Pre nekoliko nedelja dobili smo prvu kolekciju u Imageovom serijalu Ultramega, sa podnaslovom Stand With Humanity i ja sam iskoristio priliku da se upoznam sa stripom koji je već na prve najave delovao u najmanju ruku intrigantno. Nakon pročitane kolekcije a koja sakuplja prve četiri epizode ili, kako je to sada standard, prvu priču u dužem serijalu, mogu da kažem da je Ultramega apsolutni spektakl i obavezno štivo za svakoga kome makar malo zaigra srce na pomen kaiđu-akcije, postapokaliptične devastacije i ultra-visceralnog, borilačkog horora.
Ultramega je počeo sa izlaženjem u Martu ove godine, a kao prvi kompletno autorski strip koji je uradio James Harren. Ovaj Amerikanac je pre svega crtač, najviše poznat po svom radu za Dark Horse i Mignoline B.P.R.D. stripove. Tamo je još 2011. godine počeo sa serijalom Abe Sapien: The Devil Does Not Jest, da bi u međuvremenu nacrtao nekoliko B.P.R.D. Hell on Earth serijala, upisao sebi nekoliko naslovnih strana napravljenih za DC ali bio i ko-kreator na uspešnom Imageovom serijalu Rumble koji je pisao John Arcudi. Harren je dakle, tokom cele decenije pokazivao da je veoma dobar crtač sa izrazito energičnim stilom – već sam više puta pominjao da Dark Horse generalno a Mike Mignola partikularno veoma paze na to kakav crtački talenat traže za svoje radove – i Ultramega, kao strip u kome je na programu mnogo futurističkih prizora, mnogo tuđinske, nemoguće biologije i zaprepašćujuće masivne akcije je na neki način vrhunac njegovog rada do sada, suma njegovih jakih strana kojima je dato dovoljno prostora da se pokažu u svoj svojoj snazi.
No, ovo je i prvi put da se Harren predstavlja i kao kompletan autor, dakle, pisac scenarija i jedini pripovedač u stripu i mada svakako može da se govori o određenim osobenostima u njegovom narativnom postupku, pa i o nekim diskutabilnim rešenjima, Ultramega u konačnoj sumi svakako bude više pozitivno nego negativno iskustvo, strip koji uzima jednu potencijalno problematičnu pa i tešku temu i obrađuje je sa dosta elegancije i maštovitosti.
Naime, ako ste videli išta od promotivnog materijala vezanog za Ultramega, u najavama koje je Image imao ovog proleća, prva asocijacija vam je najverovatnije, kao i svima, bio Ultraman. Ultramega je nimalo prikriven omaž klasičnom tokutatsu serijalu koji je pokorio japansku televiziju u drugoj polovini šezdesetih godina prošlog veka i zajedno sa Kamen Riderom i Super Sentai ozvaničio rađanje modernog japanskog pandana američkim superherojima. Ultraman je svoj partikularni identitet izgradio na kombinovanju superherojske akcije i kaiđu žanra, stavljajući u centar zaštitnike Zemlje, pripadnike posebne rase Ultramana sa specifičnim sposobnostima o kojima ovde nemamo prostora da mnogo pričamo ali koje se u vizuelnom smislu svode na mogućnost da generalno humanoidni protagonisti u sekundi izrastu na veličinu dinosaurusa kako bi bili ravnopravni protivnici kaiđu-čudovištima koja prete civilizaciji. Ultraman je ekstremno popularan serijal u Japanu, sa televizijskim serijama koje i dalje idu i filmovima koji se snimaju praktično svake godine.
U američkim kritikama za Ultramega pominjani su jasni predlošci na koje ovaj strip podseća a koji dolaze iz američke tradicije, uključujući očigledne reference na Green Lantern, ali fer je reći da je i po zapletu ali i po stilu pripovedanja Ultramega pre svega baziran na omažiranju Ultramana. Počev od imena, pa preko dizajna samog heroja, sve do priče o nastanku čudovišta i heroja koji se protiv njih bore praktično od početka vremena, Ultramega ima jasne paralele sa Ultramanom, a kako u prvoj epizodi postoje i određeni ulasci u psihologiju glavnog junaka i analiza umora koji ovaj oseća zbog neprestane borbe protiv izgleda beskonačne procesije sve moćnijih neprijatelja, nije nefer reći da ovde ima malo i Evangelion šmeka.
Američka verzija Ultramana, makar u stripu, može da deluje i kao pomalo problematičan koncept. Kaiđu i tokutatsu serijali, pogotovo tako popularni kao što su Ultraman i Godzilla nisu puke platforme za licenciranje miliona igračaka i drugog sekundarnog merčandajsa – mada jesu u velikoj meri baš to – već i legitimne emanacije zeitgeista, ali i duboko zakopanih društvenih trauma koje se egzorciraju kroz spektakularne uradke popularne kulture. Otud ja uvek osetim blagu nelagodu kada zapadnjaci, pogotovo Amerikanci dohvate da rade Godzillu ili druge japanske tokutatsu predloške, jer je njihovo čitanje uglavnom površno, lišeno podteksta koji originale (u njihovim najboljim verzijama, naravno), čini legitimnim kulturnim artefaktima, i svodi ih na zaista prostu pučku zabavu.
Sreća je, onda, da Ultramega nakon prve epizode koja je najočiglednije vezana za Ultramana, skoro iz korena menja i ton i zaplet, izmeštajući se iz urbanog okruženja i klasičnog žanrovskog kaiđu programa, da bi nam dala neku vrstu postapokalptičnog stripa koji pripoveda odmerenije i priča originalniju priču.
Ovo je donekle radikalan zaokret, pogotovo jer je Harren učinio dosta da izgradi ličnost glavnog junaka u prvoj epizodi. Ultramega ima tu distinkciju da su epizode značajno duže od severnoameričkog magazinskog standarda – prvi broj ima 66 strana što je trostruko od uobičajenog broja – pa je pored dovoljno mesta da se nacrtaju raskošne, spektakularne borbe nemogućih čudovišta protiv neverovatnih heroja u njemu moguće imati i više rada sa karakterima. Utoliko, prvi broj je neka vrsta origin story narativa koji nas smešta u svet gde tehnologija sve više napreduje i ljude na radnim mestima zamenjuju roboti a surovi kapitalistički sistem im ne omogućuje smislene socijalne tranzicije, pa je glavni junak koji se nimalo očekivano zatekne u ulozi zaštitnika grada od orijaških čudovišta jedan ne samo nepripremljeni heroj već i neko ko stalno propituje svoju svrhu u svetu koji, reklo bi se, bez obzira na sve njegove napore, ima samo jedan smer u kome može da ode.
Glavni junak ne dočekuje kraj prve sveske na nogama, toliko je fer da spojlujemo, ali on i nije „junak“ u klasičnom smislu. Njegov umor i rezignacija, njegovi nerazrešeni odnosi sa različitim ženama, neefikasno ispunjenje njegove uloge roditelja, sve to ga, uz borbu protiv gigantskih ubilačkih monstruma vodi prema samo jednom mogućem kraju. Otud je promena tona i dinamike pričanja počev od drugog broja pa na dalje na neki način i prirodna.
Harren ovde sebi u zadatak stavlja prilično ambiciozno preduzeće jer se Ultramega od druge epizode pretvara u složeniji narativ koji se bavi – uslovno rečeno – političkim frakcijama u postapokaliptičnom društvu izraslom izvan sada utvrđenog grada. Kako je utvrđeno da se ljudi transformišu u čudovišta na ime novog virusa, tako je i grad sve inficirane izbacio napolje i opasao se zidovima, obavezujući se da im jednom godišnje dostavi dovoljno hrane da makar preguraju dvanaest meseci bez egzistencijalne ugroženost. No, kako su neki od zaraženih zaista na kraju transformisani u čudovišta a neki, pak, ne, napolju se spontano stvaraju (najmanje) dve zajednice koje nisu u prijateljskim odnosima.
Harrenov narativ je interesantan jer praktično prati situaciju na obe strane, pokazujući nam i to kako „normalni“ prognanici imaju plan da nekako „reše“ infekciju i nađu način da budu primljeni u grad, ali i to da među kaiđuima postoji mnogo više nijansi nego što je žanrovski standard, sa društvenom organizacijom, kulturom, pa i političkim raslojavanjima među njima.
Ovo je maštovito i interesantno izvedena koncepcija, pogotovo kada se shvati da kaiđui nisu „prirodno“ tako veliki ali i da oni imaju sopstvenu interpretaciju rata protiv čovečanstva u kojoj su oni sami, a pogotovo njihova deca, neka vrsta nedužnih žrtava.
Ovo je, dakle, sve interesantno, ali jasno je da će čitalac Ultramegi biti najpre privučen obećanjem spektakularne akcije. I Harren ovde ne štedi olovku i tuš. Korišćenje epizoda dužih od standarda mu omogućuje pripovedanje drugačije tempirano nego što smo navikli u Americi, ne možda direktno inspirisano mangama, ali sa svakako sličnom filozofijom u korenu. Harren je apsolutno u „prikaži, ne prepričavaj“ taboru po pitanju naracije a kako je u pitanju jako dobar crtač, tako i Ultramega ima privilegiju da je njeno pripovedanje veoma vizuelno. I ovde se vidi jasna razdelnica između prve epizode, koja, pogotovo na početku, ima dosta ekspozitornog teksta, i ostale tri gde su i worldbuilding ali i prikazivanje same radnje rađeni „organskije“, na samom terenu, kroz dijaloge i akciju, i ovo stripu daje snažniji karakter i osećaj „mesta“.
Ovo, naravno, zahteva i nešto više koncentracije na strani čitaoca, ali opet, strip koji pokazuje umesto da prepričava a pokazuje to što pokazuje veoma dobro je svakako strip iza koga možemo da stanemo svom snagom. Nije Ultramega savršen strip, da ne bude zabune, svakako je legitimno ukazati da su neki likovi nerazvijeni i da, generalno, rad sa likovima pada pomalo u drugi plan na ime generalnog rada sa svetom, ali sa jedne strane, reklo bi se da Harren ima planove na ovom nivou stripa koji će se razviti tek u narednim pričama, i, drugo, ikoničnost grafičkog prikaza likova u velikoj meri nadomešćuje njihovu srazmernu karakterološku skromnost.
Naprosto, Harren crta ljude, čudovišta i heroje, džinovske (i manje džinovske) robote fantastično, ulazeći u nemoguće anatomske analize i košmarne transformacije tela sa posvećenošću ozbiljnog kriptobiologa. Ovo je svet u kome su čudovišta iz vaših košmara imala košmare i ti košmari su prohodali i krenuli da ruše po gradu. Ultramega, dakle, ima naglašenu crtu body horrora, koja stripu daje jaku dozu nelagode i tenzije, a koje se onda opet razreše kroz spektakularnu, veoma visceralnu akciju. I reći ću ovde, mislim da tokom godine nisam video strip koji ima snažnije, upečatljivije akcione scene. Ultramega naprosto kanališe savršenu interpretaciju R-rated tokutatsu tučnjave gde se udara nezamislivom snagom, projektuju se nezamislive količine energije, udovi se proždiru sa nezamislivim apetitom a tela eksplodiraju sa nezamislivim ukusom. Harrenovo kadriranje i tranzicije između scena su savršeni a kolori Davea Stewarta su, pa… najbolji? Verovatno je ovo stvar ukusa ali ne znam na šta bi ovaj strip ličio da Stewart nije radio kolore i Harrenovom pokolju dao jednu toplu, organsku dimenziju a da letering nije radio Rus Wooton. Ako kažem da mi je ovim stripom Harren stao rame uz rame sa Danielom Warrenom Johnsonom, mislim da je to pohvala koju ne treba dalje obrazlagati.
Ultramega je, dakle, još jedan trijumf Image Comicsa koji daje punu kreativnu kontrolu autorima ali im obezbeđuje i produkciju kakva, vidimo, proizvodi najlepše stripove na tržištu u ovom trenutku. Ovo je snažan, zabavan i intrigantan strip koji, svakako, zahteva da imate određene afinitete ka japanskim predlošcima ali nije puko omažiranje Ultramana i ima dovoljno snage da priča sopstvenu priču. Nastavak sledi tek 2022. godine, ali urgiram da u međuvremenu pogledate kako to dobro izgleda, makar kroz digitalno izdanje na Comixologyju.
