Bezbedno je rerći da su Venom filmovi jedna neobjašnjiva anomalija u savremenom superherojskom krajoliku. Pogledao sam Venom: Let There Be Carnage, drugi deo sage o Marvelovom antiheroju, a koji je u bioskope ušao pre nešto više od dva meseca i do sada zaradio više od 440 miliona dolara a što je, na budžet od oko 110 miliona i na OVU pandemiju, ne solidan nego izuzetan rezultat. S obzirom da se radi o filmu koji ne zna ni gde mu je glava ni gde mu je rep, koji nije siguran ni kog je zaista žanra, koji napušta ionako klimavu unutarnju konzistentnost „Venom univerzuma“ i čiji je, reklo bi se, jedini razlog da postoji to da nekako uveže Venoma u Spajdermen-univerzum, a inercija brenda će, valjda, da uradi ostalo, ja sam iznova šokiran koliko je ljudi na kraju otišlo u bioskop da ovo tamo pogleda. Ne spadam u njih, film sam pogledao u kućnim uslovima, posredstvom, hajde da kažemo nezvanične distribucije i ako sam za prvi film već imao ozbiljne dileme zašto je i kako dosegao status bioskopskog hita, za Venom: Let There Be Carnage stupamo već u teritoriju bizarnog, alternativnog univerzuma gde je sve upravo suprotno od onog što bi logika diktirala.
Svojevremeno sam napisao prilično detaljno obrazloženje zašto mislim da je prvi Venom loš film i po kojim je sve osnovama to loš film, pa kako nastavak sa njim deli dosta tih fundamentalnih problema – nedorečenost glavnog lika, žanrovska konfuzija, neuverljivi specijalni efekti, raspetost između PG-13 rejtinga i potrebe da se postigne ubedljiv horor-vajb itd. – sugerišem da se taj tekst pročita kako bi se shvatilo sa koje polazne tačke smo Let There Be Carnage i ja krenuli jedan prema drugom u čeoni sudar.
Venom je, da bude sasvim jasno, na filmu nastao prevashodno kao Sonyjev pokušaj ne da ZAISTA izgradi sopstveni filmski univerzum koji bi po kompleksnosti a možda i po boks-ofis rezultatima bio rival Diznijevom Marvel-konstruktu, već pre da japanskoj firmi obezbedi nešto jaču pregovaračku poziciju u neumitnim daljim pregovorima sa Diznijem oko toga kako će se dalje razvijati najveći filmski biznis na svetu i ko tu treba da ima koliki deo kolača. Dizni je, posle dosta Sonyjevih neuspešnih napora sa Amazing Spider-man filmovima, uspeo da ubaci nogu u vrata i aktuelni Spadjermen filmovi su koprodukcija a Spajdermen je legitimno postao deo filmskog univezuma nominalno konkurentske firme, pa je Sony, osećajući verovatno da je prodao veru za večeru, možda i malko očajnički posegao za Venomom kao alternativnom pričom koja može da pokaže da u ovoj produkciji ipak umeju i sami da naprave NEŠTO.
Ali to nešto je, čini se od samog početka bilo osuđeno na drugu ligu. Tom Hardy na stranu, prvi Venom je bio decidno B-film u poređenju sa raskošnim Spajdermen produkcijama pa čak i Marvelovim „sporednim“ filmovima tipa Ant-Man, trudeći se da svoj identitet pronađe prevashodno u body horror koketeriji i aluzijama na ’80s preteče, bez mogućnosti da se ikako poveže čak i sa Spajdermen filmovima, a kamoli sa mainline Marvel produkcijom. Na kraju se ispostavilo – za mene i dalje neobjašnjivo – da smo dobili hit. Film je ne samo zaradio brdo para nego i toliko ojačao Sonyjev položaj da je Venom: Let There Be Carnage film koji pred kraj ima zvaničnu poveznicu sa Spajdermenom, a kako će novi, treći Spajdermen, biti multiverzalna saga što povezuje sve Spajdermen filmove snimljen u ovom veku, tako se i može reći da je Venom sada skautovan da igra u prvoj ligi.
Sony je, reklo bi se, uspeo u svom naumu, a neobjašnjivost ovog uspeha je tim snažnija što bi moglo da se kaže da je studio ovde agresivno igrao protiv sebe. Tamo gde je prvi Venom bio častan, loš ali častan B-pokušaj pariranja „pravoj“ superherojštini referencama na Aliena, The Things i ine ’80s predloške poput The Hidden, Venom: Let There Be Carnage je praktično direct-to-video nastavak, produkcija vrlo skromne ambicije sa jasnom željom da se nakači na postojeći brend izgrađen od strane prvog filma, ali da se na svim nivoima naprave uštede. Od scenarističkog trojca zadržala se samo Kelly Marcel, režiser je promenjen a na nivou radnje i zapleta, ovo je onoliko svedena priča koliko je to danas u Holivudu moguće. Venom: Let There Be Carnage je film bez podzapleta, bez preokreta, bez ikakvog iznenađenja, sa jedva dva-tri skromna akciona set-pisa uključujući finalni sukob između Venoma i Carnagea, jedva dostatan da ispuni tih minimalnih sat i po koliko je praktično neophodno da se priča o „pravom“ bioskopskom filmu.
Ovo je na neki način i oslobađajuće jer time film ne mora da se bavi sporednim likovima i njihovim tlapnjama i može da se usredsredi na centralni odnos između Eddieja Brocka i tuđinskog simbiota, a koji su ankete pokazale kao najomiljeniji element originala među publikom. I zaista, Venom: Let There Be Carnage je, iako uvodi lik Carnagea kao „zli“ opozit Venomu – a koji ovim i „zvanično“ biva apgrejdovan na nivo simpatičnog antiheroja – u velikoj meri posvećen odnosu Brocka i Simbiota, džekilhajdovskoj (ne)ravnoteži tamne i tamnije strane muškarca u post-milenijumskom San Francisku i prva polovina priče se bez preterivanja može opisati kao vudialenovska niska dramsko-komičnih skečeva gde Tom Hardy glumi uprazno – trudeći se da tikovima i grimasama nadomesti žestok osećaj ponora u sebi koji mora da ga napada kad god su na redu ovakve scene – i ima dijaloge sa nasnimljenim CGI simbiotom, uglavnom u svom stanu ili u nekoj od lokacija u komšiluku, a koji su disekcija otuđenosti modernog muškarca što misli da je umakao konzervativnim klopkama života provedenog u kancelariji i braku sa decom, samo da bi se susreo sa svojom infantilnom stranom koja prezire čak i uređenost samačkog života i poziva na totalnu anarhiju.
Ako bismo da budemo darežljivi, mogli bi da kažemo kako je Venom: Let There Be Carnage simbolički prikaz i kritika moderne (u najširem smislu) gik-kulture koju istorijski iznose na svojim plećima (toksični) muškarci – na jednom polu oni koji sebe smatraju nešto zrelijim i socijalno integrisanijim i samo su odlučili da porodični život i normalan rad nisu za njih jer moraju da se posvete svojoj strasti, ali ne pokušavaju aktivno da unište društvo, dok su na drugom ~chan nihilisti i destruktivci koji stalno plešu na ivici samoubistva i sve što čine je „for the lulz“ jer se ne usuđuju da ikoga – ponajmanje sebe – shvate ozbiljno. Simbiot je ovde CGI konstrukt, upravo onako kako često sebe predstavlja „chan“ populacija – virtuelna reprezentacija radije nego opipljiva materija te komunikacija serijama readymade dosetki i kodiranih, recikliranih poruka radije nego putem „autentičnog“ teksta.
Simbiot u ovom filmu ne pravi direktne aluzije na popularne grafičke meme ali dualitet između njega i Hardyjevog brocka koji je i grafički u scenama kada njih dvojica razgovaraju a povezani su tuđinskim tkivom, ali i pre svega tonalni u boji glasa, intenzitetu govora i frazeologiji izrazito podseća na „Big Dog Small Dog“ ili „Chad vs. Virgin“ predloške sa interneta. Pored toga u filmu ima više scena koje su sasvim očigledno snimljene da budu GIF-ready i zažive u viralnoj beskonačnosti daleko nakon što elementi zapleta filma budu anihilirani u kolektivnom pamćenju ljudske rase.
Utoliko, kako Venom: Let There Be Carnage nije mogao da režira, jelte, Woody Allen, studio je možda i sasvim razložno zaključio da im ni ne treba „pravi“ režiser, pa čak ni, ako ćemo, pošteno ni „pravi“ glumac za ovaj posao. Stavljanje Andyja Serkisa u pilotsku stolicu je, uostalom priznanje da je Serkis praktično siva eminencija poslednje dve decenije holivudskog autputa sa ključnom ulogom u motion capture delu produkcije na najvećim radovima, od Gospodara Prstenova, preko Planete Majmuna, pa do Marvelovih filmova (a gde je i „zvanično“ igrao jednu od sporednih uloga u Avengersima). Serkis je, da ne bude nejasno, bio i režiser druge ekipe na Hobit-filmovima a pre drugog Venoma je režirao i Moglija, pa je što se tiče tehničkih veština, Venom: Let There Be Carnage urađen sasvim korektno.
No, što se tiče bilo čega izvan najosnovnijeg standarda produkcije, ovo je film bez kormilara, a sasvim moguće bez i same krme. Uvođenje Carnagea kao Venomovog neprijatelja je disruptivni element koji uništava to malo podteksta koji je film izgradio u svojoj prvoj polovini i „normalan“ konflikt koji se u njemu razvija ga čini tek „monster of the week“ naporom.
Carnage je u stripu – iako pričamo o jednoj od najmanje zanimljivih ideja u istoriji Spajdermena* – imao nekakvo opravdanje za postojanje na ime toga da je sam Venom bio višeslojan lik, raspet između patološke žudnje za osvetom i deluzije o sopstvenom heroizmu. Nasuprot njemu, Carnage je bio čist bes, puka patologija sa nogama, ubilački instinkt sa svim moćima samog Venoma ali bez njegovog složenog moralnog koda.
*negativci iz stenlijevske škole su praktično svi redom imali operetske persone i duboke motivacije za ono što rade, uključujući ne samo teškaše poput Doktora Oktopusa ili Šakala, već i trećepozivce poput Skorpiona. U kontrastu s njima, Carnage je nastao kao praktično najava strip-senzibiliteta devedesetih, koincidirajući sa osnivanjem Image Comicsa i unapred anticipirajući da ulazimo u eru ekstremnog, grafičkog, agresivnog i lišenog dubine.
No kako Venom na filmu nema ništa od originalne stripovske kompleksnosti tako je i Carnage isforsiran kao njegova patološka ekstrapolacija. Još više na ime toga da film potpuno napušta pravila koliko-toliko uspostavljena u prvom filmu o tome kako simbioti preuzimaju ljude, gde mogu da prežive bez domaćina, kako biraju domaćina itd. Venomov simbiot tako sada slobodno menja domaćine i jedino „ograničenje“ koje ima odnosi se na to da mu je potrebno da jede mozgove kako bi opstao, ali ovo je motiv koji se koristi pre svega u komičnom ključu i simbiotu se serviraju piletina i čokolada kao supstitut. Nastanak Carnagea nema praktično nikakvu simboličku pozadinu i film pokušava da retroaktivno uspostavi odnos u kome će njegov domaćin, Cletus Kasady i Eddie Brock biti nekakvi „prirodni“ rivali a gde će Carnageov simbiot Venomovog smatrati „ocem“ i patiti od Edipovog kompleksa, ali niti je Serkis zainteresovan da odradi makar minimum tekstualnog rada da se ovo postigne, niti mu je, da budemo fer, produkcija ovo dopustila. Cilj ovog filma nije čak ni da se ima upečatlljiv set-pis u katedrali na kraju nego da se, posle tog set-pisa stigne do post-credits scene u kojoj vidimo spojnicu sa krajem drugog Spajdermena i sve ostalo pre toga je praktično nevažno.
No, koliko god da je film loš zbog ovoga, toliko je Serkis makar slobodan da radi praktično šta hoće pre te post-credits sekvence, pa tako dobijamo gomilu lošeg ali makar donekle transgresivnog humora. Venom: Let There Be Carnage nije preterano duhovit film ali sama činjenica da većina scena praktično parodira ne samo superherojštinu generalno nego prvi Venom film partikularno je već pomalo zabavna. Michelle Williams i Reid Scott stoga ovo igraju kao sitkom, pa njihovo preglumljivanje malčice smanjuje jaz koji je postojao između Hardyja i ostatka kasta u prvom filmu.
Hardy sa svoje strane poduplava svoju fizičku glumu, punu tikova i naglašenih gestova, valjda i sam pokušavajući sebi da olakša činjenicu da glumi pred praznim prosotorom i artificijelnom zelenom pozadinom. Naravno da to sada već deluje maniristički i na par mesta sam zažalio što film uopšte mora da ima specijalne efekte jer bi Hardy verovatno bio značajno efektniji i transgresivniji da je ovo neka Youtube produkcija koja bi sasvim otvoreno parodirala glupu postavku Venom filmova. Dalje, više puta sam se zapitao kako je moguće da film u kome Hardy sve vreme izgleda što gore može – neobrijan, slinav, podbuo – bude koristan za ikoga, uključujući njega, ali, eto… izgleda da može.
Woody Harrelson je svakako zaradio svoju platu i njegov Cletus Kasady ima taj stripovski patološki vajb koji očekujemo od Carnageovog domaćina. Film, opet, generalno, šepa jer se ne usuđuje da sasvim ode u stranu stripovske stilizacije koju i Harrelson i Hardy kao da forsiraju, ali se makar do kraja drži fokusa na komediji i parodičnim elementima pa je i poslednjih dvadesetak minuta ispunjenih akcijom i CGI borbama sasvim zabavno gledati, uz svest da film niti išta pokušava da kaže niti se uopšte seća šta je rekao pola sata ranije.
Ne u potpunosti, makar. Koda ove priče fizički realizuje nešto što je Venomov simbiot izgovorio metaforički nekih sedamdeset minuta ranije i Venom: Let There Be Carnage stiže do svog finala uz ignorisanje većine dramaturških, fizičkih i bioloških zakona ali uz pretpostavku da su Brock i Simbiot dosegli zreliji odnos i zapravo i jednu emotivnu pa možda i duhovnu simbiozu. Biće zanimljivo videti da li će Venom 3 ikada biti napravljen – a što s obzirom na kurobolju sa kojom je ovaj film pravljen ne deluje zagarantovano – i šta će scenaristi tada da rade s obzirom da sada pred sobom imaju prazan list hartije. S druge strane, možda Venoma 3 i ne bude i lik bude iskorišćen onako kako jedino ima smisla, kao pomoćni igrač u sagi o Spajdermenu. Opet, sa Venom franšizom na filmu ništa nema smisla pa kako će ovaj film sasvim verovatno do kraja godine i sam dobaciti do pola milijarde dolara zarade, sasvim je moguće da se u Sonyju već workshopuju ideje za treći deo. Živi bili pa videli, a do tada, Venom: Let There Be Carnage je loš, nepotreban i ultimativno besmislen film, jedan od onih koje uhvatite na televiziji u jedan ujutro, kad ste malo pospani a malo, bogami, i pijani posle izlaska u grad, gledate ga ne verujući svojim očima i ujutro se pitate jeste li STVARNO sve to videli ili ste malko već i sanjali. Pa ako vam to deluje kao obećanje dobre zabave, a vi navalite.
