Pa nismo uopšte loše prošli s ponudom za ovu nedelju. Novi Khemmis, novi Exodus, novi Whoredom Rife, poplava sjajnih ploča na Dying Victims Priductions, konačno novi, fantastični Converge. Možda svet ide u materinu, što bi rekli naši stari, ali ima veoma dobar saundtrak. Pređimo, bez daljeg odlaganja, na metal pregled za proteklu nedelju.
I odmah blek metal pa još odmah norvški! Treći album Whoredom Rife prvi je koji ima naziv na Engleskom, pa Winds Of Wrath u neku ruku označava novu fazu u radu benda, možda verovanje da je njihov materijal sada toliko univerzalno usmeren da vredi pevati na drugom jeziku. Naravno, prošlogodišnji split EP sa Taake je dosta pomogao da se ovaj sastav prepozna kao sila sa kojom treba računati pa je novi album moćna, epska, ubedljiva ploča ledenog i opasnog norveškog blek metala, koja opravdava sve mentalne investicije koje smo uložili u Whoredom Rife do sada. Duo na ovom albumu, a koji ponovo izdaje prestižni Terratur Possessions, zvuči pakleno, potpuno usredsređeno, oslobođeno ikakvih primisli o viškovima, ukrasima, o bilo čemu što nije letalni, laserski fokusirani nordijski blek metal. Šest pesama poništenja i nihilizma uz tek po neki tračak svetlosti međ ledenim vetrovima i mračnim oblacima, Whoredom Rife podsećaju zašto je Norveška zemlja koju ja već decenijama identifikujem sa samim blek metalom. Sjajno:
https://terraturpossessions.bandcamp.com/album/winds-of-wrath
Split album američkih Glass Coffin i švedskih HellGoat je ploča… sa dve strane! Glass Coffin je jednočlani projekat iz Kentakija koji trpa ekstremno sirov pank/ blek metal i, ove četiri pesme, snimljene, čini se, kasetofonom, prijaće publici koja voli no-fi zvuk. Nije ovo nekompetentno, ali nije ni lako da se sluša ako ste „normalan“ slušalac. Meni se zapravo jako dopada. HellGoat je, pak, takođe jednočlani projekat ali ova švedska zvučna blasfemija ima za nijansu „studijskiji“ zvuk i jednu sirovu melodičnost koja pogađa pravi odnos jednostavnosti i otmenosti potreban za dobar blek metal:
https://glasscoffin.bandcamp.com/album/glass-coffin-hellgoat-split
https://hellgoat.bandcamp.com/album/glass-coffin-hellgoat-split
Ahh, Finci, da ih nema, trebalo bih ih izmisliti. Treći album sastava Pillars of Crucifixion je oštar, leden, brz, preteći a opet emotivan, sa tankim, rapavim gitarama, demonskim vokalom i rafalnim bubnjevima, a opet, Autarkeia pored dementnih rifova ima i dovoljno melodičnih – a pakleno distorziranih – tema da ne bude puko udaranje u istu tačku tupim predmetom. Opako:
https://pillarsofcrucifixion.bandcamp.com/album/autarkeia
Kad smo već kod Finske, Archgoat imaju novi album. Iako im je prvenac izašao tek 2006. godine, Archgoat sviraju još od kraja osamdesetih pa je i Worship the Eternal Darkness, njihov peti album, veoma old school i po postavci kompozicija i po zvuku. Pričamo dakle, o satanističkom, mračnom blek metalu u kome ima i gestova u smeru te neophodne demonske grandioznosti i otmenosti, ali i vrlo sirovih, vrlo primitivnih rešenja u skladu sa korenima ove muzike. Moćno, energično, autentično i, sa nešto više od 40 minuta muzike, taman na granici prihvatljivog:
https://archgoat666.bandcamp.com/album/worship-the-eternal-darkness
Corpus Diavolis su tipično francuski ambiciozan blek metal bend sa malo death metal elemenata i album Apocatastase, njihov četvrti, je teatralan, upečatljiv paket dramatičnih proklamacija, energične svirke, upečatljivih melodija. Produkcija je, bojim se, na kraju tipično spljeskana u masteringu ali to donekle i paše bendu koji ne hvata toliko na rifove koliko na opšti dojam. Svakako simpatičan album sakralnog pevanja i disonantnih tema između vrištanja i blastbitova:
https://corpusdiavolis.bandcamp.com/album/apocatastase
Nisam očekivao da mi se novi, četvrti album nemačkog (post?) blek metal sastava dopadne. Der Weg einer Freiheit imaju sve što razložnom čoveku upali lampice za uzbunu: ime na (agresivnom) Nemačkom jeziku a koje još i znači „put slobode“, imidž intelektualca i inklinaciju ka filozofskim temama, te post-blekerski zvuk sa nemalo shoegaze elemnata ali, vraga, pojeo sam proverbijalno gomno. Noktvrn je odlična ploča vrlo ozbiljnog blek metala koji, svakako, voli da šara preko linije, da bude uozbiljeno filozofski ambiciozan pa i emotivan, ali Der Weg einer Freiheit pišu fantastične pesme i ovde na programu imamo zaista memorabilnu skupinu kompozicija koje lepo spajaju osećajniji, moderniji post-blek zvuk i klasičnu blek metal tuču. Kad se krlja, dakle, ovde se krlja, pametno ali bez milosti, a kad se šugejzuje, i to je pametno i odmereno. Produkcija je, čak iznenađujuće dinamična za ovakav bend pa ne mogu sem da preporučim Noktvrn za posevećena slušanja:
https://derwegeinerfreiheit.bandcamp.com/album/noktvrn
Još vrlo kvalitetnog modernog blek metala dobijamo ljubaznošću španskih Beyond Death’s Throne. Njihov debi EP, Haphazard Ethos izlazi tek sedamnaestog Decembra ali je već sada dostupan da se sluša i ovo je, sa svoje četiri, dugačke i vrlo mračne pesme, prava poslastica. Beyond Death’s Throne svakako imaju moderniji pristup i senzibilitet, sa mnogo zanimljivih gitarskih rešenja ali ovo je istovremeno i vrlo mračan, abrazivan blek metal koji voli atmosferu ali ne koketira sa pop-muzikom. Španci su ovde okrenuti devedesetima (izdavač, Signal Rex jednostavno kaže „This is the new sound of OLD“) i nude muziku koja je ekstrapolacija zastrašujućih, nihilističkih predložaka što su u ono vreme stizali iz Skandinavije. Vrlo zreo, vrlo impresivan debi, apsolutna lektira:
https://signalrex.bandcamp.com/album/haphazard-ethos
Rise of the Beast je drugi album čileanskog Hellgarden i ovo je surov, okrutan blek metal koji ima dosta dobru produkciju i puno sintisajzera pa je opšti utisak taj o eleganciji i mračnoj otmenosti iako je naslovna strana albuma baš… grozna… Muzika i produkcija su solidni i vidi se da se radi o bendu iskusnijih likova koji ima svoj zvuk i identitet. Lepo:
https://hellgarden-chile.bandcamp.com/album/rise-of-the-beast
E, sad, prvi album denverskih Stormkeep baš i nije moja šolja čaja – previše melodično, previše sintisajzera između gitara i bubnjeva ali pošto vidim da ga ljudi hvale, valjda vredi da ukažem da je izašao. Nazvan Tales of Othertime ovo je vrlo fentezi-zvučeći blek metal koji očigledno sedi na legatu ’90s simfoničarskih blek ambicija i smisleno gradi na njemu. I svakako rispekt, ovo je dobro sklopljen album uprkos neuklapanju sa mojim preferencama:
https://stormkeep.bandcamp.com/album/tales-of-othertime
Sludge, stoner, doom metal i psihodelija! Ache iz Roterdama su sludge metal duo čija je muzika, kako sami kažu, proizvod čistog, nepatvorenog mizantropskog besa. Dobro, valjda je bolje da cepaju metal nego da napadaju ljude oko sebe. EP The Unbeatable Defects of Humanity, njihov prvenac ako se ne računa demo od pre dve godine, je koloplet od četiri pesme ekstremne težine i jako distorziranog a moćnog, pa i toplog zvuka. Ache zvuče hipnotički pored sve svoje nasilnosti i slušaju se poluzatvorenih očiju, na putu za nirvanu:
https://ache666doom.bandcamp.com/album/the-unbeatable-defects-of-humanity
Daxma iz Oklenda su praktično stereotipni post metal bend sa sve violinom i klavirom u stalnoj postavi (svira ih talentovana Jessica T.) i sporim, abrazivnim, emotivnim pesmama od po trinaest minuta. Dobro, nisu sve pesme na drugom albumu, Unmarked Boxes TOLIKO dugačke, ali deluju tako. Ovo je muzika intime i introspekcije, kako i sama najava kaže i mada pričamo o predvidivoj i možda i malo stereotipnoj formi, Daxma generalno to što rade – rade pošteno i publici koja voli ovakav zvuk isporučuju ono što ona želi. Dakle, melodija, emocija, distorzija, sve vrlo odmerenim tempom i sa puno pažnje za detalj:
https://daxma.bandcamp.com/album/unmarked-boxes
Na svom konačno prvom i istoimenom albumu Sun Below iz Toronta donose više od sedamdeset minuta faziranog gruva i teškog roka. Ovo je malo i hermetičan album, sa sirovijim, tamnim zvukom i s obzirom koliko traje, nije BAŠ za svakoga, ali Sun Below vole narkotike i dobar, bluzerski rif i mada je sve to Blek Sabat posle pola veka, istina je i da ovom svetu nikada nije dosta Blek Sabata. Pa ni meni. Vredi zavrteti:
https://sunbelow.bandcamp.com/album/sun-below
Apostle of Solitude je ime koje date bendu kada vas neko na tviteru zamoli „kaži mi da sviraš doom metal bez da mi kažeš da sviraš doom metal“. Srećom, ova ekipa iz Indijanapolisa, i pored tako očiglednog marketinškog poteza koji praktično vrišti DOOM METAL sa krovova, ima sa čime da izađe među narod pa je novi, peti album, Until the Darkness Goes, iako sasvim predvidiv i uobičajen doom, istovremeno i prijatan. Ovo je melanholičan, ukusno distorziran doom metal koji se dotiče sa šugejzom u nekim kosmičkim dubinama, voli tužne, melodične vokale, ali ne gubi valjajući metal gruv ni jednog momenta. Lepo odsvirano, dovoljno maštovito i raznovrsno napisano, odlično producirano, poslušajte:
https://apostleofsolitude.bandcamp.com/album/until-the-darkness-goes
Malota iz Venecije zvuči vrlo nestašno na novom EP-ju, The Uninvited Guest. Ovo je teški, distorzirani, rok sa dosta pankerskog šmeka u izvođenju ali sa težinom u zvuku i metalskim fokusiranjem na gitaru i rifove. Ne znam što bend i ovo nije stavio na Bandcamp, kad ga već imaju, ali vredi da se čuje:
Stew iz Lindesberga još jednom podsećaju na superiornost švedskog stoner roka. Drugi album benda, Taste, je autoritativno ukorenjen u ’70s zvuku, prepun bluzerskih tema i prirodnog, snažnog gruva koji u sećanje priziva sve od Hendriksa, preko Cream do Black Sabbath. Stew, naravno pišu praktično rokenrol himne, imaju prirodan, dinamičan zvuk i šmekerskog pevača pa je ovaj album apsolutna lektira za svakog hard rok/ doom metal/ psihodeličara. Kao takav, jedino se može kupiti na vinilu.
https://stew1.bandcamp.com/album/taste
Bend se zove Psych-Out i njegov prvi EP se zove Psych-Out pa je skoro izlišno objašnjavati da je ovo žestoki, teški rok sa ukusom sedamdesetih. Ekipa dolazi iz Francuske i ima odličnu produkciju i, što bi se reklo „beskompromisni rock stav“ pa je ovo pun, zaokružen paket poštene rokačine uz koju se pleše, pije i pada. Pet pesama na ovom EP-ju imaju psihodeličnih elemenata ali barem isto toliko ovde ima i okultnog saunda, mada je u prvom redu zaista jedan plesni, pokretački gruv i ovo je bleksabatovska formula dovedena nazad na igranku, vrlo sigurno realizovana i ekstremno prijatna za slušanje:
https://psych-out-music.bandcamp.com/album/psych-out-2
Rey Antílope iz Čilea i sami sviraju teši rok, sa stonerskim a na momente i grandžerskim ukusom. Album El Fin De La Humanidad tako ide celim putem od Birmingema do Sijetla, a kroz osam odlično napisanih i produciranih pesama. Rey Antilope ne forsiraju ni sporost ni težinu ali imaju SAVRŠEN zvuk gitare, vrlo dinamičnu ritam sekciju i pevača koji, pa, znate, ume da peva a ne preteruje. Vrlo prijatan, poletan i zabavan album:
https://reyantilope.bandcamp.com/album/el-fin-de-la-humanidad
Swarmer su iz Solt lejk sitija i njihov album Brutalist je spora, otmena, glasna ploča post metala/ post roka/ posthardkora ili već nečeg četvrtog, ali sporog, vrištavog i snažnog. Ovo su pesme koje uspešno komuniciraju i ranjivost i snagu i meni je to dovoljno da Swarmer smatram kvalitetnim doom metal sastavom a preciznijim kvalifikacijama neka se bavi nauka:
https://swarmer.bandcamp.com/album/brutalist
Dream Unending je projekat članova Tomb Mold i Innumerable Forms i njihov prvi album, Tide Turns Eternal je novo izdanje za 20 Buck Spin. Da ovaj prestižni pensilvanijski izdavač kao dva albuma za redom izbaci dve doom-metal ploče je podsećanje na to koliko se u mračnijoj, death metalu bližoj varijanti dooma danas mnogo radi i, jelte, eksperimentiše. Dream Unending su prilično atmosferični, sa čestim kombinovanjem nežnijih, čistijih melodija sa teškim, tvrdim doom-death rifovima a što nekim pesmama daje gotovo pop senzibilitet, pored svih tih dubokih grlenih vokala. Ploča svakako odiše duhom eksperimenta i ne treba je nužno trošiti kao gotovo proizvod ili makar zaokružen koncept, ali ima tu mnogo dobrog da se čuje. Izdavač je noćas na tviteru pisao kako je srećan što godinu završava ovako optimističnom pločom pa… eto, poradujte se i vi:
https://listen.20buckspin.com/album/tide-turns-eternal
Morganthus iz Pensilvanije kažu da je njihov EP Cells došao posle godine ispunjene frustracijama, haosom i istrajavanjem, a ja bih dodao i posle decenija slušanja Black Sabbath. Mislim, ovo JE Black Sabbath, dakle, muzika koja se ne trudi da nađe išta izvan arsenala koji su Iommi i drugovi sagradili jer zna da je taj arsenal savršen. Dakle, mračni, fazirani gruv, nihilistična ali seksi dispozicija, odličan zvuk i mnogo hipnoze i težine. Predvidivo, neoriginalno, ali… moćno!
https://morganthus.bandcamp.com/album/–4
Novi Khemmis, nazvan Deceiver je jako dobro producirana i napisana ploča elegantnog, melodičnog, emotivnog a opet i pošteno teškog i agresivnog doom metala. Khemmis su veliki veterani pa i vedete ovog zvuka i Deceiver je logičan naredni korak za njih, sa jednim skoro teatralnim formatiranjem svog stila i davanjem svakom segmentu njihove publike onog što očekuju. Ima tu malo proračunatosti, naravno, ali je ovo i dalje daleko od ikakve „komercijalizacije“ benda koji je ionako imao mnogo publike, i mislim da smo dobili vrlo solidnu ploču:
https://khemmis.bandcamp.com/album/deceiver
Confusion Master iz Njemačke na svom drugom albumu, Haunted, nude vrlo psihodeličan, jako faziran stoner rok koji me je iznenadio ali i zabavio svojim ekscentričnim interpretacijama klasične formule. Ne da je ovo sad nešto skroz polomilo kalup, bend se drži dobrog sabatovskog gruva i kvalitetnog sporog tempa, ali su vokali upečatljivi i ima tu opakih solaža. Fino valjanje niz brdo u autoritativno hipnotičkom stilu plus ta lavkraftovska estetika. Dobitna kombinacija:
https://confusionmaster.bandcamp.com/album/haunted
Kvalitetni fazirani psihodelični rok je ponekad teže naći nego što se nadate. Tako su ove nedelje prvi album sastava Snake Mountain Revival, nazvan Everything in Sight morali da zajedničkim snagama pred nas donesu Rebel Waves Records i Ripple Music. Pošto Rippleu i Toddu verujem na neviđeno, ja bih ovo preporučio i bez slušanja ali kada sam preslušao BAŠ sam bio impresioniran. Ovo je baš onakav prvi album kakav bendovi priželjkuju da imaju, sa pesmama koje su maštovite, raznovrsne, zahvatajući vrlo širok opseg pristupa psihodeličnom roku (surf muzika, pank, metal) a sa peovlađujućom otmenom, praktično svečanom atmosferom. Plus, izvrsna produkcija. Iako ovo nije uključeno u moju Ripple pretpatu, kupio sam sa apetitom jer ovakvi albumi ne izlaze svake nedelje i moraju se ispoštovati.
https://rebelwavesrecords.bandcamp.com/album/everything-in-sight
https://ripplemusic.bandcamp.com/album/everything-in-sight
Thrash! Hardcore punk! Grindcore! Death metal! Bestial Invasion iz Ukrajine su me uzeli po pesmi nemačkih Destruction, ali njihova vizija thrash metala je MNOGO tehničkija od pukog obožavanja old school formula. Štaviše, četvrti album ove momčadi, Divine Comedy: Inferno prikazuje bend u skoro simfonijskom svetlu. Ovo, dakle, nije tek „tehnički“ thrash metal već kompleksno napisana i virtuozno izvedena muzika sa arpeđima, klin vokalima, harmonskim diverzijama na svakom koraku pa i čistim „simfo“ elementima kao što su horovi i neoklasičarske teme. Album, naravno, mora da bude ambiciozan ako se već dohvatio obrađivanja Dantea i ovo je produkcija zaista puna svakovrsnog truda ali i očigledno sigurna u sebe. Bestial Invasion su ovde doveli i gomilu gostiju sa raznih strana sveta i pričamo o albumu koji DALEKO transcendira technical-thrash kalup i može da se sluša od strane veoma raznovrsne publike, pod uslovom da zaista voli metal. Impresivno:
https://bestialinvasion.bandcamp.com/album/divine-comedy-inferno
Za brazilski Nuclear Screams sam imao dobar osećaj čim sam im video ime. Njihov prvi EP, A path to endless days donosi energičan, vrlo pržački thrash metal sa elementima death metala i grindcorea, sve odsvirano u herojskom latinoameričkom duhu i producirano vrlo pristojno. Da se razumemo, ovo je relativno jeftino preduzeće ali muzičari su odlični a pesme napisane vrlo zrelo, sa zapravo kompleksnim aranžiranjem koje ne oduzima na osnovnoj trešerskoj brzini i enegiji. Stara škola, što bi rekli mangupi, DO BOLA.
https://nuclearscreams.bandcamp.com/album/a-path-to-endless-days
Za Poljake smo navikli da vladaju blek metal delom scene, ali Mentor iz Sosnowieca su thrasheri i to sjajni. Postojala su, uči nas Metal Archives, još dva stara poljska benda sa ovim imenom ali sa vrlo malo snimljenih tragova svog postojanja. Ovde je valjda u pitanju treća sreća jer ovaj bend, evo, ima već treći studijski album (a ove godine su već izbacili i jedan živi) i Wolves, Wraiths and Witches je odlična ploča koja se drži vrlo agresivne, vrlo eneregične thrash formule a da bend nalazi načina da demonstrira i sviračko umeće pa i da znalački umeša malo black i death metala pa i panka u svoju muziku. Recimo, Satan’s snake-handlers zvuči kao da Anti-Cimex džemuju sa Motorheadom a The Great Grave in the Sky je mid-tempo mošer sa dosta death metal težine u sebi. Sve je to vrlo profi odsvirano, kvalitetno producirano i spremno za konzumaciju, pa ne časite ni časa.
https://mentor3.bandcamp.com/album/wolves-wraiths-and-witches
Novi Exodus, Persona Non Grata, je prijatno podsećanje da pionir thrash metala i posle četrdeset godina akcije ne posustaju i u stanju su da napišu album kvalitetnog, energičnog, moćnog zvuka. Tom Hunting i dalje ozbiljno cepa svoje bubnjeve, Gary Holt se posle tezge u Slayeru ozbiljno posvetio matičnom bendu i doneo neke lepe rifove na meni, a Steve Souza i dalje peva kao demon sa konstipacijom. I to je odlično! Album, naravno, ima previše pesama ali su one uglavnom vrlo dobre, sa skupom, kvalitetnom produkcijom i kvalitetom svirke koji uspeva da pomiri kompjutersku preciznost i ipak jednu gruversku vitalnost. Plus, ploča je ipak pametno sekvencirana, što je pomalo izgubljeno znanje kod modernijih bendova, pa ovde imate dinamičku vožnju kroz ceo materijal sa usponima i padovima, predasima itd. Solaže Holta i Leeja Atlusa su, što se mene tiče, dovoljne da opravdaju cenu ulaznice, a dobijamo mi tu i masu odličnih rifova i genreralno dobro napisanih pesama. Exodus, što je najvažnije, i dalje krljaju snažno i, kako sam ove nedelje čuo milion neinspirisanih metal albuma mladih snaga, dobro je podsetiti se da nije problem u medijumu već u samim autorima. Exodus isporučuju:
https://nblast.de/Exodus-PNG-YTM
Tu je i novi album kanadskih a danas francuskih E-Force, peti za ovih dvadeset godina. Mindbender je takođe prijatan old school thrash metal sa modernom produkcijom ali dovoljno autentičnog šmeka da odskoči u savremenoj ponudi. Eric Forrest i kolege ovde uvaljuju i sasvim dobro odmerene elemente progresive, nudeći više od pedeset minuta vrlo glasnog, betoniranog ali raznovrsnog metala koji vredi poslušati otvorena uma i čista srca:
No Divinity iz Severne Dakote sviraju vrlo metaliziran moshcore koji se drži kratkih pesama, srednjeg, mošerskog tempa i metalskih rifova za formulu koja, iako ne originalna, uspeva da zablista na ime kvalitetne izvedbe. Ništa ovde nećete čuti što drugi nisu već odsvirali ali ova vrsta siledžijskog hardkora za moj ukus živi i umire na tome koliko se dobar gruv kreira mešavinom ritma i metalskih rifova i EP Ceremony of Suffering može da se pohvali lepim gruvom. Svi marš na ples itd:
https://nodivinity.bandcamp.com/album/ceremony-of-suffering
The Paraplegics, kako im i ime sugeriše, sviraju pank. Ali to je hardkor pank, sviran u visokoj brzini pa se reč fastcore koju, koliko umem da se setim u osamdesetima niko nije koristio, ovde ne bez razloga pojavljuje kao deskriptor. Pominjem osamdesete jer album Ramp It Up sa svojih 13 pesama zvuči kao da je nastao neke 1988. godine, spajajući frivolnost skejt panka i trešerske rifove, sve preko brzih napaljenih kečeva. Meni prelepo, a i omot albuma ima skrinšot iz Nintendove igre Excitebike, logo benda je očigledna aluzija na Nintendo, dok se jedna od pesama zove po Sega Mega Drive brawler hitu – Streets of Rage, a druga Joe Danger. Braćo!
https://theparaplegics2001.bandcamp.com/album/ramp-it-up
Kad smo već kod panka, Eléctrika iz Meksiko sitija brljaju i krljaju klasičan hardkor pank za koga je čak i izraz D-beat uvredljivo napredan. Demo nazvan samo Demo ima pet razjarenih, užasno distorziranih pesama sa vrištećim ženskim vokalom na kojima bi ovom bednu zavideli i najtvrdokorniji finski ili švedski hardkor bendovi iz 1982. godine. Moć! A plaćate koliko date:
https://electrika.bandcamp.com/album/demo
Smola su Poljaci iz Poznańa i njihov brzi, energični hardcore thrash je u vrlo dobroj formi na EP-ju The Strongest Must Fall. Klasične ’80s strategije ovde su osvežene debelom produkcijom, niskim štimom i umešno korišćenim disonancama, pa je ovo vrlo svež, zapaljiv materijal na tragu klasičnog zvuka ali sa potrebnim modernizacijama da bude tačno na pola puta do „pravog“ grindcore ili powerviolence stila. Odlično:
https://smolaprzemoc.bandcamp.com/album/the-strongest-must-fall
Litvanci Stranguliatorius sa svojim trećim albumom, Doctor’s Orders: Do Not Touch! dostižu sinergiju svojih interesovanja za thrash i death metal, te grindcore u zvuku koji spaja old school death metal i, recimo, klasični (poljski!) deathgrind. Ovo, dakle, ima puno atmosferičnih, old school death rifova ali i dovoljno grind-thrasherskog šmeka da ne bude baš običan OSDM, sa lepim, punim zvukom i jednom gotovo hipnotičnom atmosferom. Izdao HPGD, a to je garancija kvaliteta:
https://hpgd.bandcamp.com/album/doctors-orders-do-not-touch
Cerebral Prolapse je idealno ime za grindcore bend pa ova ekipa sa Rod Ajlenda nudi baš to, metalizirani grindcore kvalitetno odsviran i pun zlih, moćnih rifova. EP Blossom sa tri pesme je odlično produciran, dajući nam nizak štim i snažan zvuk a bend čuka surovo i sigurno, sa puno promena ritma i vrištanja. I plaćate koliko hoćete:
https://cerebralprolapse.bandcamp.com/album/blossom
Kad smo već kod grindcorea, Fâché iz Kvebeka su PERFEKTNI. Ovo je grindcore sa iznenađujuće kvalitetnim pesmama od po trideset sekundi i, s obzirom da je snimano na kućnoj opremi, sudeći po vokalima i bubnjevima, zapravo još više iznenađujuće okej zvukom. EP se zove Rage, samo prva pesma je duža od minut ali ovo je pošteno napisana i majstorski odsvirana muzika za ljude koji shvataju da za stvarni prikaz besa u muzici najčešće morate da prvo dosegnete vojničku disciplinu. Naravno da plaćate koliko želite, pa nemojte ovo da propustite, da se bezveze svađamo:
https://fache.bandcamp.com/album/rage-ep
Kad se album zove Hits from the Skullbong a potpisuje ga novozelandski „beach grind“ sastav Fatdick, jasno je da treba očekivati haos i bezumlje Upravo to dobijamo – ovo je transmisija direktno iz života članova benda koji su pitoreskne kreature koje bi izmislile pank rok da ga neko drugi pre njih nije izmislio. Poslušati!
https://fatdick.bandcamp.com/album/hits-from-the-skullbong
Indonežanski Destruktiv pokazuju da klasična, minimalistička D-beat formula nema ograničen rok trajanja. Njihov EP, Death of Civilization zvuči kao klasični ’90s crustcore koji omažira ’80s D-beat, sa svom sirovišču, jednostavnošću i repetitivnošću koje ovo podrazumeva. Ako volite Doom, Disclose i sličnu bratiju, Destruktiv pružaju isto to za deset dolara, sa sasvim solidnim zvukom i dobrim etitjudom:
https://holocaustrecords666.bandcamp.com/album/death-of-civilization-ep
Još D-beata? Što da ne! Tribünal je njemački metalizirani d-beat projekat koji se izdvaja korišćenjem HM-2 pedale na gitari za ekstra teški i debeli zvuk. Dobro, izdvaja se i za nijansu složenijim kompozicijama, ali ovde je svakako na programu hipnoza distorzijom i D-Beat gruv. Album Deathmachine je odličan primer „sviranja žanra“ a da ste tu ipak pronašli autonomnu teritoriju i sopstveni izraz.
https://tribunal-dtakt.bandcamp.com/album/deathmachine
HARDCORE HITS CANCER je legalno registrovana organizacija koja prikuplja novac za lečenje siromašne dece od raka i mislim da ne moram da kažem ništa drugo i da je kupovina kompilacije VOL V praktično vaša dužnost na ovom mestu. No, ako vas BAŠ treba ubeđivati, radi se o gomili španskih (ne samo hardcore) bendova koji obrađuju sve od Stevieja Wondera, preko Foo Fighters do španskih hardcore superheroja HHH. Navalite:
https://hardcorehitscancer.bandcamp.com/album/hcxhc-vol-v
Action for Afghanistan je još jedna hardcore kompilacija, ovog puta od strane američke etikete Another City iz Čikaga i ovde se pare od prodaje daju, kažu na Bandcamp stranici, „sledećim humanitarnim organizacijama“ ali onda ne navode ni jednu. Kapiram da nije u pitanju surova šala već samo poslovično pankersko brljavljenje, a muzika je iznenađujuće dobra sa gomilom odličnih hardkor bendova u američkom stilu, a što podrazumeva sve od superbrzine do sporog nabadanja:
https://anothercityrecords.bandcamp.com/album/action-for-afghanistan
Prija mi žestoki deaththrash na prvom albumu južnokorejskih Spit On My Tomb. Album Necrosis ima svu potrebnu rifašku i krljačku energiju a da pritom ima i neke svoje interesantne ideje o tome kakvi se sve elementi mogu udenuti u ove pesme, pa je u pitanju svež, originalan materijal koji na prvi udar pleni brzinom i pomenutom, jelte, krljačkom energijom ali ostavlja trajan utisak na ime iventivnosti pesama i kvaliteta svirke. Bogami, odlično.
https://newmodernauthentic.bandcamp.com/album/necrosis
Prvi album finskih Advent of Fire zove se Verikaste i ovo je zanimljiva, gotovo rokerska interpretacija old school death metal zvuka. Bend me je iznenadio aranžmanima koji su nepredvidivi i koji forsiraju gruv i mnoga rešenja koja ne očekujemo od death metala, sa praktično progresivnim pristupom žanru a da je opet sve nekako prirodno i bez pretenzija. Zanimljiv, prijatan debi:
https://greatdanerecords.bandcamp.com/album/verikaste
Klivlendski Curse of Denial simpatično meša death metal težinu i disciplinu sa blek metal eksperimentima na EP-ju The Reckoning. Ovo je pet pesama žestoke svirke sa finim, hrskavom zvukom koji je uspešno izbegao kletvi prevelike kompreisje i dosta ideja koje nisu sad nešto revolucionarne ali dinamizuju materijal i donose puno inspiracije za hedbeng. Podržavamo!
https://curse-of-denial.bandcamp.com/album/the-reckoning
Vaticinal Rites iz Londona za sebe kažu da ih inspiriše klasični ’90s death metal zvuk sa Floride ali da imaju i dosta evropskog undergronund šmeka u svojoj muzici. Meni, pak, istoimeni debi EP zvuči kao old school death metal izmešan sa malo blek metala za jednu mračnu, htonsku ali zabavnu muzičku papazjaniju rifova, solaža i podzemnih vokala. Nije za svakoga, ali valja:
https://vaticinalrites.bandcamp.com/album/vaticinal-rites
Debi EP australijskih Vestigial podseća da na ovom kontinentu ne sviraju samo najmračniji, kavernozni death metal. Mada, opet, EP, In the Void Between donosi vrlo zadovoljavajuće količine mraka. Vestigal, ipak, tamni, rifaški death metal sviraju sa progresivnom ambicijom i pišu složene pesme sa čestim promenama ritma i zvonećom bas-gitarom. Produkcija nije IDEALNA ali bend piše dobre pesme i ima zdrav, kinetički gruv koji ne zastaje da se muzičari bave egzibicijama pa sam ja ovo sa uživanjem slušao:
https://vestigial-australia.bandcamp.com/album/in-the-void-between
Norveški Haalbuaer čine tri mlada momka sa očiglednom ljubavlju ka starom, mračnom death metalu što se interesuje za pljačkanje grobova, nekrofiliju itd. Mortal Ones Scream in Horror je demo sa osam pesama vrlo autentično zvučećeg old school death metala koji će normalnom svetu biti monoton i zvučno zaranjen ali će ljubitelji žanra umeti da u njemu čuju posvećenost i uživaju u rifovima, dubokim vokalima i jednostavnim, iznurujućim ritmovima. Daunloud se naplaćuje po želji što je vrlo korektno:
https://caligarirecords.bandcamp.com/album/mortal-ones-scream-in-horror
Bečki Monument of Misanthropy je pre par godina imao neku vrstu rascepa i svađe oko toga ko ima pravo da zadrži ime benda, no, evo nama drugog albuma, Unterweger, i pevač George Wilfinger je još uvek u bendu a gitarista Jean-Pierre Battesti nije… Enivej, Unterweger nudi klasični, vrlo ulickano producirani horor-death-metal sa visokim tehničkim nivoom svirke i ponekim lepim rifom i temom. Monument of Misanthropy sviraju praktično u istom stilu kao i belgijski Aborted što je dobra vest ako volite Aborted i mada mene ovako SUROVO iskomprimovan master aktivno odbija od slušanja, ne mogu da kažem da bend ne isporučuje kvalitetnu zabavu:
https://monumentofmisanthropydm.bandcamp.com/album/unterweger-brutal-death-metal
Njemački Reckless Surma ima donekle sličan zvuk, mada je njihova muzika nešto bliža deaththrash formama, ali to je taj disciplinovani, jako kompresovani death metal sa ambicijom da bude razgovetan i mosh-friendly. Debi album, nazvan isto kao i bend nudi vrlo solidnu kolekciju pesama i debeo, težak zvuk gitare. Bubnju bi valjalo malo više dinamike, ali dobro, to je samo moja meditacija. Solidan album:
https://recklesssurma1.bandcamp.com/album/reckless-surma
Iako u trenutku dok ovo kucam šesti album njemačkih tech death metalaca Obscura, nazvan A Valediction, nije dostupan da se bez plaćanja u celini čuje na Bandcampu ili drugde (pretpostavljam na Deezeru kad se registrujete ali ko ima snage za to…), kršim sopstveno pravilo i uključujem ga u nedeljni pregled naprosto jer volim ovaj bend i mislim da vredi potencijalnoj publici koja možda nije svesna njegovog izlaska skrenuti pažnju na nj. Jer, A Valediction je prijatan, neoklasičarski melodičan album tevtonskog death metala koji, istina je, danas skoro da se dotiče sa metalcoreom, ali Obscura i dalje vladaju na polju pisanja vrlo pamtljivih upečatljivih pesama koje ne pate zbog sviračkih egzibicija. Melodični, klin vokali i čista produkcija će sigurno privući masu novih slušalaca iz melodeath orbite a Obscura će im ponuditi bogat obrok i navići da traže dublje i ambicioznije sadržaje. Svi pobeđuju!
https://obscura.bandcamp.com/album/a-valediction
Za još dobrog ali klasičnijeg tech death zvuka ukazaću na prvi album losanđeleskih Delphian. Ploča, nazvana Somnambulant Foregoer produkt je pre svega kreativnosti dvojice sržnih članova (braće?) po imenima Jason Williams i Matthew Williams. Njihovim gitarskim i vokalnim talentima pridruženi su basista Martin Rygiel (iz Decapitated) i sjajni bubnjar Kevin Talley (svirao u Suffocation i Dying Fetus što su moćne preporuke, iako ga Slayer nisu uzeli u bend kada je došao na audiciju) i ovo je vrlo lepo, profi odsviran album koji samo nema mnogo posebnog identiteta. Ali ako ne tražite identitet nego samo tipično kalifornijski, rifaški tech death, Delphian apsolutno isporučuju:
https://delphian.bandcamp.com/album/somnambulant-foregoer
Tomas Lindberg i kolege su već ove godine izdali jedan zapažen album sa matičnim bendom At the Gates, ali upravo nam je stigao i novi album sajd projekta The Lurking Fear gde pored Lindberga sviraju još dva člana ATG i još dvojica švedskih death metal veterana. Meni se ovo, naravno, sviđa više nego At the Gates jer je album superzabavna jurnjava kroz lavkraftovske teme i trešerski death metal iz Švedske. Gitare, zna se, imaju tipično švedsku death metal težinu a Lindberg ima nepogrešivo šmekerski promukli vokal koji treba negovati i slaviti sada kada među nama više nije sveti Lars Goran Petrov. Album ima dvanaest poštenih, znojavih, zakucavačkih pesama punih atmosferičnih rifova ali bez nekakvih prekomplikovanih aranžmana i ovo je švedski death metal sa patinom i bukeom koji vredi slušati i preslušavati bez žurbe i iz više navrata:
Kada vam prvi album izdaje Transylvanian Tapes, već imate moju, što se kaže, pažnju. Civerous iz Los Anđelesa su ultra mračan, težak, spor old school death metal koji svoj duboki štim i neljudski vokal stavlja u službu pesama na pola puta između beznađa i košmara. Hoću reći, ovo ima death metal agresivnost ali i doom metal sporost, lepo odmerene i izmešane, za koktel pesama koje vas pošteno provozaju između ekstrema, a sve snimljeno prilično dobro i spakovano da se sluša sa uživanjem. Samo za ozbiljne ljubitelje paklenog, obezljuđenog old school death zvuka:
https://transylvaniantapes.bandcamp.com/album/civerous-decrepit-flesh-relic
Brazilski death metal trudbenici Nervochaos slave četvrt veka rada albumom Dug Up… Diabolical Reincarnations sa čak trinaest verzija svojih starih pesama ponovo snimljenih i moderno produciranih za ovu priliku. Ako volite jednostavni, gruverski death sa thrash osnovom i sada vrlo čistom produkcijom, uživaćete:
I Pathology iz San Dijega imaju novi album, The Everlasting Plague, već jedanaesti za petnaest godina diskografske aktivnosti. Bend svakako ne pokazuje znake da se tu iko umorio i ovo je ne naročito duboka i promišljena, ali kvalitetna ploča koja brutalni, betonski tvrdi death metal spaja sa melodičnijim temama kako bi se zahvatio širi ugao u populusu i pribavilo više publike za ono što Pathology nude. Meni je ovo kao neka brza hrana u kojoj se kombinuju slem rifovi i melodične death solaže, sve spakovano u tvrdi, nedinamični master i prijatno za slušanje bez, što se kaže, obaveza. Pošteno i tvrdo:
https://pathologymetal.bandcamp.com/album/the-everlasting-plague
Ali brutal death iznenađenje nedelje je novi EP njemačkih Stillbirth koji se zove Strain of Gods. Unique Leader, izdavač, potencira kanabisom inspirisani imaginarijum i naklon benda ka stoner vedetama kao što su Sleep ili Black Sabath, ali da bude jasno, Strain of the Gods je pre svega vrhunski slamming death materijal, sa agresivno komprimovanim zvukom, zastrašujućim vokalima i uraganskim bombardovanjem kockastim gitarama. No, pesme su napisane jako dobro, sa zanimljivim prelascima iz teme u temu i ploča se sluša kao konceptualni, kinematični narativ iz paklene alternativne budućnosti. Meni je ovo veoma zabavno i mada morate odmarati uši nekoliko sati posle jednog slušanja, zahvaljujući napucanom masteru, vredno je te žrtve:
https://uniqueleaderrecords.bandcamp.com/album/strain-of-gods
Španski sastav Demiurgon ima novi EP, Il Culto Cannibale i mada je ovo ranije objavljivan materijal, ove tri pesme su date u novomasterovanim verzijama, i zvuk je odličan a svirka izvrsna. Ovo je death metal koji ima i šmek i eleganciju, krećući se kroz fini gruv i besprekorne rifove sa elegancijom prevejanog dendija, a opet bijući brutalu za sve pare. Jedno od najboljih death metal izdanja ove nedelje:
https://demiurgon.bandcamp.com/album/il-culto-cannibale-ep
Ulazimo u poslednju sekciju, a gde su heavy metal, power metal i razne ekscentričnosti. Španski Angel’s Storm postoji još od 2007. godine ali je tek sada snimio prvi album, Metal Roots (pogotovo značajno jer im se prvi EP iz 2014. godine zvao At Last). Po imenu i nazivu albuma jasno je da je ovo retro metal i Angel’s Storm se svakako pronalaze u zvuku osamdesetih, negde između klasičnog heavy zvuka jednih Manowar i trešerskije, brže svirke. Muzika je cheesy i simpatična, pesme povremeno prijatno iznenade odličnim temama, ali bend u dobroj meri ispašta na ime pevanja koje ima dosta lošu kombinaciju snažnog španskog naglaska u engleskim stihovima i konstantnog plesanja na granici falša. Mislim, nije da je to MENI dilbrejker, ali Angel’s Storm ovo u ovom trenutku sprečava da igraju u jačoj ligi. No, može da se sluša:
https://angelsstorm.bandcamp.com/album/metal-roots
Švedski power metalci Insania su svoj peti album nazvali V (Praeparatus Supervivet) i kakav je naslov takav je i album: napucan, ambiciozan, epski i, ako volite ovaj partikularni brend power metala, odličan. Insania su svakako preslađeni za moj ukus ali pričamo o vrlo kvalitetnom izvođenju pesama koje rade u klasičnom Helloween ključu i pružaju ciljnoj grupi multiple užitke, što žestinom, što melodičnošću, što skoro simfonijskom grandioznošću. Respekt.
Mađari nemaju more, ali imaju piratski metal. Blacklore su snimili prvi album, Legend of the Lich Pirate I. i ako volite melodični, epski piratski metal pevan na Engleskom sa mađarskim naglaskom, ali korektan, pa i zabavan u, za mene sasvim dovoljnoj meri, treba da odvojite malo vremena. Blacklore su kvalitetni svirači i produkcija je dobra i meni su ove pesme sasvim dobre. Na pevanje se valja navići ali makar dobijamo dualne muško-ženske vokale, pa je to zabavno:
https://blacklore.bandcamp.com/album/legend-of-the-lich-pirate-i
Nisam se preterano iscimao kada sam video da klasični losanđeleski ’80s metalci L.A. guns imaju novi album – prvi singl mi se nije posebno dopao – ali kada sam malo poslušao ostatak materijala, pa, moram da priznam da je ovo ploča koja ima šta da ponudi. Checkered Past počinje vrlo ubedljivim rokerom Cannonball, koja podseća da su Tracii i ekipa u jednom momentu u osamdesetima bili sasvim egal sa bendovima koji su potom izrasli u monstrume roka. Nisu sve pesme ovako moćne, ali album je iznenađujuće maštovit i eklektičan, nudeći ne samo podgrejani hair metal i sleaze rock već i sasvim originalne i sveže fuzije hard roka sa različitim muzičkim stilovima, a sve u kvalitetnoj izvedbi i dobroj produkciji. Impresivno? Pa… prilično.
Debi album australijskog benda Galaxy izlazi za Dying Victims Productios što je automatska preporuka. On the Shore of Life je vrlo lepa, prijatna ploča old school metala koji u sebi sadrži dosta ’70s progresive ali i korektnu količinu ’80s epike da sve bude kako treba. Ovo, dakle, ostavlja utisak jedne otmenosti i ambicije, sa potrebnim minimumom cheesea, a pesme su napisane kompleksno, ama bez forsiranja namerno „čudnih“ aranžmana. Rifovi su dobri, pevanje je u visokom registru ali takođe bez forsiranja falseta i, kao šlag na tortu, produkcija je topla, prijatna i prirodna. Odlično!
https://galaxyaus.bandcamp.com/album/on-the-shore-of-life
https://dyingvictimsproductions.bandcamp.com/album/galaxy-on-the-shore-of-life
Njujorčani Tower pošteno i srčano cepaju svoj klasični heavy metal na drugom albumu, Shock to the System. Bend karakterišu rifaški, gitarski, pa i pomalo sirov pristup kreiranju epskog, moćnog zvuka i pevačica Sarabeth Linden što ima moćnu glasinu koju ni malo ne štedi. Malo i preteruje, da bude jasno, ali jebeš ti hevi metal bez preterivanja, moja Slavice, pa su mi Tower baš prijali na ovoj ploči sa svojim prirodnim, vrlo organskim zvukom i svirkom koja je dinamična i žestoka. Ako volite klasični Riot zvuk ili nešto iz te epohe, ovo je obavezno:
https://towernyc.bandcamp.com/album/shock-to-the-system
Dying Victims Productions su dosta dugo hajpovali debi album kelnskih Cherokee i Blood & Gold je konačno pred nama, sa čak petnaest pesama od kojih se prva neobjašnjivo za mene zove Bill Pullman. Ali hajde, valjda je i on zaslužio da bude na neki način ovekovečen u rokenrolu. Cherokee sviraju lep, prijatan old school heavy metal kao da su trenutno kasne sedamdesete i bluz, progresiva i metal se spajaju u jednu prirodnu celinu. Lepe, razigrane i ukusne gitare, dosta interesantnih harmonskih izleta izvan standardnog metala, prirodan, mekan zvuk i simpatična pevačica, pa sve to 75 minuta – ako vam se Cherokee dopadnu na prvi ugriz, ili, uopšte, ako ste se vajkali kako danas nema bendova koji sviraju na transverzali Thin Lizzy-Wishbone Ash-UFO, pred vama je MNOGO uživanja:
https://dyingvictimsproductions.bandcamp.com/album/cherokee-blood-gold
Dobar je bio i prošlogodišnji album finskih Nightstryke pa mi se dopada i ovogodišnji EP, Children of the Stars. Ovo je i dalje mangupski NWOBHM zvuk, ovog puta sa možda malo manje power metal preliva odozgo a više „street“ šmeka i ove četiri pesme su mi baš legle. Nightstryke vrlo lepo sviraju i imaju odličnu produkciju, sa toplim, prirodnijim zvukom nego što je danas standard i ženski vokali Jenne Kosunen u naslovnoj pesmu su sjajno uklopljeni. Izvrsna ploča za četiri evra:
https://nightstryke.bandcamp.com/album/children-of-the-stars
Novi, deseti album Converge snimljen je u kolaboraciji sa Chelsea Wolfe i ovo je, pa, MOĆNO. Converge su sa decenijama jako izšlifovali svoj metalcore pristup a Wolfeova je ubitačna pevačica i kada album Bloodmoon: I počne pesmom od osam minuta koja je ozbiljna, usredsređena i naprosto ZRELA, znate da je na programu nešto posebno. I ostatak ploče je napisan jako ambiciozno sa, za Converge, maltene simfonijskim aranžiranjem i apsolutno ubitačnim perfomansom od strane svih umešanih. Kurt Balou se ovim albumom potvrđuje ne samo kao sjajan producent već i kao ozbiljan autor i aranžer koji je masu muzičara sa jako izraženim identitetima sklopio u funkcionalnu i stalno iznenađujuću celinu. Epska ploča:
https://convergecult.bandcamp.com/album/bloodmoon-i
Dying Victims Productions su u plamenu ove nedelje pa je i album tjedna prvenac nizozemskih Destructo. Nazvan, sugestivno, Demonic Possession, ovo je praktično školski primer kako treba raditi black-thrash metal sa moćnim rifovima, oštrim tempom i paklenim vokalima. Ima danas masa black thrash bendova od kojih su mnogi jako dobri pa svakako najbolje među njima treba potražiti u tim detaljima u kojima se krije đavao. Destructo pre svega plene zvukom koji je prirodan, prštav i prijatno dinamičan i mada ovo nije „lepo“ produciran album, on jeste album koji možete da odvrnete glasno a da vam se zvučnici ne raspadnu, pa da sa komšijama napravite spontanu šutku u dvorištu. Vrlo lepo:
https://dyingvictimsproductions.bandcamp.com/album/destructo-demonic-possession
