Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.
Pored svih svojih loših strana, 2021. godina je bila i dobra godina makar u tome da, evo, tri godine posle njegove smrti i velikog gubitka za džez muziku uopšte, ja i dalje kupujem nove albume Cecila Taylora. Naravno, u pitanju su uglavnom neobjavljeni koncertni snimci, ali kod Taylora je živa svirka svakako bila ono što je muzici davalo konačnu formu pa tako činjenica da poljska Fundacja Słuchaj iskopava fantastične stare koncerte ovog velikog pijaniste rezonira sa mojim životnim stavom da nikada ne možemo imati previše Taylorove muzike na raspolaganju.
Proletos sam pisao o albumu koji je Taylor snimio uživo u Finskoj, krajem devedesetih i u pitanju je fantastičan album koji treba da čujete ako već niste. Sada nam je isti izdavač priuštio snimak sa nastupa u Poljskoj na festivalu Jazz Jamboree, a koji se odigrao u Kongresnoj dvorani varšavske Palate kulture i nauke (Palac Kultury i Nauki, molimlepo). Album Cecil Taylor: Music From Two Continents snimljen je 26. Oktobra 1984. godine, i predstavlja drugi Taylorov dolazak u Poljsku u kojoj se prethodno 1968. godine u dvorani Varšavske filharmonije publici predstavio držeći solo pijanistički nastup. Ovog puta, pak, stigao je sa tako jakom ekipom da pretpostavljam da publika koja je prisustvovala Jazz Jamboree festivalu i dan-danas prepričava ovu svirku.
Taylorovi poznavaoci već po naslovu i datumu mogu i da pogode o kakvoj se ekipi radi i da blago zažmure i zajecaju od slasti. Naime, bukvalno dva dana ranije, 24. Oktobra 1984. godine Taylor je sa orkestrom koji je nazvao Orchestra of Two Continents završio trodnevno studijsko snimanje materijala koji će naredne godine objaviti ugledni italijanski izdavač avangardnog džeza, Soul Note, a pod nazivom Winged Serpent (Sliding Quadrants). Radi se o 45 minuta uraganske paljbe i ekstremno guste, zahtevne muzike a koju je Taylor napisao i snimio sa američko-evropskom reprezentacijom takvih asova da Poljaci treba da zapale sveću barem srednje veličine nekom nama danas nepoznatom službeniku ondašnjeg Ministarstva kulture koji je odrešio kesu i doveo ceo orkestar u Varšavu da, sveže zagrejan od studija na publiku pusti svu urnebesnu energiju i intenzitet zvuka.
Pišući i ranije o Tayloru, čini mi se da sam mnogo puta napomenuo da je njegova muzika često bivala neshvaćena, što nije TOLIKO neobično imajući u vidu koliko je Taylor svirao glasno, brzo, nemilosrdno bučno i često bez ikakvih, reklo bi se, obzira prema harmoniji, džezerskoj ili bilo kakvoj drugoj. Neki su smatrali da je u pitanju praktično dadaistički pristup, da je Taylor išao na to da publiku razobliči kao gomilu pretencioznih glupana koji će plaćati da slušaju nešto nepodnošljivo samo zato što ga ne razumeju. Već smo rekli da je ovo besmislica, ali vredi da se ponovi da je u pitanju čovek koji je svoj rad shvatao smrtno ozbiljno, bez obzira što je u njemu moglo da se nađe i dosta duha pa i humora.
Drugi su bili nešto darežljiviji, priznajući Tayloru iskren pristup muzici ali smatrajući da je ona isuviše hermetična, mračna, bučna… Ugledni britanski kritičar (i pijanista) Leonard Feather je navodno primetio da bi iste rezultate postigao bilo ko naoružan pneumatskim čekićem, Miles Davis je, kažu jednom izašao sa Taylorovog nastupa, a često se citira i Branford Marsalis koji je na Taylorovo ukazivanje da se muzičari pripremaju za nastupe, pa da bi i publika trebalo da se za njih priprema reagovao sa „That’s total self-indulgent bullshit.“
Da se razumemo, sve je to fer – Taylorovi nastupi, solo ili sa drugim muzičarima, jesu bili naporni performansi, često se sastojeći od neprekidne lavine buke u trajanju od sat vremena, bez prepoznatljivih tema, solaža, vidne komunikacije sa publikom ili između samih muzičara, i s obzirom na brzinu kojom je sve to izvođeno, ne možemo osuđivati ljude kojima je jedini način da isprocesuju to čemu su prisustvovali bio da zaključe da je u pitanju jedna velika šala ili prosto, muzika iz samog pakla. No, bilo je i sasvim oprečnih reakcija, često se navodi da je poslednji simpatični predsednik SAD, Jimmy Carter, posle Taylorovog nastupa na džez festivalu održanom u dvorištu Bele kuće 1978. godine oduševljeno pojurio da se rukuje sa pijanistom i ispitivao ga da li je Vladimir Horovitz čuo njegovi svirku, čudeći se i pitajući gde je naučio da tako svira.
Ovo sve naglašavam jer je Music From Two Continents jedan od retkih albuma za koje mogu da kažem da se na njima eksplicitno čuje da je ovo muzika dobrog raspoloženja, pozitivnog pogleda na svet, radosne ekstaze. Za razliku od nekih klasičnih radova, poput mog omiljenog Dark to Themselves koji je pomalo kao da ste upali u tornado napunjen žiletima, Music From Two Continents jeste glasan, naporan i na prvi pogled neproziran zid buke, ali energija koju Taylor i ekipa emituju u sebi nedvosmisleno ima opipljivu radost i optimizam.
A ekipa je, rekosmo, prvorazredna. Taylor je iz SAD sa sobom doveo takve razbijače kao što su Jimmy Lyons na altu, Frank Wright Jr. i John Tchicai na tenorima, Karen Borca na fagotu, William Parker na kontrabasu i Andre Martinez na bubnjevima.* Sa evropske strane, dobili smo veoma jaka imena, (doduše, bez Nizozemaca ili Britanaca): Nemci Conrad Bauer i Gunter Hampel na trombonu i bas-klarinetu,** a na trubama Italijan Enrico Rava i Poljak Tomasz Stańko.
*na Bandcampu je Karen potpisana kao Karen Lyons i mada su njih dvoje bili u braku, nisam siguran je li ona zaista uzela Jimmyjevo prezime. Takođe, Andre Martinez je potpisan kao Henry Martinez i nisam siguran zašto s obzirom da je Andre sa Taylorom svirao od početka osamdesetih pa sledećih dvadeset godina, od čega čitavu deceniju kao njegov „stalni“ bubnjar, i ovu je poziciju i delio sa Rashidom Bakrom na albumu Winged Serpent koji je, rekosmo, bukvalno snimljen dva dana ranije. Moguće da mu je srednje ime bilo Henry i da se neko u Fundacji Słuchaj zbunio???
**Hampel je bio i vibrafonista i potpisan je kao da je na nastupu svirao i vibrafon ali na samom albumu Winged Serpent on ne svira vibrafon, a ako ga na nastupu i svira, to se ne čuje od silne buke koju diže ostatak orkestra. Takođe, njegovo ime je napisano sa umlautom, kao Günter što ima smisla jer je Hampel poreklom sa juga Nemačke gde se ovo ime uglavnom tako piše, ali je, koliko sam ja svestan, on uvek koristio verziju Gunter, kako je češće na severu zemlje.
Na Bandcampu je snimak koncerta podeljen u tri dela, ali izdavač naglašava da se radi o jednom neprekinutom muzičkom komadu koji je samo iz tehničkih razloga morao da bude razdeljen. Pričamo, dakle, o 62 minuta udaračkog free jazza u kome ne samo da nema stajanja već gotovo sve vreme svi muzičari sviraju u isto vreme i iz sve snage. Legitimno je da se neiniciran slušalac malko i uplaši kada sve to pročita, ali Music From Two Continents nije TOLIKO težak album za slušanje.
Naravno, pričamo o muzici koja je veoma zgusnuta, gde se muzičari bukvalno bore da se čuju jedni sa drugima, koja je svirana neumoljivim tempom i gde nema mnogo mesta za premišljanja i kontemplacije. Lider nameće brutalnu brzinu već od samog početka i mada je u prvom stavu – prvih dvanaestak minuta nastupa – njegova svirka srazmerno uzdržana i Taylor uglavnom akordima podvlači rad ostatka orkestra, ritam sekcija Parker-Martinez ne popušta ni jednog momenta, vozeći brzo i bez kočenja.
No, glavni utisak koji sam imao slušajući ovo je koliko tu ima klasičnog bebop gruva. Moji prvi susreti sa Taylorovom muzikom bili su na snimcima gde su bubnjeve svirali Marc Edwards, Andrew Cyrille, Sunny Murray i slični svirepi avangardisti koje šezdesetih i sedamdesetih niste ni pištoljem mogli da naterate da sviraju „normalan“ ritam, a što je bilo, uostalom, u skladu sa Tayolorovim vrlo perkusionističkim radom na klaviru. No, Martinez i Parker, i pored sve poliritmije koja je ovde prisutna, drže jedan vrlo prijatan, brz, agresivan ali prijatan gruv koji nije predaleko udaljen od hardbop stila, a što uz Taylorovo u početku uzdržanije sviranje, muzici zaista daje jednu pitomiju formu.
Naravno, duvači su od samog početka razulareni i kada posle dvanaestak minuta i sam Taylor krene da zasipa stotinama nota, u svom tipičnom stilu gde se pedalom tonovi priguše a prsti ispaljuju rafale atonalnih zvukova, nastup dostiže očekivanu temperaturu. Veliki deo ove svirke zaista zvuči kao da se ceo orkestar bori protiv pijaniste, sa reskim vriscima truba i uzvitlanim saksofonima koji navaljuju sa oba krila dok Taylor kao nekakva usijana lokomotiva gazi po sredini terena i razgrće masu ulevo i udesno.
Rekoh već da ovde teško da ćete čuti teme ili solaže – muzika je i previše brza i previše glasna da bi muzičari imali priliku za bilo šta od ova dva. Kolektivna improvizacija koju ovaj orkestar izvodi je zato velikim delom zasnovana na intuiciji a okrenuta ka teksturi i volumenu. Umesto ekstatičnog free jazza koji su proslavile njujorške kolege, koji je bio bučan ali imao jasnu sponu sa tradicionalnom estetikom džeza, Taylorov orkestar proizvodi mnogo apstraktniji zvuk u kome se samo retko čuje po koja fraza što harmonski podseti na bluz. Sam Taylor, čak i kad se ponovo povuče u pozadinu, više uglavnom ne svira u klasičnim zapadnim harmonijama i pregršti nota koje brzo okreće u krug harmonski i dinamički više podsećaju na indonežanski gamelan.
Ali opet – svi svinguju. Taylorova muzika nikada nije zaista napuštala džez, samo ga je smelo rastezala do pucanja pa tako i ovaj koncert nikada ne prelazi u potpunu apstrakciju. Taylor to naprosto ne bi dopustio, njegova muzika je, uostalom, uvek bila jako fizička, jako izražajna, bez obzira što nije koristila uobičajenu frazeologiju džeza, pa je Music From Two Continents ne samo borba svih muzičara na bini da se čuju već i kolektivni rad da zvuk koji se tako proizvodi bude vredan da se čuje.
Otud nastup ima i svoju dinamiku i ovo nije zaista sat vremena neumoljive buke. Pred kraj svirke ćemo čuti i nekoliko skoro klasičnih solaža, dakle, ne samo dovikivanje vriscima sa različitih krajeva pozornice, a jedan od najupečatljivijih elemenata ovog nastupa i Taylorovog rada iz ovog perioda je svakako korišćenje glasova.
Nema ovde „pevanja“ u klasičnom smislu, niti recitovanja, ali ima vokalizacija, spontano izmišljenih reči i jedne na ivici apsurda direktne komunikacije između muzičara koji jedni na druge urlaju na bini a onda isto tako urlaju i prema publici. I sad zamislite kako je to kad ekipa od jedanaestoro muzičara krene da se dere u isto vreme, sa Karen Borcom koja ima verovatno najupečatljiviji, najprodorniji glas. Zamislite da ste 1984. godine sedeli u publici u Varšavi i ovo gledali i slušali.
Da bude jasno, korišćenje glasova i „reči“ na ovom nastupu nije ni proklamacija ikakve ideje, ni konkretna poezija, pa ni samo teatar, već tek podsećanje da muzika, ma koliko apstraktna bila, ne postoji bez ljudi koji će je praviti i koji će je slušati. Da su instrumenti, notacija i teorija ipak samo nadgradnja nečeg primalnog i urođenog svakoj osobi. I ako je Taylorova opaska da se, poput muzičara, i publika mora pripremati za nastupe, tačna, varšavska publika se izuzetno pripremila jer je aplauz koji orkestar dobija na kraju koncerta toliko snažan i oduševljen da je jasno da su Poljaci potpuno razumeli sve što se ovde čulo.
https://sluchaj.bandcamp.com/album/music-from-two-continents
(Mala napomena: album zvanično izlazi tek u Utorak, 30. Novembra i pretpostavljam da će onda i ceo materijal biti dostupan da se besplatno sluša na Bandcampu. Ja sam, naravno, album uredno kupio čim se pojavio i dobio pristup kompletnoj minutaži istog momenta, pa ako vam se dopada ova prva pesma koja se može čuti na Bandcampu pre izlaska albuma, slobodno tresnite odmah pare – nećete se razočarati.)