resitala Double Music koje izvode Sten Sandell i Lisa Ullén. Snimljen u February ove godine u instituciji pod nazivom Musikalska, uglednoj koncertnoj dvorani u Štokholmu posvećenoj koncertima džeza, klasike, ali i tradicionalne muzike pa i drugim događajima, ovo je izuzetno ozvučen i produciran album klavirske muzike koja se nalazi na očekivanom mestu između savremene akademske kompozicije i džeza, na secištu, jelte, avangarde i sada već i „tradicije avangarde“.
Sten Sandell je rođen pre više od šest decenija i do danas je izrastao u jednog od vodećih švedskih pijanista u tom domenu modernog zvuka koji spaja savremenu evropsku akademsku muziku i džez. Čovek je doktor za klavir (bukvalno, doktorirao je 2013. godine na Univerzitetu Gotenburg) a njegova interpretatorska interesovanja pored ovog klasičnog koncertnog instrumenta obuhvataju i orgulje i druge elektronske instrumente sa dirkama. Sandell ima vrlo impresivnu diskografiju i koncertnu istoriju čiji počeci sežu još u rane osamdesete a u kojoj se našlo prostora za puno saradnje sa nekim ključnim imenima švedske pa onda i evropske avant-jazz i free improv scene, kao što su Sven-Åke Johansson, Fred Lonberg-Holm, Michael Zerang, Evan Parker, John Butcher, Barry Guy, Paul Lytton, Paal Nilssen-Love, Ingebrigt Håker Flaten, Chris Cutler… Godinama je bio član trija Gush sa bubnjarem Raymondom Stridom i superherojem saksofona, Norvežaninom Matsom Gustafssonom a i predvodio sopstveni trio sa Nilssen-Loveom na bubnjevima i kontrabasistom Johanom Berthlingom. Što se, dakle, tiče džez pedigrea, Sandell ga ima koliko hoćete a pored toga su njegove kompozicije rađene za veliki broj izložbi i instalacija, a autor je i nekoliko radio drama pa i muzike za jedan film.
Lisa Ullén je sa svoje strane rođena u Seulu ali je odrasla u Švedskoj i završila Kraljevsku muzičku akademiju u Štokholmu pe tridesetak godina. Od tada je posvećena maltene isključivo improvizovanoj muzici, sa jakim džez osnovama, ali, naravno i sa evropskim avangardnim elementima. I sama je sarađivala sa mnogo različitih muzičara, mahom evropskih i u evropi baziranih avangardista i fri džezera nešto mlađe generacije: Okkyung Lee, David Linross, Attila Dóra, Rafal Mazur, Cyril Bondi, Ernesto Rodrigues, Guilherme Rodrigues, Torsten Muller, bendom Anna Högberg Attack, a najviše radi sa švedskom kontrabasistkinjom Ninom de Heney.
Iako su i Sandell i Ullénova ubeležili u karijeri više nego jedan rad sa elektronikom ili ozbiljno prepariranim instrumentima, za sesiju zabeleženu na albumu Double Music dobijamo gotovo isključivo „normalne“, da kažemo tradicionalne pijanističke tehnike i zvuk koji je bogat, snažan ali, srećom, ne previše isprocesovan u produkciji. Mats Äleklint koji je bio inženjer zvuka i kasnije miksovao materijal (pa i uradio fotografije za CD jer ovo je, kao i obično u orbiti free improv muzike, jedna suštinski lo-cost operacija) je ozvučio dva koncertna klavira kvalitetno i pustio da prirodna akustika odradi posao. Ovde nema, kao što se ponekad čuje na savremenim snimcima pijanističke muzike, naglašene kompresije koja valjda treba da pojača „čistotu“ klavira, pa je zvuk ugodno dinamičan i čuju se čak i neki „parazitski“ elementi, pomeranja materijala odeće koju nose autori i rezoniranja nekih okolnih predmeta sa tonovima iz utroba klavira. No ovo su veoma sitni detalji koji se čuju tek kada pojačate zvuk i daju jednoj inače dosta apstraktnoj predstavi malo dobrodošle „realnosti“ i topline.
Ullénova i Sandell kreću iz mesta veoma robusnim tempom sa sesiltejlorovskim, perkusionističkim napadima na dirke u programski nazvanoj Double Music I. Korišćenje prigušnika da se „iseku“ oštri, snažni tonovi i svirka u visokoj brzini daje ovoj muzici dosta agresivnosti u prvih osamdesetak sekundi, podsećajući da su Ullénovu često umeli da zaista uporede i sa Cecilom Taylorom. Ali Double Music generalno nije zamišljen kao nastup na kome će se forsirati volumen i abrazivnost i mada ova kompozicija nastavlja da ima i glasne i energične delove, ona je, kao i sve druge, zamišljena kao improvizacija u kojoj će muzičari kreirati dramatičan, pa i teatralan zvučni ambijent sa čestim promenama dinamike i kombinacijom pitanja i odgovora koja kreira male „scene“ unutar veće kompozicije. Double Music I traje skoro osam minuta i ova se kompozicija uredno provoza kroz veoma širok spektar harmonija, raspoloženja i tehnika koje će muzičari na ovom albumu koristiti, dajući slušaocu i svojevrsni vodič za slušanje celog materijala.
Nije da mu neće trebati jer već druga kompozicija, Area with Twenty Fingers traje duže od deset minuta, počinjući sporim, ali glasnim, dramatičnim akordima i pronalazeći svojevrsni sanjivi mir sa prelaskom na mekšu, nežniju svirku. Ipak, kod Ullénove i Sandella se ne može govoriti o ikakvom pastoralnom skretanju i kada i sviraju tiho i uzdržavaju se od snažnijih udara, kada su koraci po levom delu klavijature odmereni i nemaju perkusionističku jačinu već treba da budu umirujući, ovo je i dalje u okviru jedne vrlo apstraktne, možda impresionističke ali suštinski tuđinske muzike koja se prilagođava trenutnom raspoloženju svojih izvođača i nije vezana ni akademskim konvencijama ni bluzom. Negde posle tri i po minuta u ovoj kompoziciji zvuci postaju zaista tuđinski sa direktnim intervencijama unutar utrobe klavira i distorzijama koje se mešaju sa atonalnim, apstraktnim linijama.
Naredna, Twenty Fingers počinje razmenom u kojoj ponovo dubok, skoro džezerski razigran program bas-linija sparinguje sa atonalnim, reskim temama na desnom kraju klavijature. Muzičari ovde sviraju užurbanije ali ova kompozicija zapravo dobar deo vremena deluje skoro kao „pravi“ džez, iako ga harmonski ne prati previše dosledno, na ime osećaja koji izvedbe daju. Muzičari ovde kao da jedno drugo namerno izazivaju da sviraju više i Twenty Fingers zvuči kao nekakva igra šuge u kojoj se koriste sve tri dimenzije u jednakoj meri.
Izdavač u svom tekstu o albumu govori o osećaju kao da se nalazite usred okeana i da je svuda oko vas voda a iznad vas sunce i ništa drugo sve do horizonta, ali Double Music je album sa izrazito čestom smenom atmosfera i zvuka pa mislim da ova okeanska metafora može slušaoca da navede i na pomalo krivi trag, obećvajući mu nekakvo umirujuće plutanje na talasima. Nije ovo uznemirujuć album ali jeste dinamičan i uzbudljiv, sa vrlo programskim namerama da vas stalno iznenađuje i drži na ivici proverbijalnog sedišta energičnim a opet odmerenim, suptilnim sviranjem koje u punoj meri uzima u obzir akustiku prostora i često pušta tonove da lebde u njemu, uživajući u njihovim prirodnim rezonancama i postepenom gašenju.
Dakle, ima tu dosta lepote, iako dvoje autora uglavnom beže od klasičnog harmonskog jelovnika i češće se drže atonalnosti. Sam zvuk i njegova toplina su po sebi lepi a čak i kada se opet posegne za distorzijama i grubljim tonovima – kao u uvodu za Crossing – ovo ne nosi sa sobom elemente destruktivnosti već zvuči naprosto uzbudljivo, živo, istraživački.
U poređenju sa njom, naredna, All or Nothing je tamnija, dublja ali i tiša, kao nekakva eksploracija podsvesti koja dobar deo provodi u gotovo bezobličnim valjanjima bas-tonova, samo da bi se i sama završila tihim, pažljivim pojedinačnim notama desne ruke. Onyx I i sama počinje sa desne strane klavira, oprezna, radoznala, vrlo svedena u prvom minutu a zatim sigurnija, sve energičnija i brža dok ne dođe do krešenda u četiri ruke i dugačke kode koja je brzo ali pažljivo, odmereno svirana. Onyx II kao da ima elemente narodne muzike, ne u harmonijama, koliko u fraziranju, mada do polovine prođe vrlo glasan, skoro agresivan program razmene ideja, vraćajući se posle kraćeg odmora u free jazz stil koji dominira drugom polovinom. Konačno, Double Music II polazi iz užurbane, energične razmene da bi se postepeno smirila i pustila zvuk da prirodno zamre, zatvarajući album sa sigurnošću i očiglednim zadovoljstvom.
Ako ne volite klavir kao solo instrument i niste ljubitelj muzike koja forsira atonalnost, Double Music će, nadam se, zapravo poslužiti kao ogled u kome ćete na kraju otkriti da tu zapravo ima nečega. Ullénova i Sandell pružaju vrlo siguran, raskošan, teatralan ali nikada pretenciozan ili preglumljen program improvizovanja koje je bogato u svojim idejama i perfektno u svojoj izvedbi. Ovo je album sa veoma malo „šlajfovanja“ i traženja prave perspektive, sa muzičarima koji su izuzetno ugođeni na radnu temperaturu onog drugog i zvukom koji osvaja svojom prirodnošću i toplinom. Ja sam uživao, a nadam se da ćete i vi.