Tako se to namestilo da su se dva veoma važna superherojska serijala završila u istoj nedelji. O jednom sam pisao juče, peneći od radosti na to kako se Grant Morrison oprostio od superherojstva. Drugi je naša današnja tema, strip o kome sam unazad tri godine govorio samo u superlativu, sve uzgred, govoreći o drugim stripovima, napominjući kako je Immortal Hulk najbolji Marvelov rad u ovom trenutku. Poslednji, pedeseti broj smo čekali skoro pola godine, a njegov izlazak i zaključak jedne zastrašujuće ali fascinantne priče došao je uz sada već neizbežne sive tonove ekstrakurikularnih nesuglasica i raskida. Notabilno, izvanredni crtač Joe Bennett je nakon optužbi za ansisemitizam zbog jednog kadra u broju 43 izdao, jelte, javno izvinjenje i obećao da će se truditi da sve ispravi ali je scenarista Al Ewing kasnije javno saopštio da više neće sarađivati sa njim a i Marvel je ovo ispratio sasvim jasnom porukom da ovo Bennettu nije baš ni prvi put da pravi neugodne prestupe, pa je kompanija istorijski (sasvim opravdano) osetljiva na antisemitizam* objavila da sa njim neće dalje sarađivati.
*koju doduše danas drži korporacija čiji je osnivač bio u izvesnoj meri simpatizer Hitlera…
Žao mi je Bennetta jer je sa ovim stripom pokazao da njegovom artističkom sazrevanju kao da nema kraja i neki od najmemorabilnijih prizora u istoriji Hulka su urađeni baš u Immortal Hulku, ali sa druge strane sam i sam vrteo glavom na njegovu zdušnu podršku fašistoidnom brazilskom predsedniku Bolsonaru (Bennett je, naravno, građanin Brazila, sa imenom Benedito José Nascimento) kroz crteže i objave na internetu koje su intenzivno dehumanizovale Bolsonarove „protivnike“ (zapravo sirotinju, seksualne manjine itd.).
Je li ovo umanjilo kvalitet Bennettovog rada na Immortal Hulku? Ni malo. Je li umanjilo značaj ovog stripa? Naravno da ne, ako ga posmatramo u izolaciji. Razume se, ne mogu nikom da zamerim ako posle svega odbije da ovaj serijal ikada uzme u ruke imajući u vidu ne Bennettove stavove već njegovo ponašanje kojim je davana podrška praksama što direktno i nimalo apstraktno ugrožavaju, jelte, živote i zdravlje ljudi, ali kao i uvek treba imati na umu da su mnogi umetnici u istoriji umetnosti bili ogavna ljudska bića samo su imali sreću da u to vreme nije postojao Instagram.
Ako smo ovaj obavezni deo uspešno obradili, ja bih sada prešao na sledeću tačku dnevnog reda. Naime na divljenje tome šta su Ewing i Bennett (uz, naravno, masu drugih saradnika, uključujući koloriste, leterere, urednike, druge crtače itd.) napravili tokom četiri godine rada na ovom serijalu. U uvodu za prvu kolekciju Immortal Hulka pre par godina Jeff Lemire je ispisao između ostalog kako mu je Hulk godinama bio posao o kome je fantazirao i za koji je osećao da bi pružio maksimum ali da, nakon pročitanog Ewingovog rada sa ovim likom nema više nikakvu želju da se dotakne Hulka jer jednostavno ne bi imao šta da kaže.
Verujem da su mnogi scenaristi iskusili sličan tobogan emocija, istovremeni koktel „what the FUCK“ iznenađenja, blage zavisti što se oni nisu setili prvi, a onda iskrenog divljenja što je Ewing otišao dalje, dublje i grublje nego skoro iko u istoriji ovog stripa.
A duga je to istorija – sledeće ćemo godine slaviti šezdeset godina od nastanka lika koji je apdejtovao arhetip Doktora Džekila i Gospodina Hajda za nuklearno doba, zaronio duboko u čovekovu animu i iz nje na površinu izvukao BES. Iako je Hulk, ne zaboravimo, bio jedan od osnivača Avengersa i u svojim najranijim epizodama je Doktor Robert Bruce Banner zapravo imao direktnu kontrolu nad svojom transformacijom, od šezdesetih pa nadalje, pogotovo tokom sedamdesetih, Hulk će biti simbol nekontrolisane, divlje reakcije čovekove pred-intelektualne, animalne prošlosti (suštine?) na sve veća psihološka opterećenja modernog sveta. Ne samo avet nuklearne globalne anihilacije već i hladni rat uopšte su imali odjeka u Hulkovim čestim sukobima sa vojnim jedinicama, koje su stalno unapređivale svoju tehnologiju i eskalirale nivo borbe sa Hulkom, stalno tražeći više novca i podrške, a urbana destrukcija i beg u prošlost simbolisanu ruralnim, često (lažno) arkadijskim ambijentima je bila u skladu sa refleksijama na ubrzanu urbanizaciju koje su bile karakteristične i za aktuelni hipi-pokret.
Hulk će od osamdesetih godina postati i jasnija metafora za mentalnu bolest, kroz rad prevashodno Petera Davida sa dubokim zasecima u socijalne faktore koji je mogu pogoršati, notabilno nasilje u porodici usmereno prema deci, i odbrambene psihološke mehanizme koji će se razviti. U ovom stoleću je ova vrsta pričanja proširena pa i preokrenuta sa osnažujućim narativima koji će Hulka prikazivati kao lidera pa i heroja (House of M, ali notabilno Planet Hulk, pa za njim World War Hulk) da bi Greg Pak dalje Davidovu ideju o multiplim ličnostima unutar Brucea Bannera izvrnuo u dispergovanje „identiteta“ Hulka na mnogo veći broj individua, kreirajući na posletku koncept „hulka“ kao posebne klase metaljudskih bića sa povezujućim motivima ali i velikom raznolikošću u ovoj populaciji.
Ewing je u Immortal Hulk nekako uspeo da sve ovo poveže, krećući bukvalno od Leejevog i Kirbyjevog originalnog Hulka iz 1962. godine i dramatičnog pitanja sa naslovne strane prvog broja: „Je li on čovek ili monstrum? Ili je oboje?“ i tokom pedeset brojeva serijala spajajući elemente različitih era i često naizgled sasvim nekompatibilne motive u jednu celinu koja je redefinisala koncepciju Hulka, ali najviše tako što je kroz narativ nabijen simbolikom uredila ove motive u nešto konzistentno. Ewingov i Bennettov serijal je pronašao način da šezdeset godina kontinuiteta ali i promenljivog senzibiliteta i različitih motiva korišćenih u raznim erama uskladi i prepozna važnost i ulogu i „detinjastog Hulka“, i „divljeg Hulka“ iz klasične ere i namazanog „Joe Fixit“ Hulka koji je radio kao izbacivač u Las Vegasu, i nekontrolisanog „đavoljeg Hulka“ sa početka ovog veka, „profesora Hulka“, „Hulka krivice“…
Svi ovi aspekti Hulka nisu svedeni prosto na simptome mentalne bolesti, alternativne multiple ličnosti unutar psihe Brucea Bannera i jedno od glavnih „oružja“ ovog serijala je kako se psihološki i psihijatrijski motivi prirodno povezuju sa simboličkim i arhetipskim, sa dubokim zaranjanjima u mitologiju pa i religiju, ali bez gubljenja fokusa na glavnog junaka koji je, ovako dispergovan u više ličnosti, zapravo najkompleksniji što je ikada bio.
Immortal Hulk započeo je nakon što je Bruce Banner ubijen u krosoveru Civil War II i prvi narativni luk u ovom serijalu istražuje konsekvence shvatanja da Bruce Banner može biti ubijen, ali ne i Hulk. Hulk je na početku ovog stripa preteća, noćna pojava koja nosi sa sobom veliki deo klasičnih horor motiva ali „Devil Hulk“ koji dominira u ovom delu stripa nije puka „negativna“ verzija racionalnog i obrazovanog Bannera već slojevitiji, kompleksniji lik, sebičan pa i zloćkast, ali sa vidnim etičkim načelima. Prve epizode Immortal Hulka gotovo da sugerišu da će ovo biti „monster of the week“ format, sa distinktnim pričama koje Bannera i Hulka vode kroz majstorski ispisane kratke priče sa složenim moralnim poentama, ulascima u unutarnje protivrečnosti malih zajednica i akcentovanjem kontrasta destrukcije i užasa što ih Hulk proizvodi sa zapravo uvek prisutnim etičkim elementom njegovog ponašanja, ali serijal vrlo brzo dobija naglašene simboličke i mitološke dimenzije.
Jungiansko povezivanje psihologije i mitologije se pokazuje kao idealna kombinacija za Hulka. Veliki deo istorije karaktera obeležen je negativnim emocijama, strahom, besom, frustracijom, ali i „objektivnim“ negativnostima – progonom, gubicima, fizičkim bolom – i kada Ewing i Bennett Hulka odvedu u pakao vrlo rano u svom radu, ovo je praktično prirodno okruženje za njega, ali istovremeno i ubedljiva “fizička“ lokacija, prirodna ekstenzija mentalnog stanja Brucea Bannera, i simbolički prostor koji spaja zlostavljanje što ga je kao dete trpeo od oca, gama radijaciju kao nasilni katalizator njegove promene (kletve? blagoslova? Strip daje ubedljive argumente za obe strane) i centralni element posebnosti „hulkova“, ali i koncept Đavola, kao figure koja stoji ispod svega ostalog, svih slojeva psihe i svih sedimenata deljene simbolike, kao zastrašujuće figure poništavanja svake vrednosti a koja bira za sebe poznato lice. Ovaj Đavo nije strašan jer ima snagu da ništi već jer traži od vas da učestvujete u sopstvenom ništenju.
Marvel, naravno, ima bogatu ergelu dijaboličnih figura koje se redovnije ili manje redovno pojavljuju u ulozi gospodara (ovog ili onog) pakla njihovog univerzuma, ali Ewingov rad, iako uvodi još jedan pakao, i još jednog Đavola zapravo daje svemu istovremeno i ličniju ali i uverljivije opštiju dimenziju sa perfektno odmerenim radom vezanim za psihologiju i simboliku, pakao kao mesto emocija ali i mesto u kome duboki delovi naše psihe i ličnosti dolaze u destruktivni kontakt sa događajima koji su nam obeležili život i oblikovali nas. Pritom, kao disciplinovan vojnik, Ewing uspelo povezuje neke od važećih elemenata Marvelove multiverzalne kosmologije sa suštinom Hulka, postavljajući ovaj lik na neki način skoro u sam centar multiverzuma i njegove istorije (i budućnosti). Da je Ewingu manjkalo filozofske ambicije – nije. Da je imao veštine i discipline da je uobliči u konzistentno snažan ali i zabavan strip je već blagoslov.
Kako je za Bannera i Hulka jedna od definišućih „sila“ u životu bilo izlaganje gama-radijaciji, Ewing ima i vrlo solidno urađen pseudonaučni temelj ovog stripa koji uspeva da gama zračenju da jednu onostranu, transcendentnu komponentu potrebnu za ozbiljni, simbolički sloj ove priče, a da se ono istovremeno i obilato koristi kao zgodni narativni motiv gde razni likovi imaju sopstveni „gama potpis“ koji se može registrovati instrumentima itd.
Immortal Hulk je onaj sveti gral superherojskog stripa, barem onako kako ga ja shvatam na početku šeste decenije svog života – tekući serijal koji ima jednu centralnu temu i jasan jedinstven zaplet što ide od prve do poslednje epizode, a da onda u individualnim pričama ima prostora za podzaplete, prirodne celine sa svojim sopstvenim tonom, senzibilitetom i idejama. Kada smo pre dvadeset, trideset pa i više godina hvalili stripove poput Preachera, Y-The Last Man ili, gulp, Watchmen, ovo je bio kvalitet literarnosti i autorske vizije što su ih ovi stripovi imali. Al Ewing je imao privilegiju – sasvim zasluženu, da ne bude zabune – da Immortal Hulk bude autorski serijal od pedeset epizoda koji je od početka do kraja napisao sam, sa jasnom temom, jasnom centralnom idejom i jasnim zapletom i raspletom koji su motiv i koncept Hulka veoma snažno protresli i ostavili na snažnijem mestu nego što je bio dugo godina. Zapravo, kad malo bolje razmislim, u ovom veku smo imali neke od najgorih priča o Hulku (Jeph Loeb) ali i neke pristojne što nisu naročito značajno pomerile iglu na kantaru konverzacije o ovom liku (Mark Waid), ili neke neujednačene (Jason Aaron) koje su se izvukle kada su stvari okrenule na komediju. Peter David i Greg Pak su bili dvojica autora koji su u poslednjih par decenija imali presudne uloge u formiranju mitosa o Hulku, a Paul Jenkins, kao autor koncepta „Devil Hulka“ je treći scenarista iz ovog stoleća čiji se radovi zajedno sa Davidovim i Pakovim upliću u Ewingovu viziju da bismo dobili nešto što je, očigledno, kolektivni identitet ali i nikada snažniji koncept upravo na ime a ne uprkos kompleksnosti lika i koncepta.
U individualnim pričama u okviru serijala Ewing i Bennett imaju prostora da se pozabave različitim Hulkovima – unutar i izvan samog Bannera – dajući memorabilne uloge klasičnim likovima kao što su Rick Jones i Thunderbolt Ross ali i fascinantnu, osnažujuću i uznemirujuću rolu Betty Ross koja ovde odbija da bude svedena na nešto tako jednostavno ili vulgarno kao što je „Bannerova žena“. Ewing uvodi neke značajne i umešno pozicionirane nove likove i na strani negativcaca i na strani pozitivaca (novinarka Jackie McGee kao sjajan novi lik u Marvelu a koji će, verovatno, biti brzo ražalovan na nivo jedva iznad statiste), šarajući između narativa koji se bave opsesijom vojno-industrijskog kompleksa Hulkom, invazije iz svemira, ali i Hulkovog pozicioniranja kao simbola društvene revolucije (posebno u podzapletu koji se bavi sukobom sa korporacijom Roxxon) a zatim marketiranja njegove persone. Ovo pritom nije strip koji beži od mejnstrim Marvela i njegovih brojnih istorijskih – i umiljatih – ekscentričnosti pa se ovde u sasvim značajnim ulogama pojavljuju i Avengersi, i Alpha Flight (zatim i Gamma Flight kao njegov „hulkovski“ spinof koji je dobio i svoj miniserijal što još nije završen, a takođe ga piše Ewing) i Fantastična četvorka i pravo je uživanje videti kako Ewing sa apetitom piše klasične likove poput Pucka, Crushera Creela, Titanije, ili The Thinga, podešavajući strip na temperaturu klasične superherojske free-for-all akcije ili akcione komedije, a da se ne gubi ozbiljan osnovni ton i ta atmosfera užasa koja istrajava od početka do kraja. Na kraju krajeva, ovo je strip u kome u jednom momentu odlazimo i u budućnost u kojoj Hulk svoju „World Breaker“ personu iz Planet Hulk/ World War Hulk perioda apgrejduje u „Breaker of Worlds“, kosmički entitet koji metodično i bez samilosti sprovodi projekat destrukcije svega u univerzumu, svake zvezde i solarnog sistema, dok ne preostanu samo hladnoća i mrak.
Metafizički horor koji se ovde umešno provlači stoji u finom kontrastu sa vrlo fizičkim, vrlo visceralnim hororom koji Bennett naprosto fantastično crta. Bennettovo pripovedanje je značajno napredovalo u ovom stripu i on se jako dobro prilagođava promenama dinamike i tona koje scenario nameće, ali je verovatno najupečatljiviji u scenama grotesknih transformacija živih bića, jednog skoro šamanskog (a vrlo death metalskog) uništenja tela kao oznake identiteta i kreiranja novih tela i identiteta iz istog materijala. Hulk je uvek bio strip u kome su forsirani snaga i masa i Bennettovi Hulkovi i njihovi neprijatelji bez sumnje imaju ovu dimenziju (osim Joea Fixita koji je u ovoj verziji najveći deo vremena mršavi, namazani grifter), ali su Ewing i Bennett uveli i tu komponentu košmarnih anatomija i nemogućih biologija koje Brazilac crta sa neverovatnom uverljivošću. Hoću reći, sada kada ga je Marvel kenslovao, Bennett će ako je potrebno sasvim lako naći novi posao kreiranjem omota za albume slamming death metal i goregrind bendova.
Immortal Hulk je, u konačnici, strip koji je uspeo da poveže simboliku i psihologiju sa klasičnom superherojskom akcijom ali i analizu i sintezu istorije lika pa i Marvelovih stripova uopšte sa karakternim radom, dajući nam serijal koji valja čitati mnogo puta i na različitim nivoima zrelosti i poznavanja Marvelove istorije gde ćete svaki put u njemu pronaći novu perspektivu i novi sloj naracije što vam otkriva još neočekivanog, šokantnog, pa i važnog. Superherojski strip danas sve ređe ima serijale ovako konzistentne vizije i kvaliteta preko ovako dugačkog vremenskog perioda i mada se Hulk nastavlja od narednog meseca novim serijalom sa superstar timom u sastavu Donny Cates/ Ryan Ottley, moram da priznam da skoro da ne mogu da zamislim kako se iko usuđuje da odmah posle Ewinga i Bennetta uđe u ovu arenu. No, nadajmo se najboljem a do tada, ko nije čitao Immortal Hulka, Comixology mu ceo serijal uredno nudi ovde.
