Pročitao sam izvrsnu kolekciju što je sakupila svih sedam brojeva DC-jevog miniserijala Basketful of Heads, a koja je izašla pre nešto više od godinu dana. Sam miniserijal je izlazio od Oktobra 2019. godine pa sam ovde solidno zakasnio sa osvrtom, no, s obzirom da nam uskoro stiže nastavak, postoji opravdanje, a i u ovom slučaju radi se o tome da sam „slatko ostavljao za kraj“, odnosno da sam, znajući da će ovo biti verovatno posebno čitalačko iskustvo, odlagao neumitno zadovoljstvo u jednom tantričkom naporu da ga učinim praktično transcendentnim. Da li jedan u suštini klasični smalltown horror strip zavređuje svu tu tantru i transcendenciju? Ovo svakako zavisi i od vaših žanrovskih preferenci ali autori koji su ga radili u mojoj kući uživaju jak pedigre.
Joe Hill, sin Stephena Kinga je za sebe već izborio jaku strip-reputaciju, potpisujući jedan od najboljih horor serijala koji su izlazili u ovom stoleću, naime, visokocenjeni Lokot i ključ aka Locke & Key. Rađen u partnerstvu sa sjajnim čileanskim crtačem Gabrielom Rodriguezom, ovaj je serijal uspeo da spoji prepoznatljivo „stivenkingovski“ tretman malih zajednica suočenih sa nečim pretećim i onostranim sa jednim savremenijim jezikom i osobenom obradom tema, dugujući u velikoj meri karakter Rodriguezovoj fantazmagoričnoj vizuelnoj magiji. Njeno odsustvo je bilo i jedan od razloga što mi se Netfliksova serija rađena po stripu nije dopala, ali ja sam svakako prezahtevan čovek.
Utoliko, bilo mi je drago ne samo kada sam video da je Basketful of Heads ne samo još jedan horor strip, već začetak čitavog novog imprinta DC-jevih stripova, pod naslovom Hill House Comics a gde bi, u Hillovoj koordinaciji, veliki izdavač imao neku vrstu premijum ponude za ljubitelje horora. U istorijskom periodu nakon gašenja Vertiga i sa DC-jevom konsolidacijom svojih radova oko nekoliko sržnih imprinta, lepo je videti jedan ne samo posvećen hororu nego pod upravom jednog od najboljih zamislivih upravitelja.
Ne da horora u savremenom stripu manjka – Cullen Bunn maltene od toga samo živi, a nije li na kraju krajeva The Walking Dead tehnički gledano horor strip? – ali Joe Hill se pokazao kao autor koji, radeći sa prepoznatljivim predlošcima, ume da kreira vrlo upečatljive, memorabilne priče. Uz dobrog crtača, za njega je zaista nebo granica pa sam takođe sa odobravanjem video da je za ovaj projekat odabran u Americi relativno malo poznati ali izvrsni Italijan Leomacs koji je uradio olovke i tuš, a da je kolore radio Dave Stewart. Ovo je serijalu Basketful of Heads zbilja obezbedilo kvalitetan, mejnstrim look and feel, u velikoj meri potreban ako želite da se probijete izvan ne čak ni horor geta već izvan uobičajenih granica strip-tržišta, pa iako je podatak na vikipediji da je prva sveska prodala više od deset miliona primeraka (a nešto niže više od milion primeraka) svakako netačan, ovo je strip koji je odradio svoj planirani posao skretanja pažnje javnosti na ne samo Hillov novi horor-rad nego na čitav taj napor oko lansiranja horor-imprinta za probirljivu publiku.
Za sada stvari svakako funkcionišu pristojno i, iako je Hill House Comics morao da se bori ne samo sa relansiranim X-Men stripovima već i sa pandemijskim potresima, imprint je do sada sigurno išao napred objavljujući miniserijale poput The Dollhouse Family, The Low, low woods, Daphne Byrne i Plunge (ovaj poslednji pisao je sam Joe Hill a crtao ga sjajni Stuart Immonen) a koji su svi završeni prošle godine. Razlog što sam baš sada uzeo da pišem o Basketful of Heads je najava njegovog nastavka, Refrigerator Full of Heads a koji počinje narednog meseca, kao najava drugog talasa Hill House Comics.
Basketful of Heads je primer kako se može uzeti pregršt starih horor tropa, da ne kažemo klišea, a onda od njih napraviti zabavna, pitka priča koja, ako ćemo da budemo vrlo tehnički nastrojeni, nije „čist“ horor. Onako kako je Hill i ranije radio, da ne pominjemo njegovog oca pre njega, Basketful of Heads umešno spaja (pod)žanrovske elemente priča strave, natprirodne fantastike, ali i trilera smeštenog u mali grad, na ostrvu Brody u, pogodili ste, državi Mejn i iako ima prominentne momente napetosti, strave, nasilja i foklornog horora, u pitanju je, iznenađujuće ili ne, pre svega strip usredsređen na likove.
Glavni lik, June Branch, je, recimo, jedan od njegovih najvećih aduta. Ova mlada studentkinja psihologije i plavuša u užasno kratkim pantalonama od džinsa i pored prvih utisaka zapravo uopšte nije stereotipni scream queen iz klasičnih slešer priča ali ni algoritamski sklapan savremeni preduzimljivi ženski lik koji treba da osvoji woke poene iako nema stvarni karakter. Naprotiv, June je karakterna, zanimljiva, snalažljiva, snažne volje i strastvena a onako kako je uhvaćena u mrežu nasilja, intrige, zavera i prevara, tako i ona pokazuje šta je sve kadra da uradi kako bi spasla ne samo svoju glavu nego i glavu svog dečka Liama, koga su neki loši ljudi kidnapovali i muče ga.
Kvalitet karakterizacije same June je značajan i zbog toga što strip vrlo dosledno prati priču iz njene perspektive. Iako početak priče kao da sugeriše da će Liam biti glavni junak, dajući mu protagonizam i takođe zanimljiv karakter, da ne pominjemo upečatljiv izgled, ovo je sasvim namerna varka tijelom da se čitalac uljuljka u pomisao kako ima posla sa klišeom, čime će se June i njena preduzimljiva, beskompromisna priroda do kraja nametnuti kao dragocena centralna vrednost ove priče. Takođe, kako čitalac sve vreme prati June, on tako i sve informacije o zapletu saznaje isto kada i ona i ta dobro ugođena rezonanca između šokova koje preživljava June i onih koje pogađaju čitaoca u velikoj meri priči daje potrebnu energiju.
Sama priča, po ustaljenoj matrici koju porodica King-Hill baštini decenijama, prikazuje nam događaje u pomenutom malom gradu taman dovoljno izmeštenom od velikih urbanih centara da prekidi struje i snažnije oluje kreiraju situaciju izolovanosti i pretnje, a da opet sve ima šarm smalltown America udobnosti, sa ljudima koji se svi znaju, familijama koje jedne druge posećuju decenijama, policijom koja uglavnom privodi pijance i klince što valjaju gandžu… Liam, Junein dečko je u ovom gradiću proveo leto, radeći kao „letnji policajac“ za lokalnog šerifa, deleći kazne za nepropisno parkiranje, i bukvalno poslednjeg dana njegovog rada dešavaju se snažna oluja i bekstvo nekoliko osuđenika iz zatvorskog transporta…
Basketful of Heads svim ovim poznatim i oprobanim motivima žonglira sjajno, dajući celoj priči svežinu i uverljivost kakvu ona naprosto ne bi imala kod nekog manje kvalitetnog autorskog tima. Hillov kvalitetni tekst uspeva da i krupne infodampove provuče kao karakterne, zanimljive monologe dok Leomacsov crtež izvrsno spaja „američki“ widescreen pristup sa nešto izrazitije evropskom ekspresivnošću likova ali i dinamikom u pripovedanju. Rimljanin, sa punim imenom koje glasi Massimiliano Leonardo, je iskusni Bonellijev crtač sa odrađenim brojnim menama na Teksu i Dilanu Dogu, dok je u Americi pre ovoga radio na Luciferu. U kombinaciji sa kolorom Davea Stewarta crtač me je ovde prijatno podsetio na Manaru, po tome kako su mu likovi upečatljivi (dobro, i lepi) a pripovedanje dinamično i prepuno detalja koji osvežavaju scene a da ih ne čine pretrpanim.
Ključno u ovoj formuli je verovatno to kako je dobro izbalansirano to prisustvo elemenata različitih žanrova. Iako je titularna „korpa puna glava“ svakako upečatljiv motiv u stripu, ona zapravo nije i definišući motiv i ovde imamo posla sa trilerskim zapletom koji bi savršeno funkcionisao i bez ikakvog natprirodnog elementa. No, taj folklorni detalj sa oružjem koje ne donosi smrt nego život i korpa kao memorabilna slika a koja stripu daje ugodnu dimenziju neugodnog, nedorečenog, neprirodnog i jezovitog, zapravo opet u dobroj meri služi da se oslika karakter same protagonistkinje i da mlada žena uhvaćena u zaveru o kojoj do malopre ništa nije znala, ima neku vrstu bizarnog antičkog hora da sa njim komunicira i od njega dobija i informacije ali i neku vrstu psihološke motivacije.
Humor nije čest saputnik strave i užasa (osim, naravno, u svim onim horor-komedijama koje smo gledali ili čitali) a ovde se on perfektno koristi za razbijanje tenzije i davanju stripa jedne apsurdističke, stalno iznenađujuće energije. Sam Joe Hill kaže da je išao na to da ovo bude priča u kojoj se ništa ne može predvideti, koja će stalno čitaoca držati u saspensu i iznenađivati, pa je pored preokreta u samom zapletu koji su odlični i umešno produbljuju dramu između nekoliko likova, bez potrebe da proširuju lepo oslikani ansambl, to umetanje vizuelnih i narativnih gegova u pričanje pun pogodak i daje Basketful of Headsu identitet i karakter.
Horor čitalac će, možda, ovde na kraju i najmanje biti uslužen ako je navikao da od horor-stripova očekuje eksploatacijski pristup nasilju ili dramatične, gotske prikaze strave. Basketful of Heads je posle svega u prvom redu triler a koji do svoje horor komponente dolazi postepeno, pokazujući ne samo zlo u drugima koje nadrasta sve druge elemente njihovih ličnosti, već nam pokazujući i protagonistkinju koja traži i zlo u sebi i preispituje se pre nego što – bez ikakvog daljeg kolebanja – shvati šta joj je činiti i šta je u datoj situaciji ne samo najprirodnije već i najpravičnije. Utoliko, ovo je možda i trojanski konj koji nam obećava dekapitacije i seksualizovano nasilje, a na kraju isporučuje jednu vrsnu studiju karaktera i analizu zla koje vlada malom zajednicom bez potezanja nekakvih (pre)visokih koncepata.
Da odmah umirimo duhove: dekapitacija svakako ima, a ima malo i seksualizovanog nasilja, dakle, Hill obilazi sva ova opšta mesta žanra ali im daje svežu obradu, sa dobrim, živim likovima i maštovitim rukovanjem ubij-ili-budi-ubijen matricom. Odsečene glave u ovom stripu nisu samo simboli već i, praktično, esencijalni likovi i mada imaju komičnu koliko i „ozbiljnu“ ulogu, Basketful of Heads nije parodija na horor.
Leomacsov crtež svakako treba još hvaliti, pa ću reći da je u stripu postavljenom na likove sjajno kako on radi detaljnu, živu karakterizaciju svakog od njih, od June i Liama koji su po prirodi stvari u centru narativa, pa sve do sporednih likova koji dobijaju mnogo manje vremena „pred kamerom“ ali prolaze kroz ogroman spektar emocija i ponašanja. Sa druge strane, njegov je lejaut vrlo udoban, bez natrpavanja kadrova po stranici ali i bez natrpavanja samih kadrovima elementima. Ovo je crtač koji vrlo dobro razume kako se prioritizuju elementi kompozicije, šta je najvažnije da čitalac vidi na prvi pogled i nastavi dalje, a čemu će se vratiti da ga bolje prouči. Otud je Leomacsov prikaz države na samom severu Nove Engleske jako ubedljiv a da se ta ubedljivost postiže umešno iskorišćenim detaljčićima na slikama, ponovo pažljivom „karakterizacijom“ okruženja, radije nego nekakvim opsesivnim „risrčom“ i replikacijom „stvarnog“ Mejna u stripu.
Kolori Davea Stewarta su uobičajeno impresivni i savršeno se uklapaju sa Leomascovim urednim, živim ali ne pretrpanim crtežima, dajući stripu osobene atmosfere ne samo za delove dana (i noći) već i u scenama nabijenim tenzijom ili eksplozivnim, akcionim razrešenjima. Kao kruna svega dolazi odlični letering Derona Bennetta, koga sam pre par dana hvalio za Lailu Starr, a koji i ovde spaja vizuelnu prijemčivost samog teksta sa dinamizovanim korišćenjem oblačića da se svemu da dodatni sloj karaktera.
Basketful of Heads je, dakle, vrlo dobar, zabavan strip koji iako ide brzim tempom i oslanja se na komediju koliko i na akciju, nije plitak. Ovde, priznajem, nema nametljivog filozofiranja i visokog koncepta ali je u pitanju jedan veoma dobro vođen i zaokružen narativ sa odličnim likovima urađen maestralno i na vizuelnom i na tekstualnom planu. Kako nastavak o frižideru punom glava radi drugi kreativni tim, ostaje nam da se nadamo da je Hillovo vođstvo dovoljno snažno da se u njemu postigne slična srećna ravnoteža svih elemenata. Do tada, možete sebi priuštiti Basketful of Heads na Comixologyju kliktanjem na ovaj link.
