Rorschach, maksi serijal Toma Kinga i Jorgea Fornesa koji se pre par nedelja završio dvanaestim brojem je verovatno jedan od najbizarnijih stripova koje sam pročitao u poslednjih godinu dana, gotovo grčevit napor DC-ja da u grabljenju RELEVANTNOSTI obema rukama spoji sve moguće „intelektualne“ signale u jednom, eh, poprilično pretencioznom ali, neću lagati, fascinantnom pakovanju. Tokom svojih godinu dana izlaženja Rorschach je spojio strip-o-stripovima sa kompleksnim, vrlo odraslo intoniranim istražiteljskim proceduralom, postmoderni čin oživljavanja nekih mrtvih strip autora pod drugim imenima u fikciji ove priče, ali i zatim umetanja još uvek živih autora, pod njihovim pravim imenima kao likova u istoj toj priči, kritiku post-istinitog društva u kome živimo a gde je konspiratologija legitiman, široko prihvaćen pogled na svet, pa i kritiku američke visoke politike kao puke igre saundbajtova i poteza usmerenih na podizanje rejtinga, a sve to spakovano u oživljeni leš Watchmena Alana Moorea i Davea Gibbonsa. Ako je Moore uopšte svestan postojanja ovog stripa, verujem da mu je pritisak odleteo pravo u crveni deo skale jer, za razliku od Jonesovog Doomsday Clock koji je bio samo pomalo snishodljivo pružanje ruke Mooreu i ublažavanje njegove dekonstrukcije dok Watchmen ne postane samo još jedan od mogućih svetova u DC-jevom omniverzumu, Rorschach je strip koji uspeva da kroz svoj agresivni spoj političkih slika i postmoderne doktormoroovske hirurgije na istoriji američkog stripa na kraju ne kaže apsolutno ništa ni o politici ni o stripu, svakako ne o Watchmenu, ali ni o Steveu Ditkou ili o Franku Milleru (!) pa čak ni o Tomu Kingu koji je na neki način i sam delimično injektovan u njegovu fikciju putem slika i pominjanja događaja koje upućenija strip-publika ume da poveže sa njegovom biografijom.
King je, kad pošteno izanaliziramo njegov opus u DC-ju, na kraju više toga rekao svojom ambicioznom, svakako previše raspričanom sagom o Betmenu-koji-se-zaljubio nego stripom što je očigledno dobrim delom baziran na njegovim iskustvima rada za američku Centralnu obaveštajnu agenciju početkom ovog stoleća*. Iznenađenje? Možda, a možda i ne, ali svakako ne veće od toga da sam u ovom stripu zapravo uživao od početka do kraja, uzimajući svaku sledeću epizodu sa anticipacijom da će mi očekivanja biti presretnuta u letu i preokrenuta, sa novim slojevima konspiracije koji će biti razgrnuti da bi se prišlo bliže ISTINI a za koju će već naredna epizoda pokazati da nije istinita.
*sa sve doslovnim vizuelnim omažom fotografiji koju je King koristio kao dokaz kada se na tviteru pričalo da laže kako je bio agent CIA
Hoću reći, u tehnološkom smislu, Rorschach je impresivan i zabavan rad, vrlo uozbiljen politički triler o neuspeloj asasinaciji predsedničkog kandidata koji se nada da na izborima 2020. godine konačno prekine vladavinu Roberta Redforda što, u skladu sa zakonodavstvom koje pamtimo još iz originalnog Watchmena, evo, hvata zalet za već peti mandat. Strip prati neimenovanog istražitelja unajmljenog od strane kampanje guvernera Turleyja da utvrdi ima li ikakvih dokaza da su Redfordovi ljudi stojali iza pokušaja atentata u kome su ubijeni jedna devojka maskirana u kaubojku i jedan penzionisani crtač gusarskih stripova maskiran u Rorschacha.
Jedan od razloga – samo jedan od mnogo razloga – što je Watchmen bio takva bomba koja je označila prevrat u američkom superherojskom stripu* je i to da je u pitanju bila vrlo ubedljiva alternativnoistorijska priča. Superherojski strip je do tog trenutka već ozbiljno baštinio koncept multiverzuma – Crisis on Infinite Earths Marva Wolfmana i Georgea Pereza je jednu sezonu prethodio Watchmenu – i shvatanje da superheroji postoje u beskonačnosti alternativnih realnosti je bilo deo percepcije medijuma neophodan za suspenziju neverice. No, Watchmen je išao drugim putem, kreirajući jedan vrlo pedantno dosledan univerzum u kome je ideja da se radi o „našem“ svetu, kome je samo izrasla nova „grana“ istorije, zahvaljujući nekolicini događaja od istorijske važnosti, bila posredovana sa neverovatnom pažnjom za detalje i posvećenošću da svaki element ima svoje mesto i doprinese osećaju da je ovo zaista „moguća“ drugačija istorija naše planete.
*a rekosmo već, najpre u tome da su superherojski stripovi posle toga postali nasilniji, preuzimajući samo najpovršniji glanc „odraslosti“ od Watchmena i uglavnom ne znajući šta da rade sa tematskom i izražajnom višeslojnošću Mooreovog i Gibbonsovog dela
To je verovatno i razlog što je King odabrao da svoj istražiteljski triler stavi baš u Watchmen univerzum, iako ni po jednom osnovu za to nije bilo nekakve velike potrebe. Sržna priča o neuspelom atentatu na guvernera Turleyja, najozbiljnijeg proivkandidatg Robertu Redfordu, a koji su pokušali da izvedu ostareli autor stripova i klinka vaspitana u survajvlističkom, „frontier milita“ duhu južnog dela SAD je ne samo mogla da postoji i potpuno nezavisno od Roberta Redforda, Rorschacha i svih tih naslaga mooreovskog nasleđa, već je, verovatno, mogla da bude i jasnija, pa i poštenija na taj način. Naravno, posezanje za Watchmenom je sa jedne strane sasvim razumljiv komercijalni gest – još jedna avantura u univerzumu koji je ostavio TAKAV trag na američkom stripu je ipak garancija pažnje javnosti – a sa druge se koristi da bi celom projektu dala i nekakvu umetničku legitimaciju.
Dodatno, kako sam već rekao, King i Fornes (ali, svakako prevashodno King kao arhitekta celog ovog projekta) jedan klasični politički triler sa jakim ’70s vajbom presvlače u postmodernu diskusiju o istoriji američkog stripa, koristeći stvarne ljude kao protagoniste, a što celu priču stavlja u poseban kontekst. Imajući u vidu da se Watchmen događa u univerzumu u kome manifestno ne postoji superherojski strip, postavljanje nekoliko stvarnih autora superherojskog stripa u važne uloge u Watchmen univerzumu je svakako bila prilika da se ispitaju okolnosti koje su dovele ne samo do nastanka superherojskog stripa već i njegovog dominantnog položaja u strip-mejnstrimu od šezdesetih godina prošlog veka naovamo.
Međutim, ove dve ravni Rorschacha kao da se ni u jednom trenutku zaista ne poklapaju. Kingov scenario se bavi kompleksnom zaverom koja je dovela do toga da dvoje ljudi – od kojih je svako na svoj način bio izvan glavnih političkih i društvenih tokova, da ne pominjem na sasvim različitim mestima na socijalnoj lestvici – stave na lica maske i pokušaju nemoguć atentat na konzervativnog guvernera koji posle toliko godina kao da može da ugrozi Redfordovu vladavinu i, kao što sam već rekao, potpuno je fascinantno gledati kako protagonist, metodični istražitelj razgrće naslage zavere, pronalazi skrivene tragove, ali i koristi snažne deduktivne sposobnosti da razume da gotovo svako otkriće koje napravi zapravo krije još bolje skriveni trag ka dubljem sloju konspiracije a koji poništava sve što je čitalac mislio da shvata u vezi sa ovim slučajem.
Ovde je King na svom terenu i koristi pun arsenal pripovednih tehnika po kojima je postao poznat, uključujući mrežu sa devet panela po stranici, ali i pažljivo dekomprimovanu naraciju, paralelne (i simetrične) događaje na nekoliko lokacija i vremenskih ravni pa i fiktivne dijaloge između istražitelja i počinilaca (koji su od početka stripa mrtvi) da na jedan aristotelovski način prikaže put postavljanja teze, njenog dokazivanja i daljeg obaranja kada se pojavi bolja teza. Fornes je ovde savršen izvođač radova sa stripom koji svoju „odraslost“ prodaje i tom ozbiljnom, vrlo tihom atmosferom. Ako su superherojski stripovi velikim delom definisani na ime akcije koja ih izdvaja od drugih žanrova, ovaj Rorschach je anti-superherojski strip u tome koliko forsira statičnost, kontemplaciju i scene u kojima su tišina, neaktivnost i izvesna melanholija osnovni gradivni elementi. Fantastični Dave Stewart na koloru je idealan saradnik za Fornesa čije mirne, snažne kompozicije uvija u takođe snažne ali umirene tonove dajući tom ’70s trileru dodatnu vizuelnu legitimaciju. Uopšte, vizuelna komponenta stripa, i u estetskom i u pripovednom smislu je vrhunska i Fornes kao da je uspešno izvukao Kinga iz 9-panel-grid manirizma u koji je ovaj pretio da zapadne, inspirišući originalna i funkcionalna pripovedna rešenja a onda crtajući izvrsno kadrirane, upečatljive kadrove za svako od njih. Da ne pominjem koliko su naslovne strane ovde fenomenalne.
No, ovo je, kako rekoh, priča kojoj nisu potrebni ni Rorschach ni Watchmen, ni Moore, pa ni diskusija o američkom stripu uopšte i mada sam uživao u pripovedanju, korišćenje ovako teške narativne artiljerije za strip koji nema nikakvu poentu na kraju deluje pomalo promašeno. Sam triler je zaokružen narativ koji je mogao biti predložak kakvog filma baš sa Robertom Redfordom pre 45 ili 50 godina, pre nego što je Watchmen uopšte postojao i iako je zanimljivo gledati šta sve King dodaje Mooreovom univerzumu, ovo nema suštinske vrednosti za sam taj narativ.
A nema suštinske vrednosti ni u smislu analiziranja ili komentarisanja samog Watchmena. Primera radi, Robert Redford kao predsednički kandidat u originalnom Watchmenu je bila jasna satirična žaoka vezana za tadašnje predsedničko službovanje Ronalda Reagana u „našem“ svetu, koji je sa njim delio inicijale (i praktično ništa više) i bio meta komentara da je smešno i pomisliti da bi Amerikanci mogli da izaberu glumca da predvodi naciju. Na neki način, ova šala je još smešnija – ali i strašnija – kada joj se vratite posle Trumpa, ali nije jasno šta King pokušava da kaže time da je Redford zapravo pobedio na izborima a onda nanizao četiri mandata, najviše zahvaljujući glasovima Vijetnama koji je, posle američke pobede u Vijetnamskom ratu (a koju je izvojevao Dr Manhattan, naravno) postao 51. američka država i iz nekog razloga stalno glasa za Redforda.
Ozbiljno – nemam ideju šta King ovde hoće da kaže. Redfordova reputacija kao levičara se možda može povezati sa vijetnamskim komunističkim režimom nakon američkog poraza u „našem“ svetu, ali ovo nema nikakvog smisla u stripu gde je Vijet-Kong očigledno poražen a država pridružena „slobodnom“ i demokratskom svetu kao prekomorska teritorija SAD.
I ostali elementi istorije ovog sveta, a posle Alana Moorea, su zanimljivi ali ne idu, zapravo, nikud. Iako je sam Watchmen bio smešten u osamdesete (koje su tada bile, jelte, sadašnjost), Rorschach koji se događa u 2020. godini deluje „starije“, ne samo po frizurama i odeći već i generalno – svi koriste uređaje za snimanje i reprodukciju sa magnetnim trakama a mobilni telefoni ne postoje i pejdžeri su primarni „hi-tech“ način komunikacije. Ovo stoji u prilično čudnoj opoziciji sa činjenicom da su u originalnom Watchmenu već postojali određeni tehnološki skokovi – poput naširoko rasprostranjenih električnih automobila – a kao posledica postojanja Dr Manhattana i njegovih supermoći ali i uticaja Adriana Veidta na svet pa svet tri i po decenije kasnije deluje neobjašnjivo lo-tech.
Ne da je TO najbitnije, naravno, ali jeste još jedan indikator da se ovde radi o priči koju je King, verovatno, imao u skici i pre ovog projekta a koja je onda malo na mišiće ugurana u Watchmen kalup.
Ali to „na mišiće“ se oseća u svakom segmentu stripa. Politička diskusija, ako je u ovom stripu zaista ima, kao da ni sama ne zna koje su njene teze i antiteze. Je li loše što Robert Redford vlada Sjedinjenim Američkim Državama tolike godine i pretvorio je američki politički sistem, takoreći, u jednopartijski šou? Tko zna? Je li guverner Turley, konzervativni kandidat koji očigledno ide na glasove belih, malo ksenofobnih građana – i samo što ne izgovara trumpovsko „MAGA“ – stvarni negativac ovog stripa? Tko zna? Rorschach je strip koji izrazito pazi da ne kaže ništa konkretno pa i činjenica da u glavnoj ulozi ima protagonistu koji je praktično tabula raza, a koji prema kraju praktično na silu razvije neku vrstu etičkog čula deluje više kao plaćanje dugova ’70s političkim trilerima nego kao ikakav iskaz iza koga bi ovaj strip možda stao.
No ovaj „i da stisnem i da prdnem“ pristup je svakako najvidljiviji u ravni koketiranja sa istorijom američkog stripa i ako smo navikli da su političari legitimna meta kritike kroz umetnički rad – makar i ovako nedorečene kritike, ako je ovo uopšte kritika – moram da priznam da sam se osećao prilično neugodno kada sam video šta strip radi sa nekim živim, a pogotovo sa nekim mrtvim ljudima iz istorije američkog stripa.
Frank Miller koji „igra“ samog sebe, kao autora koji je osamdesetih godina napravio ršum sa gusarskim stripom Dark Fife a što je preokrenuo detinjaste trope „swashbuckling“ avanture u nešto mračnije i nabijenije simbolikom je makar simpatičan omaž i, pretpostavka je da je Miller, koji je još živ i zdrav i sarađuje sa DC-jem, odobrio svoj kameo u ovoj priči, mada i ovde na kraju dobijamo bizarno skretanje u pravcu omažiranja samog Watchmena i poznate scene hapšenja i demaskiranja Rorschacha.
Bizarnost ovog celog podzapleta je ne samo u tome da je Miller kao referenca na originalnu eru „uozbiljenja“ američkog stripa ipak i pomalo lenjo rešenje – s obzirom da on nije imao nikakve veze sa Watchmenom – a da je preskakanje svega što je Miller kasnije u životu postao – desničarski, ksenofobni konspiratolog, između, jelte, ostalog – i savijanje njegovog lika u sasvim drugom (takođe konspiratološkom) smeru naprosto lišeno ikakvog značenja i ne sadrži ni kritiku niti ikakav komentar na stvarni svet ili stripove iz stvarnog sveta.
No, mnogo je gore ono što Rorschach radi sa Steveom Ditkom, ko-kreatorom Spajdermena i Doktora Strejndža, te jednom unikatnom figurom u istoriji američkog stripa sa svojim objektivističkim političkim stavovima i izolacionističkim životnim stilom u kasnijim godinama. Wil Myers, jedan od dvoje neuspelih atentatora na guvernera Turleyja je, nimalo prikriveno, Steve Ditko, prikazan kao nestabilan, pa i legitimno mentalno bolestan lik čiji je čitav život proveden u senci kreacije gusara po imenu Pontius Pirate a koji je decenije nakon njegovog nastavka proveo praveći strip o „Citizenu“, maskiranom superheroju koji će biti medijum za prenošenje Myersovih ideja o društvenom razvoju i odgovornosti građana za njega, a bez ikakvog komercijalnog uspeha.
Sasvim neiznenađujuće, Citizen je grafički dizajniran da podseća na Rorschacha i King ovde pravi još jednu površnu paralelu, koja ne samo da ne pokušava da makar svoje teze postavi na jasan način (ako već nema jaja da ih istraži do kraja) već i potpuno fristajluje sa istorijom, prikazujući Myersa kao karijernog luzera i čoveka koji nikada ništa zaista nije postigao. Sad, Ditko jeste umro sam u svom stanu i pronađen je tek dva dana kasnije, i jeste decenijama bio agresivno izolovan od sveta, ali Ditko je bio i neumorni kreator.
Wil Myers to nije i ova pojednostavljena, pa i malo uvredljiva varijanta Stevea Ditkoa nije postigla praktično ništa u životu nakon Pontius Piratea. Uzgred, ako nije očigledno šta inicijali PP ovde sugeršu, naslovna strana magazina Astonishing Suspense je vrlo slatka referenca na poslednji broj magazina Amazing Fantasy iz „naše“ realnosti.
Ali opet, „slatka referenca“ je sve što dobijamo. Steve Ditko je bio čovek koji je kreirao masu važnih likova nakon Spajdermena – uključujući likove Charlton Comicsa kao što su bili Shade the Changing Man, Creeper i, notabilno The Question a koji je poslužio kao predložak za Rorschacha kada je Mooreu u DC-ju rečeno da njegov originalni plan da koristi Charlton likove – što ih je DC kupio 1983. godine – ne može da prođe jer su urednici čuli da će neki od likova biti ubijeni u Watchmenu.
Utoliko, to da Myersov Citizen izgleda kao Question/ Rorschach je, pa, samo još jedna slatka referenca i ništa drugo. Myers nije Steve Ditko već jedna uprošćena, gruba i grubo svedena varijacija na Ditka, bez jasne ideje šta uopšte ovaj strip hoće da kaže o velikom i kontroverznom autoru i njegovom uticaju na istoriju američkog stripa.
Naravno, Ditko je maltene i dobro prošao jer u ovom stripu se ni kriv ni dužan pojavljuje i Otto Binder, kreator Supergirl i autor mnogih stripova koji su se bavili porodicom Marvel i Kapetanom Marvelom (koga danas znamo pod imenom Shazam!), a koji je ovde predstavljen pod svojim imenom kao deo grupe konspiratologa čije aktivnosti na kraju dovedu do planiranja atentata. Zašto? Zašto Otto Binder? Tko zna?
Ovaj sumanuti mišmeš stvarnih imena, polovično vernih biografija i agresivne konspiratologije je ne samo konfuzan već i, kako rekoh, pomalo i uvredljiv za neke istorijske figure koje, iako nisu bile, jelte, anđeli, zaslužuju malo suptilniji tretman. No, King, a koji je tokom svog rada za DC imao prilike da nastavlja i samog Kirbyja, očigledno misli da je ovo delom omaž a delom nekakav kritički rad, samo nije jasno kakav.
Ako Kingov Rorschach ima ikakav jasan kritički stav i iskaz on je vezan pre svega za činjenicu da je Mooreov i Gibbonsov strip u svom centru imao ideju da će kreiranje lažnog napada iz svemira na planetu Zemlju biti katalizator ujedinjenja zemaljskih nacija, a koje su u Watchmenu prišle opasno blizu globalnom termonuklearnom ratu, i gde će supersile ali i sve druge države na stranu staviti razlike i trvenja i zajednički raditi na odvraćanju pretnje iz svemira. Kingov Rorschach pokazuje da velike nacionalne traume, sa velikim brojem žrtava zapravo proizvode samo još više nepoverenja, straha i tenzije i da je plan Adriana Veidta iz Watchmena ultimativno bio ekstremno naivan, proizvodeći čitave generacije konspiratoloških budala koje se pripremaju za invaziju iz kosmosa što nikada neće doći.
Ali, valjda je bilo jasno još 1987. godine – Alan Moore nikada nije bio Adrian Veidt a Adrian Veidt nikada nije bio „pozitivac“ u Watchmenu. Uostalom, da li bi britanski anarhista zaista kao spasioca ljudske rase odabrao old money trust fund klinca koji je sebe nazvao imenom faraona smatranog praktično božanstvom? Čitav Watchmen je bio konstruisan upravo oko kritike ideje da ljudi mogu (ili treba) da uzmu božanske prerogative i usmeravaju istoriju ljudske rase sredstvima koja nisu „istorijska“ (u marksističkom smislu) – ovo je razlog što Dr Manhattan sa sebe stresa odgovornost mesije, a Adrian Veidt je ultimativno neko ko nikada nije živeo životom „običnog“ čoveka i čija se ideja spasavanja ljudske rase bazira na žrtvovanju nevinih i kreiranju izmišljene pretnje – dakle na ideji da se ljudima ne može verovati da će sazreti ni kao pojedinci ni kao društvo.
Utoliko, Adrian Veidt kao buržoaski mesija i egzekutor aistorijske, sasvim halucinantne ideje da će ljudsku rasu spasti čudovište iz palp-literature predstavlja još jedan aspekt raspada društva u Watchmenu, ne njegovog spasitelja. I utoliko, Kingova opservacija o kreiranju kulture straha od invazije iz svemira kao novog negativnog elementa opšteljudske kulture nije zaista „kritika“ Alana Moorea koliko objašnjavanje Mooreove poente za publiku sa jeftinijim ulaznicama.
Rorschach me je zaista zapanjio tom svojom površnošću i drskom a ultimativno ispraznom rekombinacijom istorije i fiktivne istorije u koktel koji na kraju ne kaže ništa ili makar ništa novo. Kvalitetan i izvrsno tempiran politički triler koji se nalazi u srži ovog stripa, sa sjajnim crtežom, kolorom i leteringom (Clayton Cowles, naravno, sa sjajnim uklapanjem u opšti odrasli, umireni ton pripovedanja) je nažalost, zarobljen u telu sasvim neusmerene pa i dosta brljive rasprave koja ne zna ni šta govori ni kome se obraća. Opet, ovo je strip koji, kako rekoh, fascinira i tim izvrsnim kvalitetom pripovedanja i tim neverovatno doslednim odsustvom poente pa ga svakako vredi proveriti.
