Francuski izdavač Dargaud je fino tempirao izlazak albuma Marathon, da koincidira sa godinu dana odlaganim olimpijskim igrama u Tokiju. Poprište događaja ove priče nije, jelte, Maratonsko polje poznato nam iz grčke istorije već olimpijada održana 1928. godine u Amsterdamu, a konkretno, maratonska trka od 42 kilometra koja je na izvestan način imala istorijski značaj i obeležila prelazak evropskog društva u jednu novu epohu.
Ili barem tako stvari postavlja autor ovog grafičkog romana, Francuz Nicolas Debon. Svršeni diplomac Škole lepih umetnosti u Nansiju, koji je potom radio administrativne poslove u domenu kulture, se 1993. godine preselio u Kanadu pa tokom jedne decenije radio vitraže, ali i uzimao večernje časove gde je otkrio da može za život da zarađuje kao ilustrator dečijih knjiga. Ovde je imao solidnog uspeha pa je i po povratku u Francusku bio publikovan od strane severnoameričkih izdavača i tamo dobijao i nagrade (uključujući Horn Book nagradu koju dodeljuje Boston Globe i smatra se prestižnim priznanjem u domenu dečije ilustracije). Pored ilustrovanja dečijih knjiga, Debon će od 2009. godine krenuti da radi i stripove za Dargaud i ovo će za njega biti potpuno drugačija kreativna avenija, sa snažno ekspresivnim, pomalo i eksperimentalnim grafičkim stilom. Njegov četvrti album, Marathon, je izuzetna demonstracija njegovog pristupa istorijskoj epohi koja je od nas udaljena taman toliko da imamo sijaset fotografskog i filmskog materijala što nas na nju asocira, ali je taj materijal urađen srazmerno primitivnom tehnologijom pa nam se čini da su ljudi od pre devedesetak godina nekako „stariji“ i „prostiji“ od, recimo, starih Rimljana ili antičkih Grka na koje nas najpre asociraju veoma idealizovane klasične skulpture.
Ovo napominjem jer je Marathon vizuelno apsolutno fascinantan rad, očigledno baziran na fotografskim referencama ali je zatim ovaj pristup poguran do praktično ekstrema. Onako kako smo navikli da fotografije stare gotovo jedan vek budu zrnaste, pomalo razmazane, monohromne i patinirane, tako je i Debonov crtež u ovom stripu gotovo dekonstruktivno usmeren. Kako veliki broj kadrova tablu za tablom samo prikazuje trkače na dugačkoj trci, u raznim stadijumima napora, iznurenosti i borbe sa mentalnim blokadama, tako i Debon mnoge od njih prikazuje kao razmazane figure, haos zgužvanih linija i prljavog osvetljenja*. Radi se, da bude jasno, o odličnom crtaču koji ima jasnu sliku o ljudskoj anatomiji, ali Debona ovde najpre interesuje „unutrašnjost“ maratonaca, njihov rat sa psihološkim zidovima koje u sebi valja preskočiti ako ikako mislite da dovršite trku što ljudske psihofizičke kapacitete testira do krajnjih granica, a kamoli da u njoj pobedite.
*a što je na kraju krajeva – trik, jer fotografije na kraju albuma snimljene na olimpijadi odlikuje odlična oštrina i velika jasnoća
To je donekle i rizičan pristup, jer je Marathon VEOMA dekomprimovan strip sa nekih 110 strana „radnje“ koja se bukvalno svodi na „prenos“, odnosno prepričavanje trke sa Olimpijade u Amsterdamu. Sportski stripovi imaju svoju tradiciju i mnogi od njih su umeli da budu ekstremno popularni (britanski Roy of the Rovers ili japanski Slam Dunk na primer, ili, Tobdžija slavnog Josea Luisa Salinasa i Alfreda Grassija), ali je to uvek bilo na ime kreiranja drame čiji se veliki deo događao izvan sportskih borilišta. Marathon takav luksuz nema i mada se deo trke posmatra iz perspektive novinara koji je prati iz autobusa što je organizator igara obezbedio za predstavnike štampe i koji prati trkače tokom dugačkog događaja, ovo je zaista drama fokusirana najpre na samu trku i gotovo neljudske zahteve koje ova vrsta sportskog nadmetanja stavlja pred svoje učesnike.
No, Debon je prilično uspešan u ovom poduhvatu. Naravno, čitalac mora biti spreman za strip koji „priču“ drži u pozadini a u prvi plan stavlja grafičku analizu paklenih maratonskih iskušenja. Debonov tekst nije opširan i drži se žurnalističkih impresija koje čitaocima novina treba da predoče svu posebnost ovakvog takmičenja i gotovo transcendentnu, onostranu dimenziju fizičkog napora i psihološkog opterećenja koje ono donosi, ali ovo je svakako efektan pristup jer je uparen sa mnogo nemih tabli koje nas stavljaju u misli i osećanja samih maratonaca, bez „objašnjavanja“ onog što je dovoljno prikazati.
Tako je čitajući Marathon zbilja moguće na neki način osetiti iskušenja, suočiti se sa sumnjama u sebe, nevericom da je ovako nešto ikako moguće izvesti iako pričamo o nacionalnim reprezentativcima koji se, pretpostavka je, i inače nadmeću na dugim prugama. Debon pokazuje i mnogo slika tela koja su izložena ekstremnom, produženom naporu, ali i poglede na sat, brza osmatranja okruženja. Trka, koja počinje i završava se na olimpijskom stadionu u Amsterdamu jednim svojim delom prolazi kroz grad, ali se zatim premešta u ruralnu okolinu gde, kako ističe narator, postaje nemoguće „meriti“ svoj učinak oslanjanjem na prepoznatljive objekte i gde su trkači prepušteni samo unutrašnjem osećaju o tome koliko se može forsirati tempo. Debon neke najupečatljivije ruralne prizore, za razliku od urbanih koji su rađeni iz više perspektive – podražavajući slikanje sa zgrada – postavlja iz donjeg rakursa, izdužujući kadrove koji prikazuju nebo ili poneko drvo što se povija na vetru, potencirajući samoću trkača u ovoj fazi trke kada se grupa već razvukla na više kilometara i ne postoji ni taj neki uzajamno podržavajući duh kolektiva koji se nadmeće.
Još su pre tri i po decenije Iron Maiden pevali o toj usamljenosti trkača na dug staze i Debonov Marathon vrlo impresivno hvata taj duh iskušenja, samoće, monumentalne malodušnosti koja i velike atlete hvata kada se suoče sa ovakvim izazovom – pogotovo sa vetrom koji je u drugoj polovini ove trke maratoncima duvao u lice otežavajući im još više njihov rad.
No, Debonov strip ima i jedan dodatni sloj naracije koji jeste diskretan ali je i presudan da ovo ne bude samo stilska vežba iz analize psihologije trkača dugoprugaša.
Priroda olimpijskih igara kao neke vrste velikog pomiritelja nacija ovde je posebno značajna na ime činjenice da se ova olimpijada održava svega deset godina nakon velike klanice Prvog svetskog rata i narator u stripu ne propušta da nam ukaže na ovaj istorijski kontekst i činjenicu da se nacije koje su jedna drugu nedavno gledale preko nišana ovde plemenito, sportski nadmeću. Ovo je, recimo, prva olimpijada na kojoj je Nemačka učestvovala nakon poraza u ratu a, interesantno, u ono su vreme Finci bili apsolutni favoriti u trčanju na najduže staze. Podsećanje da je sam maraton simbolički vezan za jedan stari rat nije ni potrebno.
Pošto je autor Francuz, ovo je i značajna olimpijada po tome da je Francuska na njoj do tog momenta osvojila veoma malo medalja (svega dve a nijednu u atletici) i da je Maraton bio neka vrsta poslednje šanse da se reprezentacija vrati kući uzdignute glave. Ono što se možda nije očekivalo je da će na kraju Francuz koji zaista prvi prođe kroz cilj i donese svojoj naciji toliko željeno zlato biti naturalizovani alžirski radnik u fabrici automobila, Ahmed Boughèra El Ouafi, svega 26 sekundi ispred drugoplasiranog Čileanca Manuela Plaze.
Boughèra, rođen u Alžiru za vreme francuske vladavine ovom teritorijom je u ovom stripu spretno iskorišćen kao simbol francuske kolonijalne prošlosti već i time da je u Prvom svetskom ratu bio regrutovan da se bori u Evropi, a da je počeo da se bavi atletikom nakon što je jedan od njegovih oficira primetio da je talentovan za trčanje. Tako je El Ouafi nakon rata na evropsko tlo došao kao sportista i ostvario vrlo solidne rezultate, čak i pobeđujući na nacionalnom maratonu 1924. i 1928. godine, dok je na prethodnim Olimpijskim igrama bio sedmi. Naravno, kako su sportisti tada morali da budu amateri da bi se nadmetali u zvaničnim takmičenjima, tako se i Boughèra izdržavao radeći u Renoovoj fabrici automobila.
Debonov strip ga pokazuje kao jednog od četiri francuska takmičara u maratonu i nekog ko je, uprkos dobrim rezultatima koje je do tada pokazao, bio očigledno u socijalno nižoj poziciji. Ovo je u okviru samog stripa prikazano grafički, suptilno ali nepogrešivo, sugerišući nepravičnost Boughèrinog položaja kako u reprezentaciji tako i u društvu.
A što je perfektan način da se uokviri i ostatak njegovog života, obeleženog nepravdom. Boughèra je posle trijumfa u Amsterdamu imao priliku da proputuje SAD i tamo učestvuje u egzibicionim trkama, ali pošto je za njih bio plaćen, po povratku u Francusku doživotno mu je zabranjeno da se dalje bavi takmičarskim sportom. Iako naizgled plemenita ambicija da se sport i atletika partikularno sačuvaju od koruptivnog uticaja kapitala, ova je praksa i kreirala očigledna ogrešenja o ljude kao što je bio Boughèra, osuđene na tavorenje na dnu društvene lestvice a kojima njihovi talenti i posvećenost sportu nisu mogli biti izvor prihoda za život. Boughèra je sledećih nekoliko decenija proveo spuštajući se u siromaštvo i tek 1956. godine kada je ponovo na maratonu u okviru olimpijskih igara pobedio francuski takmičar rođen u Alžiru, Alain Mimoun, na Mimounovo insistiranje novinari su uspeli da pronađu Boughèru kako živi sa sestrinom porodicom, bez posla nakon povrede koju je pretrpeo radeći i, razume se, bez neke velike perspektive.
Ipak, javnost je od Boughère dobila samo osmehe i zadovoljstvo što ga se neko ipak seća, da bi njegov život bio tragično okončan 1959. godine*, svega tri dana nakon njegovog 61. rođendana, kada je do danas nepoznati napadač ubio njega i njegovu sestru u kafeu u okolini Pariza, po nekim navodima zahvaljujući tome da Boughèra nije hteo da javno podrži rat Alžira za konačno oslobođenje i nezavisnost od Francuske.
*u bizarnom primeru pravljenja greške kada joj je najmanje mesto, strip u inače veoma informativnom tekstu u pogovoru netačno navodi 1969. godinu…
Marathon je, dakle, strip koji sa jedne strane govori o fascinantnom kapacitetu ljudskih bića da nadvladaju gotovo nesagledive prepreke i postignu neverovatne rezultate, potvrđujući da su ljudi, na izvestan način, iznad i izvan prirode, a sa druge strane on pokazuje i da je kontekst u kome ljudi žive na kraju ipak – društvo. I da u društvu nepravda, za razliku od prirode, itekako postoji. Grafički impozantan i razmahan, a narativno sveden i efektan, Marathon je poslastica za oko i dušu. Evo Comixology izdanja za brzo zadovoljenje oba ta organa.
